 |
Reflection, Photographer:Leonid Sadofiev |
30. новембар 2015.
Монаштво у Америци
Женска обитељ по уставу Свете Горе
За последње две деценије у Америци је основано 18 православних грчких манастира и већина од њих су женски. Америчке монахиње живе по строгом светогорском уставу и упражњавају Исусову молитву. Погледајте нашу фоторепортажу из калифорнијског манастира у част иконе Мајке Божије «Живоносни Источник». Посетом руководи лично Игуманија мати Маркела:
Испричаћу вам нешто о нашем монастиру. Овде у Америци, у Калифорнији изградио га је Архимандрит Јефрем (Мораитис) Филотејски, ученик светогорског старца Јосифа Исихасте, који је и дошао у Америку да би духовно нахранио Грке који живе у дијаспори. Манастир је основан у част иконе Мајке Божије «Живоносни Источник». Он је овде основао 18 манстира од којих је један наш.
По благослову нашег старца ми овде живимо по светогорском уставу – дању смо на послушању, а ноћу се по келијама и у храму молимо. Обичним данима се будимо у 1 сат по поноћи и у својим келијама читамо Исусову молитву. Монашко правило у манастиру је следеће – 7 пута на бројаници од триста чворова читамо Исусову молитву с појасним поклонима, онда још 4 бројанице без поклона, онда читамо 1 главу Јеванђеља, Канон и Акатист Мајци Божијој. Ми верујемо да је Мајка Божија наша заштитница и заступница, зато се старамо да Јој се што чешће обраћамо молитвом. Ово правило у нашем манастиру је обавезно.
Затим, пре него што треба да се окупимо у храму на служби, у својим келијама још 15 минута читамо Исусову молитву уз коришћење технике дисања. Неке сестре устају раније да би се на овај начин могле да моле дуже како би се Исусова молитва у њиховом срцу учврстила. Ђаво се труди да нас одвуче од молитве. Подмеће свакакве помисли. Он се не противи ако бисмо ми почеле да просто нешто мрмљамо кроз нос, али ако се старамо да се сконцентришемо на молитву, да не будемо поспане, да будемо пажљиве – ђаво ће бити назадовољан. Зато, ако се молимо из свег срца «Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме», Господ одговара на наше мољење, милује нас, прашта. Демони то не желе и на све начине покушавају да сметају у молитви и да је прекину. Након завршетка молитвеног правила идемо у храм.
Радним данима јутарња служба и Литургија у нашем манастиру почиње у 3 сата после поноћи и завршава се у 6 ујутро, док на дан празника Литургију почињемо касније како би и наши парохијани могли да учествују у богослужењу. Наш манастир се налази на планини далеко од града (најближи град нам је Данлап). Парохијани и поклиници долазе издалека да би се помолили и они морају да се од пута одморе. Зато им ми излазимо у сусрет - Лутургија недељом почиње у 8,30 часова. Ми се из све снаге трудимо да се приближимо уставу светих отаца, ипак, да се као они молимо по целу ноћ без сна - не можемо. Ми имамо много младих монахиња које долазе у манастир из света са својим навикама и слабостима. Зато радним данима, након што завршимо молитву у храму, одлазимо у келије и легнемо да спавамо 2 сата. Недељом, након службе доручкујемо заједно са парохијанима (за време јела такође се чита Исусова молитва), водимо недељне разговоре са поклоницима, а одмах после тога мало одмарамо.
Понекад ме на беседама поклоници питају како да васпитају децу да би их привели Богу. Сада ћу вам открити тајну: да бисте били добри родитељи, морате да будете пример својој деци. Ако ваша деца буду видела како се ви молите код куће, идете у храм на службу, исповедате се и причешћујете, онда ће они схватити да је то важно. Понекад у школском узрасту, или још кад буду старији, они одлазе од Цркве, али ако су своје родитеље видели као побожне хришћане, они ће се вратити Богу. Као пример детета које је отишло из Цркве, а онда постало свето, можемо навести пример светог Августина. Он је имао веома побожну мајку. Тада су крштавани само одрасли људи од 33 године, у годинама које је имао Христос, а деца нису крштавана. Августин је чинио многе грехе и његова мајка је много патила због њега, плакала и молила се Богу. Некако је срела светог Амвросија Медиоланског и рекла му да је очајна. Он јој је одговорио да је Бог чуо њене молитве и видео њене сузе, да се она не моли узалуд и да ће Господ помоћи. Након тог разговора она је имала виђење: она стоји у страшном мору грехова, стоји на дасци и безбедна је, али, њен син је у мору. Она га дозива, он је чуо, пришао, стао са њом на даску и, спасио се. Ово пророчанство се испунило, њен син се покајао, крстио, постао Епископ и чак светитељ.
Када се после одмора пробудимо, идемо на послушање: у кухињу, кројачку радионицу, у башту, у радионицу за производњу тамјана и сапуна итд. За нас монахе то је веома важно. Не сме да се дели молитва од рада, они су карике једног ланца. «Ноћни труд у молитви помаже дневном раду на послушањима и обрнуто», каже преподобни Исак Сирин. Током дана и када радамо, ми настављамо да се молимо – да читамо Исусову молитву. Не треба слушати демоне који кроз помисли говоре – «уморио сам се, помолићу се касније». Сви можемо да се молимо по мало и то треба да радимо! Ја знам једну милосрдну сестру која је цео дан на ногама радила у болници, а ноћу се молила и Богом се крепила. Господ јој је давао снагу. Исусова молитва је веома јака, она може да победи конфликте и свађе ако се то догађа. Ако се некоме не допадате или вас неко вређа, почните са вером да се молите за њега Исусовом молитвом и Господ ће да помогне – онај који вас вређа може да постане ваш друг. Исусова молитва је наше оружје против непријатеља, против демона. И зато ви читајте ову молитву без икаквих правила, једноставно и по мало, али што је могуће чешће.
Главни храм нашег манстира освећен је у част Пресвете Богородице и Она је наша заступница. Она је Мајка Господа Исуса Христа и Он чује када се Она за нас моли. Многи су свети оци добили дар непрестане молитве, преко саме Мајке Божије, зато и ми не треба да пренабрегавамо могућност да се Њој молимо и да тај дар молимо и за нас. По завршетку вечерње службе ми у нашем манстиру читамо Канон Пресветој Богородици.
Преподобни Никодим Светогорац каже да ми преко Исусове молитве добијамо дар да јасно видимо своју прошлост – да видимо своје грехе учињене у току целог свог живота. Сваки пут када видимо неки свој грех, учињен чак и у далекој прошлости, ми морамо да се исповедимо Богу. Ако се ви никада, током целог свог живота нисте исповедили од самог почетка – за детињство, младалаштво, време пре и после женидбе, не треба да исповедате ни само тренунтне, скорашње грехе. Да се не бисмо причешћивали на суд или на осуду, свима је неопходно потребно да се бар једном исповеде за цео ранији живот. Исусова молитва ће вам помоћи да видите своје грехе како бисте се касније у Тајни Исповести очистили и на Литургији сјединили са Христом.
извор: manastir-lepavina.org
 |
| Слева седи старац Јосиф Исихаста, који је основао савремено монаштво на Светој Гори. Поред њега у белој мантији стоји његов ученик , сада Архимандрит Јефрем (Мораитис), који је после смрти свог старца постао Игуман светогорског манастира Филотеја, а који је касније основао 18 грчких манастира у Америци. фото: manastir-lepavina.org Појање монахиња манастира Преподобне Анастасије Српске, Аризона |
Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, НЕДЕЉА 27. ПО ДУХОВДАНУ
ПОНЕДЕЉАК
Господ је рекао да ће се Син Човечији јавити у свој дан као што муња сине са неба и обасја све што је под небом. Затим је додао: Али му најпре треба много пострадати и одбачену бити од рода овога (Лк.17,24-25). Очигледно је да страдање треба да претходи јављању у слави. Према томе, све време до тог дана јесте време Његовог страдања. Он је лично страдао у једно одређено време. После тога, Његова страдања се продужавају кроз верујуће - кроз страдања њиховог рађања, њиховог васпитања у хришћанском духу и чувања од непријатељских дејстава, било унутрашњих било спољашњих. Јер, савез Господа и Његових верних јесте жив, а не само мислен и наравствен. Све њихово Он прима као својом главом. Следећи ту мисао, може се видети да Господ много страда. Веома болне жалости за Њега јесу падови верујућих. Још болније на Њега делује отпадање од вере. Међутим, то су ране које докрајчују. Постојане, пак, стреле су жалости, саблазни и колебања вере неверјем. Речи и писања која одишу неверјем су огњене стреле нечастивог. У садашње време је лукави унајмио много ковача за ковање таквих стрела. Срца верујућих болују, бивајући сама погођена или видећи друге погођеним. Са њима и Господ трпи. Ипак, јавиће се дан славе Господње: тада ће се открити тајне таме, и страдалници ће се обрадовати са Господом. А до тога времена потребно је трпети и молити се.
Господ је рекао да ће се Син Човечији јавити у свој дан као што муња сине са неба и обасја све што је под небом. Затим је додао: Али му најпре треба много пострадати и одбачену бити од рода овога (Лк.17,24-25). Очигледно је да страдање треба да претходи јављању у слави. Према томе, све време до тог дана јесте време Његовог страдања. Он је лично страдао у једно одређено време. После тога, Његова страдања се продужавају кроз верујуће - кроз страдања њиховог рађања, њиховог васпитања у хришћанском духу и чувања од непријатељских дејстава, било унутрашњих било спољашњих. Јер, савез Господа и Његових верних јесте жив, а не само мислен и наравствен. Све њихово Он прима као својом главом. Следећи ту мисао, може се видети да Господ много страда. Веома болне жалости за Њега јесу падови верујућих. Још болније на Њега делује отпадање од вере. Међутим, то су ране које докрајчују. Постојане, пак, стреле су жалости, саблазни и колебања вере неверјем. Речи и писања која одишу неверјем су огњене стреле нечастивог. У садашње време је лукави унајмио много ковача за ковање таквих стрела. Срца верујућих болују, бивајући сама погођена или видећи друге погођеним. Са њима и Господ трпи. Ипак, јавиће се дан славе Господње: тада ће се открити тајне таме, и страдалници ће се обрадовати са Господом. А до тога времена потребно је трпети и молити се.
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |
29. новембар 2015.
Беседа Преподобног Јустина Ћелијског у Недељу 26. по Педесетници
Ево и данашње Свете Недеље и Светог Еванђеља опет из уста Свеблагословеног Господа Христа. Ево Еванђеља о мени, о теби, о свакоме човеку и свима нама; о свакоме (човеку посебно и свима људима скупа. Оно нам казује сву истину о свакоме човеку, о свакоме човеку миомирисну истину, небеску истину о сваком људском бићу у свима световима. Показује шта је неважно за човека на овоме свету, али и шта је најглавније за мене и за тебе у овоме свету. Показује оно што је вечно потребно и мени и теби и свакоме људском бићу у свима временима и свима световима. Зато је Спаситељево Еванђеље Вечно Еванђеље, увек вечно, и за тебе вечно, и за мене вечно, и за сав људски род вечно. Оно казује када ћемо ја и ти сазнати сву истину о себи? Кад? У ком тренутку живота? У ком дану нашег живота? У којој ноћи нашег живота?
Псалам владике Николаја
Зар су и брда и вредне бубе
Повише човека
Слеже се људство у мравињаке
У обману градње
Зар су и реке и ћутљиве рибе
Човеку високо
Па ко вас позва на толику дреку
Немоћну псовку
Зар се и ветар и послушне птице
Винуше више човека
Ко слуша савете непомјаника
И отровима тргује
Зар се и васиона и звезде небеске
Удаљише човеку
На таму ко вас призва, ослепели
Духови погурени
Зар се и пустиња и честица прашине
Подигоше од човека.
Ко вас порину у печал и превару
Синови од оца одступни
Зар се и дрво и беживотни ивер
Благоразумније понаша од човека
О човече створење по образу
И подобију, створење усиновљено
Од Бога, Христом братимљено
Александар Марић, Обручавање светлости, Књижевни клуб, Краљево, 2014.
Повише човека
Слеже се људство у мравињаке
У обману градње
Зар су и реке и ћутљиве рибе
Човеку високо
Па ко вас позва на толику дреку
Немоћну псовку
Зар се и ветар и послушне птице
Винуше више човека
Ко слуша савете непомјаника
И отровима тргује
Зар се и васиона и звезде небеске
Удаљише човеку
На таму ко вас призва, ослепели
Духови погурени
Зар се и пустиња и честица прашине
Подигоше од човека.
Ко вас порину у печал и превару
Синови од оца одступни
Зар се и дрво и беживотни ивер
Благоразумније понаша од човека
О човече створење по образу
И подобију, створење усиновљено
Од Бога, Христом братимљено
Александар Марић, Обручавање светлости, Књижевни клуб, Краљево, 2014.
 |
| Манастир Вазнесење |
Блудни син
гордост се у душу уселила,
душа се од Бога окренула
и пошла на бесциљни лет.
Ношена од олујних ветрова
непрестано спокој је тражила.
На целом свету није га пронашла
јер спокој не дарује свет.
У немиру болном самртног стања
оте јој се велика, светла реч покајања
и своме Небеском Оцу, извору блага
с тамног трага врати се жив блудни син.
извор: Uski put
28. новембар 2015.
Свети апостол Матеј
29/16. новембар
Св. апостол Матеј Јеванђелист. Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силна, да војници не могоше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју, засија од овога такав блесак, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу, и кнез прогледа, – нажалост, прогледа само телесним очима али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.
Св. апостол Матеј Јеванђелист. Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силна, да војници не могоше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју, засија од овога такав блесак, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу, и кнез прогледа, – нажалост, прогледа само телесним очима али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.
Реч пастира: Отац Арсеније Арсенијевић, О саборности
 |
| Елизавета Цымбаревич,Свети Стефан фото: www.pravoslavie.ru преузми везу: http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-arsenije-arsenijevic-o-sabornosti |
извор: Радио Слово љубве, 23.11.2015.
Чиста срца, душе и тела дочекајмо Богомлденца Христа!
Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 – дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.
27. новембар 2015.
„ПОСТ ЈЕ ДУХОВНА СКАКАОНИЦА С КОЈЕ СЕ ЧОВЕК ВИНЕ И ЛЕТИ У НЕБО...“
Разговор са сабратом Валаамског манастира
Да ли се сећате како је протицао Ваш први Велики пост који сте свесно постили. Да ли сте се припремали за њега? Какве задатке сте постављали пред собом?
Могуће је да је најважнији Велики пост који сам најбоље запамтио био пре мог одласка из света на Валаам (пре три године). Уздао сам се у помоћ Божију да у току тог поста искреним и покајничким напорима срца променим свој живот од уобичајеног служења својим страстима и похотима — ка Христу. Осећај умирања, неслободе и бесмислености мог живота уочи овог поста је постао неиздржив, без обзира на то што ми је наизглед све било добро ишло, на успехе у каријери и у личном животу. Мој задатак је постала тежња ка животу у Христу, по Његовим заповестима, само тамо у томе сам видео спасење, светлост и пуновредан живот. Дакле, ушао сам у пост као у реку Јордан, како бих у њему оставио своју прљавштину, гној, смрт, бол, бесмисленост и робовање страстима, како би ме Господ наш Исус Христос претопио у новог човека, како би ме исцелио, дао ми живот и место да увек будем с Њим.
Да ли се сећате како је протицао Ваш први Велики пост који сте свесно постили. Да ли сте се припремали за њега? Какве задатке сте постављали пред собом?
Могуће је да је најважнији Велики пост који сам најбоље запамтио био пре мог одласка из света на Валаам (пре три године). Уздао сам се у помоћ Божију да у току тог поста искреним и покајничким напорима срца променим свој живот од уобичајеног служења својим страстима и похотима — ка Христу. Осећај умирања, неслободе и бесмислености мог живота уочи овог поста је постао неиздржив, без обзира на то што ми је наизглед све било добро ишло, на успехе у каријери и у личном животу. Мој задатак је постала тежња ка животу у Христу, по Његовим заповестима, само тамо у томе сам видео спасење, светлост и пуновредан живот. Дакле, ушао сам у пост као у реку Јордан, како бих у њему оставио своју прљавштину, гној, смрт, бол, бесмисленост и робовање страстима, како би ме Господ наш Исус Христос претопио у новог човека, како би ме исцелио, дао ми живот и место да увек будем с Њим.
ХРИШЋАНСТВО У САВРЕМЕНОМ ЖИВОТУ
Говорити о Цркви и друштву као о два различита и против положна појма је потпуно неприродно и неприхватљиво. Чланови Цркве су чланови друштва, а сама Црква представља заједницу верујућих људи који долазе из друштва и чине само друштво. Док са своје стране Црква као главни задатак своје мисије види управо у очувању истинских вредности у друштву, акцентирајући своју пажњу на човека, дотле само друштво или боље речено савремене теденције друштвенога живота веома се непарведно и сурово односе према свакоме човеку, а посебно према вернику. Савремени стандарди друштвеног живота обраћају пажњу искључиво на спољашњу страну нашега живота, захтевајући од нас професионалност, високи степен образовања и спремност ка безусловном извршавању постављених задатака. Такав однос друштва према човеку, несумњиво води ка његовој деградацији јер занемарује оно што је најважније за човека, његов унутрашњи свет и његове вечне потребе такве као што су брачно породични живот, међу људски односи, односи човека према средини у којој живи.
 |
| фото: www.pravoslavie.ru |
Архимандрит Сава Јањић, Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не би било наше вере као слободног акта наше личности
Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не
би било наше вере као слободног акта наше личности.
Наука има за циљ да емпиријски докаже одређене претпоставке,
а вера се односи на оно што верујемо и духовно опитујемо. Дакле реч је о два потпуно
различита искуства. Иако је савршенство света само по себи један од најлепших
позказатеља Божије премудрости, Господ не жели да наш избор да ли ћемо
прихватити његову љубав или не услови, односно наметне на силу. Зато се није
пред свим људима показао у својој слави као што је то учинио на Тавору пред
тројицом изабраних ученика, зато није сишао са крста и сл..
26. новембар 2015.
Георгије Флоровски, СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ ПРОРОК МИЛОСРЂА
Златоусти је био моћан проповедник. Он је био наклоњен проповедању и сматрао је проповедање као дужност хришћанског свештеника. Свештенство је ауторитет, али то је ауторитет речи и убеђења. Оно је изразити знак хришћанске моћи. Краљеви принуђују, свештеници убеђују. Први делају помоћу наређења, а други бодрењем. Свештеници се обраћају људској слободи, људској вољи и позивају на одлуку. Као што је свети Златоусти имао обичај да каже: „Ми морамо да остваримо спасење људи речју, благошћу и бодрењем“. Потпуни смисао људског живота за светог Златоустог био је у томе што је он требало да буде живот у слободи и због тога живот у служењу. У проповедању непрестано је говорио о слободи и одлуци. Слобода је за њега била слика Бога у човеку. Христос је дошао, како је Златоусти имао обичај да подсећа, управо да лечи вољу човекову. Бог увек поступа на такав начин да не наруши нашу слободу. Сам Бог делује позивима и опоменама, не принудом. Он показује прави пут, зове и позива, и упозорава на опасност од покварености, али не приморава. Хришћански свештеници морају поступати исто тако. По темпераменту, Златоусти је више био максималиста, оштар и строг, али је увек био против принуде чак и у борби са јеретицима. Хришћанима се забрањује, он је наглашавао, да примењују насиље чак и за добре циљеве: „Наше ратовање не убија живе него радије оживљава мртве, јер је оно руковођено духом благости и смерности. Ја прогоним речима, не песницама. Ја прогоним јерес, не јеретике. Мени више приличи да будем прогоњен, него да прогоним. Тако је Христос победио као Распети, а не као распињач.“ Снага Хришћанства за њега је у смерности и трпељивости, а не у сили. Човек мора бити строг према себи, а благ према другима.
Свети Јован Златоуст
Св. Јован Златоуст. Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству”, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.
Др ИлијаТомић, Речник јеврејског библијског језика
Под јеврејским језиком подразумева се језик израиљског народа, забележен највећим делом у списима Старог Завета, у ретким сачуваним писаним споменицима као и у литератури која је затим настала, у Талмуду и у другим списима. Назив „јеврејски језик“ сусреће се тек у Мишни, али не и у тексту књига Старог Завета. Овде се једном спомиње „језик Ханана“, а откада је нестало Северно израиљско царство 722. године пре Христа, назван је „јудејским језиком“. У каснијој литератури називан је „Светим језиком“ за разлику од говорног арамејског језика.
Јеврејски језик је, као и арапски, врло једноставан језик, као и остали језици из групе семитских језика. Било би добро нешто рећи о особинама јеврејског библијског језика. То ће се посебно видети у сусрету јеврејског библијског изворника и једног од најстаријих и највећих преводилачких подухвата у историји човечанства, превода јеврејске Библије на грчки језик у време Птолемеја Филаделфа (3. век пре Христа). Језик грчки је био језик философије и разрађеног логичког мишљења.
Јеврејски језик је, као и арапски, врло једноставан језик, као и остали језици из групе семитских језика. Било би добро нешто рећи о особинама јеврејског библијског језика. То ће се посебно видети у сусрету јеврејског библијског изворника и једног од најстаријих и највећих преводилачких подухвата у историји човечанства, превода јеврејске Библије на грчки језик у време Птолемеја Филаделфа (3. век пре Христа). Језик грчки је био језик философије и разрађеног логичког мишљења.
Високопреподобна Агрипина - игуманија манастира Ковиља
Празник светог Јована Милостивог, 25. новембра, свечано и молитвено је прослављен у манастиру Ковиљу код Ивањице. Сабрањем око Трпезе Господње предстојао је Преосвећени Епископ жички г. Јустин уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), игумана Вазнесења овчарског архимандрита Тимотеја (Миливојевића), архијерејског намесника моравичког протојереја-ставрофора Гмитра Милуновића, пароха крушевачког протојереја-ставрофора Драгог Вешковца, протосинђела Саве (Илића) и протођакона Александра Грујовића.
Светоархангелска обитељ била је место великог сабрања у молитви и благодарности Господу јер је владика Јустин, благодаћу Божјом, мати Агрипину, настојатељицу ковиљског манастира, произвео у чин игуманије. Поред мноштва верног народа из околних места, радост поводом произвођења нове игуманије поделили су браћа и сестре по образу са својим игуманима, игуманијама и настојатељима из манастира наше Епархије: Жиче, Благовештења, Вазнесења, Градца, Јежевице, Јовања, Никоља, Рујна и Стјеника…
Након литургијског сабрања у манастирском конаку је настављено дружење у атмосфери хришћанске љубави и заједништва у славу Божју.
извор: eparhija-zicka.rs
Након литургијског сабрања у манастирском конаку је настављено дружење у атмосфери хришћанске љубави и заједништва у славу Божју.
извор: eparhija-zicka.rs
25. новембар 2015.
Преподобни Нил Мироточиви
Јеромонах Свети Нил (Мироточиви) родом из Мореје, подвизивао се у пустом месту Свети Камени на врху Атоса, а после смрти из његовог тела потекло је миро. Свети Нил Атонски упокојио се у XVIII веку а почео је да се у сну јавља калуђеру Теофану од 1813 године. Јављање је трајало до 1817 године и по Теофановим записима који су сачувани, свети Нил наговестио је догађаје из нашег века. Између осталог Теофан је записао и:
извор: фб страница Филм Отац
 |
| 25/12. новембар Преподобни Нил Мироточиви. Родом из Мореје. Као јеромонах дошао са својим стрицем у Свету Гору. Подвизавао се као отшелник у пустом месту званом Свети Камени. Када се упокојио, из њега потекло миро у таквом обиљу, да се са врха горе сливало у море. То чудотворно миро привлачило је болесне људе са свих страна. Ученик св. Нила осети досаду од множине посетилаца, те се у молитви пожали на свога духовног оца, св. Нила. И мироточење наједном се пресече. Св. Нил се подвизавао у пуном смислу као древни светитељи. Упокојио се у 17. веку. Свети Нил Синајски монасима збори: -Исусово име у срцу говори! Срце своје вежбај у незлобивости, Тело у чистоти и уздржљивости. Ако си увређен, претрпи увреду, Тако ће увређач осетит'' позледу. Плачи за грешником и кад напредује: Он у сусрет правди вечитој путује. Ако трпиш беде, оне теби служе. Те беде су трње, на ком расту руже. Кад се Богу молиш, пријатност не проси, Но проси што души користи доноси. Смрти се не плаши, ал''чекај смрт тела; Пре стида од људи стиди с''од ангела. Клони с' искушења и сам га не тражи, Но кад само дође, јунак се покажи; Ко се благим Христом често причешћује, Христос ко у храму у њему станује, Са људима мало и ретко говори А са Богом често, и све чешће збори.- Тако Нил Синајски монахе учаше, И све речи своје делом сведочаше. Свети владика Николај, Охридски пролог, Сабана дела, књига VII, Глас цркве, Шабац, 2013. |
Владика Григорије, Ако не буде Косова и Метохије и Републике Српске, питање је хоће ли бити Срба
Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије рекао је да су се Срби у Републици Српској изборили за своју слободу, коју не дају ни за шта на свијету јер је то њихова тековина.
„Ако не буде Косова и Метохије међу српским земљама, онда ће бити веома тешко и Србима у Републици Српској, а ако не буде Републике Српске, онда је питање хоће ли бити Србије и уопште Срба“ – рекао је владика Григорије у манастиру Високи Дечани, гдје је присуствовао Светој архијерејској литургији служеној поводом крсне славе овог манастира – Светог Стефана Дечанског.
Владика Григорије поручио је да Србима не остаје ништа друго него да вјерују и боре се за правду и истину.
„Морамо да схватимо да не можемо и не смијемо напустити оно што су нам дједови оставили, а то је пут правде – пут истине“ – нагласио владика Григорије.
Владика Григорије рекао је да монахе који живе у манастиру Високи Дечани под заштитом Унеска, колико год чували војници и висока жица, чува и сам Свевишњи.
„Људи морају имати вјере да се, попут монаха који обнављају светиње, врате на своја огњишта, да не дају своја гробља, своју дједовину“ – рекао је владика Григорије.
Преносећи искуства Срба и Српске православне цркве у БиХ као поуку Србима на Космету, он је рекао да је Србе у БиХ било веома тешко побиједити када год су се држали заједно и били јединствени.
„Научили смо да је најважније имати вјере у борби за правду и истину, без жеље да икога угрозимо, али не можемо бити слабићи који узмичу са своје дједовине“ – нагласио је владика Григорије.
Извор: РТРС
radiosvetigora.wordpres.com
„Ако не буде Косова и Метохије међу српским земљама, онда ће бити веома тешко и Србима у Републици Српској, а ако не буде Републике Српске, онда је питање хоће ли бити Србије и уопште Срба“ – рекао је владика Григорије у манастиру Високи Дечани, гдје је присуствовао Светој архијерејској литургији служеној поводом крсне славе овог манастира – Светог Стефана Дечанског.
„Морамо да схватимо да не можемо и не смијемо напустити оно што су нам дједови оставили, а то је пут правде – пут истине“ – нагласио владика Григорије.
Владика Григорије рекао је да монахе који живе у манастиру Високи Дечани под заштитом Унеска, колико год чували војници и висока жица, чува и сам Свевишњи.
„Људи морају имати вјере да се, попут монаха који обнављају светиње, врате на своја огњишта, да не дају своја гробља, своју дједовину“ – рекао је владика Григорије.
Преносећи искуства Срба и Српске православне цркве у БиХ као поуку Србима на Космету, он је рекао да је Србе у БиХ било веома тешко побиједити када год су се држали заједно и били јединствени.
„Научили смо да је најважније имати вјере у борби за правду и истину, без жеље да икога угрозимо, али не можемо бити слабићи који узмичу са своје дједовине“ – нагласио је владика Григорије.
Извор: РТРС
radiosvetigora.wordpres.com
Духовне свечаности у манастиру Сретењу
Благодат Божија изобилно се излила на манастир Сретење и целу Овчарско-Кабларску клисуру, на дан када Света Православна Црква слави успомену на Св. благоверног краља српског Стефана Дечанског, 24. новембра 2015. године.
Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем уз саслуживање архимандрита Венијамина, игумана манастира Преображења и још седам свештенослужитеља. Том приликом, после отпеваних тропара, замонашио је две искушенице манастира Сретења, прибројавши сретењском сестринству новопострижене монахиње Евпраксију и Теодосију. Након отпеване Херувимске песме, јерођакона Орсисија, сабрата манастира Вазнесења на Овчару, рукоположио је у свештенички чин. А након заамвоне молитве, благосиљао је и пререзао славски колач и жито, игуманији манастира Сретења, мати Аквилини. Осим те три радости, четврта, коју је у својој беседи поменуо сам Епископ, јесте та да је на данашњи дан у манастиру Високи Дечани, Епископ Јустин рукоположен од стране тадашњег Епископа рашко-призренског г. Павла у јеромонашки чин.
Беседећи после јеванђеља Епископ је говорио о одрицању од овога света, са посебним освртом на монашко одрицање, чије су границе јеванђеље Христово и Његово обећање да ће они који су све оставили и пошли за Њим, у овоме свету добити сто пута толико, а у веку који долази Вечни Живот.
Сестринство манастира Сретења, на челу са својом игуманијом и данашњом слављеницом, мати Аквилином, припремиле су, као и увек, богату славску трпезу за сав народ окупљен на данашњем литургијском сабрању.
Благодарећи Богу кроз Кога је и у Коме је све, препоручујемо се светим молитвама новопострижених монахиња Евпраксије и Теодосије и новорукоположеног јеромонаха Орсисија.
извор: eparhija-zicka.rs
Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем уз саслуживање архимандрита Венијамина, игумана манастира Преображења и још седам свештенослужитеља. Том приликом, после отпеваних тропара, замонашио је две искушенице манастира Сретења, прибројавши сретењском сестринству новопострижене монахиње Евпраксију и Теодосију. Након отпеване Херувимске песме, јерођакона Орсисија, сабрата манастира Вазнесења на Овчару, рукоположио је у свештенички чин. А након заамвоне молитве, благосиљао је и пререзао славски колач и жито, игуманији манастира Сретења, мати Аквилини. Осим те три радости, четврта, коју је у својој беседи поменуо сам Епископ, јесте та да је на данашњи дан у манастиру Високи Дечани, Епископ Јустин рукоположен од стране тадашњег Епископа рашко-призренског г. Павла у јеромонашки чин.
Сестринство манастира Сретења, на челу са својом игуманијом и данашњом слављеницом, мати Аквилином, припремиле су, као и увек, богату славску трпезу за сав народ окупљен на данашњем литургијском сабрању.
Благодарећи Богу кроз Кога је и у Коме је све, препоручујемо се светим молитвама новопострижених монахиња Евпраксије и Теодосије и новорукоположеног јеромонаха Орсисија.
извор: eparhija-zicka.rs
24. новембар 2015.
Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, Манастир Сретење, Свети краљ Стефан Дечански, 24.11.2015.
Стихира српским светитељима
Молебни канон Светом краљу Стефану Дечанском, Високи Дечани, 2007.
ОДГОВАРАЋЕТЕ ПРЕД БОГОМ ЗА СВОЈУ ДЕЦУ
Беседа на Јеванђеље по Матеју, гл. 18, стих 10
Гледајте да не презрете једнога од малих ових (Мт. 18, 10). Да ли сте размишљали о томе да се ове Христове речи односе директно и непосредно на вас? Зар ви немате мале ове које треба да чувате? Зар је мало развратних кћери и синова – лопова и мангупа због којих проливате горке сузе? Зашто је тако? Зато што се нисте сећали мудрих Христових речи. И тек кад вам постаје тешко због понашања ваше деце, ви плачете и молите се Богу да Он помогне. Међутим, ваша молитва остаје бесплодна, јер се не смеју пребацивати на Бога своје родитељске обавезе и брига за васпитање деце. Ако слуга не буде марио за свој посао и ако буде чекао да га господар обави, зар ће овај радити за њега, зар се неће прогневити на нерадног слугу? Шта желите од Бога?
Гледајте да не презрете једнога од малих ових (Мт. 18, 10). Да ли сте размишљали о томе да се ове Христове речи односе директно и непосредно на вас? Зар ви немате мале ове које треба да чувате? Зар је мало развратних кћери и синова – лопова и мангупа због којих проливате горке сузе? Зашто је тако? Зато што се нисте сећали мудрих Христових речи. И тек кад вам постаје тешко због понашања ваше деце, ви плачете и молите се Богу да Он помогне. Међутим, ваша молитва остаје бесплодна, јер се не смеју пребацивати на Бога своје родитељске обавезе и брига за васпитање деце. Ако слуга не буде марио за свој посао и ако буде чекао да га господар обави, зар ће овај радити за њега, зар се неће прогневити на нерадног слугу? Шта желите од Бога?
 |
| Манастир Вазнесење |
23. новембар 2015.
Игуман Георгије Капсанис, О Нектарију Егинском
Земаљски анђео – небески човек
Замисао духовног очинста је постојала још у Старом Завету, иако је она пре свега дар Оваплоћене Речи Божје.Господ наш нам је открио Бога Оца и Његову безграничну очинску љубав. Нико није достојан да се назове оцем, уколико не дела у складу са јединственим очинством Светога Бога (Еф. 3, 15).[1] Можда је потребо схватити речи: "Оцем не називајте никога на земљи, јер је један Отац ваш на небесима" (Мт. 23). Сви људи немају исти степен свештенства, али епископи и презвитери свештенослуже ( = литургишу) у Цркви јединствену свештенорадњу Христову (Канон Евхаристије).
Замисао духовног очинста је постојала још у Старом Завету, иако је она пре свега дар Оваплоћене Речи Божје.Господ наш нам је открио Бога Оца и Његову безграничну очинску љубав. Нико није достојан да се назове оцем, уколико не дела у складу са јединственим очинством Светога Бога (Еф. 3, 15).[1] Можда је потребо схватити речи: "Оцем не називајте никога на земљи, јер је један Отац ваш на небесима" (Мт. 23). Сви људи немају исти степен свештенства, али епископи и презвитери свештенослуже ( = литургишу) у Цркви јединствену свештенорадњу Христову (Канон Евхаристије).
Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, НЕДЕЉА 26. ПО ДУХОВДАНУ
ПОНЕДЕЉАК
Из указања о томе кога звати на ручак или вечеру (Лк.14, 12) позајми правило за себе: не чинити ништа за ближње са очекивањем да се у овом животу доживи узвраћање. То не значи да ћеш се трудити узалуд. У своје време, све ће ти бити враћено. У беседи на Гори Господ је проповедао да се сва богоугодна дела, тј. молитва, пост, милостиња - чине тајно. Због чега? Због тога што Отац небески онима који тако поступају враћа јавно. Ради се о томе да је Хришћанин дужан свим силама свог живота да себи припрема будуће блаженство, да себи гради вечни дом и да тамо унапред шаље залихе за вечност. Такав начин поступања није деловање са интересом. Интерес своје место налази у овдашњем животу, и такво поступање му само штети. Да би се живело тако, неопходно је имати веру, наду и љубав према Господу. Дејствовање по заповестима у очекивању награде је једно неусловљено дејствовање. Међутим, оно је ближе и схватљивије срцу од било ког другог, сувише идеалног, као на пример, делања добра ради добра. Њега у Писму нећете нигде наћи. Овде је виша побуда: чини све ради Господа, и не бој се губитка.
Из указања о томе кога звати на ручак или вечеру (Лк.14, 12) позајми правило за себе: не чинити ништа за ближње са очекивањем да се у овом животу доживи узвраћање. То не значи да ћеш се трудити узалуд. У своје време, све ће ти бити враћено. У беседи на Гори Господ је проповедао да се сва богоугодна дела, тј. молитва, пост, милостиња - чине тајно. Због чега? Због тога што Отац небески онима који тако поступају враћа јавно. Ради се о томе да је Хришћанин дужан свим силама свог живота да себи припрема будуће блаженство, да себи гради вечни дом и да тамо унапред шаље залихе за вечност. Такав начин поступања није деловање са интересом. Интерес своје место налази у овдашњем животу, и такво поступање му само штети. Да би се живело тако, неопходно је имати веру, наду и љубав према Господу. Дејствовање по заповестима у очекивању награде је једно неусловљено дејствовање. Међутим, оно је ближе и схватљивије срцу од било ког другог, сувише идеалног, као на пример, делања добра ради добра. Њега у Писму нећете нигде наћи. Овде је виша побуда: чини све ради Господа, и не бој се губитка.
22. новембар 2015.
Свети Нектарије Егински
У незадрживом протицању времена Свеци - те сјајне звезде Цркве - увек су обасјавали и грејали душе православних хришћана. Наша Црква свецима није била богата само у првим вековима свог успона омивеним јарко црвеном крвљу, они су се појављивали и у каснијим етапама развоја хришћанства. Свеци живе међу нама и својим истински хришћанским животом узлазе истим оним путем којим је први прошао Господ; путем који је Он осветио Својом добровољном жртвом, путем којим је од тада прошло велико мноштво људи. Њихов збор, по благодати Божијој не престаје да се допуњује. Они настављају тешки пут који узвишава човека дајући своју душу - најдрагоценије што имају, - у име сједињења са Творцем.
Таква личност, која је у себи сконцентрисала све своје духовне снаге посветивши се делу унутрашњег усавршавања и сједињења са Богом била је личност светог оца нашег Нектарија - чудотворца, митрополита Пентапољског, који се подвизавао на Егини. Светитељ Нектарије је светац којег је Господ прославио управо у наше време. Он се појавио као нова светла звезда на небеском своду Православља. Његов живот, од првих корака све до благословеног упокојења оставио је видљив траг у хришћанским душама Блиског Истока и Грчке. Он је постао неугасиви светионик на Егини, изливајући своју благодат и благослов на васцели свет. Живот овог човека је био непрестана борба у име достизања истинског знања и врлине. То је био тежак пут, али је он њиме ишао победоносно. Житије светог Нектарија представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог.
Таква личност, која је у себи сконцентрисала све своје духовне снаге посветивши се делу унутрашњег усавршавања и сједињења са Богом била је личност светог оца нашег Нектарија - чудотворца, митрополита Пентапољског, који се подвизавао на Егини. Светитељ Нектарије је светац којег је Господ прославио управо у наше време. Он се појавио као нова светла звезда на небеском своду Православља. Његов живот, од првих корака све до благословеног упокојења оставио је видљив траг у хришћанским душама Блиског Истока и Грчке. Он је постао неугасиви светионик на Егини, изливајући своју благодат и благослов на васцели свет. Живот овог човека је био непрестана борба у име достизања истинског знања и врлине. То је био тежак пут, али је он њиме ишао победоносно. Житије светог Нектарија представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог.
Аранђеловдан – Крсна слава владике Јустина
Светим Евхаристијским сабрањем у Саборном храму Светог Саве у Краљеву прослављен је Сабор светог Архангела Михаила, крсна слава Епископа жичког г. Јустина.
21. новембар 2015.
Добра Мати Февронијa
Вест о томе да се упокојила Мати Февронија Божић, схи-игуманија Пећке Патријаршије, провукла се кроз медије исто онако као што је Мати и живела, тихо и ненаметљиво. За блаженопочившег Патријарха Павла, Мати Февронију из Пећке Патријаршије и Мати Ефросинију из Грачанице, говорило се често као о три косовска стуба православља, последње изданке онога што се назива изворно хришћанство. И заиста, свако ко се удостојио сусрета са њима, могао би да каже исто: никаквих посебних спољашњих обележја, никаквих великих речи, никаквих неразумљивих теологија, само ум увек заузет молитвом и руке увек заузете послом. И неодољива жеља да будете близу њих, да се изгубите у топлоти њихових погледа и красоти њихових душа.
20. новембар 2015.
Молитва о. Јустина Светом архангелу Михаилу
Сав си огањ и ревност, свети Архистратиже Михаиле, зато те молимо: учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковођу нашег, врховног војсковоћу све небеске и земаљске војске Христове. Чудесни Господ Христос начинио је једну Цркву од анћела и људи, да бисмо се ми људи, који тајанствено престављамо херувиме на земљи, угледали на свету небеску браћу нашу, на чијем челу стојиш ти, лучезарни и дивни Архистратиже Михаиле. Ти си на небу победио свезлог Сатану, и збацио га с неба на дно пакла, - помажи и нама увек, молимо те, свемоћни Архангеле да и ми свепобедном силом твојом побећујемо свелукавог Сатану, који нас са свих страна напада и искушава кроз безбожне људе, кроз нечисте помисли, кроз земаљске сласти, кроз опојне страсти.
Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоангеле Божји; молимо те свесвети, молимо те свечисти, молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем престављамо херувиме на земљи. Не остави нас у отровном блату наших сластољубивих земаљских жеља, него нас подигни у небеске анђелске висине и оспособи нас да анђелски свето чисто поживимо док смо у телу на земли. Милостивно погледај на нас, Свепобедни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ћаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ђавола. Ми знамо, богоносни Архангеле: ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом својом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења нашег, вере наше, душе наше.
Свепобедни војводо Небеских Сила, ти си очистио небо од Сатане и црних ангела његових, - очисти и душе наше од сваког греха, јер греси наши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су анђелски чисте и анђелски обесмртне. Без твоје свепобедне помоћи, Небески Војсковођо, ми лако постајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нас у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предводећи нас у свакој оборби за душу нашу, за спасење наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким греxом и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражијом, ако нам ти не притекнеш упомоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима биткама за душу нашеу и спасење наше и вечност нашу; а без тебе – ми беспомоћно посрћемо из пораза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао. Зато буди увек с нама, и не напуштај нас због грехова наших и смрада нашег, него, љубећи нас божанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миомиром еванђелских врлина. Ево, душе своје предајемо теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство Небеско, да бисмо заједно с тобом, милостивог Спаса нашег – преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Духа Утешитеља, коме слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин
преп Јустин, на Спасовдан, Ћелије 1956.
извор: www.svetosavlje.org
Монографија о Жичи
У сусрет осам векова манастира Жиче и установљавања српске државности, Републички завод за заштиту споменика објавио је капиталну монографију о светињи и споменику културе, коју је Васко Попа назвао седмовратом "црвеном госпођом". Дело посвећено задужбини Стефана Првовенчаног и његовог сина краља Радослава, чији су аутори наши најеминентнији стручњаци Милка Чанак Медић, Даница Поповић и Драган Војводић, представљено је јуче у свечаној сали Народне библиотеке Србије.
- Жичи се стално треба враћати, јер је она наш путоказ, а аутори ове књиге су свој велики труд принели не само науци, већ и држави и цркви - нагласио је епископ жички Јустин, који је промоцији присуствовао заједно са игуманијом Јеленом и сестринством овог манастира.
Ова слојевита и свеобухватна монографија, иза које стоји вишедеценијско истраживање представља и ново читање прошлости Жиче, према речима Александре Фулгоси, саветника за баштину у Министарству кулутре (финасијски помогло штампање књиге).
О изазовима који су стајали пред ауторима, чије се дело појавило четврт века после последње монографије о овом манастиру, говорила је Даница Поповић. Она је нагласила да је свако из своје области покушао да расветли улогу Жиче као катедралног храма, центра епископије, места крунисања српских краљева, не само у нашој историји, већ и њен значај у хришћанском свету. Даница Поповић овај немањићки споменик тумачила је из историјског угла, Милка Чанак Медић кроз историју архитектуре, рестаурације и конзервације, а живописом се бавио Драган Војводић.
- Ова монографија је јединствени подухват, а Жича која је кост костију наших, наставља да живи кроз дух и мисли изражене у овој књизи - нагласио је академик Гојко Суботић, рецензент дела.
Према речима другог рецензента професора Бранислава Тодића, трагична историја Жиче добила је одличну научну обраду.
РУКА И КРСТ
Део истраживања Данице Поповић био је везан за Италију, Сијену и Пијенцу. Тамо се налазе часни крст и десница Јована Претече, реликвије познате из оснивачке повеље Жиче, као дар Стефана Првовенчаног. Као део најстаријег ризничког слоја манастира, оне су први пут представљене јавности управо у овој књизи.
извор: Вечерње новости
18.11.2015.
 |
| Васко Попа, Жича Црвена госпођо Жичо Из мога срца излазиш Корачаш седмоврата У пратњи свог женика сунца По зрелим таласима жита И стојиш на самом врху Изабраног троугла у пламену Пркосиш и сунцосеку И житоскрвнитељу Из два царска угла под тобом Корачаш у правцу своје висине и високе љубави у једино могућем правцу Корачај љубим ти кораке Црвена госпођо Жичо |
- Жичи се стално треба враћати, јер је она наш путоказ, а аутори ове књиге су свој велики труд принели не само науци, већ и држави и цркви - нагласио је епископ жички Јустин, који је промоцији присуствовао заједно са игуманијом Јеленом и сестринством овог манастира.
Ова слојевита и свеобухватна монографија, иза које стоји вишедеценијско истраживање представља и ново читање прошлости Жиче, према речима Александре Фулгоси, саветника за баштину у Министарству кулутре (финасијски помогло штампање књиге).
О изазовима који су стајали пред ауторима, чије се дело појавило четврт века после последње монографије о овом манастиру, говорила је Даница Поповић. Она је нагласила да је свако из своје области покушао да расветли улогу Жиче као катедралног храма, центра епископије, места крунисања српских краљева, не само у нашој историји, већ и њен значај у хришћанском свету. Даница Поповић овај немањићки споменик тумачила је из историјског угла, Милка Чанак Медић кроз историју архитектуре, рестаурације и конзервације, а живописом се бавио Драган Војводић.
- Ова монографија је јединствени подухват, а Жича која је кост костију наших, наставља да живи кроз дух и мисли изражене у овој књизи - нагласио је академик Гојко Суботић, рецензент дела.
Према речима другог рецензента професора Бранислава Тодића, трагична историја Жиче добила је одличну научну обраду.
РУКА И КРСТ
Део истраживања Данице Поповић био је везан за Италију, Сијену и Пијенцу. Тамо се налазе часни крст и десница Јована Претече, реликвије познате из оснивачке повеље Жиче, као дар Стефана Првовенчаног. Као део најстаријег ризничког слоја манастира, оне су први пут представљене јавности управо у овој књизи.
извор: Вечерње новости
18.11.2015.
Личносни карактер молитве и безличност јоге
МОЛИТВА СЕ ПРЕПОРУЧУЈЕ УМЕСТО ЈОГЕ НЕ ЗБОГ ЗАТУЦАНОГ КОНЗЕРВАТИВИЗМА, ВЕЋ ЗБОГ ЉУБАВИ ПРЕМА ЧОВЕКУ
Сведоци смо све веће присутности јоге у медијима и на другим местима рекламног карактера. Ове године је 21. јуна обележен и Међународни дан јоге. У јавности је све више оних који се залажу за промовисање јоге као неког светског надрелигијског тренда. Наглашава се њена важност за здравље човека, као и уједињујућа улога према телу, срцу и уму. Овде ћемо покушати да прикажемо важност Молитве Исусове као блага које чува ризница Православља и препоручује га као извор многих добродетељи за човека. У помоћ ћемо позвати старца Софронија (Сахарова) који је о овоме оставио вредне записе, наглашавајући предности Молитве Исусове у односу на јогу. Његово мишљење је од посебне важности због чињенице да је пре утвђивања у православном предању једно време практиковао јогу и разне медитативне технике источњачких религија.
Сведоци смо све веће присутности јоге у медијима и на другим местима рекламног карактера. Ове године је 21. јуна обележен и Међународни дан јоге. У јавности је све више оних који се залажу за промовисање јоге као неког светског надрелигијског тренда. Наглашава се њена важност за здравље човека, као и уједињујућа улога према телу, срцу и уму. Овде ћемо покушати да прикажемо важност Молитве Исусове као блага које чува ризница Православља и препоручује га као извор многих добродетељи за човека. У помоћ ћемо позвати старца Софронија (Сахарова) који је о овоме оставио вредне записе, наглашавајући предности Молитве Исусове у односу на јогу. Његово мишљење је од посебне важности због чињенице да је пре утвђивања у православном предању једно време практиковао јогу и разне медитативне технике источњачких религија.
 |
| Манастир Вазнесење "Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је....., у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра - Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења." Из књиге "О молитви" |
Темељна разлика између постојања Бога и постојања човека је што је Бог нестворен, а човек створен. Човек са целокупном творевином око себе није извор сопственог постојања. Постојање је дар који смо од Бога добили и који смо дужни да одржавамо. Начин за то је живот у Богу. Црква препоручује јеванђелски позив храњења од Тела и Крви Христове, као и непрестану молитву. На том основу је засновано призивање Имена Исусовог, познатије као Молитва Исусова: Господе Исусе Христе, помилуј не грешног. Једино у Богу ми имамо сигурност вечног живота као добробитија. Окретање од Бога ка себи или осталој творевини као извору постојања доводи до идолопоклонства. У пракси то има страшне последице. Смртна бића рађају смрт. Грех Адама и Еве као окретање од Творца ка твари се и данас непрестано понавља. Без порицања вредности човека и остале твари, Црква наглашава да они праву вредност добијају кроз осмишљеност у Богу. Ту се налази потреба причешћивања у Цркви, као и молитве Исусове.. Старац Софроније пише о њој: "Молећи се Именом Исуса Христа, ми стојимо пред апсолутном пунотом, како Нетварног Прво - Бића, тако и тварног постојања. Како бисмо ушли у област ове пуноте Бића, треба најпре Њега да уселимо у нас тако да Његов живот постане нашим - кроз, сагласно са заповешћу, призивање Његовог Имена речима: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога (О молитви). Тајна за разумевање важности молитве се управо налази у чињеници да се кроз њу врши призив Бога не као празне речи већ као Личности од које зависи и наше постојање. Ту постаје јасно колико се губи када се разним техникама удисаја и издисаја да предност у односу на покајни вапај ка Господу Исусу Христу. У православном монашком предању постоји сведочанство да се практиковала техника уздисаја и издисаја, али никада без призивања Имена Исусовог. У супротном, долази се до опасности упадања у прелест самообожења. Без обзира колико се усавршавали у разним техникама, ми без Бога остајемо смртна бића и ништа више од тога. Старац Софроније упозорава: "Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута" ( О молитви).
Када се данас истичу предности јоге обично се наглашава њена важност за здравље. Православље нема ништа против бриге о здрављу, чак препоручује спорт и бављење физичким вежбама. Поред бриге о телу, не потцењујемо ни бригу о уму и срцу. Све је то благословено, али не и спасоносно уколико се не допуни сктивним животом у Цркви. Тек тада се долази до пуноће човековог достојанства. Такав човек је добар домаћин целокупне творевине, јер је сагледава као од Бога створену. Еколошка свест Православља је без конкуренције, јер за аргумент има Бога. Молитва се препоручује уместо јоге не због затуцаног конзервативизма, већ због љубави према човеку. Бог који је постао Богочовек Исус Христос је дошао у свет не да бисмо били неки happy јогини, већ удеоничари Тела и Крви Христове и молитвеници за спасење себе и целог света.
Презвитер Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 345, септембар/октобар 2015.
Тема броја: Црква у болничким установама
Значај поста у животу православних хришћана
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА Предавач: јереј Александар Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево преузми везу: http://eparhija-zicka.rs/audio-znacaj-posta-u-zivotu-pravoslavnih-hriscana/ |
19. новембар 2015.
Упокојила се у Господу мати Февронија
Данас, 19. новембра 2015. године у Пећкој Патријаршији се преставила игуманија, мати Февронија. Доносимо следеће саопштење канцеларије Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја:
Саопштење
Са тугом извештавамо све свештенство, монаштво и верне подручне Нам Архиепископије београдско-карловачке, као и целе Српске православне цркве, да се Високопреподобна схи-игуманија ФЕВРОНИЈА БОЖИЋ, настојатељица ставропигијалне лавре Пећке Патријаршије упокојила у Господу 19. новембра 2015. године.
Заупокојена Литургија и помен служиће се у петак 20. новембра 2015. године у јутарњим часовима у манастирском храму Покрова Пресвете Богородице, а монашко опело и сахрана почеће у 14 часова истога дана.
С благословом Божјим,
АЕМ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
И р и н е ј
***
Кратка биографија мати Февроније
Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње.
За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак...
У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Сматра се да је пожар подметнут.
Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве, блаженопочивших Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир.
Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином из Пећке патријаршије.
Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године.
извор: www.spc.rs
Саопштење
Са тугом извештавамо све свештенство, монаштво и верне подручне Нам Архиепископије београдско-карловачке, као и целе Српске православне цркве, да се Високопреподобна схи-игуманија ФЕВРОНИЈА БОЖИЋ, настојатељица ставропигијалне лавре Пећке Патријаршије упокојила у Господу 19. новембра 2015. године.
Заупокојена Литургија и помен служиће се у петак 20. новембра 2015. године у јутарњим часовима у манастирском храму Покрова Пресвете Богородице, а монашко опело и сахрана почеће у 14 часова истога дана.
С благословом Божјим,
АЕМ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
И р и н е ј
***
Кратка биографија мати Февроније
Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње.
За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак...
У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Сматра се да је пожар подметнут.
Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве, блаженопочивших Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир.
Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином из Пећке патријаршије.
Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године.
извор: www.spc.rs