Јеванђеље у Недељу Слепог, недељу пре Вазнесења Господњег, позив је свима да искористе благодатни период и да ако још нису прогледали духовним очима, прогледају и виде васкрслог Христа док се још није вазнео Оцу.
У Јеванђељу које се чита на Недељу Слепог описано је како је Христос исцелио човека слепог од рођења, просјака. Пљунуо је на земљу и направио мало блата којим је помазао очи слепог и упутио га да се умије у бањи Силоамској ( преведено име бање значи - послан).
На запрепашћење присутних слепи је прогледао. Наравно, сви су били радознали ко је тај исцелитељ и где га могу наћи. Исцељени је знао Исусово име, али није знао где се налази.
Људи и даље збуњени одведу исцељеног код фарисеја. Фарисеји не верују да је исцелитељ послан од Бога, проверају код човекових родитеља да ли је заиста био слеп од рођења...
Једини ко брани Христа је исцељени који је прогледао.
Кад га Христос поново сретне он уверено исповеда да је његов исцелитељ Син Божији...
Цео догађај забележен је убедљиво, са пуно детаља. Прича је сама по себи јасна. Међутим, данас, кад не присуствујемо таквим чудима или тек повремено само глас о нечем сличном да ли треба да цео догађај оставимо у историји, међу чудима које је Син Божији чинио на земљи, у људском телу?
Они који су живели под комунистичком идеолошком влашћу учени су "историјском материјализму". Повлачењем комунизма, поред привидних промена и ослобађања Цркве из окова, историјски материјализам у потпуности је тријумфовао, сад у облику апсолутне владавине потрошачке цивилизације. Свудприсутног конзумеризма.
Све у свему, живимо у потпуно материјалистичкој цивилизацији.
И данас као и у неким другим периодима историје људима је много веће чудо кад неко прогледа и почне да види материјални видљиви свет, него кад прогледа духовним очима.
Можемо да покушамо да цео овај догађај испратимо из угла духовног прогледавања, а таква чуда се дешавају и данас, свакодневно. И нису ништа мања, у сваком случају нису мање значајна од исцелења очног вида.
Слеп од рођења... Многи од нас су проживели део живота као духовно потпуно слепи. Буљили у шаренило детаља и атракција али све је то било на површини као мрена илузије иза које се не виде најважније ствари.
Необјашњиво како, док још увек не видимо прилази нам странац који нам помаже очи блатом. Заводљиво шаренило претвара се у безвредно блато, открива нам се његова природа. Они који послушају глас који од њих тражи покајање, умију се сузама покајања и - прогледају! Виде праву природу света и његов смисао и способни су да препознају Христа.
Ти умивени покајањем, исцељени, новообраћени, су једини који заиста захвално, заиста са сигурношћу и заиста храбро исповедају Сина Божијег. Кад наиђемо на њих загрлимо их, не би ли мало њихове благодати прешло и на нас. Можда ми који смо дуже у вери имамо шта да их научимо, али од њих добијамо непосредно снагу, ватреност вере.
Народ ће збуњено да посматра, да сумња, да се пита, фарисеји ће покушати да све врате под своју бирократску власт, без обзира да ли се ради о фарисејима огрнутим мантијама или маскираним у искусне вернике. А благодат новообраћених ће постепено да се умањује. Верници и свештенство, немојмо себи дозволити да будемо као фарисеји, али ни да будемо пасивни посматрачи. Време пролази и ти новообраћени ако не предају своју благодат неком жедном благодати и ако се та благодат која се заврти у заједници не врати понекад и онима од којих је пошла, и они али и ми можемо да останемо без ње,
А онда побеђује млакост. И фарисејска памет.
Загрлимо и прихватимо новообраћене, поготово ми који имамо слично искуство. Можда се тако и у нама обнови благодат коју смо пригушили пристајући на оно чувено "такав је свет".
Црква Христова није од овог света, то смо добро знали у тренутку у ком смо прогледали. Прогледајмо поново заједно са новообраћенима. А кад их нема у близини, сетимо се сами шта смо видели кад смо прогледали и никако не дајмо да нам то избледи.
Ђакон Ненад Илић, Facebook
У Јеванђељу које се чита на Недељу Слепог описано је како је Христос исцелио човека слепог од рођења, просјака. Пљунуо је на земљу и направио мало блата којим је помазао очи слепог и упутио га да се умије у бањи Силоамској ( преведено име бање значи - послан).
На запрепашћење присутних слепи је прогледао. Наравно, сви су били радознали ко је тај исцелитељ и где га могу наћи. Исцељени је знао Исусово име, али није знао где се налази.
Људи и даље збуњени одведу исцељеног код фарисеја. Фарисеји не верују да је исцелитељ послан од Бога, проверају код човекових родитеља да ли је заиста био слеп од рођења...
Једини ко брани Христа је исцељени који је прогледао.
Цео догађај забележен је убедљиво, са пуно детаља. Прича је сама по себи јасна. Међутим, данас, кад не присуствујемо таквим чудима или тек повремено само глас о нечем сличном да ли треба да цео догађај оставимо у историји, међу чудима које је Син Божији чинио на земљи, у људском телу?
Они који су живели под комунистичком идеолошком влашћу учени су "историјском материјализму". Повлачењем комунизма, поред привидних промена и ослобађања Цркве из окова, историјски материјализам у потпуности је тријумфовао, сад у облику апсолутне владавине потрошачке цивилизације. Свудприсутног конзумеризма.
Све у свему, живимо у потпуно материјалистичкој цивилизацији.
Можемо да покушамо да цео овај догађај испратимо из угла духовног прогледавања, а таква чуда се дешавају и данас, свакодневно. И нису ништа мања, у сваком случају нису мање значајна од исцелења очног вида.
Слеп од рођења... Многи од нас су проживели део живота као духовно потпуно слепи. Буљили у шаренило детаља и атракција али све је то било на површини као мрена илузије иза које се не виде најважније ствари.
Необјашњиво како, док још увек не видимо прилази нам странац који нам помаже очи блатом. Заводљиво шаренило претвара се у безвредно блато, открива нам се његова природа. Они који послушају глас који од њих тражи покајање, умију се сузама покајања и - прогледају! Виде праву природу света и његов смисао и способни су да препознају Христа.
Ти умивени покајањем, исцељени, новообраћени, су једини који заиста захвално, заиста са сигурношћу и заиста храбро исповедају Сина Божијег. Кад наиђемо на њих загрлимо их, не би ли мало њихове благодати прешло и на нас. Можда ми који смо дуже у вери имамо шта да их научимо, али од њих добијамо непосредно снагу, ватреност вере.
А онда побеђује млакост. И фарисејска памет.
Загрлимо и прихватимо новообраћене, поготово ми који имамо слично искуство. Можда се тако и у нама обнови благодат коју смо пригушили пристајући на оно чувено "такав је свет".
Црква Христова није од овог света, то смо добро знали у тренутку у ком смо прогледали. Прогледајмо поново заједно са новообраћенима. А кад их нема у близини, сетимо се сами шта смо видели кад смо прогледали и никако не дајмо да нам то избледи.
Ђакон Ненад Илић, Facebook
Нема коментара:
Постави коментар