Васкршњи интервју Патријарха Српског Иринеја руској телевизији Царград и Медија центру „Руски екпсрес“
Благодатни Огањ, светиња веома значајна за нас православне хришћане, већ другу годину заредом долази у српске земље. Како народ српски дочекује ту светињу и каква су ваша осећања?
Благодатни огањ је пре свега дар Божји и једно чудо које је везано за Васкресење Христово и којим се потврђује истина Христовог Васкресења. Он има симболични значај за читав род хришћански и православни род јер то је светлост са гроба Господњег, светлост која просвећује и освећује светлост која осветљује наш пут ка Господу Нашем Исусу Христу – то је Пут Христов и Светлост Христова.
То је велики дар Божји који се показује хришћанском народу па и нашем народу који је прошле године имао ту Велику Благодат да дочека Огањ и да га унесе у многобројне православне храмове и домове. То се понавља и ове године. верујемо да Огањ који је засветлио прошле године светли и до дана данашњега, а да ће нови Благодатни Огањ сменити и наставити ту светлост. То је симболички догађај који има дубоки значај у циљу утврђивања наше вере уопште, а посебно вере у Христово Васкресење. Сматрамо тај Огањ као дар и благодат Божју, дар који ће многима, који нису у прилици да буду присутни у Храму Јерусалимском, Огањ који тамо засја и загреје душе и срца народна, то чинити и у нашим храмовима и у нашим домовима.
Празник Христовог Васкрсења славимо и ми и Руси, као тесно повезани народи. Шта је суштина нашег православног јединства?
Васкресење Христово славе сви хришћански народи с том разликом што ми и Руси, Јерусалим и Света Гора славимо по старом грегоријанском календару, истина и Грци, и још неки који су прихватили нови календар, славе Васкрс заједно са нама, што је знак нашег јединства. Наш српски и руски народ није сједињен одјуче. То је јединство од старих времена јер припадамо једном истом народу. Сједињује нас вера и Црква Православна као и језик. Мада он није потпуно исти, ми разумемо једни друге. Ми разумемо Русе без превода и Руси разумеју нас без превода и то је сведочанство да смо блиски једни другима. Кажем, те везе су историјске, дубоке и врло искрене.
Ми смо захвални Русима, браћи нашој, јер су нам прискакали у помоћ у свим кризним тренуцима да не помињемо Први светски рат и улогу Цара Николаја Другог који је, слободно можемо рећи, спасао Србију и српски народ. Руси су народ са којим никада нисмо имали проблема сем у једном кратком времену у доба безбожништва, али ту су идеологија и политика биле у раскораку, а не народи, народи су били јединствени. Зато ми и даље то јединство чувамо и негујемо имајући у виду да нам Руси никада нису нанели зло. Ако нам некада нису били близу да нам помогну, нису нам одмогли. За разлику од других, које овом приликом не желим да помињем.
Европа губи моралне узусе, она је после Свете Земље била прва која је увела хришћанске вредности. Како да ми и Руси треба да делујемо како бисмо убедили Европу да остане на тим истинским хришћанским јеванђељским вредностима?
На жалост, Европа је одавно све мање и мање хришћанска. Негативни утицаји, негативна етика углавном долазе са Запада. Тамо је црква веома угрожена, угрожено је хришћанство. Из Европе чујемо поруке које смо некада слушали од љутих непријатеља хришћанства и ако Европа настави оваквим путем не знам где ће јој бити и какав ће јој бити крај. Европа је озбиљно угрожена, и на жалост, последице те угрожености осећају и свет и ми. Тамо је ослабила римокатоличка црква која је некада била важан фактор тако да многи представници Ватикана и римокатоличке цркве осећају велику потребу за заједницу са нама. Један је прелат јасно рекао да ми немамо потребу у њима и од њих, него они имају потребе за нама. То је заиста један озбиљан задатак. Европа је некада била носилац хришћанске идеје. Присуство хришћанства у Европи се приказивало у свим облицима људске делатности. На жалост, данас је пут Европе други пут најмање хришћански. Нама православним народима Истока остаје велика обавеза да помогнемо браћи са Запада. Свакако ће бити прилике за помоћ уколико они сами буду осетили потребу за том помоћи и зато оно што данас чини православна црква, конкретно оно што чини Васељенски Патријарх у контакту са Ватиканом и оно што је недавно учинио Свјатејши Патријарх Руски Кирило у сусрету са Папом Римским има великога значаја и у том правцу и у том смислу треба наставити. Ми смо једни другима неопходни, неопходни и врло потребни.
Нашој браћи Русима желим све радости празника Христовог Васкрсења, желим да се радост христовог васкрсења која се некада уселила у душе Апостола и светих жена Мироносница, усели и у наше душе и да нама као што је и њима Васкрс Христов био све и свја. Да нама у данашњем времену, данашњим житељима времена овог Христос буде све и свја. Да нас радост Васкрсења приближи, пре свега, Богу, а ако се будемо Богу приближили онда ћемо неминовно бити ближи једни другима. То је порука Васкрса Христовога, порука Цркве наше свим православним народима.
Руски експрес
4. 5 / 2016.
извор:www.pravoslavie.ru
Благодатни огањ је пре свега дар Божји и једно чудо које је везано за Васкресење Христово и којим се потврђује истина Христовог Васкресења. Он има симболични значај за читав род хришћански и православни род јер то је светлост са гроба Господњег, светлост која просвећује и освећује светлост која осветљује наш пут ка Господу Нашем Исусу Христу – то је Пут Христов и Светлост Христова.
То је велики дар Божји који се показује хришћанском народу па и нашем народу који је прошле године имао ту Велику Благодат да дочека Огањ и да га унесе у многобројне православне храмове и домове. То се понавља и ове године. верујемо да Огањ који је засветлио прошле године светли и до дана данашњега, а да ће нови Благодатни Огањ сменити и наставити ту светлост. То је симболички догађај који има дубоки значај у циљу утврђивања наше вере уопште, а посебно вере у Христово Васкресење. Сматрамо тај Огањ као дар и благодат Божју, дар који ће многима, који нису у прилици да буду присутни у Храму Јерусалимском, Огањ који тамо засја и загреје душе и срца народна, то чинити и у нашим храмовима и у нашим домовима.
Празник Христовог Васкрсења славимо и ми и Руси, као тесно повезани народи. Шта је суштина нашег православног јединства?
Васкресење Христово славе сви хришћански народи с том разликом што ми и Руси, Јерусалим и Света Гора славимо по старом грегоријанском календару, истина и Грци, и још неки који су прихватили нови календар, славе Васкрс заједно са нама, што је знак нашег јединства. Наш српски и руски народ није сједињен одјуче. То је јединство од старих времена јер припадамо једном истом народу. Сједињује нас вера и Црква Православна као и језик. Мада он није потпуно исти, ми разумемо једни друге. Ми разумемо Русе без превода и Руси разумеју нас без превода и то је сведочанство да смо блиски једни другима. Кажем, те везе су историјске, дубоке и врло искрене.
Ми смо захвални Русима, браћи нашој, јер су нам прискакали у помоћ у свим кризним тренуцима да не помињемо Први светски рат и улогу Цара Николаја Другог који је, слободно можемо рећи, спасао Србију и српски народ. Руси су народ са којим никада нисмо имали проблема сем у једном кратком времену у доба безбожништва, али ту су идеологија и политика биле у раскораку, а не народи, народи су били јединствени. Зато ми и даље то јединство чувамо и негујемо имајући у виду да нам Руси никада нису нанели зло. Ако нам некада нису били близу да нам помогну, нису нам одмогли. За разлику од других, које овом приликом не желим да помињем.
Европа губи моралне узусе, она је после Свете Земље била прва која је увела хришћанске вредности. Како да ми и Руси треба да делујемо како бисмо убедили Европу да остане на тим истинским хришћанским јеванђељским вредностима?
На жалост, Европа је одавно све мање и мање хришћанска. Негативни утицаји, негативна етика углавном долазе са Запада. Тамо је црква веома угрожена, угрожено је хришћанство. Из Европе чујемо поруке које смо некада слушали од љутих непријатеља хришћанства и ако Европа настави оваквим путем не знам где ће јој бити и какав ће јој бити крај. Европа је озбиљно угрожена, и на жалост, последице те угрожености осећају и свет и ми. Тамо је ослабила римокатоличка црква која је некада била важан фактор тако да многи представници Ватикана и римокатоличке цркве осећају велику потребу за заједницу са нама. Један је прелат јасно рекао да ми немамо потребу у њима и од њих, него они имају потребе за нама. То је заиста један озбиљан задатак. Европа је некада била носилац хришћанске идеје. Присуство хришћанства у Европи се приказивало у свим облицима људске делатности. На жалост, данас је пут Европе други пут најмање хришћански. Нама православним народима Истока остаје велика обавеза да помогнемо браћи са Запада. Свакако ће бити прилике за помоћ уколико они сами буду осетили потребу за том помоћи и зато оно што данас чини православна црква, конкретно оно што чини Васељенски Патријарх у контакту са Ватиканом и оно што је недавно учинио Свјатејши Патријарх Руски Кирило у сусрету са Папом Римским има великога значаја и у том правцу и у том смислу треба наставити. Ми смо једни другима неопходни, неопходни и врло потребни.
Нашој браћи Русима желим све радости празника Христовог Васкрсења, желим да се радост христовог васкрсења која се некада уселила у душе Апостола и светих жена Мироносница, усели и у наше душе и да нама као што је и њима Васкрс Христов био све и свја. Да нама у данашњем времену, данашњим житељима времена овог Христос буде све и свја. Да нас радост Васкрсења приближи, пре свега, Богу, а ако се будемо Богу приближили онда ћемо неминовно бити ближи једни другима. То је порука Васкрса Христовога, порука Цркве наше свим православним народима.
Руски експрес
4. 5 / 2016.
извор:www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар