Почетком ове године Издавачко-инормативна установа „Светигора” покренула је у оквиру раније започете едиције „Српска културна и духовна баштина” коло „Свети Немањићи”. У овом колу биће објављено осам књига.
Како истиче протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, директор „Светигоре”, едиција „Српска културна и духовна баштина” започета је прије неколико година, са циљем да се 2013. године прослави јубилеј 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог. Односно, наглашава протојереј-ставрофор Никчевић, да „укажемо на ‘почетак почетка‘ наших духовник, културних и националних стремљења”
– Основно значење ријечи култура потиче од латинске ријечи cultus, у значењу обрађивати, гајити, његовати... Култура је, у ствари, победа облика над хаосом, над нечим што је дивље, неуређено. Немањићи су ти који су уобличили српски етнос у сваком погледу. Зато смо ми у првом колу едиције „Немањићки манастири” објавили 10 сажетих и богато илустрованих монографија немањићких задужбина, а ове године смо почели објављивање биографија најзначајнијих Немањића, од којих су Свети Сава Српски и Свети Симеон Мироточиви већ изашле, каже Никчевић. Биографија Светог Саве наишла је на леп пријем код публике. Данас уз „Дан” може се набавити по цени од 3,99 еура и друга књига из овог кола, житије Светог Симеона Мироточивог. Као и у претходној књизи, читалац ће наићи на низ важних података и догађаја из живота овог немањићког владара и свеца.
Занимљива је и форма ових књига илустровано житије. Откуд идеја да књиге правите у овом облику?
– Житија светих, по речима великог теолога нашег времена и најважнијег хагиографа - писца житија у нашој Цркви, Светог оца Јустина Поповића, представљају живот Господа Христа који се понавља у животима Светих, будући да Црква, и све у њој, одражава живог Господа Исуса Христа. Светитељи су у себе дубоко урезали Христов лик и зато их верни у Цркви доживљавају као истинске сведоке праве вере. То најбоље сведочи апостол Павле речима: „Не живим ја, него живи у мени Христос”. Пошто наша Црква деветнаест Немањића сматра светима, онда се та форма житија наметнула сама од себе. Ту смо, наравно, имали и извесних проблема. О Светом Симеону Немањи, одмах после његовог упокојења, настала су три прелепа житија: из пера његових синова Стефана Првовенчаног и Светог Саве и Савиног ученика Доментијана, док о Светом краљу Владиславу, унуку Светог Симеона, до данас немамо, или пак није сачувано, целовито житије. Наша књига о њему биће и први покушај писања тог житија. Поред тога већина светитеља о којима је реч овде до сада нису имали житијину икону, па је ово био и добар начин да им се на неки начин одужимо и да учврстимо наше сећање, памћење на њихове свете животе и хришћанске подвиге.
Шта је циљ књига из кола „Свети Немањићи”?
– Прича о Немањићима, који су и са нашим савременим покољењем везани хиљадама нити, најдубља је прича, најзначајније место сећања за целокупан српски народ, на свим његовим територијама. То је наше сабирно сочиво, парадигма нашег опстанка у заједници народа овога света. Да смо се чешће и више сећали Немањића не би данас српски народ дошао до овакве дезинтеграције, самопорицања и губљења идентитета, расцепканости бића. Догађаји и детаљи из њихових бурних, а опет дубоко у вери и родољубљу утемељених, живота уче нас да морамо имати снаге да се одунремо својим непријатељима, стрпљења да поднесемо неумитне токове историје и онога на шта не можемо да утичемо и сталности да истрајемо у свом духовном идентитету, својој вери, језику, писму... Немањићи нас уче да је вредно само оно што је вечно и да ситнице не смеју да нас поколебају и да нам одузму храброст и одлучност да се сачувамо од пошасти савременог света и савремене осећајности.
Планирате ли у оквиру едиције „Српска културна и духовна баштииа” још неко коло које би сс бавило темама из културне баштине сриског народа?
– Саму едицију смо широко поставили, тако да има великог простора за рад и објављивање, подсећање на све што је вредно у нашој култури и духовном животу. Надамо се да ће таквих књига још бити, али у овом тренутку, док смо сконцентрисани на Немањиће, рано је још о томе говорити. Чини ми се да смо се мало, као народ, пробудили и почели враћати својим коренима. Чујем и да се планира у Београду подизање споменика Симеону Немањи, а добро би било да до 2019. године, када будемо прослављали велики јубилеј 800 година од успостављања Жичке Архиепископије, односно 800 година историје Српске Цркве, буде и потпуно завршен храм Светога Саве на Врачару. Што се тиче „Светигоре”, она је већ едицијом „Српска културна и духовна баштина” почела и дубоко зашла у обележавање највећих и најзначајнијих јубилеја за историју српског народа и наше помесне Цркве. Надамо се да ће наш пример утицати и на друге значајне институције и појединце да се сви заједно присетимо наших духовних и културних почетака, да бисмо се као народ, који је све своје праве вредности темељио на Христу и Јеванђељу, сачували од савременог духа времена који тежи потпуном обезличењу и појединаца и народа.
Духовним очима гледамо лепоту
Да ли су се у нашој култури, до сада, појављивала илустрована житија?
Српска реч слика много говори, слика значи одраз лика. Човек је створен по лику, по образу Божјем. Бити образован значи образовати-формирати свој лик по узору на Прволик тј. образ Божји, постати сличан Богу. Зато наша хришћанска култура негује икону, као преображену, духовну слику Бога, човека и његове стварности. Њен је циљ да мисленим, духовним очима видимо небеску и Божанску лепоту. Постоји и једна мудра мисао да права слика може да каже више него хиљаде речи. У нашој средњовековној књижевности познато нам је да је житије Светог Стефана Дечанског, писца Григорија Цамблака пропраћено минијатурама, а чувени сликар Лонгин је на основу тога житија насликао и житијну икону Светог Стефана Дечанског, са које стручњаци посебно истичу сцену битке на Велбужду. Ми смо се ето, досетили, да на овај начин поновимо то што је било лепо и корисно у нашој традицији. Црквена уметност тражи висок степен умећа, захтева непрекидан стваралачки напор, богословско знање. За потребе ових књига, наши иконописци су насликали на дрвету, на златној подлози, осам стојећих икона Светих Немањића, са сценама из њиховог живота у околним пољима. Икона Светог Саве, коју је радио иконописац Борис Маркуш, на дан промоције књиге, митрополит Амфилохије свечано је даровао Храму Светог Саве.
Дан, Р. К.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
www.spc.rs
Како истиче протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, директор „Светигоре”, едиција „Српска културна и духовна баштина” започета је прије неколико година, са циљем да се 2013. године прослави јубилеј 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог. Односно, наглашава протојереј-ставрофор Никчевић, да „укажемо на ‘почетак почетка‘ наших духовник, културних и националних стремљења”
Занимљива је и форма ових књига илустровано житије. Откуд идеја да књиге правите у овом облику?
– Житија светих, по речима великог теолога нашег времена и најважнијег хагиографа - писца житија у нашој Цркви, Светог оца Јустина Поповића, представљају живот Господа Христа који се понавља у животима Светих, будући да Црква, и све у њој, одражава живог Господа Исуса Христа. Светитељи су у себе дубоко урезали Христов лик и зато их верни у Цркви доживљавају као истинске сведоке праве вере. То најбоље сведочи апостол Павле речима: „Не живим ја, него живи у мени Христос”. Пошто наша Црква деветнаест Немањића сматра светима, онда се та форма житија наметнула сама од себе. Ту смо, наравно, имали и извесних проблема. О Светом Симеону Немањи, одмах после његовог упокојења, настала су три прелепа житија: из пера његових синова Стефана Првовенчаног и Светог Саве и Савиног ученика Доментијана, док о Светом краљу Владиславу, унуку Светог Симеона, до данас немамо, или пак није сачувано, целовито житије. Наша књига о њему биће и први покушај писања тог житија. Поред тога већина светитеља о којима је реч овде до сада нису имали житијину икону, па је ово био и добар начин да им се на неки начин одужимо и да учврстимо наше сећање, памћење на њихове свете животе и хришћанске подвиге.
Шта је циљ књига из кола „Свети Немањићи”?
– Прича о Немањићима, који су и са нашим савременим покољењем везани хиљадама нити, најдубља је прича, најзначајније место сећања за целокупан српски народ, на свим његовим територијама. То је наше сабирно сочиво, парадигма нашег опстанка у заједници народа овога света. Да смо се чешће и више сећали Немањића не би данас српски народ дошао до овакве дезинтеграције, самопорицања и губљења идентитета, расцепканости бића. Догађаји и детаљи из њихових бурних, а опет дубоко у вери и родољубљу утемељених, живота уче нас да морамо имати снаге да се одунремо својим непријатељима, стрпљења да поднесемо неумитне токове историје и онога на шта не можемо да утичемо и сталности да истрајемо у свом духовном идентитету, својој вери, језику, писму... Немањићи нас уче да је вредно само оно што је вечно и да ситнице не смеју да нас поколебају и да нам одузму храброст и одлучност да се сачувамо од пошасти савременог света и савремене осећајности.
Планирате ли у оквиру едиције „Српска културна и духовна баштииа” још неко коло које би сс бавило темама из културне баштине сриског народа?
– Саму едицију смо широко поставили, тако да има великог простора за рад и објављивање, подсећање на све што је вредно у нашој култури и духовном животу. Надамо се да ће таквих књига још бити, али у овом тренутку, док смо сконцентрисани на Немањиће, рано је још о томе говорити. Чини ми се да смо се мало, као народ, пробудили и почели враћати својим коренима. Чујем и да се планира у Београду подизање споменика Симеону Немањи, а добро би било да до 2019. године, када будемо прослављали велики јубилеј 800 година од успостављања Жичке Архиепископије, односно 800 година историје Српске Цркве, буде и потпуно завршен храм Светога Саве на Врачару. Што се тиче „Светигоре”, она је већ едицијом „Српска културна и духовна баштина” почела и дубоко зашла у обележавање највећих и најзначајнијих јубилеја за историју српског народа и наше помесне Цркве. Надамо се да ће наш пример утицати и на друге значајне институције и појединце да се сви заједно присетимо наших духовних и културних почетака, да бисмо се као народ, који је све своје праве вредности темељио на Христу и Јеванђељу, сачували од савременог духа времена који тежи потпуном обезличењу и појединаца и народа.
Духовним очима гледамо лепоту
Да ли су се у нашој култури, до сада, појављивала илустрована житија?
Српска реч слика много говори, слика значи одраз лика. Човек је створен по лику, по образу Божјем. Бити образован значи образовати-формирати свој лик по узору на Прволик тј. образ Божји, постати сличан Богу. Зато наша хришћанска култура негује икону, као преображену, духовну слику Бога, човека и његове стварности. Њен је циљ да мисленим, духовним очима видимо небеску и Божанску лепоту. Постоји и једна мудра мисао да права слика може да каже више него хиљаде речи. У нашој средњовековној књижевности познато нам је да је житије Светог Стефана Дечанског, писца Григорија Цамблака пропраћено минијатурама, а чувени сликар Лонгин је на основу тога житија насликао и житијну икону Светог Стефана Дечанског, са које стручњаци посебно истичу сцену битке на Велбужду. Ми смо се ето, досетили, да на овај начин поновимо то што је било лепо и корисно у нашој традицији. Црквена уметност тражи висок степен умећа, захтева непрекидан стваралачки напор, богословско знање. За потребе ових књига, наши иконописци су насликали на дрвету, на златној подлози, осам стојећих икона Светих Немањића, са сценама из њиховог живота у околним пољима. Икона Светог Саве, коју је радио иконописац Борис Маркуш, на дан промоције књиге, митрополит Амфилохије свечано је даровао Храму Светог Саве.
Дан, Р. К.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар