У Карловачкој богословији на дан Светог апостола и јеванђелисте Луке одржан пети Симпосион Просвећеност и одрастање на тему Здравље је однос Бога и човека. Под покровитељством Његове Светости Патријарха српског Иринеја и благословом Епископа сремског Господина Василија у Карловачкој богословији одржан је пети Симпосион Просвећеност и одрастање који је окупио теологе и врхунске лекаре из Србије да на тему Здравље је однос Бога и човека једни другима непресушно знање дарују у славу Господа а на корист човека.
После Литургијског сабрања у Саборном храму у Сремским Карловцима у подне је скуп у свечаној сали Карловачке богословије отворила аутор концепта Просвећеност и одрастање др Јелена Обрадовић а затим се у својству домаћина обратио Епикоп сремски Господин Василије који је рекао да је одржавање овог симпосиона посебна част за Српски Сион – Сремске Карловце, и то у свечаној сали где су се увек одржавали сабори и доношене значајне одлуке на добробит српског народа и Српске Православне Цркве.
Симпосиону су поред свештенства Епархије сремске присуствовали и протосинђел Силуан, секретар Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина, монахиње из манастира Жиче, отац Ермолај из манастира Ковиљ, господа лекари и теолози, богослови Карлвоачке богословије.
Преосвећени владика Василије је одговорио на тему Радост небеса при преумљењу и између осталог казивао о исповести и покајању, искреном покајању и преумљењу у људском уму и душу након којег више не чини грех који је чинио. Данашњи човек отуђен од Бога и Духа Светога изгубио је дах живота, казао је владика Василије и додао:
„Људски је пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. По Светом Исаку Сирину сви смо ми помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење говори Свети Исак; али од кога тражи оздрављење онај коме се Бог смиловао откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Зар не од оног исцелитеља душа и тела наших, Господа Исуса Христа? Исти светитељ нас саветује ко казује другима о својим болестима, тај је близу свом исцељењу и лако ће га наћи; опет нас упућује на Свету тајну исповести, јер сви много грешимо. Грех језика је најчешћи и најдубљи људски грех. Ако неко у речи не сагреши, тај је савршен човек, моћан је зауздати све своје тело, каже Свети апостол Јаков…“
Академик Владета Јеротић је говорио на тему инфериорности која је у сржи људског бића и кривице која је узрок многих болесних стања код човека.
Протојереј-ставрофор др Милош Весин је имао доста тешку и изазовну тему Значај анамнезе као суштинског дела Евхаристије и анамнезе у медицини а у вези са чувањем здравог сећања и у процесу исцељења:
„ Пре свега ваљало би прозборити неку реч на тему времена, јер анамнеза буквално, недостатак заборава, немоћ заборава указује на ону димензију са којом мање или више сви имамо проблема данас, а то је време…“
Отац Милош је говорио о нашем сећању, о литургијском сећању приликом нашег сабрања у цркви, о реалности стварног присуства васкрслог Христа.
Као и увек, отац Милош је износио најновије примере из своје пастирске праксе и казивао о примерима како се нажалост и медицина данас упушта у бројне експерименте над људима који служе за испуњење одређених политичких циљева.
Докторант Православног богословског факултета Универзитета у Београду мр Бојан Грујичић је свој рад Од првог хришћанског лекара Светог апостола Луке до Светог Луке Симферопољског почео подсећањем на претходне симпосионе Просвећеност и одрастање:
„Када је на прошлом, IV по реду, симпосиону Просвећеност и одрастање Патријарх српски Господин Иринеј благословио рад скупа, Његова Светост је у свом поздравном говору, између осталог, рекао: «Мада нас латинска пословица учи менс сана ин цорпоре сано, мислим да је правилније говорити да је у здравом духу здраво тело». Они који су у том тренутку пратили реакцију професора Јеротића, иначе модератора дéла овог симпосиона, могли су да на професором лицу примете израз слагања пропраћен препознатљивим благим осмехом. Након патријарховог говора професор се у свом коментару осврнуо на речи предстојатеља наше Цркве потврдивши своју сагласност и усменим путем.
Овај заједнички став Његове Светости патријарха српског Иринеја и уваженог академика – личности које су пар еxцелленце представници Цркве и медицине указује не само на заједничке закључке до којих су дошли у своме богатом животном и интелектуалном искуству бавећи се својим одговорним и светим позивима (јер теологија и медицина су, рекао бих, пре свега позиви који подразумевају професионалност, али је собом превазилазе и надилазе) него и на важност и најприроднију потребу оваквих скупова представникâ медицине и теологије.
Скупови ове врсте потврђују исправност речи једног од најугледнијих савремених теолога митрополита пергамског Јована Зизјуласа, који каже да се у наше дане «уске преграде између различитих наука руше, и да ниједан од нас не може рећи другоме, казано павловским речником «ниси ми потребан» (I Кор. 12,21)…“ и затим изванредно изложио житије и деловање Светог апостола Луке и Светог Луке Симферопољског.
Са медицинске стране говорило се о био етичким изазовима нашег времена са освртом на зачеће, рађање; могли смо да слушамо аргументована објашњења науке о сурогат мајкама, о вештачкој оплодњи из банке сперме која отвара бројна питања, о трансплатацији; посебан је осврт предавача на репродуктивно здравље младих, инфективне болести и питања „мождане смрти“.
***
Изазови човечанства у биоетичким питањима са посебним освртом на зачеће, рађање и репродуктивно здравље девојчица и адолесценткиња, изнео је др сци.мед. Зоран Станковић, дечији и адолесцентски гинеколог, успешно повезујући у целину смисао зачећа, достојанство живота од пренаталног, перинаталног до адолесцентским доба. Оснажио нас је и уверио да имамо потенцијале да озбиљно се ухватимо у коштац са девијацијама времена у коме живе све девојчице и адолесценткиње, те навео конкретне мере како их савладати.
Изазови човечанства у биоетичким питањима са посебним освртом на репродуктивно здравље мушкарца изнео је проф. др сци. мед. Цане Тулић, уролог са Медицинског факултета у Београду представљајући нам тешка питања која произилазе из области Инфертилитета мушкараца (стерилитет).
Проф.др сци.мед. Драган Делић, са Медицинског факултета у Београду, инфектолог, је изашао са темом Изазови човечанства у био етичким питањима са посебним освртом на оболеле од инфективних болести. Искуство, смиреност и научна прецизност Професора Делића, једног од највећих „чувара српског здравства“ провела нас је кроз област медицине од које сваки нормалан човек зазире.
Сложене релације света микроорганизама око човека и у човеку су заиста откриле и нама са ове стране нова сазнања. Опомена да 35 инфективних агенаса који могу изазвати епидемије и пандемије, беспоговорно захтевају високу свест о достојанству и квалитету живота и Здравственој Просвећености.
Можда нам је до сада Професор кардиохирургије са Медицинског факултета у Новом Саду др сци.мед. Стаменко Шушак најјасније приближио зашто нам је Академик Владета Јеротић толико пута понављао приче о танатофобичности. Тема „Изазови човечанства у биоетичким питањима са посебним освртом на “ мождану смрт“, млади професор широког образовања мирним гласом нас је водио кроз причу о несигурним и сигурним знацима смрти, о томе с чим се суочава лекар када је тело у завршници процеса умирања у биолошком смислу, вешто изрекавши оно што и јесте питање Исход душе, о машини коју треба искључити у који „прави час“ и низом других питања везаних за питања трансплантације органа. Многе дилеме нам је решио.
Др Јелена Обрадовић је у свом темату посебну пажљњу посветила пошасти нашег времена – гордости. Узрочно последични односи настанка греха и неспособност описа осећања као базе поремећаја у настанку психосоматских болести су тема којом се бавила др Обрадовић.
Мр Србољуб Убипариповић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду одржао је предавање на тему Света тајна Јелеосвећења.
Завршну реч скупа теолога и лекара дао је јеромонах др Клеопа (Стефановић) професор у Карловачкој богословији; истакао је да је овај симпосион донео пуно духовних и научних плодова а што је најважније установило се да вера и медицина могу делати заједно на егзистенцији човека у овом безвременом времену у коме живимо.
Јеромонах др Клеопа је између осталог казао:
„Данас Црква жели да што више учествује дарујући утеху у патњи кроз свој духовни и социјално медицински рад, посебно кроз промовисање медицинске културе своме народу како би више био поштован дар здравља и протекција од болести.
Имајући у виду раслабљено духовно и телесно здравље многих у нашем народу,позивамо духовне пастире да у својим парохијским црквама чешће служе Свету Тајну Јелеосвећења како би молитва вере спасла болесника.
Данашњи дан нас позива да у моментима патње и болести као највећу снагу имамо веру у Бога и љубав према ближњима. Живот и здравље су дарови Божији које заједно морамо штитити и чувати у славу Божију и добро људи. И ако немамо сви знање да лечимо тело,можемо тешити душе,објављивати доброту Божију и помоћи оне који су немоћни,посебно у овом индивидуалистичком и секуларизованом друштву…“
Домаћин овог сабрања Епископ сремски Господин Василије је за све учеснике симпосиона приредио трпезу љубави а учесници скупа су изразили за то велику захвалност владици Василију, његовим сарадницима и младим богословима.
Радост Небеса при преумљењу
Благодарим организаторима петог симпосиона „Здравље је однос Бога и човека“, што су овог пута одлучили да буде одржан у Српском Сиону, у Сремским Карловцима.
Посебно ми је драго што сте ми доделили ову предивну тему, „Радост Небеса при преумљењу“, о којој ћу покушати да нешто прозборим и промуцам пред овако уваженим аудиторијумом.
Израз преумљење представља превод грчке речи метаноја и означава промену ума, покајање, повратак вери у Бога (Јев. 6, 7).
Значи, преумљење се односи на духовну обнову човека, процес духовне катарзе, кроз који човек треба да прође, како би поново пронашао „изгубљени Рај“. „Јер Син Човечији дође да спасе изгубљено“ (Мт. 18, 11) (Лк. 19, 10).
По новозаветном, јеванђелском поимању, „Ум“ не означава само једно од својстава човекове душе. Он је овде схваћен као сабирно сочиво свих сила човековог бића, боље речено, под „умом“ се подразумева цео човек.
Психологија религије разликује два типа преумљења; индивидуални и колективни.
Шта је то покајање? То је Света тајна и институција, која се, нажалост, веома олако схвата и игнорише у нашем народу. Она је, у ствари, бунт против себе самога, против лажног себе и погубних самообмана. Ова Света тајна, по Светом владици Николају, представља и стид човека пред чистијим од себе. Прави смисао покајања открива нам и Свети Григорије Палама речима: „Покајање значи мрзети грех и волети врлину, удаљити се од зла и творити добро.“
Свети Јован Лествичник каже да је покајање „завет с Богом за вођење новог живота“. Ава Јустин Поповић назива га „свестраним земљотресом бића човековог“ или „преображењем“. Овом мишљу, Свети Јустин сажима вековно искуство Цркве Божје, безброј пута посведочено речима и делима пророка, апостола и свих светих.
Покајање означава призив на промену читавог човековог унутрашњег стања. Због тога је и позив на покајање заправо позив на потпуно нов начин живота, на ново и обновљено доживљавање себе и света око себе, на промену и преображај човекове душе, срца, осећања, мисли и ума. Тај нови живот није никаква „спољашња“ категорија, већ дубока унутрашња стварност, кроз коју се рађа нов човек. Покајањем, човек доживљава свет истински онаквим каквим га је Бог створио.
По хришћанској антропологији, човек је позван да буде узвишеније биће – позван је на обожење, односно стање преображења човечанске природе. Свети апостол Петар подсећа на Божије обећање и човекову могућност да постане причасник Божије природе (2. Пет. 1,4). Управо је то и разлог Христовог утеловљења. Као причасници Божанствене природе, „сједињени са Христом кроз Духа Светог, сви верујући пребивају у истини“. Они се преображавају у лепоту, која надилази творевину.
У моменту крштења, човек добија печат дара Духа Светог. Кроз Његову благодат, у процесу уподобљавања, човек доживљава преображај личности, у којем његово целокупно тело, у свом духовном и материјалном смислу, бива измењено.
Благодарећи силама Светога Духа, Свете тајне дају могућност обожења онима који учествују у њима. Утемељујући своје Јеванђеље на покајању, сам Господ Исус Христос позива свеукупно човечанство на такво преображење. Такве су биле и проповеди Светог Јована Крститеља и апостола. Наша Света Црква, њена проповед и њен живот, њено богослужење кроз векове, заправо је само продужетак Христовог призива, упућеног свима и свакоме: „Покајте се!“
Наш се народ слабо исповеда, плашећи се о суочавању са непривлачном истином о себи и тражења опроштаја, а затражити опроштај је најсигурнији пут којим човек долази до Бога и до брата свога. Покајање никоме није наметнуто споља, већ представља унутрашњи мелем за грехом озлеђену душу. Без њега нема уму здравоумља, ни срцу мира ни спокоја. Зато је у праву др Владета Јеротић када каже „да је потреба за исповешћу најдубља и најскривенија тајна и потреба сваког човека“.
Све ово сведочи да питање покајања и исповести није некаква формална, окамењена црквена дисциплина, него је овде реч о човековом свељудском бити или не бити. Као такво, покајање остаје незаобилазна тема сваког времена и сваке генерација па према томе и наше.
Појединац је органски везан за заједницу, као и заједница за сваку појединачну личност, како у злу, тако и у добру. Нужно је стога истаћи да покајање није само лични чин; оно је и саборни подвиг. Тако је Бог помиловао Соломона због Давидовог покајања, а појава пророка Јоне била је повод свенародног покајања палих Ниневљана.
Човек је смртно биће, од свог рођења подложно кварењу и умирању, а самим тим и најразноврснијим болестима. „Тело стење под силом душевном, колеба се душа у тјелу“, говори нам велики Његош. Страх и кривица су знаци болести. Човек отуђен од Бога и Духа Светог изгубио је дах живота, поставши духовно поремећен и нестабилан на свим путевима својим.
Видовитом покајнику, Симеону Новом Богослову, људи отуђени од Бога и поробљени стихијама овог света, везани ланцем незајажљивих жеља и туге за пролазношћу, личили су на псе без господара, који лутају по сокацима и узалудно беже од свирепих бичева бола, глади и смрти.
Људски је пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. По Светом Исаку Сирину, сви смо помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење, говори Свети Исак, али од кога тражи оздрављење онај, коме се Бог смиловао, откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Зар не од Исцелитеља душа и тела наших, Господа Исуса Христа. Исти Светитељ нас саветује: „Ко казује другима о својој болести, тај је близу свом исцелењу и лако ће га наћи“, опет нас упућујући на Свету тајну исповести и покајања.
Јер сви много грешимо. Грех језика је најчешћи и најбржи грех. „Ако неко у рјечи не греши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тјело своје.“ (Јак. 3, 2).
Најтежи људски грех је гордост. Горде особе су увек усамљене, зато што овај грех рађа надменост, уништава здравље и пријатељске везе међу људима. У гордости се открива сама природа греха, чија је суштина – одбацивање Бога и због тога је називамо мајком свих порока. Она никада није била инструмент помоћу кога је човек могао саградити своју срећу.
Дакле, грех представља онтолошку девијацију која не означава само неодговарајуће понашање на садашњем нивоу друштва, него и пре свега, одступање човека од пуноте своје ипостаси, односно лика Божијег.
Шта човека, заправо, најчешће и најпре чини болесним бићем? По речима Спаситељевим, то су зле мисли, које излазе из човековог срца:
„А позната су дјела тјела која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, завист, убиства, пијанства, раскалашности.
А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, кротост, уздржање и вјера за такве нема закона. (Гал. 5, 19–23)“
Покајање је подвиг који растреса целог човека, сво биће његово. Оно преоре и прекопа целу њиву душа људских. Али то је само прва половина покајања, а друга је ово: Родити плодове достојне покајања. То су кротост, смерност, молитва, пост, љубав, милосрђе и трпљење.
А шта се од мене и од тебе тражи?
„Да ли Бог тражи богатство, ученост, положај? Ништа се од тебе и од мене не тражи од тога, већ покајање.“
Удружени, заједно, вера и покајање рађају истински здравоумног човека, обасјаног и просвећеног вечном божанском светлошћу.
Само су велики покајници, то јест, људи који су покајањем купили смирење и њиме очистили савест и свест, у потпуности примили ову Свету тајну.
Врлине су мртве, ако се не хране Светим тајнама, особито Светом тајном покајања и причешћа. Оне су „неразумне девојке“, које не доливају небеског, благодатног, божанског уља у боголики жижак своје душе.
Вера претпоставља познавање свога несавршенства и немоћи, она проналази излазак из усамљености и самозатворености и уводи нас у вечне просторе светог заједништва са Богом и целокупном Његовом творевином, на првом месту са нашим ближњима. Суочавање са нашим несавршенством немогуће је спознати, без покајања. Човек једино на тај начин може задобити „срце скрушено и смирено“, које Бог неће поништити. (Пс. 50, 19)
Дакле, само изворно покајање, као свестрани лични подвиг, заснован на вери и слободи, који обухвата сву душу, читаву личност и све области нашег живота, може исцелити патолошка стања у која тако лако и жалосно западамо.
Вера, нада и љубав у Богу једини су извор здравља за човека, који ће на изазов великих болести телесних, душевних и опште-човечанских, увек одговорити активним животом бескрајног усавршавања:
„Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48).
Јер Његов Јединородни Син није престао да нам се открива и након пројављивања Његове силе првим верујућима у Светим тајнама. Он то увек чини, распростирући просвећење Светог Духа и руководећи оне који Га љубе ка познању Онога што превазилази разум и реч.
Поетски се изражавајући, Свети Григорије Богослов каже:
„Постанимо као Христос, јер је и Он постао као и ми;
тако постајемо богови благодарећи Њему,
јер је и Он постао човек ради нас.
Он је примио лошије да би нама дао боље,
осиромашио је да би се ми обогатили Његовим сиромаштвом;
примио је изглед слуге да би ми добили слободу;
спустио се на земљу да би се ми узвисили;
био је искушан да бисмо ми победили;
био је обешчашћен да би се ми прославили;
умро је да би се ми спасли.“
Повратак традиционалним хришћанским вредностима, прихватање етичких и моралних норми јеванђелских наука, као и њихово практиковање у свакодневном животу, представљају основу и полазиште верског аспекта колективног преумљења.
У нашој су власти и наша добра и зла дела, за разлику од награда или наказања и казни које нас сналазе; јер ми немамо власти ни над болестима, нити над здрављем, над рођењем, као ни над смрћу. „Ето, и ти имаш пасош за Рај у својим рукама – то је покајање твоје.“
И као што је неуздржање узрок болести, а уздржање доброг здравља, тако држање заповести Божијих узрокује задобијање Царства Небеског:
„Кажем вам да ће тако бити већа радост на Небу због једног грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника који немају потребе за кајањем“ (Лк. 15, 7).
„Блажени су они којима се опростише безакоња и којима се покрише греси“ (Рим. 4, 7).
Завршио бих речима Светог апостола Павла, ово кратко саопштење, који каже: „… искупљујте време…“, што значи претварајте време у вечност. Наше стање у вечности неће зависити од Бога, него ће бити плод правилне употребе или злоупотребе наше слободне воље у овом животу, која нам је дата да би њоме стекли вечност.
И СВИМА КЛИЧЕМО – ПОКАЈТЕ СЕ!
Извор: /www.eparhija-sremska.rs
После Литургијског сабрања у Саборном храму у Сремским Карловцима у подне је скуп у свечаној сали Карловачке богословије отворила аутор концепта Просвећеност и одрастање др Јелена Обрадовић а затим се у својству домаћина обратио Епикоп сремски Господин Василије који је рекао да је одржавање овог симпосиона посебна част за Српски Сион – Сремске Карловце, и то у свечаној сали где су се увек одржавали сабори и доношене значајне одлуке на добробит српског народа и Српске Православне Цркве.
Симпосиону су поред свештенства Епархије сремске присуствовали и протосинђел Силуан, секретар Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина, монахиње из манастира Жиче, отац Ермолај из манастира Ковиљ, господа лекари и теолози, богослови Карлвоачке богословије.
„Људски је пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. По Светом Исаку Сирину сви смо ми помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење говори Свети Исак; али од кога тражи оздрављење онај коме се Бог смиловао откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Зар не од оног исцелитеља душа и тела наших, Господа Исуса Христа? Исти светитељ нас саветује ко казује другима о својим болестима, тај је близу свом исцељењу и лако ће га наћи; опет нас упућује на Свету тајну исповести, јер сви много грешимо. Грех језика је најчешћи и најдубљи људски грех. Ако неко у речи не сагреши, тај је савршен човек, моћан је зауздати све своје тело, каже Свети апостол Јаков…“
Академик Владета Јеротић је говорио на тему инфериорности која је у сржи људског бића и кривице која је узрок многих болесних стања код човека.
Протојереј-ставрофор др Милош Весин је имао доста тешку и изазовну тему Значај анамнезе као суштинског дела Евхаристије и анамнезе у медицини а у вези са чувањем здравог сећања и у процесу исцељења:
„ Пре свега ваљало би прозборити неку реч на тему времена, јер анамнеза буквално, недостатак заборава, немоћ заборава указује на ону димензију са којом мање или више сви имамо проблема данас, а то је време…“
Отац Милош је говорио о нашем сећању, о литургијском сећању приликом нашег сабрања у цркви, о реалности стварног присуства васкрслог Христа.
Као и увек, отац Милош је износио најновије примере из своје пастирске праксе и казивао о примерима како се нажалост и медицина данас упушта у бројне експерименте над људима који служе за испуњење одређених политичких циљева.
Докторант Православног богословског факултета Универзитета у Београду мр Бојан Грујичић је свој рад Од првог хришћанског лекара Светог апостола Луке до Светог Луке Симферопољског почео подсећањем на претходне симпосионе Просвећеност и одрастање:
„Када је на прошлом, IV по реду, симпосиону Просвећеност и одрастање Патријарх српски Господин Иринеј благословио рад скупа, Његова Светост је у свом поздравном говору, између осталог, рекао: «Мада нас латинска пословица учи менс сана ин цорпоре сано, мислим да је правилније говорити да је у здравом духу здраво тело». Они који су у том тренутку пратили реакцију професора Јеротића, иначе модератора дéла овог симпосиона, могли су да на професором лицу примете израз слагања пропраћен препознатљивим благим осмехом. Након патријарховог говора професор се у свом коментару осврнуо на речи предстојатеља наше Цркве потврдивши своју сагласност и усменим путем.
Овај заједнички став Његове Светости патријарха српског Иринеја и уваженог академика – личности које су пар еxцелленце представници Цркве и медицине указује не само на заједничке закључке до којих су дошли у своме богатом животном и интелектуалном искуству бавећи се својим одговорним и светим позивима (јер теологија и медицина су, рекао бих, пре свега позиви који подразумевају професионалност, али је собом превазилазе и надилазе) него и на важност и најприроднију потребу оваквих скупова представникâ медицине и теологије.
Скупови ове врсте потврђују исправност речи једног од најугледнијих савремених теолога митрополита пергамског Јована Зизјуласа, који каже да се у наше дане «уске преграде између различитих наука руше, и да ниједан од нас не може рећи другоме, казано павловским речником «ниси ми потребан» (I Кор. 12,21)…“ и затим изванредно изложио житије и деловање Светог апостола Луке и Светог Луке Симферопољског.
Са медицинске стране говорило се о био етичким изазовима нашег времена са освртом на зачеће, рађање; могли смо да слушамо аргументована објашњења науке о сурогат мајкама, о вештачкој оплодњи из банке сперме која отвара бројна питања, о трансплатацији; посебан је осврт предавача на репродуктивно здравље младих, инфективне болести и питања „мождане смрти“.
***
Изазови човечанства у биоетичким питањима са посебним освртом на зачеће, рађање и репродуктивно здравље девојчица и адолесценткиња, изнео је др сци.мед. Зоран Станковић, дечији и адолесцентски гинеколог, успешно повезујући у целину смисао зачећа, достојанство живота од пренаталног, перинаталног до адолесцентским доба. Оснажио нас је и уверио да имамо потенцијале да озбиљно се ухватимо у коштац са девијацијама времена у коме живе све девојчице и адолесценткиње, те навео конкретне мере како их савладати.
Изазови човечанства у биоетичким питањима са посебним освртом на репродуктивно здравље мушкарца изнео је проф. др сци. мед. Цане Тулић, уролог са Медицинског факултета у Београду представљајући нам тешка питања која произилазе из области Инфертилитета мушкараца (стерилитет).
Проф.др сци.мед. Драган Делић, са Медицинског факултета у Београду, инфектолог, је изашао са темом Изазови човечанства у био етичким питањима са посебним освртом на оболеле од инфективних болести. Искуство, смиреност и научна прецизност Професора Делића, једног од највећих „чувара српског здравства“ провела нас је кроз област медицине од које сваки нормалан човек зазире.
Сложене релације света микроорганизама око човека и у човеку су заиста откриле и нама са ове стране нова сазнања. Опомена да 35 инфективних агенаса који могу изазвати епидемије и пандемије, беспоговорно захтевају високу свест о достојанству и квалитету живота и Здравственој Просвећености.
Можда нам је до сада Професор кардиохирургије са Медицинског факултета у Новом Саду др сци.мед. Стаменко Шушак најјасније приближио зашто нам је Академик Владета Јеротић толико пута понављао приче о танатофобичности. Тема „Изазови човечанства у биоетичким питањима са посебним освртом на “ мождану смрт“, млади професор широког образовања мирним гласом нас је водио кроз причу о несигурним и сигурним знацима смрти, о томе с чим се суочава лекар када је тело у завршници процеса умирања у биолошком смислу, вешто изрекавши оно што и јесте питање Исход душе, о машини коју треба искључити у који „прави час“ и низом других питања везаних за питања трансплантације органа. Многе дилеме нам је решио.
Др Јелена Обрадовић је у свом темату посебну пажљњу посветила пошасти нашег времена – гордости. Узрочно последични односи настанка греха и неспособност описа осећања као базе поремећаја у настанку психосоматских болести су тема којом се бавила др Обрадовић.
Мр Србољуб Убипариповић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду одржао је предавање на тему Света тајна Јелеосвећења.
Завршну реч скупа теолога и лекара дао је јеромонах др Клеопа (Стефановић) професор у Карловачкој богословији; истакао је да је овај симпосион донео пуно духовних и научних плодова а што је најважније установило се да вера и медицина могу делати заједно на егзистенцији човека у овом безвременом времену у коме живимо.
Јеромонах др Клеопа је између осталог казао:
„Данас Црква жели да што више учествује дарујући утеху у патњи кроз свој духовни и социјално медицински рад, посебно кроз промовисање медицинске културе своме народу како би више био поштован дар здравља и протекција од болести.
Имајући у виду раслабљено духовно и телесно здравље многих у нашем народу,позивамо духовне пастире да у својим парохијским црквама чешће служе Свету Тајну Јелеосвећења како би молитва вере спасла болесника.
Данашњи дан нас позива да у моментима патње и болести као највећу снагу имамо веру у Бога и љубав према ближњима. Живот и здравље су дарови Божији које заједно морамо штитити и чувати у славу Божију и добро људи. И ако немамо сви знање да лечимо тело,можемо тешити душе,објављивати доброту Божију и помоћи оне који су немоћни,посебно у овом индивидуалистичком и секуларизованом друштву…“
Домаћин овог сабрања Епископ сремски Господин Василије је за све учеснике симпосиона приредио трпезу љубави а учесници скупа су изразили за то велику захвалност владици Василију, његовим сарадницима и младим богословима.
Радост Небеса при преумљењу
Благодарим организаторима петог симпосиона „Здравље је однос Бога и човека“, што су овог пута одлучили да буде одржан у Српском Сиону, у Сремским Карловцима.
Посебно ми је драго што сте ми доделили ову предивну тему, „Радост Небеса при преумљењу“, о којој ћу покушати да нешто прозборим и промуцам пред овако уваженим аудиторијумом.
Израз преумљење представља превод грчке речи метаноја и означава промену ума, покајање, повратак вери у Бога (Јев. 6, 7).
Значи, преумљење се односи на духовну обнову човека, процес духовне катарзе, кроз који човек треба да прође, како би поново пронашао „изгубљени Рај“. „Јер Син Човечији дође да спасе изгубљено“ (Мт. 18, 11) (Лк. 19, 10).
По новозаветном, јеванђелском поимању, „Ум“ не означава само једно од својстава човекове душе. Он је овде схваћен као сабирно сочиво свих сила човековог бића, боље речено, под „умом“ се подразумева цео човек.
Психологија религије разликује два типа преумљења; индивидуални и колективни.
Шта је то покајање? То је Света тајна и институција, која се, нажалост, веома олако схвата и игнорише у нашем народу. Она је, у ствари, бунт против себе самога, против лажног себе и погубних самообмана. Ова Света тајна, по Светом владици Николају, представља и стид човека пред чистијим од себе. Прави смисао покајања открива нам и Свети Григорије Палама речима: „Покајање значи мрзети грех и волети врлину, удаљити се од зла и творити добро.“
Свети Јован Лествичник каже да је покајање „завет с Богом за вођење новог живота“. Ава Јустин Поповић назива га „свестраним земљотресом бића човековог“ или „преображењем“. Овом мишљу, Свети Јустин сажима вековно искуство Цркве Божје, безброј пута посведочено речима и делима пророка, апостола и свих светих.
Покајање означава призив на промену читавог човековог унутрашњег стања. Због тога је и позив на покајање заправо позив на потпуно нов начин живота, на ново и обновљено доживљавање себе и света око себе, на промену и преображај човекове душе, срца, осећања, мисли и ума. Тај нови живот није никаква „спољашња“ категорија, већ дубока унутрашња стварност, кроз коју се рађа нов човек. Покајањем, човек доживљава свет истински онаквим каквим га је Бог створио.
По хришћанској антропологији, човек је позван да буде узвишеније биће – позван је на обожење, односно стање преображења човечанске природе. Свети апостол Петар подсећа на Божије обећање и човекову могућност да постане причасник Божије природе (2. Пет. 1,4). Управо је то и разлог Христовог утеловљења. Као причасници Божанствене природе, „сједињени са Христом кроз Духа Светог, сви верујући пребивају у истини“. Они се преображавају у лепоту, која надилази творевину.
У моменту крштења, човек добија печат дара Духа Светог. Кроз Његову благодат, у процесу уподобљавања, човек доживљава преображај личности, у којем његово целокупно тело, у свом духовном и материјалном смислу, бива измењено.
Благодарећи силама Светога Духа, Свете тајне дају могућност обожења онима који учествују у њима. Утемељујући своје Јеванђеље на покајању, сам Господ Исус Христос позива свеукупно човечанство на такво преображење. Такве су биле и проповеди Светог Јована Крститеља и апостола. Наша Света Црква, њена проповед и њен живот, њено богослужење кроз векове, заправо је само продужетак Христовог призива, упућеног свима и свакоме: „Покајте се!“
Наш се народ слабо исповеда, плашећи се о суочавању са непривлачном истином о себи и тражења опроштаја, а затражити опроштај је најсигурнији пут којим човек долази до Бога и до брата свога. Покајање никоме није наметнуто споља, већ представља унутрашњи мелем за грехом озлеђену душу. Без њега нема уму здравоумља, ни срцу мира ни спокоја. Зато је у праву др Владета Јеротић када каже „да је потреба за исповешћу најдубља и најскривенија тајна и потреба сваког човека“.
Све ово сведочи да питање покајања и исповести није некаква формална, окамењена црквена дисциплина, него је овде реч о човековом свељудском бити или не бити. Као такво, покајање остаје незаобилазна тема сваког времена и сваке генерација па према томе и наше.
Појединац је органски везан за заједницу, као и заједница за сваку појединачну личност, како у злу, тако и у добру. Нужно је стога истаћи да покајање није само лични чин; оно је и саборни подвиг. Тако је Бог помиловао Соломона због Давидовог покајања, а појава пророка Јоне била је повод свенародног покајања палих Ниневљана.
Човек је смртно биће, од свог рођења подложно кварењу и умирању, а самим тим и најразноврснијим болестима. „Тело стење под силом душевном, колеба се душа у тјелу“, говори нам велики Његош. Страх и кривица су знаци болести. Човек отуђен од Бога и Духа Светог изгубио је дах живота, поставши духовно поремећен и нестабилан на свим путевима својим.
Видовитом покајнику, Симеону Новом Богослову, људи отуђени од Бога и поробљени стихијама овог света, везани ланцем незајажљивих жеља и туге за пролазношћу, личили су на псе без господара, који лутају по сокацима и узалудно беже од свирепих бичева бола, глади и смрти.
Људски је пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. По Светом Исаку Сирину, сви смо помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење, говори Свети Исак, али од кога тражи оздрављење онај, коме се Бог смиловао, откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Зар не од Исцелитеља душа и тела наших, Господа Исуса Христа. Исти Светитељ нас саветује: „Ко казује другима о својој болести, тај је близу свом исцелењу и лако ће га наћи“, опет нас упућујући на Свету тајну исповести и покајања.
Јер сви много грешимо. Грех језика је најчешћи и најбржи грех. „Ако неко у рјечи не греши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тјело своје.“ (Јак. 3, 2).
Најтежи људски грех је гордост. Горде особе су увек усамљене, зато што овај грех рађа надменост, уништава здравље и пријатељске везе међу људима. У гордости се открива сама природа греха, чија је суштина – одбацивање Бога и због тога је називамо мајком свих порока. Она никада није била инструмент помоћу кога је човек могао саградити своју срећу.
Дакле, грех представља онтолошку девијацију која не означава само неодговарајуће понашање на садашњем нивоу друштва, него и пре свега, одступање човека од пуноте своје ипостаси, односно лика Божијег.
Шта човека, заправо, најчешће и најпре чини болесним бићем? По речима Спаситељевим, то су зле мисли, које излазе из човековог срца:
„А позната су дјела тјела која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, завист, убиства, пијанства, раскалашности.
А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, кротост, уздржање и вјера за такве нема закона. (Гал. 5, 19–23)“
Покајање је подвиг који растреса целог човека, сво биће његово. Оно преоре и прекопа целу њиву душа људских. Али то је само прва половина покајања, а друга је ово: Родити плодове достојне покајања. То су кротост, смерност, молитва, пост, љубав, милосрђе и трпљење.
А шта се од мене и од тебе тражи?
„Да ли Бог тражи богатство, ученост, положај? Ништа се од тебе и од мене не тражи од тога, већ покајање.“
Удружени, заједно, вера и покајање рађају истински здравоумног човека, обасјаног и просвећеног вечном божанском светлошћу.
Само су велики покајници, то јест, људи који су покајањем купили смирење и њиме очистили савест и свест, у потпуности примили ову Свету тајну.
Врлине су мртве, ако се не хране Светим тајнама, особито Светом тајном покајања и причешћа. Оне су „неразумне девојке“, које не доливају небеског, благодатног, божанског уља у боголики жижак своје душе.
Вера претпоставља познавање свога несавршенства и немоћи, она проналази излазак из усамљености и самозатворености и уводи нас у вечне просторе светог заједништва са Богом и целокупном Његовом творевином, на првом месту са нашим ближњима. Суочавање са нашим несавршенством немогуће је спознати, без покајања. Човек једино на тај начин може задобити „срце скрушено и смирено“, које Бог неће поништити. (Пс. 50, 19)
Дакле, само изворно покајање, као свестрани лични подвиг, заснован на вери и слободи, који обухвата сву душу, читаву личност и све области нашег живота, може исцелити патолошка стања у која тако лако и жалосно западамо.
Вера, нада и љубав у Богу једини су извор здравља за човека, који ће на изазов великих болести телесних, душевних и опште-човечанских, увек одговорити активним животом бескрајног усавршавања:
„Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48).
Јер Његов Јединородни Син није престао да нам се открива и након пројављивања Његове силе првим верујућима у Светим тајнама. Он то увек чини, распростирући просвећење Светог Духа и руководећи оне који Га љубе ка познању Онога што превазилази разум и реч.
Поетски се изражавајући, Свети Григорије Богослов каже:
„Постанимо као Христос, јер је и Он постао као и ми;
тако постајемо богови благодарећи Њему,
јер је и Он постао човек ради нас.
Он је примио лошије да би нама дао боље,
осиромашио је да би се ми обогатили Његовим сиромаштвом;
примио је изглед слуге да би ми добили слободу;
спустио се на земљу да би се ми узвисили;
био је искушан да бисмо ми победили;
био је обешчашћен да би се ми прославили;
умро је да би се ми спасли.“
Повратак традиционалним хришћанским вредностима, прихватање етичких и моралних норми јеванђелских наука, као и њихово практиковање у свакодневном животу, представљају основу и полазиште верског аспекта колективног преумљења.
У нашој су власти и наша добра и зла дела, за разлику од награда или наказања и казни које нас сналазе; јер ми немамо власти ни над болестима, нити над здрављем, над рођењем, као ни над смрћу. „Ето, и ти имаш пасош за Рај у својим рукама – то је покајање твоје.“
И као што је неуздржање узрок болести, а уздржање доброг здравља, тако држање заповести Божијих узрокује задобијање Царства Небеског:
„Кажем вам да ће тако бити већа радост на Небу због једног грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника који немају потребе за кајањем“ (Лк. 15, 7).
„Блажени су они којима се опростише безакоња и којима се покрише греси“ (Рим. 4, 7).
Завршио бих речима Светог апостола Павла, ово кратко саопштење, који каже: „… искупљујте време…“, што значи претварајте време у вечност. Наше стање у вечности неће зависити од Бога, него ће бити плод правилне употребе или злоупотребе наше слободне воље у овом животу, која нам је дата да би њоме стекли вечност.
И СВИМА КЛИЧЕМО – ПОКАЈТЕ СЕ!
Извор: /www.eparhija-sremska.rs
Нема коментара:
Постави коментар