о. Александар Шмеман,ТРИ БЕСЕДЕ: ВАСКРС, ТОМИНА НЕДЕЉА, НЕДЕЉА ЖЕНА МИРОНОСИЦА

   Ново искуство времена У средишту црквене године, у средишту свег времена код хришћана се увек налази празник Пасхе – Васкрсења Христовог. У прошлој беседи сам већ говорио да се овај празник развијао задуго пре Исуса Христа, најпре као празник свеопштег обновљења природе, а затим у Старом завету као празник ослобођења од ропства и предстојећег тријумфа Царства Божијег у историји. Хришћанство и Црква су обухватили обе ове теме и сјединили их у главном догађају целокупне хришћанске вере – са Христовим васкрсењем из мртвих.

   Према Јеванђељу, Христос је васкрсао у први дан недеље. Према тадашњем рачунању времена, последњи дан недеље, њен венац, била је субота, дан седми. Био је то у исто време дан одмора и дан свечаног и радосног прослављања Бога у његовој творевини. Седми дан и сам број седам добили су у древној религијској симболици значење пуноће, довршености, савршенства. Цифра седам – а треба имати у виду да су за цео антички свет цифре имале дубоко религијско симболичко значење – постала је симбол овога света као космоса за који је Бог, његов творац, рекао: „Добро веома“ (Пост 1, 31). Зато се и време света броји помоћу цифре седам, помоћу недеље од седам дана.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
фото:www.pravoslavie.ru

    Из перспективе нашег данашњег доживљаја света и времена, који је једноличан и лишен радости, сви ти симболи изгледају као некакве детињасте и наивне измишљотине. Али, наравно, није ствар у томе да ми поново поверујемо у ове симболе, него да разумемо осећај света који они изражавају. Јер ми њиме још увек живимо у овом седмичном времену, и сви покушаји, чак и они најрационалнији, чак и они наизглед оправдани, да се седмично рачунање замени неким другим, из неког разлога, увек су остајали без успеха. Не значи ли то да древни начин рачунања времена има неки смисао који ми не разумемо само зато што у својој рационалистичкој гордости одбијамо да признамо сву озбиљност и дубину древног поимања света?

   А то поимање се у свом најједноставнијем облику своди на две исконске, неискорењиве димензије или два аспекта људског живљења и доживљавања времена.

   С једне стране, време услед саме своје цикличности, услед вечитог кружног кретања које у себи садржи, вечитог враћања, представља, да тако кажемо, слику света у његовом савршенству и пуноћи. Живот је садржан у времену и у њему се изражава потпуно, савршено.   Пролеће и лето, јесен и зима, јутро и подне, вече и ноћ – све су то етапе самога живота, неопходне за његово самоиспуњење. То је такорећи позитивни или, религијским језиком речено, космички смисао оног времена чији је смисао за античког човека била бројка седам. Али, с друге стране, време је и најочигледнија, најнеизбежнија слика ропства и смртности човека, као и свега на свету. Из времена се нема куд изаћи, оно једнако одбраја своје рокове, водећи све постојеће ка неизбежној смрти. То је изразио Владимир Соловјов, који у свом чувеном стиху спаја појам времена са појмом смрти: „Смрт и Време царују на земљи...“� Где је време, тамо је увек смрт. Али време је свуда, и зато смрт собом прожима читаво његово ткање. Време је начин живота и исто то време слика смрти и пут ка смрти. Све ово садржано је у оном античком доживљају света који је своје схватање времена изразио помоћу цифре седам, у ком је она свет у свом савршенству и истовремено његовој ограничености и смртности, радост живота и у њој све већа жалост смрти.

   Савремене идеологије „скидају венац“ овим старим веровањима, презиру их са висине своје псеудонаучне величине, мисле да су пронашле одговор на недоумице човекове најдубље запитаности: у чему је смисао ове колотечине, зашто се даје ова радост ако после ње неизбежно следи растанак, распад, ишчезнуће, смрт? Истина је, наравно, да ове идеологије не дају никакав одговор, да „срећа“ коју оне обећавају ипак се на крају суочава са том истом смрћу. Али у томе и јесте ствар, што је васкршња радост, којом је на зори наше ере хришћанство победило смрт, била одговор на човекову исконску тугу, на дуализам живота као радости и истовремено умирања. Тек сада можемо да дешифрујемо наизглед другостепени, али за прве хришћане веома важан детаљ из Јеванђеља: Христос је васкрсао у први дан недеље, то јест у наредни дан после суботе, који је тек знатно касније, у време цара Константина (IV век), постао званични дан одмора уместо суботе то јест седмог дана. Управо тај дан, дан први, почео је да се поштује као дан васкрсења, тако да чак ни безбожници нису успели да избаце његово име („воскресенье“) из руског језика.

   Дан први новог времена, новог живота, оног живота који је засијао из гроба, над којим, по речима апостола, смрт више не влада њиме (Рим 6, 9). Потребно је схватити и осетити да хришћанство започиње новим доживљајем времена, доживљајем у ком време више није повезано са смрћу. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? (1Кор 15, 55) – овде је сва срж, сав огањ хришћанске вере. Смрт је побеђена, смрт није више безнадежни растанак, у свету је почело васкрсење, наступио је нови дан, први дан новог стварања који надилази ограниченост времена, који уноси у њега радост вечности и вечног живота. Управо је овде хришћанска основа Васкрса као новог осећаја и новог искуства времена.

   Вера у Христово васкрсење радикално мења наш однос према смрти. Смрт је сада испуњена светлошћу, смрт више није прекид који све обесмишљава. У Христу она постаје етапа живота, корак ка васкрсењу сваког тела, ка оном коначном васпостављању свега у Богу које хришћани и називају Царство Божије. Потребно је нагласити: то није тек вера у некакав тајанствени „загробни свет“, јер такву веру људи су имали и пре Христа; не, то је вера управо у васкрсење, то јест у враћање живота у свој његовој пуноћи и у свом његовом савршенству. „Ко да је све, што беше и прође, већ спознало радост васкрсења...“1 – овај Буњинов стих изврсно дочарава васкршњи осећај времена у хришћанству. Ето, зато је Васкрс „празник над празницима“, оно сунце које прожима и осветљава собом читаво време, зато је он кључ хришћанства.

   Васкрсу претходи дуга жалост Великог поста, време очишћења, човековог удубљивања у свој унутарњи живот. Та жалост нас уводи затим у Страсну седмицу, у сећање дан за даном, корак за кораком, на онај двобој са смрћу, злом и распадом који представља највишу тачку Христовог овоземаљског живота. И коначно се све то утапа у светлост и радост васкршње ноћи, када заиста спознајемо опет и опет да је смрт опустошена, да „живот животује“.2

   Блажени који не видеше, а повероваше У Јеванђељу по Јовану се говори како се Христос после васкрсења јавио својим ученицима, међутим један од њих, Тома, није присуствовао овом догађају. Када су му испричали да су видели Христа, Тома је рекао: „Ако га ја лично не видим, ако не додирнем његово тело, ако не ставим своје прсте у ране од клинова, нећу поверовати“ (уп. Јн 20, 25).

   Када се Христос поново јавио и Тома га овога пута видео, Господ му је рекао: „Приђи, додирни ме, стави своје прсте у моје ране и не буди неверан, него веран“. Тома ускликну: „Господ мој и Бог мој!“ На то му Христос рече: „Поверовао си зато што си видео. Блажени они који не видеше, а повероваше“ (уп. Јн 20, 27–29).

   Ова прича се може применити на читав сложени проблем вере и неверја, коју државна антирелигијска пропаганда покушава да реши на један изузетно груб и поједностављен начин. Споменута пропаганда у целости се заснива на принципу: „Бога не видите, дакле Бога нема“. Другим речима, она веру изједначава са знањем, али не са знањем у општем смислу речи, него искључиво у смислу емпиријског знања – најнижег и најпоједностављенијег типа знања.

Међутим, ако ову логику применимо не чак ни на веру, него на знање, онда ни од знања неће остати много тога. Јер, у суштини, колико мало ми види- мо, колико мало знамо, како је ограничен и случајан круг предмета који доспевају у поље нашег непосредног знања! Зато је разлика између човека и животиње управо у томе што човек није ограничен на сирово емпиријско знање, већ способан да се издигне над њим. И ако смо искрени у својим намера- ма, тај највиши ступањ нашег људског знања, то сагледавање умом назваћемо вера.

   Ми бисмо се једноставно подсмехнули човеку који би рекао: „Ја не волим, дакле љубав не постоји“. Оваквом суду једног јединог човека супротставили бисмо читаво неизмерно велико искуство љубави целог човечанства, љубави за коју је још пре неколико хиљада година речено да је јака као смрт (Пнп 8, 6), која је освећивала и преображавала животе безбројних поколења. Зар није истина да се у томе састоји читаво људско васпитање, што дете, а затим младића, постепено уводимо у то искуство које надилази његово сопствено искуство, у то заједничко знање, заједничко богатство?

   Каква бисмо сиромашна и безвредна бића били, у каквој бисмо страшној тами живели када бисмо имали само своје лично знање и ништа више, када цео наш живот не би био улазак у искуство, мудрост и веру целог човечанства! Ни ја, као ни Тома, нисам видео Христа, ни мене није било међу ученицима тог васкршњег јутра када се он јавио. Али љубав и вера донеле су до мене кроз векове његов лик, његове речи, његово учење и ту предивну причу о Сину човечијем у ком је све било светлост, све љубав, све пожртвованост. До мене је кроз векове дошла радосна вера да се у њему, том сиромашном и бескућном Учитељу, људима показала божанска љубав. И светлост његовог лика заувек је испунила душу.

   Чита човек сву ту антирелигијску пропаганду, све те досадне „доказе“, а затим отвори Јеванђеље и „докази“ ишчезавају као дим. Тамо тврдоглави човек, потпуни слепац, наклапа нешто о ономе што је изнад њега, рије земљу не желећи да подигне главу и угледа небо и земљу, док овде одјекују посебне речи и срце зна да су оне истините.

   Шта се овде, уопште, може доказати? Какви се аргументи могу навести против Христа? Да је варао људе? Да је желео славу и власт? Али он је умро на крсту, напуштен од свију. Па опет, ево, две хиљаде година прилазе ми људи који верују у њега.

   „Блажени су који не видеше а повероваше“. Блажени су они који су способни да се уздигну у свет духовног искуства и да постану истински људи!

   Сведокиње Живота Друга недеља после Васкрса од давнина је у Цркви била посвећена сећању на жене које су пратиле Христа, помагале му својом бригом, а после распећа дошле на гроб да према тадашњем обичају припреме његово тело за погреб. Њима се најпре јавио Христос након што је устао из смрти, оне су прве од њега чуле: Радујте се!, и тако постале први сведоци васкрсења.

   У то да је Христос васкрсао једни верују, други не. Али и једни и други треба да се замисле над смислом присуства ових жена, да тако кажемо, на задњем плану јеванђелске приче, над смислом њихове ћутљиве бриге и верности до краја. То је нарочито потребно учинити у наше дане када се сви баве нечим, било чим, само не човековим унутарњим светом, не оном његовом дубином која је у крајњем исходу једина интересантна, једина вредна пажње и проучавања. За савремено човечанство се може рећи Христовим речима: Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? (Мт 16, 26). Јер управо је задобијањем целога света заузет или, боље рећи, потпуно обузет савремени човек. Он је у целости, без остатка усредсређен само на оном спољашњем, штавише само од тог спољашњег очекује коначну срећу.

   Постоји, изгледа, некакав тајни закон према ком заинтересованост искључиво за спољашње, громогласни успех на спољном плану за човека нужно прераста у унутарњу оскудицу и пустош. Зар то није чудно? Човек хода по Месецу, побеђује простор, демонстрира чуда технике, али и поред свега овога, рекло би се, није се на земљи знало за тако велику тугу, тако дубок страх, тако страшну опустошеност. Као да смо заборавили да живимо унутарњи живот, да у сопственој души тражимо и проналазимо оно што не зависи од спољашњих успеха или неуспеха. А читав је смисао јеванђелске проповеди, целокупан садржај Јеванђеља управо објава првенства унутарњег над спољашњим, позив не толико да завладамо светом колико да у себи самима разоткријемо ту дубину, те могућности које једино свету могу пружити истинску срећу.

   Тај позив савремено човечанство све чешће одбацује или, у крајњој линији, игнорише. И то не из слабости или неозбиљности, већ, што је далеко страшније, из убеђења које пушта све дубље корене да заправо и не постоји ништа унутарње, да се човек без остатка раствара у спољашњем. Али управо зато и треба, док још има времена, загледати се у други човеков лик, замислити се над другом замишљу о њему, над другим објашњењем његове неискорењиве тежње ка срећи.

   О женама којима смо започели нашу беседу у Јеванђељу се говори веома мало, али у свему што је речено открива се оно што смо ми скоро па сасвим заборавили. Због чега су оне ишле за Христом? Он није учио спољашњој мудрости, већ је позивао на трагање за светом духа у себи самима. Према томе, ако су ишле за њим, то значи да су жуделе за унутарњим, духовним, да се нису задовољавале спољашњом љуштуром живота. Оне су служиле Христу, и њихов унутарњи свет разоткрива нам се пре свега као свет љубави, као мир непрестано јачајуће личне верности, личног учешћа.

   Ми све време говоримо о „правима“, све време желимо да себе и друге потчинимо некаквом спољашњем „систему“, већ смо скоро па неспособни за лични сусрет, за чудо оне огњене љубави чији је главни смисао и главна радост давање себе, жртва, служење. Те жене су биле несебичне, ништа нису очекивале, ништа нису хтеле од Христа заузврат за своје служење и љубав.

   Ученици су га питали за првенство, Јуда је од њега очекивао да спаси отаџбину, други су долазили ради исцељења, чуда, помоћи. Али ове жене заиста излазе из сенке и набрајају се поименце тек онога тренутка када не остаје ништа осим тела Човека ког су волели и који је умро у страшним мукама и самоћи. Оне нису очекивале ништа, а најмање васкрсење, победу, тријумф. Тек једноставна човечанска љубав, једноставна човечанска верност довела их је рано ујутро на гроб. И читав смисао јеванђелске приче о том јутру састоји се у томе да су њихова љубав и верност постале извор нечувене радости, нечувене среће. Радујте се! (Мт 28, 9) – рекао им је Христос. И као што су у њему самоме љубављу побеђени распад и смрт, тако је и у њима, у тим женама, љубав постала сведок тријумфа живота.

   И ево, после толико векова слушамо у васкршње дане ову причу, и одлази, развејава се заглушујућа бука оног спољашњег у коме живимо. Победе, достигнућа, успеси – шта значе они у поређењу са овом причом, са овим сунцем обасјаним сусретом љубави? Има ли на све- ту веће радости, веће среће од доживљене у том тренутку када су оне, уздигавши свој горки поглед, угледале светлост и зачуле глас, са којим је у њих ушла та радост првог Васкрса? Где још тражити већу срећу, већу радост, већи смисао?

   Упорно нам понављају приче о некаквој магловитој будућности, када ће коначно наступити свеопшта и неизоставна срећа, заснована на материјалној бази. Али, ето, у животу је нешто више спољашњих достигнућа, још мање је остало оног унутарњег, међутим ње нема па нема, те среће, а свет постаје све сивљи, тугаљивији и страшнији. Али све што се догодило тада, тога јутра, може се догодити и нама. Довољно је само открити у себи свет љубави, бриге, служења, преданости. Довољно је само открити у себе жудњу за сусретом са оним главним, да би нам истог тренутка дошло то Радујте се!, и да нам се поново открије свет немогућих могућности, среће истинске и неуништиве.

Са руског превели Иван и Јелена Недић Извор: Протопресвитер Александр Шмеман, «Я верю». Что это значит? О главном в христианстве. Беседы на радио «Свобода», Москва: ПСТГУ, ЭКС- МО, 2013, стр. 803–806, 55–56, 834–836.

   НАПОМЕНЕ:

1.Из песме Владимира Соловјова „Бедный друг, истомил тебя путь...“ (1887).

2. Из песме Ивана Буњина „Зачем пленяет старая могила“ (1922).

3. Васкршње слово св. Јована Златоустог (Цветни триод, јутрење на Васкрс).

   извор:Каленић, бр.2, 2016.