Поводом 142 године од рођења Надежде Петровић
Манастири на њеним сликама, нарочито четири верзије Грачанице потврђују њено уверење: "Сви можемо изгинути, али наше споменике морамо сачувати", рекла је сликајући у Призрену, граду цара Душана.
Професорка сликарства која је студирала у Минхену и Паризу, (прва самостална изложба већ 1900. године) чији се поједини радови ( "Ресник", "Аутопортрет", "Нотр Дам", "Булоњска шума"), стављају у раван врхунских европских мајстора тога времена, саоснивач Кола српских сестара (заједно са Браниславом Нушићем), рођена је 12. октобра 1883. године у Чачку, у породици у којој су две сетре такође постале сликарке, једна музичар, а њен најмлађи брат Растко, писац.
Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду, а годину дана касније започела је рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену.
Као добровољна болничарка учествовала је у Првом балканском рату. Са српском војском је поново 1913, и 1914. године. У Надеждином сликарском опусу, тај период називају Ратни период. Тада настају слике: "Призрен", "Две сељанке", "Девојка у народној ношњи", "Грачаница", "Косовски божури", "Скопље", "Везиров мост"...и последња слика "Ваљевска болница". Оно што није могла ни својом изузетном храброшћу и пожртвованошћу да савлада је - болест. Разарајућа епидемија пегавог тифуса, окончала је Надеждин живот у Ваљеву, на месту ратне болничарке, 3. априла 1915. године. Жена чија су дела донела на свет, снажан, оригиналан израз и изванредно богатство боја, завршила је свој живот жртвујући се за друге, у мраком, тугом, болом и страхом обојеним данима, у каљузи и међу непрегледним шаторима болесних рањеника.
М.Р.
ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1167, 1. новембар 2015.
Нема коментара:
Постави коментар