Светигора

Бисери воде сунцем развијани,
Преливена боја неба преко усне,
Насмијани на понор звјездани,
Гдје се мртво у сјећању гусне.

Зеленог неба што нас не оставља,
Пјено немира потекла низ крик,
Ни твој се одлазак не понавља,
Туђу патњу и заборављен лик.

У твојој води замијенисмо својом,
Светигоро пјесмо, и сунчево оро,
Будна ноћи над осамом мојом,
Сишла у предање, тиха развигоро.

Момир Војводић
СВЕТИГОРА, бр. 245, Васкрс, 2015.

МАНАСТИР МОРАЧА И ВОДОПАД СВЕТИГОРА