Наш драги и неуморни протојереј-ставрофор Милан Јанковић, познатији свима као отац Мића, посветио је скоро цео свој живот Цркви. Више од две деценије био је главни секретар Светог Архијерејског Синода. Са тог високог положаја присуствовао је готово свим посетама виђенијих и званичних личности Српској Цркви. Узимао је учешће на седницама Светог Архијерејског Синода, водио записнике, те јако добро познаје живот и рад православља код нас.
Своја сећања, са верном документацијом, зналачки је овековечио у овој књизи на близу шест стотина страна. О збивањима из последњих бурних деценија код нас мало је писано. Због тога је овај материјал драгоцен и биће највернији сведок. Међу многим дешавањима најважније место заузима опис мукотрпног повратка верске наставе у школе. Када се ова реформа у српском народу спроводила, захваљујући блаженопочившем – светом патријарху Павлу и тадашњем Председнику Владе Србије Ђинђићу, из познатих разлога, није се много о томе говорило и писало. Имајући у виду све то, ова књига нам је утолико драгоценија, јер попуњава велику празнину у историји наше Цркве.
Прота Мића је и у претходним својим књигама осветлио многе историјске догађаје у Српској цркви и овековечио их. Дивимо се његовом неуморном труду и умешности, са благодарношћу и молитвом Господу да му подари дуг живот и снагу да нас и даље радује оваквим својим плодним стваралаштвом.
Еп. Лаврентије
О аутору и књизи
Аутор ове вредне књиге и ја познајемо се цео један радни људски век и блиско смо сарађивали на различитим мисијским и административним пословима у служби наше Цркве. Стога моја реч о њему није ласкаво пригодно празнословље него одражава оно што заиста мислим и осећам. Он је по службеној дужности, тачније по свом послушању у Цркви, деценијама био главни секретар Светога Синода, што значи – поверљиви сарадник нашег епископата, човек упућен у све ,,тајне“, најодговорније црквене службе, епископске службе. Као такав, био је сведок веома значајних – понекад и судбоносних – збивања у животу наше Цркве у последњим деценијама 20. века, тако бурног и тако кобног за наш народ, а једним делом и за нашу Цркву, за све њене структуре и њену мисију, што се наставља, нажалост, и у овом, 21. веку.
Прота Мића, како га од милоште зовемо, јесте својеобразни летописац наших дана, хроничар најновије историје Српске Православне Цркве. У његовој личности оживљава, на чудан начин, и једна давно заборављена функција која је постојала у Великој Цркви цариградској и на византијском двору – функција чији се носилац звао иеромнимон, у приближном преводу онај који се сећа светиње, свештених ствари и збивања, који чува свештене успомене. Наглашавам: не чува било какве успомене на било какве догађаје него сећање на оно што је од значаја и што смрт неће прогутати,оно што је, по природи ствари, намењено вечности.
Дубоко сам уверен да догађаји које прота Мића, живим документаристичким стилом,
прецизно и истинољубиво описује у својој новој књизи, и личности које су као протагонисти или као антагонисти учествовале у поступку враћања верске наставе у јавно школство у нашој Отаџбини, припадају непропадивом наслеђу Винограда Господњег засађеног у српском народу и заслужују незаборав. Хвала прегаоцу који нам то омогућује!
Епископ бачки др ИРИНЕЈ
извор: www.spc.rs
Прота Мића је и у претходним својим књигама осветлио многе историјске догађаје у Српској цркви и овековечио их. Дивимо се његовом неуморном труду и умешности, са благодарношћу и молитвом Господу да му подари дуг живот и снагу да нас и даље радује оваквим својим плодним стваралаштвом.
Еп. Лаврентије
О аутору и књизи
Аутор ове вредне књиге и ја познајемо се цео један радни људски век и блиско смо сарађивали на различитим мисијским и административним пословима у служби наше Цркве. Стога моја реч о њему није ласкаво пригодно празнословље него одражава оно што заиста мислим и осећам. Он је по службеној дужности, тачније по свом послушању у Цркви, деценијама био главни секретар Светога Синода, што значи – поверљиви сарадник нашег епископата, човек упућен у све ,,тајне“, најодговорније црквене службе, епископске службе. Као такав, био је сведок веома значајних – понекад и судбоносних – збивања у животу наше Цркве у последњим деценијама 20. века, тако бурног и тако кобног за наш народ, а једним делом и за нашу Цркву, за све њене структуре и њену мисију, што се наставља, нажалост, и у овом, 21. веку.
Прота Мића, како га од милоште зовемо, јесте својеобразни летописац наших дана, хроничар најновије историје Српске Православне Цркве. У његовој личности оживљава, на чудан начин, и једна давно заборављена функција која је постојала у Великој Цркви цариградској и на византијском двору – функција чији се носилац звао иеромнимон, у приближном преводу онај који се сећа светиње, свештених ствари и збивања, који чува свештене успомене. Наглашавам: не чува било какве успомене на било какве догађаје него сећање на оно што је од значаја и што смрт неће прогутати,оно што је, по природи ствари, намењено вечности.
Дубоко сам уверен да догађаји које прота Мића, живим документаристичким стилом,
прецизно и истинољубиво описује у својој новој књизи, и личности које су као протагонисти или као антагонисти учествовале у поступку враћања верске наставе у јавно школство у нашој Отаџбини, припадају непропадивом наслеђу Винограда Господњег засађеног у српском народу и заслужују незаборав. Хвала прегаоцу који нам то омогућује!
Епископ бачки др ИРИНЕЈ
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар