Хајде да замислимо идеалну парохију. Ако наша представа буде тачна, то не мора да значи да ћемо идеал оваплотити у својој стварности. Нећемо га оваплотити. Али ћемо своју делатност поредити с нормом и тако ћемо се приближавати норми и идеалу.
Тако, на пример, постоје еталони мера и вага. Кад нам мери парадајз продавачица тежину, а то значи и цену, ни из далека не наводи по апотекарским мерама. Она греши с тачке гледишта еталона. Али управо овај еталон нам омогућава да нешто уопште меримо и рачунамо. Исто тако се и столар, мерећи димензије будућег ормара, руководи еталоном метра и сантиметра, премда неизбежно греши у погледу тачности. Норма нам даје могућност поређења и поступног кретања уз смирену свест о томе да до потпуног подударања норме и чињенице неће доћи.
Каква је онда идеална парохија? Као прво, евхаристична. Тајна Христовог Тела и Крви је за овакву парохију живо срце које куца. Све остало одавде добија импулс раста и кретања. Парохија је породица људи који се причешћују из једне Чаше – људи кроз чије вене тече иста крв захваљујући Причешћу.
Као друго, парохија треба да садржи представнике свих слојева и група који постоје у друштву. У њој треба хармонично да буду заступљени интелектуалци и прости људи, старци и омладина, породични и усамљени људи. Лоше је ако су у храму само људи старије генерације. То значи да у храму ништа није припремљено за омладину. Али није добро ни ако је у храму само омладина. То значи да су старци потиснути «због тога што нису потребни».
Добро је ако међу парохијанима има професора, глумаца и архитеката. Али није добро ако се парохија састоји само од интелектуалаца. У том случају је очигледно присутна опасност од илузије изабраности, и као последица тога, снобизма парохијана
Старина треба да васкрсне и да оживи на наше очи. Богати и сиромашни поново треба да се окупе око једне Чаше. И то сразмерно заступљености у друштву: један богаташ на сто сиромашних и простодушних. Изобиље богаташа такође може да изазове сумњу:
Дакле, «ако дође у цркву вашу човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у рђавој хаљини, и погледате на оног у светлој хаљини, и кажете му: Ти седи овде лепо, а сиромаху кажете: Ти стани тамо, или седи овде ниже подножја мог; и не расудисте у себи, него бисте судије злих помисли?» (Јак. 2: 2–4).
Парохије треба да се друже. Парохијани треба да иду у друге парохије на празнике, треба с љубављу да опште с другим пастирима. Духовници не треба да спречавају ово општење због зависти или користољубивости. Стари су рекли: ако двоје чине једно исто, то није једно исто. Поред тога што су богослужбени чин и Тајне исти они се у свакој парохији обављају са својим особеностима. Такав је закон моћног утицаја личности на све чиме се бави. То што је устав исти не чини нас близанцима. И парохијани треба да виде ове разлике, да запажају како њихову добру, тако и лошу страну, «да се кушање вере ваше нађе много вредније од злата пропадвљивог, које се куша огњем» (1 Петр. 1: 7).
Ако је свештеник љубоморан на друге пастире због парохијана, ако сугерише мисли о изабраништву своје заједнице, ако критикује све остале, постоји ризик да се његова парохија претвори у секту, а сам пастир или у «гуруа» или у баналног гордељивца и завидљивца.
Сви остали облици активности, укључујући и друштвену, родиће се сами по себи. На свету нема људи без талената. И чим се људска душа огреје молитвом и Евхаристијом, устремиће се ка стваралачкој самореализацији. Један ће у порти храма посадити цвеће, друга ће узети да шије одежде, трећи ће приложити новац за ново звоно, четврти ће недеље почети да проводи покрај болесничке постеље. Некоме са стране може се учинити да је то плод организационог талента старешине. А то је заправо заједнички труд, заједничко дело, односно «литургија» која је постала могућа након што је човек постао заједничар у најважнијој Литургији – Причешћу.
Не могу да превалим преко језика: шта ће нам такве парохије? Потребне су нам као хлеб. Али могу да упитам: шта је заједничко овим хипотетички идеалним заједницама и мисионарењу? Одговор је једноставан. Овакве заједнице оправдавају Јеванђеље у очима света и пружају пример. Сви проблеми хришћанства се састоје у једој синтагми – «хришћани су лоши». Шта за мисију може бити боље од рушења рђавих стереотипа, од тога да ослободимо место за славу и благодат Божију?
Може се рећи да је идеална парохија место и начин живота који омогућава откривање човекових најскривенијих талената, који човека чине оним што јесте. Јер, док не приђемо Христу ми себе не познајемо. Од свих могућих губитака који се могу замислити после губитка Раја најтежи је губитак самог себе. Долазећи код Васкрслог Господа поново – или чак по први пут – проналазимо себе. А кад се пронађемо, почињемо да живимо на заједничку корист онолико колико смо то у стању.
Али пошто долазак код Христа није долазак једног код Једног, већ је и улазак у породицу – у Цркву, човеку је потребна средина за доживљај пуноће вере и за откривање себе у вери. Парохија је управо ова средина. Болесна парохија рађа болесне парохијане и здраве чини болеснима. Здрава парохија може да васкрсне људе из гробова очајања и бесмислености и да Јеванђеље од Књиге која се чита претвори у оваплоћену чињеницу.
Мисли поводом идеалне парохије могу се и развијати и наставити. Само једно не треба да заборавимо: Апсолутна Истина није у нашем џепу, тек смо на путу ка њој. А еталон нам, као што је већ речено, помаже да решимо конкретне задатке, али се веома – веома ретко оваплоћује у живот.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
www.pravoslavie.ru, 30.9.2015.
 |
| Манастир Вазнесење |
Каква је онда идеална парохија? Као прво, евхаристична. Тајна Христовог Тела и Крви је за овакву парохију живо срце које куца. Све остало одавде добија импулс раста и кретања. Парохија је породица људи који се причешћују из једне Чаше – људи кроз чије вене тече иста крв захваљујући Причешћу.
Као друго, парохија треба да садржи представнике свих слојева и група који постоје у друштву. У њој треба хармонично да буду заступљени интелектуалци и прости људи, старци и омладина, породични и усамљени људи. Лоше је ако су у храму само људи старије генерације. То значи да у храму ништа није припремљено за омладину. Али није добро ни ако је у храму само омладина. То значи да су старци потиснути «због тога што нису потребни».
Добро је ако међу парохијанима има професора, глумаца и архитеката. Али није добро ако се парохија састоји само од интелектуалаца. У том случају је очигледно присутна опасност од илузије изабраности, и као последица тога, снобизма парохијана
Старина треба да васкрсне и да оживи на наше очи. Богати и сиромашни поново треба да се окупе око једне Чаше. И то сразмерно заступљености у друштву: један богаташ на сто сиромашних и простодушних. Изобиље богаташа такође може да изазове сумњу:
Дакле, «ако дође у цркву вашу човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у рђавој хаљини, и погледате на оног у светлој хаљини, и кажете му: Ти седи овде лепо, а сиромаху кажете: Ти стани тамо, или седи овде ниже подножја мог; и не расудисте у себи, него бисте судије злих помисли?» (Јак. 2: 2–4).
Парохије треба да се друже. Парохијани треба да иду у друге парохије на празнике, треба с љубављу да опште с другим пастирима. Духовници не треба да спречавају ово општење због зависти или користољубивости. Стари су рекли: ако двоје чине једно исто, то није једно исто. Поред тога што су богослужбени чин и Тајне исти они се у свакој парохији обављају са својим особеностима. Такав је закон моћног утицаја личности на све чиме се бави. То што је устав исти не чини нас близанцима. И парохијани треба да виде ове разлике, да запажају како њихову добру, тако и лошу страну, «да се кушање вере ваше нађе много вредније од злата пропадвљивог, које се куша огњем» (1 Петр. 1: 7).
Ако је свештеник љубоморан на друге пастире због парохијана, ако сугерише мисли о изабраништву своје заједнице, ако критикује све остале, постоји ризик да се његова парохија претвори у секту, а сам пастир или у «гуруа» или у баналног гордељивца и завидљивца.
Сви остали облици активности, укључујући и друштвену, родиће се сами по себи. На свету нема људи без талената. И чим се људска душа огреје молитвом и Евхаристијом, устремиће се ка стваралачкој самореализацији. Један ће у порти храма посадити цвеће, друга ће узети да шије одежде, трећи ће приложити новац за ново звоно, четврти ће недеље почети да проводи покрај болесничке постеље. Некоме са стране може се учинити да је то плод организационог талента старешине. А то је заправо заједнички труд, заједничко дело, односно «литургија» која је постала могућа након што је човек постао заједничар у најважнијој Литургији – Причешћу.
Не могу да превалим преко језика: шта ће нам такве парохије? Потребне су нам као хлеб. Али могу да упитам: шта је заједничко овим хипотетички идеалним заједницама и мисионарењу? Одговор је једноставан. Овакве заједнице оправдавају Јеванђеље у очима света и пружају пример. Сви проблеми хришћанства се састоје у једој синтагми – «хришћани су лоши». Шта за мисију може бити боље од рушења рђавих стереотипа, од тога да ослободимо место за славу и благодат Божију?
Може се рећи да је идеална парохија место и начин живота који омогућава откривање човекових најскривенијих талената, који човека чине оним што јесте. Јер, док не приђемо Христу ми себе не познајемо. Од свих могућих губитака који се могу замислити после губитка Раја најтежи је губитак самог себе. Долазећи код Васкрслог Господа поново – или чак по први пут – проналазимо себе. А кад се пронађемо, почињемо да живимо на заједничку корист онолико колико смо то у стању.
Али пошто долазак код Христа није долазак једног код Једног, већ је и улазак у породицу – у Цркву, човеку је потребна средина за доживљај пуноће вере и за откривање себе у вери. Парохија је управо ова средина. Болесна парохија рађа болесне парохијане и здраве чини болеснима. Здрава парохија може да васкрсне људе из гробова очајања и бесмислености и да Јеванђеље од Књиге која се чита претвори у оваплоћену чињеницу.
Мисли поводом идеалне парохије могу се и развијати и наставити. Само једно не треба да заборавимо: Апсолутна Истина није у нашем џепу, тек смо на путу ка њој. А еталон нам, као што је већ речено, помаже да решимо конкретне задатке, али се веома – веома ретко оваплоћује у живот.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
www.pravoslavie.ru, 30.9.2015.
Нема коментара:
Постави коментар