Шта је заправо мисија? На шта личи?
На пехар који се прелива, на такав пехар који је пун до врха, и од његовог сувишка течност добијају они који се налазе у близини, али сам пехар не оскудева. Али зар смо такви? Тешко.
Какви смо заправо и да ли је мисија могућа у нашем случају?
Личимо на пехар који се нимало не прелива, пошто је и сам тек делимично пун. Треба да чувамо свој садржај, да га чувамо од празних погледа и од туђе жеље да прави несташлуке и да пролије наше благо. Овакви враголани су увек око нас.
Треба да живимо у складу с оним што нам је поклоњено. Да живимо и да ћутимо.
А ако нас неко пита? Ако дођу и питају «за наше уздање»? Онда треба да говоримо као нехотице. Да говоримо са свешћу о томе да се сами нипошто не бисмо усудили да причамо, пошто се у нама самима живот не прелива, већ чува на дну. Да говоримо. И то ће бити мисија.
А шта да се ради ако један пита озбиљно, други, који стоји поред пита из досаде, а трећи се лукаво осмехује и радо би преврнуо пехар? Онда није јасно шта да се ради. Заштити благо и спасавати се бекством или ипак говорити, делити с другима? Или пак прећутати бавећи се собом и допуњавајући сопствене резерве? Није јасно. А управо то је ситуација у којој се налазимо. Ништа није јасно. Да бежимо, да останемо, да ћутимо, да се смиравамо, да се усудимо, да гледамо унаоколо или само у себе? Питања има више него одговора.
«Ако си заиста онај ко кажеш да јеси, ако знаш Бога и не плашиш се смрти, зашто ћутиш? Твоје благо је свима потребно Ти си лопов, ти си чувар извора за време суше и никоме не дајеш да се напије.» – «Не, не. Не кријем воду. Просто, имам је веома мало. Има је тако мало да само мали број може да се напије. Имам теоријска знања. Знам формулу воде: Н2О. А саме воде имам врло мало.» – «Онда си лажљивац. Одавно смо говорили да се играш речима и да волиш узалуд да узнемираваш наше душе. Не будиш нас како би нам показао пут, већ само како би нас лишио слатког заборава и ноћних снова. Треба те протерати. Или убити. Или искористити снагу твојих слабих руку за изградњу светлог града у којем ће живети срећни људи. Бирај: ево, на доку стоји ‘философски брод’, а ево чете летонских стрелаца и кинеских добровољаца који чекају команду: ‘Пали!’; а ево композиције теретних вагона који чекају сигнал семафора како би кренули у далеки крај на градилиште века. Бирај!» – «Не, не. Све то је било. То су путеви који воде у ћорсокак. Треба да постоји други пут. Он заиста постоји, а не само да треба да постоји. Само што сам слаб да бих вас повео њиме. Дајте ми времена, будите мало стрпљиви. Можда ћу вас ускоро, врло ускоро позвати на пут.» – «Очигледно, хоћеш да нас одведеш у пустињу. И то не на годину, већ на 40 година. То ти неће проћи. Нисмо тако глупи да поновимо историју једног тврдоглавог и целом свету познатог племена. Имаш среће. Да си живео пре сто година, не би те мимоишли метак, или емигратнска беда, или исцрпљујући радови с будаком под надзором чувара. А сад – што даље од нас! Не бранимо ти да звониш у звона. А она се ни не чују тако гласно, дању због буке градских улица, а ноћу због завијања дискотека.»
Тако је свет говорио са човеком који је потиштено стајао и гледао у земљу. Овај човек је ионако знао да је проблем у њему самом. Да је пун живота, да је пун онога у шта верује, све би било другачије. Али није пун. И то је невоља. Ко ће поверовати сиромаху који размишља о богатству? Ко ће поверовати у речи о чедности ако их изговори човек који нема чедности? Ко ће поверовати у речи о победи над смрћу ако их изговори човек који се плаши бола, самоће, глади, па чак и зубара? «Све је тачно. Крив сам,» – говорио је сам себи човек слушајући дрске речи саговорника.
Али зар не преузимам много на себе ако кажем да све зависи од мене и да сам за све сам крив? Тако сам мали, тако кратко трајемо. Јер, осим мене има и других. И зар је лаж све што ме греје изнутра, оно што ме држи да не полудим и што ми даје снаге да живим? Заправо не «ово», већ «Овај». А Он постоји! Жив је! Где је? Где си, Господе?
«Овде сам,» – рекао је човеку Онај Ко је увек поред њега, Онај ко кроз пустињу иде на корак од тебе и чије стопе не остављају трагове у песку.
«Жив сам. Овде сам. Чујем вас обојицу.»
И почео је да разговара с човеком који је потиштено стајао. Његов разговор није био дуг, али се човек исправио, подигао је лице и за извесно време је постао непрепознатиљив. Више није био потиштен. Био је свестан, осећао је, схватао је да је немоћ, која свима пада у очи, потребна и благословена. «Сила се Његова у немоћи остварује.» Такав је закон. Треба се потрудити ради Његовог имена без обзира на све. И тамо где је сад суво, потећи ће извори, а тамо где ноћи сова, настаниће се људи и изродиће децу. И они који за себе кажу да су Јевреји, али то нису, спознаће да те је Он заволео. И они који кажу да су апостоли, али лажу, умукнуће постидевши се.
Зар је удовица из Сарепте сидонске у Илијине дане имала много брашна и уља? Мало. Али није оскудевала ни у брашну, ни у уљу, зато што им је Бог заповедио да се умножавају смирено, да се умножвају сваког дана тачно онолико колико су људи тог дана појели. И човек који је био потиштен, треба да се труди и да не губи снагу, и оно у чему оскудева биће надомештено. Жива вода на дну његовог пехара ће бити дометнута и умножиће се. Напиће се они који не одбију да дођу и да замоле.
Сунце је достигло зенит и обасјало је Земљу пуном снагом. Свет је отишао подсмевајући се и оставивши човека да стоји усамљено. Био је ван себе, овај човек који се усудио да говори о Истини. Свет га је постидео, па чак и уплашио. Али је после тога човек почео да се понаша као да не слуша свет, већ неког другог. Човек је подигао главу и лице му се прво уозбиљило, а после је, чини се, благо заблистало. «Али он је позната сањалица, – помислио је свет. – Он је уметник и помало безумник. Вреди ли трошити време на разговор с таквим?» И свет га је оставио самог на извесно време. А он је остао да стоји на месту.
«Све остаје на снази, – мислио је човек. – Опет сам добио охрабрење. По који пут! Благодарим Ти!»
Живот се наставља, а заједно с њим и мисија.
***
Из књиге "Мисионарске белешке"
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
07 / 11 / 2015.
На пехар који се прелива, на такав пехар који је пун до врха, и од његовог сувишка течност добијају они који се налазе у близини, али сам пехар не оскудева. Али зар смо такви? Тешко.
Какви смо заправо и да ли је мисија могућа у нашем случају?
Личимо на пехар који се нимало не прелива, пошто је и сам тек делимично пун. Треба да чувамо свој садржај, да га чувамо од празних погледа и од туђе жеље да прави несташлуке и да пролије наше благо. Овакви враголани су увек око нас.
А ако нас неко пита? Ако дођу и питају «за наше уздање»? Онда треба да говоримо као нехотице. Да говоримо са свешћу о томе да се сами нипошто не бисмо усудили да причамо, пошто се у нама самима живот не прелива, већ чува на дну. Да говоримо. И то ће бити мисија.
А шта да се ради ако један пита озбиљно, други, који стоји поред пита из досаде, а трећи се лукаво осмехује и радо би преврнуо пехар? Онда није јасно шта да се ради. Заштити благо и спасавати се бекством или ипак говорити, делити с другима? Или пак прећутати бавећи се собом и допуњавајући сопствене резерве? Није јасно. А управо то је ситуација у којој се налазимо. Ништа није јасно. Да бежимо, да останемо, да ћутимо, да се смиравамо, да се усудимо, да гледамо унаоколо или само у себе? Питања има више него одговора.
«Ако си заиста онај ко кажеш да јеси, ако знаш Бога и не плашиш се смрти, зашто ћутиш? Твоје благо је свима потребно Ти си лопов, ти си чувар извора за време суше и никоме не дајеш да се напије.» – «Не, не. Не кријем воду. Просто, имам је веома мало. Има је тако мало да само мали број може да се напије. Имам теоријска знања. Знам формулу воде: Н2О. А саме воде имам врло мало.» – «Онда си лажљивац. Одавно смо говорили да се играш речима и да волиш узалуд да узнемираваш наше душе. Не будиш нас како би нам показао пут, већ само како би нас лишио слатког заборава и ноћних снова. Треба те протерати. Или убити. Или искористити снагу твојих слабих руку за изградњу светлог града у којем ће живети срећни људи. Бирај: ево, на доку стоји ‘философски брод’, а ево чете летонских стрелаца и кинеских добровољаца који чекају команду: ‘Пали!’; а ево композиције теретних вагона који чекају сигнал семафора како би кренули у далеки крај на градилиште века. Бирај!» – «Не, не. Све то је било. То су путеви који воде у ћорсокак. Треба да постоји други пут. Он заиста постоји, а не само да треба да постоји. Само што сам слаб да бих вас повео њиме. Дајте ми времена, будите мало стрпљиви. Можда ћу вас ускоро, врло ускоро позвати на пут.» – «Очигледно, хоћеш да нас одведеш у пустињу. И то не на годину, већ на 40 година. То ти неће проћи. Нисмо тако глупи да поновимо историју једног тврдоглавог и целом свету познатог племена. Имаш среће. Да си живео пре сто година, не би те мимоишли метак, или емигратнска беда, или исцрпљујући радови с будаком под надзором чувара. А сад – што даље од нас! Не бранимо ти да звониш у звона. А она се ни не чују тако гласно, дању због буке градских улица, а ноћу због завијања дискотека.»
Тако је свет говорио са човеком који је потиштено стајао и гледао у земљу. Овај човек је ионако знао да је проблем у њему самом. Да је пун живота, да је пун онога у шта верује, све би било другачије. Али није пун. И то је невоља. Ко ће поверовати сиромаху који размишља о богатству? Ко ће поверовати у речи о чедности ако их изговори човек који нема чедности? Ко ће поверовати у речи о победи над смрћу ако их изговори човек који се плаши бола, самоће, глади, па чак и зубара? «Све је тачно. Крив сам,» – говорио је сам себи човек слушајући дрске речи саговорника.
Али зар не преузимам много на себе ако кажем да све зависи од мене и да сам за све сам крив? Тако сам мали, тако кратко трајемо. Јер, осим мене има и других. И зар је лаж све што ме греје изнутра, оно што ме држи да не полудим и што ми даје снаге да живим? Заправо не «ово», већ «Овај». А Он постоји! Жив је! Где је? Где си, Господе?
«Овде сам,» – рекао је човеку Онај Ко је увек поред њега, Онај ко кроз пустињу иде на корак од тебе и чије стопе не остављају трагове у песку.
«Жив сам. Овде сам. Чујем вас обојицу.»
И почео је да разговара с човеком који је потиштено стајао. Његов разговор није био дуг, али се човек исправио, подигао је лице и за извесно време је постао непрепознатиљив. Више није био потиштен. Био је свестан, осећао је, схватао је да је немоћ, која свима пада у очи, потребна и благословена. «Сила се Његова у немоћи остварује.» Такав је закон. Треба се потрудити ради Његовог имена без обзира на све. И тамо где је сад суво, потећи ће извори, а тамо где ноћи сова, настаниће се људи и изродиће децу. И они који за себе кажу да су Јевреји, али то нису, спознаће да те је Он заволео. И они који кажу да су апостоли, али лажу, умукнуће постидевши се.
Зар је удовица из Сарепте сидонске у Илијине дане имала много брашна и уља? Мало. Али није оскудевала ни у брашну, ни у уљу, зато што им је Бог заповедио да се умножавају смирено, да се умножвају сваког дана тачно онолико колико су људи тог дана појели. И човек који је био потиштен, треба да се труди и да не губи снагу, и оно у чему оскудева биће надомештено. Жива вода на дну његовог пехара ће бити дометнута и умножиће се. Напиће се они који не одбију да дођу и да замоле.
Сунце је достигло зенит и обасјало је Земљу пуном снагом. Свет је отишао подсмевајући се и оставивши човека да стоји усамљено. Био је ван себе, овај човек који се усудио да говори о Истини. Свет га је постидео, па чак и уплашио. Али је после тога човек почео да се понаша као да не слуша свет, већ неког другог. Човек је подигао главу и лице му се прво уозбиљило, а после је, чини се, благо заблистало. «Али он је позната сањалица, – помислио је свет. – Он је уметник и помало безумник. Вреди ли трошити време на разговор с таквим?» И свет га је оставио самог на извесно време. А он је остао да стоји на месту.
«Све остаје на снази, – мислио је човек. – Опет сам добио охрабрење. По који пут! Благодарим Ти!»
Живот се наставља, а заједно с њим и мисија.
***
Из књиге "Мисионарске белешке"
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
07 / 11 / 2015.
Нема коментара:
Постави коментар