Свети владика Николај, Господе Боже мој

34. Народ српски и сада посећује манастире, дарује манастире, тражи утехе и лека у манастирима, воли манастире, оставља своју парохијску цркву пред кућом - предузима тешки пут у планине где се обично налазе стари манастири. Оно тајанствено чуло, којим се опажа виша духовна вредност, још је оштра и здрава код српског народа, док је она утупљена код културних јеретика и њихових подражаватеља.

35. Кад би се нашли монаси, истински богомољци, и поставили за игумане манастира, све остало дошло би само по себи. Ако ли се не могадну наћи такви настојатељи у довољном броју за све манастире, онда почети са онолико колико их се нађе, тј. обновити прави монашки живот, рецимо, у пет или десет или двадесет манастира за први мах. То ће бити добар квасац и добар пример  за подражавање као и за укор упуштеним монасима и запуштеним манастирима.

40.Замерало се манастирима да су у упривредном застоју. Међутим, показало се, да су државне привредне установе - сточарске, пољопривредне, шумске - у сталном дефициту, иако неоптерећене дажбинама као манастири. Искуство нас манастирско учи, да где год је појачан духовни живот, повећана су и братства, а где год су повећана братства унапређена је и привреда дотичних манастира.

41. И тако, сваки се точак окреће око своје природне осовине. Осовина манастира јесте духовност монаха. А духовност у општем смислу означава веру у Небеско Царство Христово и труд, непрекидан труд, да се оно задобије. Сваки план уређења, обновљења, оснажења православних манастира мора се стога обртати око своје природне осовине, а то је духовност. Ставити точак манастирске заједнице на неку другу осовину, значи презрети искуство света од две хиљаде година и упропастити монаштво.

Свети владика Николај, Војловички стослов, Сабрана дела, књига I, Глас цркве, Шабац, 2013.