Помен песникињи Десанки Максимовић у Бранковини

Да почива у порти храма Светог архангела Михаила у живописној Бранковини заслужила је својом приврженошћу за Цркву и народ српски.

фото: Мошо Одаловић

-Била је велика част срести се са њом овде у Бранковини. Увек ћу је памтити, а о њеном животу и делу још студиозније сазнаваће нове генерације, беседио је Епископ шабачки г. Лаврентије на годишњем парастосу знаменитој песникињи и члану Српске академије наука и уметности Десанки Максимовић.

    Као кћи сеоског учитеља Михаила, Десанка Максимовић дане детињства провела је у Бранковини, чији су предели, срдачност и доброта домаћина оставили траг у њеној песничкој природи. Стварала је неуморно до пресељења у вечност, 11. фебруара Лета Господњег 1993. Годишњи помен прилика је да још једном сви упутимо благодарје и молитве за душу најлепшем перу српске лирике. И ове 2016. године, крај гроба Десанке Максимовић сабрало се свештенство Шабачке и Ваљевске епархије, родбина, представници Задужбине "Десанка Максимовић", Спомен – комплекса музеја у Бранковини, Матичне библиотеке "Љубомир Ненадовић" Ваљево, као и поштоваоци њеног дела.
   Након парастоса, којим је началствовао Епископ шабачки г. Лаврентије, у старој школи где се налази и Десанкина спомен-соба приређене су агапе за учеснике сабрања у част знамените поетесе.

   Извор: Епархија ваљевска, 16.2.2016.
   www.spc.rs
                             

ГЛАС МОНАХИЊЕ

Слатко је ћутати.

Чини ми се да сам њива што под снегом снива,

да сам у земљи скривено зрно жита.

Не тиче ме се шта се у свету збива,

ни ко за чим у животу хита.

Не знам пролазе ли векови или минути.

Нити ми се шта пита, нити саопштава.

Добро ми је као стени што у мраку ћути,

као коме ко под травом спава.

Сада ми сасвим друкчије изгледа

све што је међу људима било,

и нечије речи и нечија рука бледа,

и сто за којим се смејало и пило.

Самилосно сад гледам, као из раја,

кроз ћелијска мутна стакла,

људске жудње и грехе без краја

и све чега сам се некад срцем такла.

И ништа више немам да кажем коме,

и што бих чути могла, за мене није.

Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе,

да сам њива изнад које ветар вије.