Људи често питају: због чега је Бог допустио зло? Има ли посредне Божије кривице у томе што је зло дошло у свет? Тешко је одговорити на то питање. Црква нам предлаже учење, које треба да прихватимо вером, али које људски ум није у стању да осмисли.
Ђаво је – биће, које је Бог створио као благо, добро, светлоносно (грчка реч "Эосфорос” и латинска “Луцифер” значе “светлоносац”). Као резултат противљења Богу, Божанској вољи и Божанском Промислу светлоносац је отпао од Бога.
Од тада, од како се десило отпадање светлоносца и једног броја анђела од Бога, у свету се појавило зло. Њега није створио Бог, већ је оно било резултат слободне воље ђавола и демона. Људи често питају: због чега је Бог допустио зло? Има ли посредне Божије кривице у томе што је зло дошло у свет? Тешко је одговорити на то питање. Црква нам предлаже учење, које треба да прихватимо вером, али које људски ум није у стању да осмисли.
Једино што се може рећи у објашњењу тог учења је – хајде да погледамо на себе и расуђујемо по себи. Свако од нас је биће створено по лику и подобију Божијем. Ми смо тога свесни, као што смо и свесни у чему се састоји наш религиозни призив. И поред свега често се налазимо не на страни Бога, већ на страни ђавола, и правимо свој избор не у корист добра, већ у корист зла. Нешто слично се десило и са самим ђаволом: створен као добар и светлоносац, он је добровољно изабрао зло и постао Божији непријатељ. Отпавши од Бога, ђаво и демони су постали носиоци зла. Да ли то значи да се прекинула веза између њих и Бога? Не. Између Бога и ђавола су се очували лични међусобни односи, који се и данас настављају.
То можемо да видимо по почетним страницама Књиге о Јову, где се говори о томе да је ђаво стао пред Бога заједно са анђелима, и Господ му је рекао: “Да ли си обратио пажњу на слугу Мојега Јова?” (Јов.1, 8). Тим питањем, ако тако можемо да се изразимо, Бог провоцира ђавола на нека дејства према Јову. И сатана каже: “Да, заиста је Јов праведан, веран Теби, али то је зато што си Ти створио за њега такве услове; измени те услове, и он ће пасти, као што падају и други људи”.
Господ му је на то одговорио да му предаје Јовово тело, али му забрањује да се дотиче његове душе. Једни ово сматрају као причу, а други као реалан догађај, али суштина је у томе да се према Библији као прво ђаво налази у зависности од Бога и није слободан у својим дејствима, а као друго, он делује само у оним границама које му Бог дозволи.
Какав треба да буде однос хришћанина према ђаволу? Данас можемо да приметимо две крајности. С једне стране, међу савременим хришћанима није мало оних који уопште не верују у постојање ђавола, нити на његову способност да утиче на њихов живот. Неки сматрају да је ђаво митско биће у коме је персонификовано светско зло. С друге стране, има доста људи који ђаволу придају преувеличани значај, који су убеђени да ђаво утиче на све аспекте човековог живота, и свуда виде његово присуство. Такви верници се непрестано боје да ће ђаволске силе деловати на њих на овај или онај начин. На том тлу се ствара и велики број сујеверица од којих нису ослобођени ни оцрковљени људи. Измишљен је велики број “народних средстава” који би спречили сатану да продре у човека. Например, неки људи када зевају крсте уста како кроз њих не би ушао ђаво. Други успевају да у току једног зевања три пута прекрсте уста. Имао сам прилике да слушам разговоре о томе да на нашем десном рамену седи анђео а на левом – демон; осењујући се крсним знаком, крстимо се сдесна налево, пребацујемо анђела с десног рамена на лево, како би он ступио у борбу са демоном и победио га (сходно томе католици који се крсте слева надесно пребацују демона на ангела). Некоме ово може да се учини смешним и ружним, али постоје људи који у то верују. И нажалост, то нису анегдоте, већ реални разговори, који се могу чути у неким манастирима, духовним семинаријама, парохијама. Људи који тако мисле живе у убеђености да је читав живот прожет ђаволским присуством. Једном сам чуо како је јеромонах, матурант духовне академије учио вернике: када устајете ујутру пре него што ставите ноге у папуче закрстите их пошто у свакој од њих седи демон. При таквом односу, читав живот се претвара у мучење, јер је стално прожет страхом, непрекидном бригом да ће човека “урећи”, да ће на њега навести нечисту силу итд. Све ово нема ништа заједничко са хришћанским односом према ђаволу. Да бисмо схватили какав треба да буде истински хришћански однос према ђаволу, треба да се обратимо као прво к нашем Богослужењу, к Тајнама, и као друго – ка учењу Светих Отаца. Тајна Крштења почиње са заклињањима која су упућена ђаволу: смисао тих заклињања је да се изагна ђаво који се угнездио у човеково срце. Затим се новокрштени заједно са свештеником и кумовима окреће према западу. Свештеник пита: “Одричеш ли се од сатане, и свих дела његових, и све војске његове, и све гордости његове?”.
Овај одговара три пута: “Одричем се”. свештеник каже: “Дуни и пљуни на њега”. То је симбол који садржи веома дубоки смисао. “Дуни и пљуни на њега” значи “односи се према ђаволу с презиром, не обраћај пажњу на њега, он не заслужује ништа више”.
У светоотачкој а делимично и монашкој литератури однос према ђаволу и демонима се карактерише мирном неплашљивошћу – понекад чак и са примесом хумора. Сетимо се приче о светом Јовану Новгородском који је оседлао демона и приморао га да га вози у Јерусалим. Сетимо се и приче из живота светог Антонија Великог. Код њега су дошли путници који су дуго ишли кроз пустињу, и на путу им је од жеђи угинуло магаре. Дошли су код Антонија а он им каже: “Што нисте сачували магаре?”, а они са чуђењем питају: “Авва, како знаш?, - на шта им он мирно одговара: “Демони су ми рекли”. У свим овим причама је исказан истински хришћански однос према ђаволу: с једне стране признајемо да је ђаво – реално биће, носилац зла, али с друге стране схватамо да ђаво делује само у оквирима које Бог установљава, и никада не може да их преступи; и више од тога, човек може да узме ђавола под контролу и управља њиме. У молитвама Цркве, у богослужбеним текстовима и делима Светих Отаца се подвлачи то да је ђаволска сила илузорна.
У ђаволском арсеналу постоје наравно разна средства и начини помоћу којих он може да утиче на човека, он има огромно искуство свакојаких дејстава усмерених на човекову штету, али може да их примени само у случају ако му човек то дозволи. Важно је напоменути да ђаво не може ништа да нам уради уколико му ми сами не отворимо улаз – врата кроз која може да прође. Навешћу један случај који се десио пре десет година. Обратила ми се једна старија жена, учитељица књижевности. У неким новинама је прочитала да уз помоћ игли, листа папира и посебних заклињања може да призове духове умрлих и разговара с њима. Одлучила је да призове дух Чехова. И замислите “Чехов јој се јавио”. У почетку је све то било забавно, она је чак позивала госте и организовала у свом стану “књижевне вечери”. Али потом је “Чехов” почео да се појављује сад већ без позива, да руши намештај, ломи судове; по повратку кући, жена је затицала све преврнуто натрашке итд. Цела породица је била у паници. Муж и деца су се бојали да се врате у свој стан. Живот се претворио у пакао, они су били на граници самоубиства. На срећу, жена је на време схватила да је сама пустила у свој стан нечистог духа и сада не може да се избави од њега. Цела породица је дошла у Цркву. Прво што сам им рекао је било: “Треба да престанете да се бојите”.
Дошавши код њих, освештао сам стан, потом су се они исповедили и причестили. “Чехов” је нестао као одуван ветром. То је један од примера који потврђују да уколико човек отвара врата ђаволу преко неких дејстава попут магије, врачања, лечења код екстрасенса, или преко наркоманије, алкохолизма и других облика зависности, преко тешких грехова које чини свесно, тиме постаје подвргнут утицају мрачних сила. Ако пак он чврсто стоји на стражи свог ума и срца, своје моралности, ако одлази у цркву, исповеда се и причешћује, носи освећен крст, онда њему нису страшна никаква демонска застрашивања. +++ Ђаво одлично зна своју немоћ и слабост. Он схвата да нема реалну власт да делује на људе. И управо због тога се труди да их наговори на сарадњу са њим. Пронашавши у човеку слабо место, он покушава на овај или онај начин да делује на њега, и често му то и успева. Ђаво пре свега жели да га се бојимо мислећи да он поседује реалну власт. И ако се човек упеца на ту удицу, онда он постаје рањив и подвргнут «демонском стрељању» то јест тим стрелама које ђаво и демони пуштају у човекову душу. Навешћу још један пример. Дошла је код мене жена са девојчицом којој је осам година. Девојчици су се непрекидно јављала нека демонска бића, плашили је, и она их је видела и дању и ноћу. Исповедила се и причестила али се ништа није променило. А све је почело од тога када су у неком манастиру купили књижицу о ђаволу. У тој књижици је било речено да ако је ђаво напао на неког човека онда никад неће одступити, и нема никаквих средстава избављења од њега, сем «егзорцизма», али ни он увек не помаже. Њих две су наравно од свега што су преживеле биле у шоку. Поразговарао сам са девојчицом и упитао је: «Да ли их се бојиш?» - «Бојим се», - А можеш ли следећи пут кад ти се јаве да им кажеш: «Ја вас се не бојим, не обраћам пажњу на вас, имам свој живот, и ви свој, одлазите». И живи тако као да они уопште не постоје». Кроз отприлике недељу дана дошле су поново и кажу: «Они су нестали». Значи једино средство које је у датом случају имао сатана је био страх. Желео је да уплашивши дете оно постане његова жртва.
Не можемо а да зажалимо што се издају и у црквеним књижарама продају књиге у којима се улога ђавола преувеличава свакојако. То долази од незнања, од духовног неискуства и непознавања учења Светих Отаца. Православно учење о ђаволу је описао преподобни Јован Дамаскин у тридесет редова. А неки наши богослови пишу књижице за књижицама о ђаволу и демонима, плашећи народ Божији и загорчавајући им живот. Улазак ђавола у човекову душу отварају као што сам већ рекао магија, врачање, лечење код екстрасенса и магова. Ја не тврдим да сви екстрасенси и такозвани «народни исцелитељи» раде искључиво под утицајем демонских сила. Али то су у највећем броју људи, у чијим рукама су сконцентрисане силе и енергије чију природу они сами не знају. Често се дешава да исцељујући једно штете нечему другом. Било је случајева када је човек уз њихову помоћ престајао да има главобоље, али је притом постајао психички болесник. И што је најстрашније сви ти «исцелитељи» чине човека зависним од себе, а сваки облик зависности – су та сама врата кроз која дјаво може да уђе.
Наркотичка, алокохолна, сексуална, психичка и други облици зависности представљају огромну духовну опасност. Хришћани треба на све начине да се брину о томе да у овом животу не буду ни од чега зависни, како би духовно и телесно били максимално слободни. Човек, који контролише свој разум, своје срце, своје поступке, увек може да се супротстави сатани. А онај који је роб неког порока или страсти постаје неспособан да одбије ђаволски напад. Ви можете да питате: колико је ђаво уопште способан да делује на нашу мисао? Колико он уопште зна шта се дешава у нашим мислима и у нашем срцу? Колико је он компетентан у питањима духовног живота? Код мене се створило уверење – делимично под утицајем тога што сам читао код светих Отаца, а делимично на основу личних искустава – да ђаво нема директно знање о нашим унутрашњим процесима. Истовремено будући веома искусан – он је током историје имао посла са милијардама људи и са сваким је «радио» индивидулано, - он користи те своје навике и по спољашњим знацима распознаје шта се дешава унутар човека и тражи његова најрањавија места. Рецимо када је човек у унинију ђаволу је веома лако да делује на њега. Али једино што је ђаво способан је да убаци човеку неку греховну помисао, например мисао о самоубиству. И он то не ради зато што му је откривен човеков унутрашњи свет, његово срце, већ зато што се оријентише само на спољне знаке. Убацивши човеку неке мисли ђаво није способан да проконтролише шта ће се с њим даље дешавати. И ако човек уме да разликује која мисао је дошла од Бога, која од његове сопствене људске природе, а која од ђавола и да одбацује греховне мисли при самој њиховој појави, ђаво ништа не може да уради. Ђаво постаје јачи по мери тога колико грешна или страсна помисао продире у људски ум. Код Светих Отаца постоји учење о постепеном етапском проницању греховне помисли у човекову душу. С тим учењем се можете упознати ако прочитате «Добротољубље» или «Лествицу» светог Јована Синајског. Суштина тог учења је у томе да се греховна или страсна мисао у почетку појављује негде на површини људског ума. И ако човек, како кажу Свети Оци «стоји на стражи свог ума», он може да је одбаци «дунувши и пљунувши» на њу, и она ће нестати.
Уколико се човек заинтересује њоме, почне да је разматра и разговара с њом, она ће освајати у човековом уму нове и нове територије све дотле док не обухвати цело његово биће – душу, срце, тело и не подигне га на чињење греха. Пут ђаволу и демонима к човековој души и срцу отварају и разне сујеверице. Желим да подвучем: вера је директно супротна сваком сујеверју. Црква је одувек водила жестоку борбу са сујеверјем управо зато јер је сујеверје – сурогат, замена истинске вере. Истински верујући човек је свестан да постоји Бог, али и мрачне силе; он разумно и свесно организује свој живот, ничега се не боји, полажући сву своју наду на Бога. Сујеверан човек – по слабости, или по глупости, или под утицајем неких људи или околности – замењује веру скупом веровања, страхова, из којих се ствара неки мозаик који он сматра за религиозну веру. Ми хришћани треба свакојако да се гнушамо сујеверја. Према сујеверју се треба односити са истим презиром као и према ђаволу: «Дуни и пљуни на њега». +++ Улазак ђавола у човекову душу се отвара и преко греха. Наравно ми сви грешимо. Али сваки грех је другачији. Постоје људске слабости с којима се боримо – то што називамо ситним гресима које покушавамо да превазидјемо. Али постоје греси који чак и ако се само једном учине отварају та врата кроз која ђаво улази у човеков ум.
До тога може да доведе било које свесно нарушавање моралних норми хришћанства. Уколико човек например систематски нарушава норме супружничког живота, он губи духовну будност, губи трезвеност, целомудреност, која га штити од ђаволских напада. Поред тога опасна је сваковрсна подвојеност. Када човек почиње слично Јуди поред основних вредности које чине религиозну суштину живота да се прилепљује другим вредностима, и његова савест, његов ум и срце се подвавају те човек постаје веома подложан ђаволском дејству. Већ сам поменуо такозвани «егзорцизам» (истеривање нелисте силе). Желео бих да се зауставим мало детаљније на тој појави која има дубоке историјске корене. У Древној Цркви су као што је познато постојали егзорцисти – људи којима је Црква дозвољавала да изгоне нечисте духове из поседнутих људи. Црква никада није карактерисала поседнутост као психичку болест. Знамо из Јеванђеља доста случајева када би се у човека уселио нечисти дух, неколико нечистих духова, или чак и цео легион, и Господ их је изгонио Својом силом. Затим су дело истеривања нечисте силе наставили апостоли, а касније и сами егзорцисти којима је Црква дозволила такву мисију. У последњим вековима је служење егзорциста као посебно служење унутар Цркве практично ишчезло, али ипак постоје и дан-данас људи који се баве истеривањем нечисте силе из поседнутих или по налогу Цркве или по сопственој иницијативи. Треба знати да су поседнути с једне стране – реланост с којом се Црква сусреће у свакодневном животу. Заиста постоје људи у којима живи нечисти дух који је ушао у њих по њиховој кривици због тога што су му они на овај или онај начин отворили приступ унутар себе. И постоје људи који молитвом и специјалним заклињањима, сличним онима које свештеник чита пред служење Тајне Крштења, изгоне нечисте духове. Али на том терену «егзорцизма» постоји велики број злоупотреба. Видео сам например двојицу младих јеромонаха који су се по сопственој иницијативи бавили истеривањем нечистих дуохва из поседнутих. Понекада су ту услугу чинили један другоме – један је читао другоме те молитве током два сата.
Од тога није било никакве видљиве користи. Познати су случајеви када свештеници самовољно узимају на себе улогу егзорциста и почињу да привлаче поседнуте и стварају око себе читаве заједнице. Нема сумње у то да постоје свештенослужитељи који поседују божанску исцељујућу силу и заиста су способни да изгоне нечисте духове из људи. Али такви свештенослужитељи треба за то да имају званичну потврду Цркве. Уколико човек узима на себе такву мисију по сопственој иницијативи, то је онда повезано са великим опасностима. Једном је у појединачном разговору један довољно познати егзорциста, православни свештеник, око кога се скупља маса људи, признао: «Ја не знам како се то дешава». Некоме од посетилаца је говорио: «Уколико ниси убеђен у то да си заиста поседнут, боље не долази јер зли дух може да изађе из другог човека и уђе у тебе». Као што видимо чак ни тај познати и уважени егзорциста није у потпуности владао тим процесима, који се дешавају током «егзорцизма» и није у потпуности схватао «механику» истеривања нечисте силе из једног човека и њиховог уласка у другог. Често људи са овим или оним проблемима – психичким или просто животним – долазе код свештеника и питају да ли могу да иду код неког старца на егзорцизам. Једном ми се обратила једна жена: «Мој петнаестогодишњи син ме не слуша и хоћу да га водим на егзорцизам». То што је ваш син непослушан не значи да је у њему нечисти дух. Непослушност је чак у неком степену и природна за младиће јер тако одрастају и постају самостални. Егзорцизам није лек за животне невоље. Дешава се такође да се код човека појављују знаци психичке болести, а ближњи виде у томе утицај нечисте силе. Наравно, психички болестан човек је подложнији утицају нечисте силе него духовно и умно здрав човек, али то још не значи да му је потребан егзорцизам. Психички болесним људима је потребан психијатар а не свештеник. Али је веома важно да свештеник зна да разликује појаве духовне и психичке природе, како не би психичку болест сматрао за поседнутост. Уколико он покушава да исцели дефекте психе помоћу егзорцизма резултат може да буде потпуно супротан очекиваном. Човек са неуравнотеженом психом доспева у ситуацију где људи криче, и слично, и може да нанесе непоправљиву штету свом духовном, душевном и психичком здрављу. У закључку бих желео да кажем да ђаволско дејство, власт и сила имају привремени карактер.
Ђаво је на неко време одвојевао од Бога неку духовну територију, неки простор на коме делује тако као да је он ту господар. У крајњој мери, труди се да створи илузију о томе да постоји област у духовном свету у којој он влада. Таквим местом верници сматрају ад, где доспевају људи огрезли у гресима, који се нису покајали, нису стали на пут духовног усавршавања, нису пронашли Бога. На Велику Суботу чујемо дивне и веома дубоке речи о томе да «царује ад, али не вечно над родом људским», о томе да је Христос Својим искупитељним подвигом, Својом смрћу на Крсту и силаском у ад остварио победу над ђаволом – ту исту победу која ће постати коначна после Његовог Другог Доласка. И ад, и смрт, и зло настављају да постоје, као што су постојали и пре Христа, али им је већ потписана смртна пресуда, ђаво зна да су његови дани избројани (не мислим на његове дане као живог бића, већ о тој власти којом привремено располаже). «Царује ад, али не вечнује над родом људским». То значи да се човечанство неће заувек налазити у том положају у коме се тренутно начази. И чак и онај који се нашао у царству ђавола, у аду, не лишава се љубави Божије, јер је Бог присутан и у аду. Преподобни Исаак Сирин је назвао богохулним мишљење о томе да су грешници у аду лишени Божије љубави.
Божија љубав је свуда присутна али делује двојако: на оне који се налазе у Царству Небеском она делује као извор блаженства, радости, надахнућа, док је за оне који се налазе у царству сатане то бич, извор мучења. Треба увек да се сећамо тога о чему се говори у Откровењу светог Јована Богослова: коначна победа Христа над антихристом, добра мад злом, Бога над ђаволом, ће бити одржана. У Литургији светог Василија Великог слушамо да је Христос сишао Крстом у ад да би разрушио царство ђавола и привео све људе к Богу, то јест Својим присуством и захваљујући Својој крсној смрти Он је прожео све то што ми субјективно примамо као царство ђавола. А у стихирима који су посвећени Христовом Крсту чујемо: «Господе, оружје на ђавола Крст Твој дао си нам»; у њима се још каже да је Крст «слава Ангела и бич демонима», то је оружје пред којим демони дрхте, «дрхти и тресе се» ђаво. Значи ми нисмо незаштићени пред ђаволом. Насупрот томе, Бог чини све да би нас максимално оградио од сатанског утицаја. Он нам даје Свој Крст, Цркву, Тајне, Јеванђеље, хришћанско морално учење, могућност непрекидног духовног усавршавања. Он нам даје такве периоде као што је Велики Пост када сву пажњу можемо да посветимо духовном животу. И у тој нашој духовној борби, у борби за саме себе, за наш духовни опстанак, Сам Бог се налази поред нас и Он ће бити с нама у све дане до свршетка века.
превод са руског Др Радмила Максимовиц
Игуман Иларион (Алфејев) ВИ СТЕ СВЕТЛОСТ СВЕТУ, Епархија жичка, Краљево, 2010.
Ђаво је – биће, које је Бог створио као благо, добро, светлоносно (грчка реч "Эосфорос” и латинска “Луцифер” значе “светлоносац”). Као резултат противљења Богу, Божанској вољи и Божанском Промислу светлоносац је отпао од Бога.
Од тада, од како се десило отпадање светлоносца и једног броја анђела од Бога, у свету се појавило зло. Њега није створио Бог, већ је оно било резултат слободне воље ђавола и демона. Људи често питају: због чега је Бог допустио зло? Има ли посредне Божије кривице у томе што је зло дошло у свет? Тешко је одговорити на то питање. Црква нам предлаже учење, које треба да прихватимо вером, али које људски ум није у стању да осмисли.
То можемо да видимо по почетним страницама Књиге о Јову, где се говори о томе да је ђаво стао пред Бога заједно са анђелима, и Господ му је рекао: “Да ли си обратио пажњу на слугу Мојега Јова?” (Јов.1, 8). Тим питањем, ако тако можемо да се изразимо, Бог провоцира ђавола на нека дејства према Јову. И сатана каже: “Да, заиста је Јов праведан, веран Теби, али то је зато што си Ти створио за њега такве услове; измени те услове, и он ће пасти, као што падају и други људи”.
Господ му је на то одговорио да му предаје Јовово тело, али му забрањује да се дотиче његове душе. Једни ово сматрају као причу, а други као реалан догађај, али суштина је у томе да се према Библији као прво ђаво налази у зависности од Бога и није слободан у својим дејствима, а као друго, он делује само у оним границама које му Бог дозволи.
Какав треба да буде однос хришћанина према ђаволу? Данас можемо да приметимо две крајности. С једне стране, међу савременим хришћанима није мало оних који уопште не верују у постојање ђавола, нити на његову способност да утиче на њихов живот. Неки сматрају да је ђаво митско биће у коме је персонификовано светско зло. С друге стране, има доста људи који ђаволу придају преувеличани значај, који су убеђени да ђаво утиче на све аспекте човековог живота, и свуда виде његово присуство. Такви верници се непрестано боје да ће ђаволске силе деловати на њих на овај или онај начин. На том тлу се ствара и велики број сујеверица од којих нису ослобођени ни оцрковљени људи. Измишљен је велики број “народних средстава” који би спречили сатану да продре у човека. Например, неки људи када зевају крсте уста како кроз њих не би ушао ђаво. Други успевају да у току једног зевања три пута прекрсте уста. Имао сам прилике да слушам разговоре о томе да на нашем десном рамену седи анђео а на левом – демон; осењујући се крсним знаком, крстимо се сдесна налево, пребацујемо анђела с десног рамена на лево, како би он ступио у борбу са демоном и победио га (сходно томе католици који се крсте слева надесно пребацују демона на ангела). Некоме ово може да се учини смешним и ружним, али постоје људи који у то верују. И нажалост, то нису анегдоте, већ реални разговори, који се могу чути у неким манастирима, духовним семинаријама, парохијама. Људи који тако мисле живе у убеђености да је читав живот прожет ђаволским присуством. Једном сам чуо како је јеромонах, матурант духовне академије учио вернике: када устајете ујутру пре него што ставите ноге у папуче закрстите их пошто у свакој од њих седи демон. При таквом односу, читав живот се претвара у мучење, јер је стално прожет страхом, непрекидном бригом да ће човека “урећи”, да ће на њега навести нечисту силу итд. Све ово нема ништа заједничко са хришћанским односом према ђаволу. Да бисмо схватили какав треба да буде истински хришћански однос према ђаволу, треба да се обратимо као прво к нашем Богослужењу, к Тајнама, и као друго – ка учењу Светих Отаца. Тајна Крштења почиње са заклињањима која су упућена ђаволу: смисао тих заклињања је да се изагна ђаво који се угнездио у човеково срце. Затим се новокрштени заједно са свештеником и кумовима окреће према западу. Свештеник пита: “Одричеш ли се од сатане, и свих дела његових, и све војске његове, и све гордости његове?”.
Овај одговара три пута: “Одричем се”. свештеник каже: “Дуни и пљуни на њега”. То је симбол који садржи веома дубоки смисао. “Дуни и пљуни на њега” значи “односи се према ђаволу с презиром, не обраћај пажњу на њега, он не заслужује ништа више”.
У светоотачкој а делимично и монашкој литератури однос према ђаволу и демонима се карактерише мирном неплашљивошћу – понекад чак и са примесом хумора. Сетимо се приче о светом Јовану Новгородском који је оседлао демона и приморао га да га вози у Јерусалим. Сетимо се и приче из живота светог Антонија Великог. Код њега су дошли путници који су дуго ишли кроз пустињу, и на путу им је од жеђи угинуло магаре. Дошли су код Антонија а он им каже: “Што нисте сачували магаре?”, а они са чуђењем питају: “Авва, како знаш?, - на шта им он мирно одговара: “Демони су ми рекли”. У свим овим причама је исказан истински хришћански однос према ђаволу: с једне стране признајемо да је ђаво – реално биће, носилац зла, али с друге стране схватамо да ђаво делује само у оквирима које Бог установљава, и никада не може да их преступи; и више од тога, човек може да узме ђавола под контролу и управља њиме. У молитвама Цркве, у богослужбеним текстовима и делима Светих Отаца се подвлачи то да је ђаволска сила илузорна.
У ђаволском арсеналу постоје наравно разна средства и начини помоћу којих он може да утиче на човека, он има огромно искуство свакојаких дејстава усмерених на човекову штету, али може да их примени само у случају ако му човек то дозволи. Важно је напоменути да ђаво не може ништа да нам уради уколико му ми сами не отворимо улаз – врата кроз која може да прође. Навешћу један случај који се десио пре десет година. Обратила ми се једна старија жена, учитељица књижевности. У неким новинама је прочитала да уз помоћ игли, листа папира и посебних заклињања може да призове духове умрлих и разговара с њима. Одлучила је да призове дух Чехова. И замислите “Чехов јој се јавио”. У почетку је све то било забавно, она је чак позивала госте и организовала у свом стану “књижевне вечери”. Али потом је “Чехов” почео да се појављује сад већ без позива, да руши намештај, ломи судове; по повратку кући, жена је затицала све преврнуто натрашке итд. Цела породица је била у паници. Муж и деца су се бојали да се врате у свој стан. Живот се претворио у пакао, они су били на граници самоубиства. На срећу, жена је на време схватила да је сама пустила у свој стан нечистог духа и сада не може да се избави од њега. Цела породица је дошла у Цркву. Прво што сам им рекао је било: “Треба да престанете да се бојите”.
Дошавши код њих, освештао сам стан, потом су се они исповедили и причестили. “Чехов” је нестао као одуван ветром. То је један од примера који потврђују да уколико човек отвара врата ђаволу преко неких дејстава попут магије, врачања, лечења код екстрасенса, или преко наркоманије, алкохолизма и других облика зависности, преко тешких грехова које чини свесно, тиме постаје подвргнут утицају мрачних сила. Ако пак он чврсто стоји на стражи свог ума и срца, своје моралности, ако одлази у цркву, исповеда се и причешћује, носи освећен крст, онда њему нису страшна никаква демонска застрашивања. +++ Ђаво одлично зна своју немоћ и слабост. Он схвата да нема реалну власт да делује на људе. И управо због тога се труди да их наговори на сарадњу са њим. Пронашавши у човеку слабо место, он покушава на овај или онај начин да делује на њега, и често му то и успева. Ђаво пре свега жели да га се бојимо мислећи да он поседује реалну власт. И ако се човек упеца на ту удицу, онда он постаје рањив и подвргнут «демонском стрељању» то јест тим стрелама које ђаво и демони пуштају у човекову душу. Навешћу још један пример. Дошла је код мене жена са девојчицом којој је осам година. Девојчици су се непрекидно јављала нека демонска бића, плашили је, и она их је видела и дању и ноћу. Исповедила се и причестила али се ништа није променило. А све је почело од тога када су у неком манастиру купили књижицу о ђаволу. У тој књижици је било речено да ако је ђаво напао на неког човека онда никад неће одступити, и нема никаквих средстава избављења од њега, сем «егзорцизма», али ни он увек не помаже. Њих две су наравно од свега што су преживеле биле у шоку. Поразговарао сам са девојчицом и упитао је: «Да ли их се бојиш?» - «Бојим се», - А можеш ли следећи пут кад ти се јаве да им кажеш: «Ја вас се не бојим, не обраћам пажњу на вас, имам свој живот, и ви свој, одлазите». И живи тако као да они уопште не постоје». Кроз отприлике недељу дана дошле су поново и кажу: «Они су нестали». Значи једино средство које је у датом случају имао сатана је био страх. Желео је да уплашивши дете оно постане његова жртва.
Не можемо а да зажалимо што се издају и у црквеним књижарама продају књиге у којима се улога ђавола преувеличава свакојако. То долази од незнања, од духовног неискуства и непознавања учења Светих Отаца. Православно учење о ђаволу је описао преподобни Јован Дамаскин у тридесет редова. А неки наши богослови пишу књижице за књижицама о ђаволу и демонима, плашећи народ Божији и загорчавајући им живот. Улазак ђавола у човекову душу отварају као што сам већ рекао магија, врачање, лечење код екстрасенса и магова. Ја не тврдим да сви екстрасенси и такозвани «народни исцелитељи» раде искључиво под утицајем демонских сила. Али то су у највећем броју људи, у чијим рукама су сконцентрисане силе и енергије чију природу они сами не знају. Често се дешава да исцељујући једно штете нечему другом. Било је случајева када је човек уз њихову помоћ престајао да има главобоље, али је притом постајао психички болесник. И што је најстрашније сви ти «исцелитељи» чине човека зависним од себе, а сваки облик зависности – су та сама врата кроз која дјаво може да уђе.
Наркотичка, алокохолна, сексуална, психичка и други облици зависности представљају огромну духовну опасност. Хришћани треба на све начине да се брину о томе да у овом животу не буду ни од чега зависни, како би духовно и телесно били максимално слободни. Човек, који контролише свој разум, своје срце, своје поступке, увек може да се супротстави сатани. А онај који је роб неког порока или страсти постаје неспособан да одбије ђаволски напад. Ви можете да питате: колико је ђаво уопште способан да делује на нашу мисао? Колико он уопште зна шта се дешава у нашим мислима и у нашем срцу? Колико је он компетентан у питањима духовног живота? Код мене се створило уверење – делимично под утицајем тога што сам читао код светих Отаца, а делимично на основу личних искустава – да ђаво нема директно знање о нашим унутрашњим процесима. Истовремено будући веома искусан – он је током историје имао посла са милијардама људи и са сваким је «радио» индивидулано, - он користи те своје навике и по спољашњим знацима распознаје шта се дешава унутар човека и тражи његова најрањавија места. Рецимо када је човек у унинију ђаволу је веома лако да делује на њега. Али једино што је ђаво способан је да убаци човеку неку греховну помисао, например мисао о самоубиству. И он то не ради зато што му је откривен човеков унутрашњи свет, његово срце, већ зато што се оријентише само на спољне знаке. Убацивши човеку неке мисли ђаво није способан да проконтролише шта ће се с њим даље дешавати. И ако човек уме да разликује која мисао је дошла од Бога, која од његове сопствене људске природе, а која од ђавола и да одбацује греховне мисли при самој њиховој појави, ђаво ништа не може да уради. Ђаво постаје јачи по мери тога колико грешна или страсна помисао продире у људски ум. Код Светих Отаца постоји учење о постепеном етапском проницању греховне помисли у човекову душу. С тим учењем се можете упознати ако прочитате «Добротољубље» или «Лествицу» светог Јована Синајског. Суштина тог учења је у томе да се греховна или страсна мисао у почетку појављује негде на површини људског ума. И ако човек, како кажу Свети Оци «стоји на стражи свог ума», он може да је одбаци «дунувши и пљунувши» на њу, и она ће нестати.
Уколико се човек заинтересује њоме, почне да је разматра и разговара с њом, она ће освајати у човековом уму нове и нове територије све дотле док не обухвати цело његово биће – душу, срце, тело и не подигне га на чињење греха. Пут ђаволу и демонима к човековој души и срцу отварају и разне сујеверице. Желим да подвучем: вера је директно супротна сваком сујеверју. Црква је одувек водила жестоку борбу са сујеверјем управо зато јер је сујеверје – сурогат, замена истинске вере. Истински верујући човек је свестан да постоји Бог, али и мрачне силе; он разумно и свесно организује свој живот, ничега се не боји, полажући сву своју наду на Бога. Сујеверан човек – по слабости, или по глупости, или под утицајем неких људи или околности – замењује веру скупом веровања, страхова, из којих се ствара неки мозаик који он сматра за религиозну веру. Ми хришћани треба свакојако да се гнушамо сујеверја. Према сујеверју се треба односити са истим презиром као и према ђаволу: «Дуни и пљуни на њега». +++ Улазак ђавола у човекову душу се отвара и преко греха. Наравно ми сви грешимо. Али сваки грех је другачији. Постоје људске слабости с којима се боримо – то што називамо ситним гресима које покушавамо да превазидјемо. Али постоје греси који чак и ако се само једном учине отварају та врата кроз која ђаво улази у човеков ум.
До тога може да доведе било које свесно нарушавање моралних норми хришћанства. Уколико човек например систематски нарушава норме супружничког живота, он губи духовну будност, губи трезвеност, целомудреност, која га штити од ђаволских напада. Поред тога опасна је сваковрсна подвојеност. Када човек почиње слично Јуди поред основних вредности које чине религиозну суштину живота да се прилепљује другим вредностима, и његова савест, његов ум и срце се подвавају те човек постаје веома подложан ђаволском дејству. Већ сам поменуо такозвани «егзорцизам» (истеривање нелисте силе). Желео бих да се зауставим мало детаљније на тој појави која има дубоке историјске корене. У Древној Цркви су као што је познато постојали егзорцисти – људи којима је Црква дозвољавала да изгоне нечисте духове из поседнутих људи. Црква никада није карактерисала поседнутост као психичку болест. Знамо из Јеванђеља доста случајева када би се у човека уселио нечисти дух, неколико нечистих духова, или чак и цео легион, и Господ их је изгонио Својом силом. Затим су дело истеривања нечисте силе наставили апостоли, а касније и сами егзорцисти којима је Црква дозволила такву мисију. У последњим вековима је служење егзорциста као посебно служење унутар Цркве практично ишчезло, али ипак постоје и дан-данас људи који се баве истеривањем нечисте силе из поседнутих или по налогу Цркве или по сопственој иницијативи. Треба знати да су поседнути с једне стране – реланост с којом се Црква сусреће у свакодневном животу. Заиста постоје људи у којима живи нечисти дух који је ушао у њих по њиховој кривици због тога што су му они на овај или онај начин отворили приступ унутар себе. И постоје људи који молитвом и специјалним заклињањима, сличним онима које свештеник чита пред служење Тајне Крштења, изгоне нечисте духове. Али на том терену «егзорцизма» постоји велики број злоупотреба. Видео сам например двојицу младих јеромонаха који су се по сопственој иницијативи бавили истеривањем нечистих дуохва из поседнутих. Понекада су ту услугу чинили један другоме – један је читао другоме те молитве током два сата.
Од тога није било никакве видљиве користи. Познати су случајеви када свештеници самовољно узимају на себе улогу егзорциста и почињу да привлаче поседнуте и стварају око себе читаве заједнице. Нема сумње у то да постоје свештенослужитељи који поседују божанску исцељујућу силу и заиста су способни да изгоне нечисте духове из људи. Али такви свештенослужитељи треба за то да имају званичну потврду Цркве. Уколико човек узима на себе такву мисију по сопственој иницијативи, то је онда повезано са великим опасностима. Једном је у појединачном разговору један довољно познати егзорциста, православни свештеник, око кога се скупља маса људи, признао: «Ја не знам како се то дешава». Некоме од посетилаца је говорио: «Уколико ниси убеђен у то да си заиста поседнут, боље не долази јер зли дух може да изађе из другог човека и уђе у тебе». Као што видимо чак ни тај познати и уважени егзорциста није у потпуности владао тим процесима, који се дешавају током «егзорцизма» и није у потпуности схватао «механику» истеривања нечисте силе из једног човека и њиховог уласка у другог. Често људи са овим или оним проблемима – психичким или просто животним – долазе код свештеника и питају да ли могу да иду код неког старца на егзорцизам. Једном ми се обратила једна жена: «Мој петнаестогодишњи син ме не слуша и хоћу да га водим на егзорцизам». То што је ваш син непослушан не значи да је у њему нечисти дух. Непослушност је чак у неком степену и природна за младиће јер тако одрастају и постају самостални. Егзорцизам није лек за животне невоље. Дешава се такође да се код човека појављују знаци психичке болести, а ближњи виде у томе утицај нечисте силе. Наравно, психички болестан човек је подложнији утицају нечисте силе него духовно и умно здрав човек, али то још не значи да му је потребан егзорцизам. Психички болесним људима је потребан психијатар а не свештеник. Али је веома важно да свештеник зна да разликује појаве духовне и психичке природе, како не би психичку болест сматрао за поседнутост. Уколико он покушава да исцели дефекте психе помоћу егзорцизма резултат може да буде потпуно супротан очекиваном. Човек са неуравнотеженом психом доспева у ситуацију где људи криче, и слично, и може да нанесе непоправљиву штету свом духовном, душевном и психичком здрављу. У закључку бих желео да кажем да ђаволско дејство, власт и сила имају привремени карактер.
Ђаво је на неко време одвојевао од Бога неку духовну територију, неки простор на коме делује тако као да је он ту господар. У крајњој мери, труди се да створи илузију о томе да постоји област у духовном свету у којој он влада. Таквим местом верници сматрају ад, где доспевају људи огрезли у гресима, који се нису покајали, нису стали на пут духовног усавршавања, нису пронашли Бога. На Велику Суботу чујемо дивне и веома дубоке речи о томе да «царује ад, али не вечно над родом људским», о томе да је Христос Својим искупитељним подвигом, Својом смрћу на Крсту и силаском у ад остварио победу над ђаволом – ту исту победу која ће постати коначна после Његовог Другог Доласка. И ад, и смрт, и зло настављају да постоје, као што су постојали и пре Христа, али им је већ потписана смртна пресуда, ђаво зна да су његови дани избројани (не мислим на његове дане као живог бића, већ о тој власти којом привремено располаже). «Царује ад, али не вечнује над родом људским». То значи да се човечанство неће заувек налазити у том положају у коме се тренутно начази. И чак и онај који се нашао у царству ђавола, у аду, не лишава се љубави Божије, јер је Бог присутан и у аду. Преподобни Исаак Сирин је назвао богохулним мишљење о томе да су грешници у аду лишени Божије љубави.
Божија љубав је свуда присутна али делује двојако: на оне који се налазе у Царству Небеском она делује као извор блаженства, радости, надахнућа, док је за оне који се налазе у царству сатане то бич, извор мучења. Треба увек да се сећамо тога о чему се говори у Откровењу светог Јована Богослова: коначна победа Христа над антихристом, добра мад злом, Бога над ђаволом, ће бити одржана. У Литургији светог Василија Великог слушамо да је Христос сишао Крстом у ад да би разрушио царство ђавола и привео све људе к Богу, то јест Својим присуством и захваљујући Својој крсној смрти Он је прожео све то што ми субјективно примамо као царство ђавола. А у стихирима који су посвећени Христовом Крсту чујемо: «Господе, оружје на ђавола Крст Твој дао си нам»; у њима се још каже да је Крст «слава Ангела и бич демонима», то је оружје пред којим демони дрхте, «дрхти и тресе се» ђаво. Значи ми нисмо незаштићени пред ђаволом. Насупрот томе, Бог чини све да би нас максимално оградио од сатанског утицаја. Он нам даје Свој Крст, Цркву, Тајне, Јеванђеље, хришћанско морално учење, могућност непрекидног духовног усавршавања. Он нам даје такве периоде као што је Велики Пост када сву пажњу можемо да посветимо духовном животу. И у тој нашој духовној борби, у борби за саме себе, за наш духовни опстанак, Сам Бог се налази поред нас и Он ће бити с нама у све дане до свршетка века.
превод са руског Др Радмила Максимовиц
Игуман Иларион (Алфејев) ВИ СТЕ СВЕТЛОСТ СВЕТУ, Епархија жичка, Краљево, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар