Утуци правду у ступи, сагори је огњем, развеј је на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг тебе правда узрасла и уздигла се као претећа гора.
У историји српскога народа два човека сликају се, као свети Јован Крститељ, са две главе: са једном на рамену и другом у руци. То су два света владара мученика: краљ Владимир и кнез Лазар. Обојица су посечени, и обојица су до дан данас остали живи. Управо то и означавају две главе, са којима их слике представљају. Посечена глава у руци означава њихову телесну, мученичку смрт, а здрава глава на рамену означава бесмртност душе њихове. Цар Ирод је посекао главу Јована Крститеља, али није могао посећи живот његов. Кад год је злочинац ударио смртоносним ножем по праведнику, увек су извршена два злочина истовремено: убиство и самоубиство.
Једним и истим ударцем злочинац је убијао тело праведнику и душу самоме себи. Од овога правила нема изузетка, али може бити лека. Јер понекад је злочинац горким покајањем успевао да поврати и оживи душу своју, и понекад је Бог прослављао уз душу и тело праведника на тај начин, што је давао силу убијеном телу не само да не иструли и не претвори се у пепео него чак да буде од целебне .помоћи живим људима. То је случај са оба ова српска кнеза мученика. Тела обојице њих сачувана су до дана данашњега, и то тело кнеза Лазара више од 500 година а тело краља Владимира више од 900 година. Њихове свете мошти нису сачуване кроз толике векове помоћу каквих спољашњих балсама него због унутрашњег балсама свете правде њихове, која је просахнула и кроз кости њихове. Никада се са телом једнога злочинца није десило оно што се тако често дешавало са телима светитељским. Њихови греси вапили су к небу за освету, и њихова тела падала су у земљу као у гладне чељусти, које су их трошиле и пепелиле. Тело Јудино надуло се и прсло онога дана када се Јуда обесио. Тело Ирода детеубице црви су разјели још пре његовог издисаја.
Историја светитеља нема краја. Близу је хиљада година како се родио краљ Владимир, и још историја његова нити је свршена нити ће се свршити. Јер како би се могло рећи, да је свршена историја једнога човека, кога хиљаде и хиљаде живих људских бића и дан данас сматрају живљим од себе, молећи се пред иконом његовом, призивајући на невољи у помоћ име његово, и клањајући се његовим моштима као нечем моћном, многомоћном?
Кад је реч о светитељу, не може бити речи о смрти. Светитељство се управо и састоји у победи свега смртнога у човеку. Чак и кад светитељ трпи спољашње поразе у пословима светским, ти порази се као цемент слажу у унутрашње изграђивање душе његове. Губитак битке на Косову није Лазара смањило него увеличало. Можда би га добитак те битке смањио. Увек је у добитку онај ко на правди изгуби, и у губитку онај ко на неправди добије. Бајазит је добио на Косову, и радовао се неко време; но та радост победиоца још већма је загорчала његов пораз на Ангори, када је био закључан у кавез као звер, да служи на весеље Тамерлану, једном другом сличном победиоцу. Лазарев пораз пак, као скривено семе испод земље, расцветао се кроз векове и разрастао у души народној у једну величанствену моралну победу, и послужио је надахнућем многих и великих победа Лазаревог народа. Још се мање могао Владислав радовати своме успеху – не кажемо победи, јер ко мучки убија тај не побеђује но само убија. На неколико месеци доцније он је и сам био убијен невидљивим мачем. Провиђење спасава правду, безнадеждну, рекао би, и изводи скрханог праведника из крајње таме у велику светлост. Што потпунији изгледа пораз праведника, то је његова победа славнија и дуготрајнија.
Ретко је човек имао тако надмоћне и тако опаке противнике као што их је имао краљ Владимир. Самуило и Василије Бугароубица, два владара као два љута риса, борили су се о превласт на Балкану. Владимир је час једном час другом био на сметњи. Из неравне борбе Владимир је изишао као победилац, и то не само као тренутни него као бесмртни и вечни победилац. Владислав је био гори и опакији од оне обојице. Па где су данас њихове државне творевине? Где њихова слава? Где њихова тела? Све се расуло у пепео, све ишчезло као сен. А Владимир је остао: и преселио се на небо и остао на земљи; на небу слављен од ангела и светитеља, на земљи слављен од људи. Бог му је прославио и душу и тело. Прославио је Бог чак и дело руку његових; јер док су државне творевине његових моћних противника пропале, његова је остала, и временом се разрасла, као приморска лоза, у данашњу велику државу.
Тако је неодољива сила правде. Утуци правду у ступи, сагори је огњем, развеј је на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг тебе правда узрасла и уздигла се као претећа гора.
извор:manastirvavedenje.org
У историји српскога народа два човека сликају се, као свети Јован Крститељ, са две главе: са једном на рамену и другом у руци. То су два света владара мученика: краљ Владимир и кнез Лазар. Обојица су посечени, и обојица су до дан данас остали живи. Управо то и означавају две главе, са којима их слике представљају. Посечена глава у руци означава њихову телесну, мученичку смрт, а здрава глава на рамену означава бесмртност душе њихове. Цар Ирод је посекао главу Јована Крститеља, али није могао посећи живот његов. Кад год је злочинац ударио смртоносним ножем по праведнику, увек су извршена два злочина истовремено: убиство и самоубиство.
Једним и истим ударцем злочинац је убијао тело праведнику и душу самоме себи. Од овога правила нема изузетка, али може бити лека. Јер понекад је злочинац горким покајањем успевао да поврати и оживи душу своју, и понекад је Бог прослављао уз душу и тело праведника на тај начин, што је давао силу убијеном телу не само да не иструли и не претвори се у пепео него чак да буде од целебне .помоћи живим људима. То је случај са оба ова српска кнеза мученика. Тела обојице њих сачувана су до дана данашњега, и то тело кнеза Лазара више од 500 година а тело краља Владимира више од 900 година. Њихове свете мошти нису сачуване кроз толике векове помоћу каквих спољашњих балсама него због унутрашњег балсама свете правде њихове, која је просахнула и кроз кости њихове. Никада се са телом једнога злочинца није десило оно што се тако често дешавало са телима светитељским. Њихови греси вапили су к небу за освету, и њихова тела падала су у земљу као у гладне чељусти, које су их трошиле и пепелиле. Тело Јудино надуло се и прсло онога дана када се Јуда обесио. Тело Ирода детеубице црви су разјели још пре његовог издисаја.
Историја светитеља нема краја. Близу је хиљада година како се родио краљ Владимир, и још историја његова нити је свршена нити ће се свршити. Јер како би се могло рећи, да је свршена историја једнога човека, кога хиљаде и хиљаде живих људских бића и дан данас сматрају живљим од себе, молећи се пред иконом његовом, призивајући на невољи у помоћ име његово, и клањајући се његовим моштима као нечем моћном, многомоћном?
Кад је реч о светитељу, не може бити речи о смрти. Светитељство се управо и састоји у победи свега смртнога у човеку. Чак и кад светитељ трпи спољашње поразе у пословима светским, ти порази се као цемент слажу у унутрашње изграђивање душе његове. Губитак битке на Косову није Лазара смањило него увеличало. Можда би га добитак те битке смањио. Увек је у добитку онај ко на правди изгуби, и у губитку онај ко на неправди добије. Бајазит је добио на Косову, и радовао се неко време; но та радост победиоца још већма је загорчала његов пораз на Ангори, када је био закључан у кавез као звер, да служи на весеље Тамерлану, једном другом сличном победиоцу. Лазарев пораз пак, као скривено семе испод земље, расцветао се кроз векове и разрастао у души народној у једну величанствену моралну победу, и послужио је надахнућем многих и великих победа Лазаревог народа. Још се мање могао Владислав радовати своме успеху – не кажемо победи, јер ко мучки убија тај не побеђује но само убија. На неколико месеци доцније он је и сам био убијен невидљивим мачем. Провиђење спасава правду, безнадеждну, рекао би, и изводи скрханог праведника из крајње таме у велику светлост. Што потпунији изгледа пораз праведника, то је његова победа славнија и дуготрајнија.
Ретко је човек имао тако надмоћне и тако опаке противнике као што их је имао краљ Владимир. Самуило и Василије Бугароубица, два владара као два љута риса, борили су се о превласт на Балкану. Владимир је час једном час другом био на сметњи. Из неравне борбе Владимир је изишао као победилац, и то не само као тренутни него као бесмртни и вечни победилац. Владислав је био гори и опакији од оне обојице. Па где су данас њихове државне творевине? Где њихова слава? Где њихова тела? Све се расуло у пепео, све ишчезло као сен. А Владимир је остао: и преселио се на небо и остао на земљи; на небу слављен од ангела и светитеља, на земљи слављен од људи. Бог му је прославио и душу и тело. Прославио је Бог чак и дело руку његових; јер док су државне творевине његових моћних противника пропале, његова је остала, и временом се разрасла, као приморска лоза, у данашњу велику државу.
Тако је неодољива сила правде. Утуци правду у ступи, сагори је огњем, развеј је на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг тебе правда узрасла и уздигла се као претећа гора.
извор:manastirvavedenje.org
Нема коментара:
Постави коментар