Самарјани. Народ презрен од Народа Изабраног. Туђег порекла, непотпуно прихватио веру у Једног Бога. Полу-пагани, полу-верујући. Проблематични. У сукобу са Израиљем.
А један пример, пример човека Самарјана који је показао право људско саосећање ван икаквих верских оквира, учинио је да појам Самарјанин, Самарићанин, постане синоним за безинтересно милосрдно деловање, једно од највиших постигнућа хуманости.
Сваког ко прихвата национализам без његовог високог назначења, милостиви Самарјанин и даље опомиње. Да ли си ти човече заиста Божији?
Као и све Христове приче, прича о Самарјанину који је без икаве рачунице притекао у помоћ унесрећеном човеку кога су заобишли мудраци и чувари вере, може се тумачити на много начина.
Важно је ипак да је ту причу Христос испричао једном доследном поштоваоцу закона Божијег да би му објаснио како се отвара пут у Божију вечност.
Поштени верник исповедио је шта мисли да је пут за задобијање везе са Богом: "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом, и ближњега својега као самога себе".
Христос се сложио и рекао му да само то чини и живеће заувек.
Човек га је искрено питао - а ко је његов ближњи?
А онда му је Христос испричао причу о Самарјанину.
Две највеће заповести су нераздвојиве. Бог изнад свега - а ближњи као ја.
Ко год од православних верујућих данас помисли да је испунио све што је до њега и да ће Бог то препознати, треба да се запита да ли и једну и другу заповест заиста испуњава на прави начин.
Позната је наша склоност да се делимо у таборе. Црквени празник Света три јерарха настао је из потребе да се помире ватрене присталице, данас би рекли - фанови, три велика Оца Цркве. Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоустог.
Довољно заједно али превише и различити за људску склоност јасних правила којима ћемо се приклонити.
У наше време сличне драматичне поделе у Цркви имају тенденцију ка расколу. Срећом те је рецимо Ава Јустин као нешто млађи одавао толику почаст Светом Николају Српском па се ту подела није продубила. А њих двојица су довољно различити, да би то могло у духу овог времена и да се деси.
Постоје баналне поделе на којима све то можемо безболније да разматрамо. Некад, у време препознатљивих стилова поткултуре, млади људи су се опредељивали за Битлсе или Ролингстонсе. И тада а и сада многи се у спорту опредељују за Звезду или Партизан.
Љубитељи књижевности се у последњих стотинак година, не само код нас, страствено опредељују између два руска генија - за Достојевског или за Толстоја.
Ми православни замо да је Достојевски признати православни пророк и виделац будућности, а да је генијални Толстој подлегао најцрњој духовној болести - гордости.
Због тога нам је лако да пригрлимо Достојевског, а одбацимно Толстоја који је одлучен од Цркве и живот завршио као непокајан, иако има података да је у последњим данима покушао да се избори са својом гордошћу. Неуспешно.
Али ево можда баш на данашњи дан кад се сећамо милостивог Самарјана, можемо да се сетимо нечег што је Толстој написао усамљенички мучећи се да својим огромним даром обухвати две највеће заповести и схвати како се оне у животу могу испуњавати.
У приповеци "Отац Сергије" главни лик, велики и славни подвижник који је, непојамно за себе и друге, пао у искушење, долази до спознаје гледајући једну своју, за свет безначајну, познаницу из младости.
"Ја сам живео ради људи под изговором да живим за Бога, а она живи за Бога, мислећи да живи за људе."
Велика мисао и велико тумачење приче о Самарјанину. Опомена свима нама који мислимо да смо испунили све што од нас Бог тражи. Или макар да смо у јединој, исправној вери коју Бог одобрава. И да је то довољно.
Ненад Илић
А један пример, пример човека Самарјана који је показао право људско саосећање ван икаквих верских оквира, учинио је да појам Самарјанин, Самарићанин, постане синоним за безинтересно милосрдно деловање, једно од највиших постигнућа хуманости.
Сваког ко прихвата национализам без његовог високог назначења, милостиви Самарјанин и даље опомиње. Да ли си ти човече заиста Божији?
Као и све Христове приче, прича о Самарјанину који је без икаве рачунице притекао у помоћ унесрећеном човеку кога су заобишли мудраци и чувари вере, може се тумачити на много начина.
Важно је ипак да је ту причу Христос испричао једном доследном поштоваоцу закона Божијег да би му објаснио како се отвара пут у Божију вечност.
Поштени верник исповедио је шта мисли да је пут за задобијање везе са Богом: "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом, и ближњега својега као самога себе".
Христос се сложио и рекао му да само то чини и живеће заувек.
Човек га је искрено питао - а ко је његов ближњи?
Две највеће заповести су нераздвојиве. Бог изнад свега - а ближњи као ја.
Ко год од православних верујућих данас помисли да је испунио све што је до њега и да ће Бог то препознати, треба да се запита да ли и једну и другу заповест заиста испуњава на прави начин.
Позната је наша склоност да се делимо у таборе. Црквени празник Света три јерарха настао је из потребе да се помире ватрене присталице, данас би рекли - фанови, три велика Оца Цркве. Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоустог.
Довољно заједно али превише и различити за људску склоност јасних правила којима ћемо се приклонити.
У наше време сличне драматичне поделе у Цркви имају тенденцију ка расколу. Срећом те је рецимо Ава Јустин као нешто млађи одавао толику почаст Светом Николају Српском па се ту подела није продубила. А њих двојица су довољно различити, да би то могло у духу овог времена и да се деси.
Постоје баналне поделе на којима све то можемо безболније да разматрамо. Некад, у време препознатљивих стилова поткултуре, млади људи су се опредељивали за Битлсе или Ролингстонсе. И тада а и сада многи се у спорту опредељују за Звезду или Партизан.
Љубитељи књижевности се у последњих стотинак година, не само код нас, страствено опредељују између два руска генија - за Достојевског или за Толстоја.
Ми православни замо да је Достојевски признати православни пророк и виделац будућности, а да је генијални Толстој подлегао најцрњој духовној болести - гордости.
Због тога нам је лако да пригрлимо Достојевског, а одбацимно Толстоја који је одлучен од Цркве и живот завршио као непокајан, иако има података да је у последњим данима покушао да се избори са својом гордошћу. Неуспешно.
Али ево можда баш на данашњи дан кад се сећамо милостивог Самарјана, можемо да се сетимо нечег што је Толстој написао усамљенички мучећи се да својим огромним даром обухвати две највеће заповести и схвати како се оне у животу могу испуњавати.
У приповеци "Отац Сергије" главни лик, велики и славни подвижник који је, непојамно за себе и друге, пао у искушење, долази до спознаје гледајући једну своју, за свет безначајну, познаницу из младости.
"Ја сам живео ради људи под изговором да живим за Бога, а она живи за Бога, мислећи да живи за људе."
Велика мисао и велико тумачење приче о Самарјанину. Опомена свима нама који мислимо да смо испунили све што од нас Бог тражи. Или макар да смо у јединој, исправној вери коју Бог одобрава. И да је то довољно.
Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар