Једна постарија жена, дошла је код мене у храм и рекла „баћушка! Не могу више трпети мужа! Радије бих умрла и отишла у рај, само да га више не видим." Ја јој одговарам: „Драга моја! Једина могућност за вас да доспете у рај је - заједно са мужем. Без мужа ви можете рачунати једино на ад." Тада је она казала: „Нећу у рај с њим. Било куда - само подаље од њега!"
Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи,сваки се мучи у изолацији, у самоћи и остављености.
Како заволети ближњег? У првом реду треба се трудити да се испод спољашњег изгледа човека види његова унутрашњост, дубина, суштина. Треба се потрудити да се прозре тамо где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, који се дави у страстима, а не примећујемо онај лик Божији који се скрива под спољашњим слојевима. А управо је њега потребно да видимо и њему да се поклонимо у свакоме од наших ближњих.
Веома распрострањена грешка која је корен многих конфликата међу људима, састоји се у томе, да ми не примамо човека онаквог какав он јесте, већ желимо да га видимо другачијег: са наше тачке гледишта њему то и то не приличи, он би у томе и томе могао бити бољи. Правимо вештачку схему и желимо да се човек уклопи у њу, а ако се он не смести у њу, ми живимо у непрестаном конфликту између наше представе о томе какав он треба да буде и реалности.
Када би научили да се темељимо на томе што нам је дато у сваком човеку, а не на томе што желимо да видимо у њему, наш однос према људима би се променио на кардиналан начин. Треба напоменути да Бог љуби сваког човека управо таквог какав он јесте. Да, Бог чека док се грешник не покаје, не исправи, не обрати Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте; Бог страда од несавршенства човека, од његових грехова, од тога што Га човек оставља и заборавља. Али све то не смета Богу да љуби човека све дотле док се човек не обрати, покаје и исправи. По учењу преп. Исака Сирина Љубав Бога према човеку се не умањује чак ни онда када не наилази на узајамност. Поменимо оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио и отишао у „далеку земљу", отац је наставио да га воли и чека.
Често чланови једне породице живе у непрекидном конфликту због тога што један другог криве за недостатак љубави. Например, мужу се почиње причињавати да га жена недовољно воли; на тој основи он према њој осећа нетрпељивост, распаљујући свађе. И његова љубав слаби због тога што, како му се чини, не наилази на узајамност... Али конфликт може изникнути и од „преизобиља" љубави: када љубав постане страсна, слепа, егоистична, када се човек према другоме почне односити као према својој својини. Одавде се рађа ревност, изничу неоправдана подозрења, незаслужени прекори. Породица се разара како од недостатка, тако и од преизобиља љубави.
Неретко, родитељи бивају незадовољни својом децом, сматрају да се деца не занимају оним чиме треба, нису послушна, не пројављују потребну пажњу и бригу. Да, деца треба да слушају родитеље и брину се о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајевима су обавезни да се умешају, да би помогли, да би с висине свога већег искуства указали деци на оно што они по својој незрелости не виде. Али родитељи не треба да забораве да је њихово дете слободна личност, која има право да самостално изабере свој пут, одреди своја интересовања, круг пријатеља. Често мати држи дете у строгости, лишавајући га разоноде, контролишући круг његовог кретања, претећи му да се сусреће са овим или оним пријатељем. Бива да из моралних разлога верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор, иду у биоскоп, да се играју на улици. При томе они не умеју да увек објасне у чему је смисао таквог уздржања, не дају деци позитивно испуњење живота, већ само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може да постане стожер духовног живота. И дете трпи до неког тренутка, а онда одједном (у шеснаест, дванаест година, или чак и раније) збацује са себе то бреме, а заједно са њим губи и веру.
Некада хришћанин који живи у породици где не деле сви његова религиозна убеђења, отежава живот других чланова породице, бранећи им да се занимају оним што је с његове тачке гледишта достојно прекора и нехришћански. Например, у породици је дубоко верујућа мати, неверујући отац, и деца која премда иду у цркву заједно са мајком, ипак не деле толико њена интересовања, да се сасвим одрекну од забаве. Приближава се Нова година; муж и деца желе да празнују. Али мати, сматрајући тај празник „незнабожачким", забрањује деци да се веселе, храни их посном храном (јер Нова година улази у Божићни пост). Можда би било боље да се у овом случају учини жртва собом и својом побожношћу, и спреми мужу и деци долазећи празник, а онда још један празник - на Божић. Затим - даље и даље, док се читав живот породице не претвори у непрекидан, непрестајући празник. Јер се управо у томе и састоји хришћанство, у томе се пројављује највећа љубав према ближњем - заборавити себе, жртвовати себе и живети за друге, старати се да им се учини радост.
Често љубав родитеља према деци постаје бреме од кога се деца не могу ослободити читавог живота. Љубав не треба да прерасте у насиље над личношћу. Сећам се страшног, трагичног случаја, који се догодио са тринаестогодишњом девојчицом. Мати је од ње захтевала апсолутну искреност, сматрајући да она са ћерком има „посебан" однос и да ова нема право ништа да крије од ње. Једном је девојчица добила двојку, али се бојала да до каже мајки. Ова је на неки начин све сазнала и дошла у школу да би разјаснила понашање са ћерком и наставницима. Девојчица, која се оптерећивала (=мучила) страхом да ће је открити, видела је кроз прозор мајку која иде у школу. Сачекавши да она уђе у зграду, девојчица је трчећи изашла из зграде и на очиглед друге деце бацила се под точкове првог аутомобила који је наишао. Умрла је у болници након неколико часова. Освестивши се пред смрт, девојчица је рекла да уопште није желела да заврши са собом, већ само да „уплаши" мајку, одвуче њену пажњу.
Није увек и није сваки човек спреман на апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не може се од човека тражити оно што он не може дати, чак и ако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, пријатељ или пријатељица. Нека вам се сваки човек отвори у оној мери у којој хоће и може то да учини. Не може се „продрети у душу" човека, јер душа - то је светиња светих и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стојати пред вратима и куцати, као што Христос куца у људским душама, али тихо и ненаметљиво. А ако се врата не отворе, боље је отићи.
Љубав према ближњем треба бити мудра.Она треба бити жртвена, као љубав Христа, Који нас је заволео такве какви јесмо. Она треба да причињава радост ближњима, а не да за њих буде „бреме које није лако понети". Она треба да буде апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у ревност, да доводи до свађе и зависти, ограничава слободу ближњих, не треба да буде егоистична, не треба да се умањује уколико не налази на одговор. Апостол Павле говори: „Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди...љубав... не иште своје... све покрива, свему верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје..." (1Кор 13;4-8).
Митрополит Иларион(Алфејев), „Ви сте светлост свету", Епархија жичка, Краљево, 2010.
Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи,сваки се мучи у изолацији, у самоћи и остављености.
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |
Веома распрострањена грешка која је корен многих конфликата међу људима, састоји се у томе, да ми не примамо човека онаквог какав он јесте, већ желимо да га видимо другачијег: са наше тачке гледишта њему то и то не приличи, он би у томе и томе могао бити бољи. Правимо вештачку схему и желимо да се човек уклопи у њу, а ако се он не смести у њу, ми живимо у непрестаном конфликту између наше представе о томе какав он треба да буде и реалности.
Када би научили да се темељимо на томе што нам је дато у сваком човеку, а не на томе што желимо да видимо у њему, наш однос према људима би се променио на кардиналан начин. Треба напоменути да Бог љуби сваког човека управо таквог какав он јесте. Да, Бог чека док се грешник не покаје, не исправи, не обрати Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте; Бог страда од несавршенства човека, од његових грехова, од тога што Га човек оставља и заборавља. Али све то не смета Богу да љуби човека све дотле док се човек не обрати, покаје и исправи. По учењу преп. Исака Сирина Љубав Бога према човеку се не умањује чак ни онда када не наилази на узајамност. Поменимо оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио и отишао у „далеку земљу", отац је наставио да га воли и чека.
Често чланови једне породице живе у непрекидном конфликту због тога што један другог криве за недостатак љубави. Например, мужу се почиње причињавати да га жена недовољно воли; на тој основи он према њој осећа нетрпељивост, распаљујући свађе. И његова љубав слаби због тога што, како му се чини, не наилази на узајамност... Али конфликт може изникнути и од „преизобиља" љубави: када љубав постане страсна, слепа, егоистична, када се човек према другоме почне односити као према својој својини. Одавде се рађа ревност, изничу неоправдана подозрења, незаслужени прекори. Породица се разара како од недостатка, тако и од преизобиља љубави.
Неретко, родитељи бивају незадовољни својом децом, сматрају да се деца не занимају оним чиме треба, нису послушна, не пројављују потребну пажњу и бригу. Да, деца треба да слушају родитеље и брину се о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајевима су обавезни да се умешају, да би помогли, да би с висине свога већег искуства указали деци на оно што они по својој незрелости не виде. Али родитељи не треба да забораве да је њихово дете слободна личност, која има право да самостално изабере свој пут, одреди своја интересовања, круг пријатеља. Често мати држи дете у строгости, лишавајући га разоноде, контролишући круг његовог кретања, претећи му да се сусреће са овим или оним пријатељем. Бива да из моралних разлога верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор, иду у биоскоп, да се играју на улици. При томе они не умеју да увек објасне у чему је смисао таквог уздржања, не дају деци позитивно испуњење живота, већ само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може да постане стожер духовног живота. И дете трпи до неког тренутка, а онда одједном (у шеснаест, дванаест година, или чак и раније) збацује са себе то бреме, а заједно са њим губи и веру.
Некада хришћанин који живи у породици где не деле сви његова религиозна убеђења, отежава живот других чланова породице, бранећи им да се занимају оним што је с његове тачке гледишта достојно прекора и нехришћански. Например, у породици је дубоко верујућа мати, неверујући отац, и деца која премда иду у цркву заједно са мајком, ипак не деле толико њена интересовања, да се сасвим одрекну од забаве. Приближава се Нова година; муж и деца желе да празнују. Али мати, сматрајући тај празник „незнабожачким", забрањује деци да се веселе, храни их посном храном (јер Нова година улази у Божићни пост). Можда би било боље да се у овом случају учини жртва собом и својом побожношћу, и спреми мужу и деци долазећи празник, а онда још један празник - на Божић. Затим - даље и даље, док се читав живот породице не претвори у непрекидан, непрестајући празник. Јер се управо у томе и састоји хришћанство, у томе се пројављује највећа љубав према ближњем - заборавити себе, жртвовати себе и живети за друге, старати се да им се учини радост.
Често љубав родитеља према деци постаје бреме од кога се деца не могу ослободити читавог живота. Љубав не треба да прерасте у насиље над личношћу. Сећам се страшног, трагичног случаја, који се догодио са тринаестогодишњом девојчицом. Мати је од ње захтевала апсолутну искреност, сматрајући да она са ћерком има „посебан" однос и да ова нема право ништа да крије од ње. Једном је девојчица добила двојку, али се бојала да до каже мајки. Ова је на неки начин све сазнала и дошла у школу да би разјаснила понашање са ћерком и наставницима. Девојчица, која се оптерећивала (=мучила) страхом да ће је открити, видела је кроз прозор мајку која иде у школу. Сачекавши да она уђе у зграду, девојчица је трчећи изашла из зграде и на очиглед друге деце бацила се под точкове првог аутомобила који је наишао. Умрла је у болници након неколико часова. Освестивши се пред смрт, девојчица је рекла да уопште није желела да заврши са собом, већ само да „уплаши" мајку, одвуче њену пажњу.
Није увек и није сваки човек спреман на апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не може се од човека тражити оно што он не може дати, чак и ако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, пријатељ или пријатељица. Нека вам се сваки човек отвори у оној мери у којој хоће и може то да учини. Не може се „продрети у душу" човека, јер душа - то је светиња светих и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стојати пред вратима и куцати, као што Христос куца у људским душама, али тихо и ненаметљиво. А ако се врата не отворе, боље је отићи.
Љубав према ближњем треба бити мудра.Она треба бити жртвена, као љубав Христа, Који нас је заволео такве какви јесмо. Она треба да причињава радост ближњима, а не да за њих буде „бреме које није лако понети". Она треба да буде апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у ревност, да доводи до свађе и зависти, ограничава слободу ближњих, не треба да буде егоистична, не треба да се умањује уколико не налази на одговор. Апостол Павле говори: „Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди...љубав... не иште своје... све покрива, свему верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје..." (1Кор 13;4-8).
Митрополит Иларион(Алфејев), „Ви сте светлост свету", Епархија жичка, Краљево, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар