Писмо смо добили добротом хиландарског монаха Доситеја, 2008.
Писмо је написано давно, још у време док су у манастиру били садашњи владика жички Хризостом и покојни игуман Пајсије. Старац Симеон се тешко разболео и мислио је да му је то крај, па је написао једно писмо братији, али је оздравио и поживео још 15 година после болести. Био је то диван монах.
Ево писма:
У болници у Солуну, први мрак свечера
Субота уочи Петровских поклада
Благословите и опростите!
Монах С. предао се доктору на расположење, изнад њега Свемогући гледа, ту су и ваше молитве за моје спасење. Ја знам да је Он милостив, али је и праведан, а ја сам Њега много вређао својим неразумним понашањем.
Вама је свима познато. У време бденија С. спава, а понекад у подруму ради. Ако је у скиту, у келији, за време богослужења, па чак и када је недељна служба, С. се правда пред својом савешћу да је уморан и не може да устане за јутрење, али ћу устати да бих звонио за литургију. Уосталом, ако и закасним, нећу бити крив, то није моје послушање, нека звони неко други, ја сам доста звонио.
Размишља монах даље тако и после литургије. У току дана треба снаге да видим посао у подруму. Тако сам више пута почео нешто да радим. Ето, чује се звоно за ручак - није важно, да завршим посао па ћу ручати после, и тако продужим, гле, звони за вечерњу - није ни то важно, то није моје послушање, ко може нека иде, важно је да свршим мој посао, ако је и недеља. Ето, звони за вечеру; ако сам завршио идем, ако нисам нећу ићи, вечераћу после, када се уморим и не могу даље.
Какав је смисао остављати молитву и журити на посао. Молитва је нерв душе, каже свети Јован Златоусти; нема ништа важније од молитве, уче свети оци. Знао је монах да је тако, али се није управљао по својој савести. Зато што је у њему семе греха већ узело маха. Мислио сам да ћу га уништити трудом и радом, али сам заборавио како је рекао Спаситељ. Овај род ничим се другим не изгони до молитвом и постом.
Може ли се постити ско су кошуље мокре од зноја: може ли се молити ако ноге клецају и мишићи се тресу, а енергија изашла као зејтин кад изгори, па остане вода! Предао сам се служењу људима, да производим вино да би се напијали и да би ме хвалили како сам добар и вредан. Они који су познали своју храну и пиће никада неће тражити да купе вина да би се напили, а оне који нису познали право пиће не треба нудити да купе вина од монаха. Монах је оставио молитву Богу за своју душу, за душе својих сродника, другова и браће. Шта то значи! Хвала Богу на посети мени безумноме, давно је требао то учинити! Радујем се што је оволики народ видео, иако овако срамно страдам, да би се остали научили разуму и савести која нам је дана од Бога и коју треба поштовати и покоравати се.
Не знам да ли ћу вас видети и да ли ће ми Бог дати још мало времена да будем са вама и проживим у покајању, у посту и молитви, а што се тиче винограда, нисам учествовао у решавању када је сађен, нећу бити ни онда када дође време да се чупа. Мој савет је: сада одмах дати онима који имају снаге га држе, под условима да манастир наш прими грожђа колико манастиру треба. Исто тако и са воћњаком: моје уверење и моје искуство оволико време, мирне савести кажем: нема у вама снаге да радите доле ништа.
Ја сам се противио предлогу старца Митрофана када је говорио дати виноград рибарима на пола. Њима када дође на памет да иду да лове, остављају посао и ако је важан. Лов је страст. Ја знам, јер сам био ловац. Начуло се мало дати виноград Филотејском манастиру, али у сабору није било о томе ништа. Разгледајте о томе. Можда би добро било. Моје мишљење - боље је дати калуђерима него мирским.
Ако ме донесу мртва, ја сам рекао старцу Никанору: онде поред ђакона Дамаскина, с десне стране кад се окрене лицем према истоку, имају кости неког сабрата. Ја сам само главу извадио - повадите и остале; оне ноћи ја сам диван сан сањао када смо ђакона сахранили.
Не треба тако дубоко копати. Молим одредите Косту нека тај посао сврши, ако хоће и отац Пајсије са Василијем то је још боље. Као што сам ја направио оцу Мирону и ђакону Дамаскину - три камена мермерна са једне стране и три са друге, то је шест, а имате у авлији у самој порти дебљих плоча, тако касније, кад се буде вадило, удари крамп у плочу и неће је разбити; служи даље као цела за употребу, а оне плоче што су ван порте као сигурно има да се разбију, а то је штета - одатле је као таква цела донета.
А за парастосе: трећи дан, девети и четрдесети, то већ и чините, него мислим на малу панихаду сваки дан, шта смета ако је празник и недеља, кад толико пута иде трактор до арсане па чак и даље недељом и није грех - а камоли молитве Богу за спасење. Зашто да је тешко три минута причекати?
Ајде, доћи ће ред кад ћете се и ви обзирати да вас неко викне, јер нисам сигуран да ли ћу проћи, Ако има неки манастир у Русији да врше литургије сваки дан, мислим на неке сиромашније, да би им добро дошло неки дар од вас за моју душу, дајте, није много.
А ако ми Бог остави још мало времена трудићу се да не изгубим ниједно богослужење у цркви. То је прво, а остало - колико се може. Хвала вам свима што се за мене и моје здравље молите,а посебно старцу Никанору и оцу Хрисостому (сада епископ Жички), који ме је причестио и присајединио тијелу и крви Христовој, ако и недостојнога, онда када сам био у муци и кренуо на пут да тражим помоћ од лекара. Ако ме донесу у сандуку, извадите ме из сандука и спустите онако зашивена у мантији као и раније до сада како се практиковало у обитељи.
извор: СВЕТИГОРА, бр. 183, август/септембар 2008.
Писмо је написано давно, још у време док су у манастиру били садашњи владика жички Хризостом и покојни игуман Пајсије. Старац Симеон се тешко разболео и мислио је да му је то крај, па је написао једно писмо братији, али је оздравио и поживео још 15 година после болести. Био је то диван монах.
Залазак сунца са олујним облацима над Атосом фото: ФБ страница Филм Отац |
Ево писма:
У болници у Солуну, први мрак свечера
Субота уочи Петровских поклада
Благословите и опростите!
Монах С. предао се доктору на расположење, изнад њега Свемогући гледа, ту су и ваше молитве за моје спасење. Ја знам да је Он милостив, али је и праведан, а ја сам Њега много вређао својим неразумним понашањем.
Вама је свима познато. У време бденија С. спава, а понекад у подруму ради. Ако је у скиту, у келији, за време богослужења, па чак и када је недељна служба, С. се правда пред својом савешћу да је уморан и не може да устане за јутрење, али ћу устати да бих звонио за литургију. Уосталом, ако и закасним, нећу бити крив, то није моје послушање, нека звони неко други, ја сам доста звонио.
Размишља монах даље тако и после литургије. У току дана треба снаге да видим посао у подруму. Тако сам више пута почео нешто да радим. Ето, чује се звоно за ручак - није важно, да завршим посао па ћу ручати после, и тако продужим, гле, звони за вечерњу - није ни то важно, то није моје послушање, ко може нека иде, важно је да свршим мој посао, ако је и недеља. Ето, звони за вечеру; ако сам завршио идем, ако нисам нећу ићи, вечераћу после, када се уморим и не могу даље.
Какав је смисао остављати молитву и журити на посао. Молитва је нерв душе, каже свети Јован Златоусти; нема ништа важније од молитве, уче свети оци. Знао је монах да је тако, али се није управљао по својој савести. Зато што је у њему семе греха већ узело маха. Мислио сам да ћу га уништити трудом и радом, али сам заборавио како је рекао Спаситељ. Овај род ничим се другим не изгони до молитвом и постом.
Може ли се постити ско су кошуље мокре од зноја: може ли се молити ако ноге клецају и мишићи се тресу, а енергија изашла као зејтин кад изгори, па остане вода! Предао сам се служењу људима, да производим вино да би се напијали и да би ме хвалили како сам добар и вредан. Они који су познали своју храну и пиће никада неће тражити да купе вина да би се напили, а оне који нису познали право пиће не треба нудити да купе вина од монаха. Монах је оставио молитву Богу за своју душу, за душе својих сродника, другова и браће. Шта то значи! Хвала Богу на посети мени безумноме, давно је требао то учинити! Радујем се што је оволики народ видео, иако овако срамно страдам, да би се остали научили разуму и савести која нам је дана од Бога и коју треба поштовати и покоравати се.
Не знам да ли ћу вас видети и да ли ће ми Бог дати још мало времена да будем са вама и проживим у покајању, у посту и молитви, а што се тиче винограда, нисам учествовао у решавању када је сађен, нећу бити ни онда када дође време да се чупа. Мој савет је: сада одмах дати онима који имају снаге га држе, под условима да манастир наш прими грожђа колико манастиру треба. Исто тако и са воћњаком: моје уверење и моје искуство оволико време, мирне савести кажем: нема у вама снаге да радите доле ништа.
Ја сам се противио предлогу старца Митрофана када је говорио дати виноград рибарима на пола. Њима када дође на памет да иду да лове, остављају посао и ако је важан. Лов је страст. Ја знам, јер сам био ловац. Начуло се мало дати виноград Филотејском манастиру, али у сабору није било о томе ништа. Разгледајте о томе. Можда би добро било. Моје мишљење - боље је дати калуђерима него мирским.
Ако ме донесу мртва, ја сам рекао старцу Никанору: онде поред ђакона Дамаскина, с десне стране кад се окрене лицем према истоку, имају кости неког сабрата. Ја сам само главу извадио - повадите и остале; оне ноћи ја сам диван сан сањао када смо ђакона сахранили.
Не треба тако дубоко копати. Молим одредите Косту нека тај посао сврши, ако хоће и отац Пајсије са Василијем то је још боље. Као што сам ја направио оцу Мирону и ђакону Дамаскину - три камена мермерна са једне стране и три са друге, то је шест, а имате у авлији у самој порти дебљих плоча, тако касније, кад се буде вадило, удари крамп у плочу и неће је разбити; служи даље као цела за употребу, а оне плоче што су ван порте као сигурно има да се разбију, а то је штета - одатле је као таква цела донета.
А за парастосе: трећи дан, девети и четрдесети, то већ и чините, него мислим на малу панихаду сваки дан, шта смета ако је празник и недеља, кад толико пута иде трактор до арсане па чак и даље недељом и није грех - а камоли молитве Богу за спасење. Зашто да је тешко три минута причекати?
Ајде, доћи ће ред кад ћете се и ви обзирати да вас неко викне, јер нисам сигуран да ли ћу проћи, Ако има неки манастир у Русији да врше литургије сваки дан, мислим на неке сиромашније, да би им добро дошло неки дар од вас за моју душу, дајте, није много.
А ако ми Бог остави још мало времена трудићу се да не изгубим ниједно богослужење у цркви. То је прво, а остало - колико се може. Хвала вам свима што се за мене и моје здравље молите,а посебно старцу Никанору и оцу Хрисостому (сада епископ Жички), који ме је причестио и присајединио тијелу и крви Христовој, ако и недостојнога, онда када сам био у муци и кренуо на пут да тражим помоћ од лекара. Ако ме донесу у сандуку, извадите ме из сандука и спустите онако зашивена у мантији као и раније до сада како се практиковало у обитељи.
извор: СВЕТИГОРА, бр. 183, август/септембар 2008.
Нема коментара:
Постави коментар