У организацији Епархије шумадијске, 17. новембра ове године, организован је семинар за монаштво на коме је главни предавач био игуман Хиландара старац Методије. У наставку доносимо транскрипт његовог предавања, као и транскрипт дискусије одржане у наставку игумановог излагања.
Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара:
„Ваше Преосвештенство, драги оци, у Христу саслужитељи, преподобни оци монаси, преподобне мати игуманије и монахиње! Хтео бих, пре свега, да изразим речи благодарности Вама, свети Владико, на позиву да будем гост у Вашој Епархији, и на овом великом благослову што сте ми дали могућност да се обратим Вашем монаштву. Заиста то сматрам благословом. Не као неку почаст, него као благослов, јер оваква окупљања монаштва дају велико охрабрење свима нама. Оно што радимо, око чега се трудимо свакога дана, тек када се саберемо, када разменимо наша духовна искуства, онда можемо да видимо да ли смо се добро подвизавали, да ли смо на прави начин разумели шта је то монашки живот. Такође, да се поучимо, и то не само они који слушају, већ и они који нешто прочитају – неки свој реферат – и касније, док одговарају на питања, и они виде да ли је тачно све то што су сами написали, или су, можда, негде и погрешили. И заиста је велики благослов и велика духовна радост за мене што сам, ево, данас овде са вама. Али, хтео бих, са вашим благословом, да испричам како је уопште дошло до ове идеје да се данас састанемо. Руска црква улаже велики напор у своје усавршавање, а посебно даје велики акценат усавршавању свог монаштва. Они имају једно посебно одељење при Светом Синоду Руске Цркве, председник тог одељења је један Архиепископ, а његови заменици су игумани и игуманије. Ово одељење се зове Синодално одељење за монашка питања и за манастире. Чим раде у оквиру Архијерејског сабора - значи са благословом Црвке, на највишем нивоу – они, наравно, имају подршку и Свјатејшег Патријарха, и целог Архијерејског Сабора, и делују на целој територији Руске цркве. Постоји дугогодишња пракса како би се усавршавало руско монаштво. Они врло често организују монашке скупове, монашке конференције или симпосионе, на које позивају многе предаваче из осталих помесних цркава - долази много Епископа, игумана, монаха из Грчке и из других Православних Цркава, и увек је присутан неко са Свете Горе. Присутне су и неке игуманије, које такође припремају своје беседе и своје реферате. Наравно, на тим конференцијама увек учествују и клирици из њихове, Руске цркве, тако да то, у ствари, сваки пут буде једна међународна конференција. Након свих тих предавања - они који им присуствују не могу да запамте сваки детаљ - ови реферати се штампају, постављају на сајт епархије која је то организовала, и увек на сајт поменутог одељења за монаштво и за манастире. Они, такође, уређују један часопис који се бави монашким темама. Све то заједно утиче да се руско монаштво усавршава у својој мисији. Тиме они показују, као прво у Руској цркви, да веома поштују улогу монаштва, његов значај за Цркву и цео руски народ, па и за саму руску државу. Због тога Руска црква своје монаштво, као једно своје чедо, стално храни духовном храном да би се оно развило, да би било још боље и снажније.
„Ваше Преосвештенство, драги оци, у Христу саслужитељи, преподобни оци монаси, преподобне мати игуманије и монахиње! Хтео бих, пре свега, да изразим речи благодарности Вама, свети Владико, на позиву да будем гост у Вашој Епархији, и на овом великом благослову што сте ми дали могућност да се обратим Вашем монаштву. Заиста то сматрам благословом. Не као неку почаст, него као благослов, јер оваква окупљања монаштва дају велико охрабрење свима нама. Оно што радимо, око чега се трудимо свакога дана, тек када се саберемо, када разменимо наша духовна искуства, онда можемо да видимо да ли смо се добро подвизавали, да ли смо на прави начин разумели шта је то монашки живот. Такође, да се поучимо, и то не само они који слушају, већ и они који нешто прочитају – неки свој реферат – и касније, док одговарају на питања, и они виде да ли је тачно све то што су сами написали, или су, можда, негде и погрешили. И заиста је велики благослов и велика духовна радост за мене што сам, ево, данас овде са вама. Али, хтео бих, са вашим благословом, да испричам како је уопште дошло до ове идеје да се данас састанемо. Руска црква улаже велики напор у своје усавршавање, а посебно даје велики акценат усавршавању свог монаштва. Они имају једно посебно одељење при Светом Синоду Руске Цркве, председник тог одељења је један Архиепископ, а његови заменици су игумани и игуманије. Ово одељење се зове Синодално одељење за монашка питања и за манастире. Чим раде у оквиру Архијерејског сабора - значи са благословом Црвке, на највишем нивоу – они, наравно, имају подршку и Свјатејшег Патријарха, и целог Архијерејског Сабора, и делују на целој територији Руске цркве. Постоји дугогодишња пракса како би се усавршавало руско монаштво. Они врло често организују монашке скупове, монашке конференције или симпосионе, на које позивају многе предаваче из осталих помесних цркава - долази много Епископа, игумана, монаха из Грчке и из других Православних Цркава, и увек је присутан неко са Свете Горе. Присутне су и неке игуманије, које такође припремају своје беседе и своје реферате. Наравно, на тим конференцијама увек учествују и клирици из њихове, Руске цркве, тако да то, у ствари, сваки пут буде једна међународна конференција. Након свих тих предавања - они који им присуствују не могу да запамте сваки детаљ - ови реферати се штампају, постављају на сајт епархије која је то организовала, и увек на сајт поменутог одељења за монаштво и за манастире. Они, такође, уређују један часопис који се бави монашким темама. Све то заједно утиче да се руско монаштво усавршава у својој мисији. Тиме они показују, као прво у Руској цркви, да веома поштују улогу монаштва, његов значај за Цркву и цео руски народ, па и за саму руску државу. Због тога Руска црква своје монаштво, као једно своје чедо, стално храни духовном храном да би се оно развило, да би било још боље и снажније.
Пре нешто више од месец дана – крајем септембра, око празника Мале Госпојине – по четврти пут сам учествовао на овим монашким симпозијумима, на овим семинарима монашким. Тако бих да вам пренесем, да вам откријем и своју помисао - размишљао сам како они овде, у Русији, по неколико пута годишње организују овакве скупове, и како би било лепо када би тога било и у Србији. Сећам се - мислим да је то било 2011. године - у манастиру Жича је одржана једна таква конференција, која је имала за тему женско монаштво. Тада сам и ја био позван, али пошто се то одржавало непуних годину дана након мог избора за игумана, сматрао сам непримереним да се одазовем. Извинио сам се, рекао сам да има старијих који могу да говоре. Ви, Владико, као да сте читали моје мисли онда по повратку из Москве. Одмах након тога било је освећење новог храма у Бару, и ја сам право из Москве, преко Тивта, долетео авионом у Црну Гору, и дошао у Бар. У разговору сам Вам рекао да долазим са тог монашког симпосијума, и тада сте Ви предложили да ову тему, коју сам иначе имао спремну, изнесем и овде, пред Вашим монаштвом. Та моја жеља, па и молитва, је тако данас испуњена, и волео бих да се овде, у вашој Епархији, ова пракса настави. Узимам слободу, пошто сте Ви један од старијих архијереја у нашој Цркви, да Ви пренесете ово искуство Руске цркве, да можда и Ви размислите и да се помолите Богу јер сте, за разлику од неких других архијереја, били монах много година пре архијерејске службе. Ви знате какав је значај монаштва, а знате колико је тежак монашки живот ако нема подршку. Много погрешних ствари може да се учини, иако човек поседује и ревност и жељу. Због незнања можемо да направимо многе грешке. Зато Ви можете да пренесете ово позитивно искуство које смо данас доживели. Можда би требало предузети такав корак и у нашој Цркви, па да се затим та пракса прошири - да се, ако Бог да сваке године - и код Вас у Епархији, али и на другим местима Српске цркве, окупљамо. Пошто сте овде окупљени, у вашој Епархији, у вашој кући, то ви можда сада не знате да ли је ово окупљање успело. Посматрајући са стране, могу да кажем како је скуп веома успео. Осећа се духовна благодат од самог овог окупљања, од тога што смо се окупили овако заједно, без обзира што не може да се запамти све што смо данас рекли. Сама чињеница да смо се данас окупили је већ велики знак. Господ је рекао да је, ако су два или три сабрана у Његово име и Он са њима, а нас овде има више, тако да је Господ са нама. Због тога бих се, ако дозволите, у име свих нас који смо пажљиво слушали, и ја захвалио оцу ректору и оцу Јеротеју на њиховим излагањима. Рекао сам оцу ректору да је баш погодио што је овако суштинска питања отворено покренуо, што није ишао у неку теорију, него је покренуо нешто што је веома битно. Отац Јеротеј је имао једно лепо спремљено предавање, али нам је, с друге стране, још већу корист пружио овај кратак опис живота у њиховом манастиру Ковиљу - какав је тамо био поредак - то је било веома поучно.
Два пута током ове године сам учествовао на оваквим скуповима. На првом - у мају, у граду Јекатеринбургу - излагао сам рад на тему Праксаоткривања помисли у манастиру, општи принципи. У Москви је била слична тема - Откривање помисли као основа послушности. Основна тема овог скупа, који је иначе одржан поводом 1000 година руског монаштва на Светој Гори, била је тема послушности. Теме су биле сличне на оба скупа, они су се преклапали. Нисам писао нови рад, тако да ћу вам сада прочитати нешто из текста о откривању помисли, који сам тамо припремио. Хтео бих, пре тога, да кажем неколико речи о појму послушности. У словенским језицима постоји један проблем - два појма, послушност и послушање, веома су слични. Имају исти корен, и ми онда мешамо та два појма, док, у ствари, они нису исти. Рецимо, у грчком језику се то не може десити зато што се у грчком језику ове две речи потпуно разликују. За послушност они кажу υπακоή, а за послушање διακόνημα. У чему је разлика? Послушност, то је врлина. То је један од три монашка завета. Када примамо монашки постриг и када дајемо монашке завете, ми се заветујемо на девственост, на добровољно нестицање и на послушност. Послушност је једна врлина која је потребна сваком хришћанину, а посебно монасима, јер је то један од три завета. А послушање - то је служба коју свако од нас има у манастиру. Дакле, неко може да има послушање црквењака, трпезарца, баштована, пекара и тако даље... Наравно, ово послушање је само један део послушности. Може се, међутим, десити да неко врши послушање, и заиста се труди, али га ради по својој вољи. Он, у ствари, онда није послушан, нити у том случају испуњава завет послушности. У нашој Цркви постоји чувена изрека: Послушање паче поста и молитве. А то би, у ствари, требало да се каже: Послушност паче поста и молитве. Још једном се враћам на почетак и подсећам вас како у нашим словенским језицима постоји та тешкоћа, зато што се ова два појма мешају. О овоме сам мало разговарао и са Русима, а пошто не знам довољно руски језик, увек напишем реферат на српскомјезику, па га они преводе. Тада сам их питао како је то код њих. Они кажу да постоји један израз - послушљивост као послушност - али да га ретко користе. Кажу да они једино на основу контекста могу да схвате да ли је реч о послушности или о послушању. Хвала Богу, у српском језику постоји та разлика, али бих хтео да скренем пажњу да се чак и у литератури - када се преводе књиге, или када се оригинално пишу на српском језику - често мешају ове речи. Дешавало се да сам на једној страници наилазио да су за један исти појам употребљене две речи - и послушност и послушање. Добар пример је превод Лествице, Светог Јована Лествичника, који је одрадио покојни Димитрије Богдановић. Он је био образован човек, академик, и имао је тај озбиљан приступ. У његовом преводу Лествице тачно ћете наћи исправно употребљену реч. Увек је користио реч послушност када се она односила на врлину, а послушање када се реч односила на службу коју неко обавља у манастиру. Ово је веома битно да разликујемо и да знамо да, ако неко врши своје послушање, чак и ревносно, али га не врши са благословом, да он, у ствари, не испуњава завет послушности. Послушност је један од три завета, а послушање није. Тако сам једном приликом монаху, који ме питао за неки благолсов, рекао: Нема благослова за то. А он пита: Зашто? Кажем му: Ти си непослушан монах. Он опет пита: Како непослушан? Радио сам и у пекари, и у маслинама, и ово и оно, све сам радио.Одговорио сам му: Јеси ти то радио, али си све радио по својој вољи. Или, рецимо, крајњи случај - када су два монаха, или један старији монах и један искушеник, на неком послушању. Наравно, увек је потребно да старешина манастира поштује поредак, и да никада не прескаче оног који је старији када хоће да скрене пажњу на нешто, на неки детаљ. Он треба увек да каже старијем, а овај то да саопшти млађем. Некада, наравно из практичних разлога - како би убрзали посао - старешина може рећи и млађем, али да му обавезно пренесе да он то каже старијем, и како не би испало да је старешина прескочио старијег. Има и оваквих случајева - настојатељ каже том млађем нешто у вези са послушањем, он то пренесе оном старијем, и још каже како је игуман благословио да од данас раде тако и тако. А он му одговара: Овде сам, на овом послушању, ја игуман. Ето, ово су неке негативне последице тога што не разликујемо ова два појма.
Као што сам рекао, моја тема је гласила Откривање помисли као основа послушности. Дакле откривање, исповедање помисли. Сада ћу вам прочитати део текста.
Прво поглавље носи наслов Покоравање помисли на послушност Христу.
Наслов овог уводног поглавља узет је из Друге посланице Светог апостола Павла Коринћанима у којој се каже: Јер оружје нашег војевања није тјелесно, него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост која устаје против познања Божијега и покоравајући сваку помисао на послушност Христу. О каквим је утврђењима реч, и зашто је нашу борбу против њих Свети Павле повезао са помислима, открио нам је Преподобни Јустин Ћелијски у својој књизи Тумачење посланица Коринћанима у којој каже: Сваки грех, чим уђе у душу нашу, одмах почиње да гради утврђење за себе, за своју кћер јединицу – смрт, и за свог оца – ђавола. Грех се обично зачиње у мислима, па се онда као невидљиви полип постепено пружа у све области нашег бића: у душу, у савест, у вољу, у срце, у тело. Отуда је борба са греховним помислиманаша свакодневна борба.Преподобни Јустин нам објашњава у наставку да, само када покоримо своје помисли, свој ум и разум њиховом Творцу и Богу, тек тада спознајемо шта је истина, шта правда, шта живот, шта свет, шта Бог и шта смо ми сами. То добровољно покоравање сваке помисли Христу, прва је жртва коју човек чини, пошавши вером и љубављу за Њим. Овим путем послушности Господу Христу дужни су да иду сви хришћани да би на крају пута добили награду - познање Бога и сједињење са Њим. Ми, који смо узели на себе јарам монашког живота и дали монашке завете, обавезали смо се да више од других водимо рачуна о овоме. Поменули смо монашке завете. Један од њих је завет послушности. Свако ко је дао овај завет, обећао је да ће се доборовољно покорити својим духовним наставницима. Али сама суштина ове послушности, овог покоравања, није у остваривању неког спољашњег поретка, нити у покоравању једног човека другом човеку. Суштина завета послушности је да он, ако се на ипсправан начин спроводи, доводи до тога да монахујући, будући послушни онима који их духовно руководе, постају послушни самом Богу. Из горе наведених речи Светог Павла и Преподобног Јустина, видимо да праве послушности Богу нема ако Му не покоримо сваку нашу помисао. Ради тога, од самог почетка монаштва постоји пракса по којој монаси откривају своје помисли духовним руководитељима, да би им на тај начин били заиста послушни и да би се завет послушности испунио на прави начин. Зато баш у четвртој поуци своје Лествице – О блаженој незаборавној послушности - у којој много пута описује поредак једног општежића у Тиваиди, Преподобни Јован Лествичник говори о обичају монаха да уз себе увек имају свешчице у које су свакодневно записивали помисли, да би их касније исповедали игуману. Дакле, откривамо помисли духовном наставнику да бисмо му заиста били послушни, а он нас учи да будемо послушни Богу. Ето, то је, у ствари, суштина. Дакле, права послушност доводи до тога да кроз послушност нашим духовним наставницима будемо, у ствари, послушни Богу, и да сазнајемо вољу Божију. То је веома битна ствар за сваког хришћанина, а посебно монаха. Зато и каже тамо на једном месту Свети Јован Лествичник: Као што јелен жуди за изворима воде, тако и монах жудида сазна вољу Божију. Видећемо и касније како се кроз исповедање помисли сазнаје та воља Божија. Дакле, нема ту покоравања човека човеку. То је само нешто прелазно, а суштина је да се свако од нас кроз покоравање човеку покорава самом Богу. То је прави начин исповедања помисли, то је прави начин духовног руковођења. О неопходности да монахујући откривају своје помисли настојатељима манастира, или некоме другоме коме је поверена ова дужност, писао је још Свети Василије Велики у својој књизи Опширна правила. Одговор на 26. питање у коме се пита да ли настојатељу треба откривати све, чак и тајне срца, гласи: Уколико жели да покаже значајан успех, и да свој живот доведе у стање сагласно са заповестима Господа нашега Исуса Христа, нико од потчињених не треба да сакрива ни један душевни покрет, нити да иједну реч остави без проверавања. Тајне свог срца он треба да обнажује пред онима из братије којима је поверено да се састрадално брину за немоћне. На тај начин ће се утврдити оно што је за похвалу, док оно што не ваља неће остати без потребног лечења. При таквом узајамном упражњавању, кроз постепено напредовање, биће достигнуто савршенство.Светитељ нам заповеда да не скривамо ни један душевни покрет, а то се најбоље остварује кроз откривање свих помисли. А онај коме помисли откривамо, и који нас духовно руководи, има дужност да расуди шта је од тога за похвалу, дакле позитивно, и да то код нас утврди, док оно што не ваља, а то је оно што је настало као последица страсти које су у нама, подвргне духовном лечењу.Не пропушта Свети Всилије да нам открије због чега је ово потребно. Да би, како каже, кроз постепено напредовање достигли савршенство. Савршенство, оно због чега остављамо свет и примамо на себе подвиг монашког живота. У књизи Разговори, Преподобног Јована Касијана, у делу који се односи на разговор са авом Мојсијем, описан је догађај из живота Светог Антонија Великог. Једном приликом када је Свети Антоније разговарао са окупљеним монасима о разним духовним темама, поставио им је питање о томе која је врлина највећа. Било је више одговора - пост и бдење, непристрастност према свему материјалном, отшелништво и удаљавање од света, човекољубље, милостиња и друго. Но, Свети Антоније је доказао да ни једној од ових врлина не можемо дати првенство, јер постоје примери падова и оних монаха који су били њима украшени. Једино је расуђивање та врлина, закључује Антоније Велики, која нас може спасити од пада. У наставку, Преподобни Касијан наводи речи аве Мојисија: Како стећи ову врлину, расуђивање. Ава је тврдио да је њена најмудрија школа она када своје расуђивање предајемо расуђивању најискуснијих отаца. Њен почетак јесете откривање оцима не само онога што радимо, него и онога о чему мислмо, без имало поверења у своје помисли. И да се добрим или рђавим сматра само оно што они таквим признају. Ава Доротеј тврди да не постоји други узрок пада монаха осим када верује своме срцу, то јест када следи своме расуђивању. Мене је Бог сачувао,ја самсе увек бојао ове опасности, говорио је. Одмах је навео на који начин се од те опасности избавио. Откривао сам све своје помисли ави Јовану, и никада се нисам решио да било шта урадим без његовог савета. То је пета поука аве Доротеја. И у монашкој заједници Свете Горе одувек је постојала дубока свест о неопходности духовног руковођења путем откривања помисли. Она постоји и данас. У књизи Похвала Светогорском монаштву, монаха Партенија из 19. века, сликовито је приказан начин на који монаси врше ово дело. Јер у Светогорским општежићима постоји обичај да братство свакодневно исповеда своје помисли и сва наговарања лукавог, своме пастиру и предводнику, оцу игуману. А према њему имају такво поверење да све помисли и сва наговарања дају њему на увид и разматрање. Како он каже тако и чине. Од њега примају савет као од самог Бога и одлазе мирни. Па и кад им дође помисао, они је као коња узму за узду и поведу своме пастиру говорећи: Зашто ми досађујеш, ти знаш да ја немам своју вољу и своје расуђивање, и да ја не знам откуда си, од Бога или од ђавола. Пођимо ка мом пастиру, па како он расуди. И бивају мирни.
Закључак
Од самог почетка монаштва постоји сазнање и став да почетници - и они који се налазе на путу ка савршенству, али га још нису достигли - никако не смеју сами да расуђују о својим помислима. Стога је неопходно да их редовно откривају онима којима је поверена ова брига, и да од њих добијају савете како да се поставе према њима. По речима Пророка: Питај Оца свога, и саопштиће ти старце твоје и казаће ти. То је из Књиге поновљенихзакона. И друго: Јер постоје путеви који човеку изгледају прави иако им крај гледа у дно адова. То је из Прича, 16. глава.
Друго поглавље носи наслов Духовно руковођење путем откривања помисли има светотајински карактер. Дакле, код нас у Цркви постоји седам Светих Тајни, а међу њима чак и није монаштво, монашки постриг. Ава Јустин, пишући своју Догматику, није хтео да у потпуности негира то предање које је постојало, ни то учење. Тако и он своја поглавља дели на тих седам Светих Тајни, али на крају закључује да има много више Тајни у Цркви. Каже, чак, да је свака молитва и свака суза Света Тајна. Тако, у том духу - иако сам чин монашког пострига није укључен у ових седам Светих Тајни - постоји мишљење и оних, теолошки образованијих од мене, и ја њихово мишљење преносим - свакако је и монаштво Света Тајна. Исто тако и духовно руковођење путем исповедања помисли, ако и нећемо да будемо толико дрски да га назовемо Светом Тајном, има светотајински карактер, како сам написао – дакле, оно је веома блиско Светој Тајни. Ево видећемо и на који начин. Од суштинског је значаја сазнање да исповедање помисли, духовно руковођење које се на овај начин остварује, има светотајински карактер. Дакле, то није само однос две личности - духовног руководитеља и ученика - већ ту присуствује и дејствује Дух Свети. Како бисмо ово разумели на прави начин, обратимо пажњу на пример претходно наведеног места из поуке Аве Доротеја, онда када говори о својој навици да увек проверава своје помисли код старца. Преподобни је говорио како би му за неком помишљу често долазио и сам одговор. Тада се колебао да ли уопште да узнемирава старца, јер је био уверен да ће му и он одговорити исто. Међутим, одбацивао је тај предлог помисли и ипак одлазио по савет. И заиста, дешавало се да му старац одговори исто оно што је и њему самом било на уму. Како даље сведочи, помисао би му тада говорила: Ето, дакле, то је исто што сам ти и ја говорила. Зар ниси узалуд узнемиравао старца? Али он јој је одговарао: Сада је то добро, сада је то од Духа Светог, а твоје је било зло, од демона, од страсног стања. Када откривамо своје помисли нашем духовном руководитељу, он нам тада објашњава како се према њима треба постављати. Ако се испостави да је нека помисао грешна, тада нам указује на њен корен, одређену страст. Ми тада учимо да разликујемо невидљиве страсти од греховних помисли, и грехова који су њихова видљива пројава. Дакле, и ово је исто врло важно. Ми, који смо у монашком чину, увек морамо да разликујемо шта су страсти, а шта су греси. Страсти су нешто што је у нас дубоко укорењено, нашим наслеђем од наших прародитеља, сви који смо рођени носимо то наслеђе. А греси су само пројава тих страсти. Може се десити да се неки грех не чини неко одређено време, зато што није било повода за њега, али не треба да сматрамо да смо победили ту страст, већ да знамо да је то само стога што нисмо имали повода. Тако неки кажу: Ето, имао сам смирење, а овај је дошао, рекао ми неку тешку реч и онда сам изгубио смирење. Сасвим је погрешно тако говорити. Ми, у ствари, нисмо имали смирење, односно у нама је још увек јака страст сујете или гордости, али пошто није било повода за њено испољавање, нама се чинило да ми имамо супротну врлину, то јест смирење. Неко нам је рекао грубу и тешку реч која нас је повредила и то је, у ствари, био повод – страст се одједном пројавила. И зато Свети Оци кажу да је живот у општежићу најбољи за почетнике, јер се у општежићу свакодневно сусрећемо са таквим ситуацијама кроз које се пројављују могућности да откривамо своје страсти и да тачно знамо на ком смо духовном ступњу. Такође можемо да видимо која нас страст највише узнемирава и да се, како каже Свети Јован Лествичник, против ње највише боримо. И против других ћемо се борити, али највише против страсти која нам је највећи противник, а која може да буде и по природи сваког човека. Док се, како кажу, у пустињи страсти често успављују, што не значи да оне нису присутне. И онда оне могу да нас изненаде када се најмање надамо. Ево, због тога је живот у општежићу веома погодан за нас који смо почетници. Поновићу још једном оно што сам рекао - веома је битно да духовник увек открива онима који се код њега исповедају шта је, у ствари, узрок неког греха којег су исповедали, која је страст узрок тог греха, шта је њен корен. Требало би да му скрене пажњу на ту страст, да корен те страсти ишчупа из себе, или како ми кажемо, да искорени из себе ту страст. Овај однос духовника и ученика можемо описати речима Светог Павла из његове Посланице Коринћанима: Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина. То је из Прве посланице Коринћанима, трећа глава. Духовни руководитељи, и поред свог искуства које несумњиво поседују, представљају Божије сараднике, и ово своје послушање обављају непрестано просећи помоћ од Њега, од Бога. О овоме је веома надахнуто сведочанство оставио архимандрит Софроније у свом запису о духовничкој служби, између осталог и следећим речима: Свестан да сам веома далеко од потребног савршенства, ја сам дуго и са болом у срцу умољавао Господа да ми не допусти да грешим, да ме држи на путевима праве Његове воље, и да ми указује на речи које ће бити корисне браћи. За време беседе са човеком, ја сам се трудио да држим слух свога ума у срцу како бих уловио Божију мисао, а често и речи које треба рећи. Да би доказао да је ово једини начин како би се подвиг духовничког служења исправно обављао, навео је и пример Преподобног Серафима Саровског. Када су једном Преподобног Серафима назвали прозорљивим, он је одговорио да он то није, али да се моли за време разговора са човеком, те да прву помисао, која се под дејством молитве појави у срцу, поштује као Богом дану. Ето, то је искуство и Преподобног Серафима Саровског.
А сада ћу испричати једно искуство из Хиландара. Један блаженопочивши хиландарски старац нам је говорио како му се дешавало да одговори на постављена духовна питања, и поред тога што до тога тренутка ни сам није знао прави одговор. Када би се касније уверио да је оно што је рекао било заиста сагласно са предањем Православне Цркве питао се: Одакле ја ово знам? После неколико таквих случајева, схватио је да му је ради вере оних који су питали, Бог отварао ум како би им давао одговоре потребне за њихово спасење.
Сада следи једно поглавље Откривање помисли и послушност према Хиландарском типику. Ви и сами знате да је сам Свети Сава оставио Типик и у манастиру Студеници и у манастиру Хиландару. У манастиру Хиландару, по његовој заповести, ми смо дужни да га читамо за трпезом сваког првог у месецу. Наравно, на Светој Гори је званичан стари календар, тако да ми читамо сваког првог по старом календару. Ако је тог дана велики празник, на пример Покров Пресвете Богородице, када имамо и бдење, онда Типик читамо следећи дан. У претходном реферату сам говорио опширније о пракси исповедања, јер је то суштина, а овде, на овом скупу, скраћено, јер мислим да је за овај скуп боља скраћена верзија, без многих детаља. Касније, буде ли Владика благословио да се постављају питања, врло радо ћу вам детаљније описати нашу хиландарску праксу.
Дакле, говорим о откривању помисли и о послушности према Хиландарском типику.
Хиландарски типик је настао на преласку из 12. у 13. столеће. Саставио га је Свети Сава, први Архиепископ српски, користећи, као основу, Типик цариградског манастира Богородице Евергетиде, али нешто и сам дописујући, према потреби новооснованог српског манастира на Светој Гори. Пошто је Свети Сава био ктитор манастра Хиландара, Хиландарски типик се убраја у групу такозваних ктиторских типика. Састављајући речени Типик, Свети Сава у више наврата указује на важност Свете Тајне исповести. Од 43 главе Типика, две - седма, која носи наслов О душеспасоносном исповедању, и седамнаеста, која је насловљена О поуци игумана братији и о исповедању - те две главе су у потпуности посвећене овој теми, а једна глава, шеста, у свом другом делу такође говори о исповести. Највећи део ових поука Свети Сава је у целости преузео из Евергетидског типика. Свети Сава, на самом почетку заповеда да монаси своје помисли откривају игуману, а ако он сам није у стању да обавља ту дужност, да се изабере један који живи целомудрено, да духовно руководи игумана и осталу братију. Ако се у братсву не нађе за ово нико од оних који су у свештеном чину, онда се налаже да то ради обичан монах, који је својим животом осведочен као погодан за ово дело. Даље, братија се позива да пожури да игуману или овом другом, општем оцу, како се он у Типику назива, открива штетне помисли и све покрете својих душа. Веома се строго забрањује да неко себи одређује другог духовног оца коме ће излагати мисли. А ако би некопреступио ову заповест, таквога, заповеда Типик, одмах изгнати из стада без милости и помиловања. Оваква строгост се објашњава потребом да у манастиру сви буду једно - истомудрујући, истопомишљајући, пасени, вођени од једног истог пастира, и као беочузи неког златног ланца, везани једни за друге. Из овог примера се видикако су оци недвосмислено доводили у везу откривање помисли са послушношћу. Неко ко би излагао мисли неком другом, а не свом настојатељу, тада он настојатељу не би био послушан на истински начин, и тада би се нарушила једнодушност, једномислије братства. А колико је ово стање недопустиво, показује нам заповест древних типика да таквог одмах треба изгнати из стада. Ово је сагласно и са речима Лествичника који у Поуци пастирукаже: У свему треба да будеш трпељив осим када се ради о непослушности. Та Поука пастиру је на крају Лествице. У Хиландарском типику у наставку пише да, уколико се умножи братство и игуман није у могућности да прими помисли свих, он тада одреди неке од јеромонаха или монаха, који су духовно зрелији како би му помагали у овом делу. Тада би они, како каже Свети Сава, помагали млађој братији у борби са помислима, али и указивали игуману на оне који имају већу потребу за лечењем и старањем како би им он дао потребно спасење. Овом напоменом Свети Сава, угледајући се на Евергетидски типик, даје решење у случају већег броја братије, али остаје сагласан претходној заповести да сви буду вођени од једног пастира. И поред тога што постоји више оних којима братија открива помисли, они све раде саветујући се са игуманом. Они предстваљају само игуманове помоћнике, који узимају на себе решавање лакших проблема, како би он имао времена да се стара о тежим. Овде бих напоменуо да се данас у нашем манастиру Хиландару управо поступа према горе реченом. Један старији јеромонах исповеда старију братију да би игуман могао да брине о млађим монасима и искушеницима, а када се за то укаже потреба, и старији монаси долазе код игумана на исповест. Такође, млађа братија - ако жели да нешто исповеди, а игуман није у могућности да их тада прими, или се налази ван манастира - одлазе код овог јеромонаха. Када их касније прими сам игуман, они и њему такође исповедају исто, ако је реч о нечему што је важно.
Овде сам нешто кратко написао и о откривању помисли у женским манастирима, иако сам нисам имао праксу за то, с обзиром да сам на Светој Гори. Но, будући да је то био скуп за монаштво уопште - и мушко и женско - о томе сам нешто написао, али ништа од својих речи, већ позивајући се поново на Светог Василија Великог и његову књигу Кратка правила, пошто знамо да је Свети Василије Велики, на неки начин, поставио темељ поретку у општежитељним манастирима. Као што се у мушком манастиру помисли исповедају игуману или другом духовнику, који је од управе манастира одређен, то смо мишљења да би у женским манастирима монахиње требало помисли да откривају игуманији, или некој старици којој је игуманија поверила ову дужност. И овде је највећа важност да се успостави поредак у коме ће монахиње бити у потпуности послушне својој игуманији, а то је, као што смо видели, немогуће ако њој не откривају своје помисли, већ се за то обраћају некоме ван обитељи. Колико је незаобилазна улога игуманије, настојатељице у овом питању, подвлачи Свети Василије Велики у својим Кратким правилима. На питање да ли настојатељ може без настојатељице да разговара са било којом сестром о ономе што служи на изграђивању вере, одговор је негативан, јер се тада не би поштовала Апостолова заповест: Све нека бива благообразно и уредно. Из записа Архимандрита Софронија видели смо како се духовници моле их Господ надахне како би, приликом исповести, изговорили потребне поуке. На крају бисмо нагласили да је од највеће важности и то да се ми, полазећи на исповест, такође молимо да нам преко наших духовних руководитеља буде објављена воља Божија, и да имамо непоколебљиву веру. Онима који мисле како у ова времена, с обзиром да нема Богонадахнутих стараца и старица као некада, тако нешто није могуће, одговарамо речима Аве Доротеја који каже: Заиста, ако неко уистину хоће свим срцем да испуњава вољу Божију, тога Бог никада неће оставити, него ће га увек управљати по Својој вољи. И мало дете ће просветити како би му пренело његову вољу. Зато, помолимо се заједно Господу Исусу Христу, да нас, децу Своју никада не лиши духовних пастира и учитеља. Јер Он, по речима Светог Павла,даде једне какоапостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења, за сазидање Тијела Христова, док не достигнемо сви у јединство вјере и познање Сина Божијега у мјеру раста пунотеХристове. То је из Посланице Ефесцима, као што знате.
Ето, то сам ја припремио о овој теми. Наравно, тамо је било пуно излагача и добили смо ограничење у времену - колико сваки реферат може да траје. Зато сам овим текстом, у ствари, само начео тему, покушао, колико сам могао, да заокружим неке мисли, али ова тема може дуже да се разрађује. Када припремим све што бих да напишем, па то прочитам и видим да је дуже од двадесет, некада петнаест минута колико ми је намењено, буде ми веома тешко јер морам да избацујем делове текста, а не знам шта бих избацио. Хтео бих да прочитам једно поглавље из првог реферата, односно један поднаслов. Можда се ни бих ни сетио да вам ово прочитам, да није отац ректор на почетку свог излагања рекао колико је битно када нам приступе људи - душе људске напаћене - да према њима имамо једну отвореност, љубазност, састрадалност која је, у ствари, Христоподражавајућа врлина. Поднаслов у тексту гласи И ја сам само човек, а односи се на потребу да духовник буде веома снисходљив према онима који му прилазе. Дакле, ова моја тема се односи на монашко предање и потиче из њега. Овај принцип односа може се, међутим, применити и према свакој хришћанској души која нам приступа, поготово први пут. Зато и мислим да ће се ово што ћу рећи надовезати на речи оца ректора. И ја сам само човек - ове речи ћемо често сусрести у житијима преподобних отаца. Њих су изговарали старци духовници када би приметили да монаси, који су дошли ради откривања помисли, због стида не могу у потпуности да отворе своје срце. У Старечнику можемо прочитати повест о једном монаху кога је мучила телесна страст и који је три године долазио код Аве Зинона да исповеда ову борбу. Сваки пут би му стид везао језик, и он је одлазио не откривши му грешне помисли. Наравно, Ава је разумео шта је посреди, али није хтео да изнуди братовљеву исповест, већ је чекао да овај то учини својевољно. Ово се исто односи на поменути списак грехова као подсетник. Ава, дакле, иако је био прозорљив, није хтео ништа да пита. Ви сте сигурно читали ово, али да вас подсетим - после три године - када је тај монах баш решио да исповеди ту своју помисао и дошао код аве Зинона - разговарао је и разговарао, међутим, стид га је опет победио и он је кренуо из Авине келије, не исповедивши му ту помисао. Кренуо је, али пошто је себи дао завет, обећао самом себи, можда и Богу, да ће се исповедити, застајкивао је излазећи из келије и водио борбу са собом. Чак је ставио руку на врата келије – и онда му је ава Зинон рекао ове „магичне“ речи: И ја сам само човек. Тек тада је он смогао снагу да победи стид и да исповеди ту помисао. Пошто је брат, најзад, исповедио своју страст и посрамљен пао пред аву Зинона, овај га ни најмање није презрео, већ га је утешио речима: А зашто си се постидео? Нисам ли ја човек? Хоћеш ли да ја теби кажем своје страсти? Тако утешен и ограђен старчевим молитвама, монах се ослободио од овог искушења. Још познатији пример помоћи у превазилажењу стида - када старци сами себе представљају као страсне како би охрабрили на исповест искушавану братију - јесте случај са Преподобним Макаријем Великим и монахом Теопемтом. Ава Макарије је сазнао да овај брат робује страстима јер никоме није откривао помисли. На искусан начин, жалећи се брату како и поред много година проведених у подвигу, и он сам, тобоже, још увек трпи искушења од разних помисли, успео је да га наведе да открије своју савест. После исповести, пошто је био поучен од Аве Макарија, монах Теопемт је, убудуће, успевао да одбије сваки напад непријатеља. Исто се, вероватно, сећате приче из Старечника, из Житија аве Макарија. Једном, док је седео - а имао је велику благодат, видео је и духовни свет, невидљив за нас – угледао је како неки демон иде према скиту и носи разне тиквице. Он га пита: Шта имаш у тим тиквицама?А демон каже: Па ето, носим јестива братији. Овоме понудим једну храну, другом другу, трећем трећу и за свакога нађем по нешто. То су, у ствари, била искушења. Искушења кроз помисли.
Пита га даље Ава Макарије: Прима ли братија то твоје јестиво?Па, не баш сви, имам само једног пријатеља. Кад се ја појавим, он игра као чигра око мене, одговара демон.Пошто је био прозорљив, ава Макарије је знао који је то монах. Отишао је у скит, и сва га је братија дочекала са палмовим гранама - то је био њихов обичај да дочекују велике старце. Међутим, он се упутио право ка келији оног монаха. Сео је код њега као случајно - као случајно га је изабрао - и питао га је: Како је, брате, имаш ли борбу? Он одговара: Не, Аво, твојим молитвама све је добро. Онда је Ава, као, почео њему да исповеда своју борбу: Ето, морам да ти кажем, колико сам година монах,а још ме муче помисли, још ме муче страсти. Тако га је, у ствари, навео да се исповеди. Потом га је утврдио и објаснио му како да се бори. Следећи пут је Ава поново видео оног демона како иде у скит, и питао га је када се враћао: Шта каже братија?А демон одговара: Ух, много су љути. А онај што ми је био пријатељ, он је сад још гори од свих других. Ево, заветујем се да овде више нећу долазити. Видите како је, захваљујући свом великом снисхођењу, ава Макарије навео овог монаха, који је дуго година крио своје помисли, није их исповедао, и зато је био као чигра која се вртела (како је говорио ђаво кад га види), да постане ђаволов најљући непријатељ.
Преподобни Касијан у поменутој књизи Разговори, наводи супротан случај. Реч је о једном ревносном монаху који је трпео велике нападе демона блуда. Исповедао је ове помисли једном старцу, а овај га је, будући неискусан, и уместо да га очински утеши, назвао проклетником, недостојним монашког чина. Брат је пао у очајање и кренуо да се врати у свет. Но, по Божијем промислу, сусрео је аву Аполоса који га је охрабрио и вратио назад у келију.
Запитајмо се –када су монаси древних времена, и поред смирења и простодушности које су красиле тадашње људе, имали потребу за састрадалним приступом од стране духовника како би отклонили стид - колико је то потребно данашњем покољењу, које је толико подложно сујети и високоумљу. Ради тога смо хтели да на овај проблем посебно укажемо. Дакле, као ни сви људи, тако, нажалост, ни ми, монаси који долазимо из овог света, нисмо пали са неба. И ми робујемо тим болестима – сујети и високоумљу које доносимо из света. Боримо се, наравно, колико можемо у манастиру, али због свега тога је врло битно да они код којих откривамо своје помисли, код којих се исповедамо, покажу овакву снисходљивост, чак да некад, у крајњем случају, себе представе страснима како би охрабрили оне који се исповедају. И да никако не вршимо притисак над њиховом савешћу, већ као ава Зинон који је три године чекао - иако је као прозорљив знао да монах има нешто да исповеди -никада није хтео да изнуди од њега исповедање, нити га је питао, већ је са њим разговарао само о ономе о чему је монах хтео. Тек је на крају проговорио, а ни тада га није питао директно, него је само рекао: Што си се уплашио, и ја сам само човек. Ето, то сам имао рећи о овим темама.
На крају, као што је казао отац Јеротеј, и мени је била част да говорим, али сам, исто тако осећао и неку непријатност што говорим овде, пред многим благообразним старцима и матушкама, које су много дуже времена провеле у манастиру него ја, а и по годинама су старије, и које су знале многе наше велике духовнике. Трудио сам се да не говорим ништа из свог личног искуства, него користећи искуство Свете Горе, и оно што сам чуо од искусних стараца у манастиру Хиландару. Зато још једном благодарим што сте имали смирења да онога који је млађи од вас, и кога бисте ви могли много чему да поучите, овако пажљиво слушате. Вама, Владико, још једном благодарим на благослову што сте ме позвали овде, на овај скуп. Још једном да кажем како је, према мом мишљењу, овај скуп веома успео, и да га сматрам испуњењем своје жеље и молитве - да се оно што сам видео у Русији и у Грчкој одвија сада и овде, на просторима Србије. Назвали сте ме главним говорником, а ја, ето, сматрам јединим пропустом то што нисте неког бољег главног говорника пронашли. Желео бих да следећи пут нађете неког још бољег.“
Владика Јован:
„Хвала Вам на овом дивном предавању, на богатом искуству Свете Горе, које је за нас веома корисно и благодатно. Предложио бих да наставимо дискусију - ако отац игуман може, и има снаге, а знам да може и хоће, и да има љубави. Хвала Вам што имате овако високо мишљење о овоме што данас чинимо у славу Божију, а не у славу своју. Отварам сада дискусију на предавање оца игумана. Изволите!“
Монах из Манастира Тресије:
„Дозволите ми да се обратим. Молио бих вас да ми појасните шта је проницљивост у монаштву, и шта је мудрост у монаштву. Питао бих како да се те две особености повежу, и каква је разлика међу њима?“
Игуман Методије:
„Проницљивост или, ако сам добро разумео питање, прозорљивост. Постоји прозорљивост и постоји мудрост. Овде сам навео како је један велики старац, Свети Серафим Саровски, кога сматрамо не обичним светитељем - ако можемо тако да их раздвајамо, на неке категорије –већ једним посебним светитељем, који је толико познат и којем се у сваком тренутку, широм васељене, милиони хришћана обраћају за молитвену помоћ - за себе рекао да није прозорљив. Чули сте да у свом тексту о духовништву ава Софроније не користи ту реч, него каже: Када разговарам са неким, ја се молим Богу, и прву помисао која ми дође сматрам да је од Бога, и онда њу преносим ономе који пита. Дакле, и Ава Софроније каже како се са болом молио да му Бог открије шта треба, који духовни лек да каже ономе који га пита. Зато сам и ја на крају овог излагања говорио, ако се сећате, о великој потреби да се и ми сами молимо. Дакле, духвник се моли, али и ми сами, одлазећи на исповест, морамо да се молимо - да Бог открије нашем духовнику оно што је корисно за нас. Чули сте и како Ава Доротеј каже да уопште не подлежемо искушењуи да не говоримо: Ето, у овом времену више нема искусних стараца или искусних старица за женске манастире. Ако са вером питамо, и мало дете ће Бог просветлити да нам каже оно што је потребно. Због тога је веома битно - ово стално говорим монасима у Хиландару, када неко хоће да сазна вољу Божију и да тражи благослов за нешто – да оде код настојатеља, постави питање и да се моли, као што сам рекао, да му Бог открије одговор. Нека онда све остави отворено, и шта чује нека то буде као да од Бога чује. Постоји, често, лоша пракса – ми, као, одемо да тражимо благослов и онда опишемо целу ситуацију на такав начин, да просто наведемо духовника да нам каже како да поступимо. Још му ставимо до знања да ћемо, ако нам тако не благослови, бити увређени. И онда овом духовнику ништа друго не преостаје него да каже: Па добро, хајде, нека је тако и благословено. Шта смо ми тада урадили? Ми тада нисмо показали жељу да сазнамо вољу Божију, већ смо примили помисао. Већ смо расудили да тако треба да буде, и тако смо конципирали наше питање да смо, у ствари, само формално тражили благослов, не желећи да сазнамо вољу Божију. Чули сте како кажу многи оци, како још Стари Завет каже: Многи путеви који изгледају прави, воде на дно адова. Зато је врло битно да питамо духовника, и да му питање поставимо тако што ћемо му рећи само основне ствари, не да га својим речима наводимо на овај или онај одговор. И да се молимо Богу, а надамо се да се и духовник моли - ако се, чак, духовник не моли, ако се само ми молимо - верујете да нас Бог неће оставити у погрешном расуђивању. Због наше вере Бог ће помоћи. Отац Агатон ми је о томе говорио. Каже, много пута му дођу богомољци, тако је он волео да зове поклонике, дођу богомољци, нешто га питају, он им одговори, а после каже себи: Откуд ја ово знам? Ја ово нисам знао! Нисам знао на тај начин. Видим после у књигама да је то тако исправно. Много пута ми се то дешавало. И онда схватим да је Бог, ради вере оних који су питали, просветлио мене да им дам одговор на прави начин. Ето, то је та прозорљивост или проницљивост. Постоји мудрост, односно неко исуство, које духовници такође могу да користе у позитивном смислу. Ако се, међутим, некад спусти на други ниво, онда може да има и негативни контекст. О томе је исто ава Софроније причао – неко дође, пита нас нешто, ми видимо да он неће да нас послуша, и ми тада треба да му кажемо нешто људски, а не да питамо Бога. Зашто? Јер видимо, каже Ава, да нас неће послушати. Зашто да му онда још чинимо грех? Открили смо му вољу Божију, а он је ту вољу Божију презрео. Зато му треба рећи нешто из људског искуства, неку људску поуку и утеху и оставити га да сам уради остало. Врло је битно да знамо ове ствари, да имамо то искуство. С друге стране, духовници не би смели да се ослањају само на то искуство, већ треба да навикну себе да одговарају уз молитву. Владика нам је синоћ причао о монасима и монахињама у Америци – који су неколикогодина лутали ван канонске Цркве – и који су отишли код старца Јефрема Филотејског, бившег игумана који сада живи у Аризони, да га питају којојЦркви да приступе. Он је оборио главу и тако се молио, не знам колико минута, и тек када је чуо одговор од Бога - да приступе Српској Цркви - рекао је и њима одговор. Тада је ваш Владика тамо биоЕпископ. Они су дошли са благословом оца Јефрема и ја сам сведок - био сам пре две године у мушком и у женском манастиру - да ове заједнице, по многим стварима, превазилазе и нас који смо рођени у Православљу. Иако су ти људи из Америке, и уопште немају никакво Православно предање, већ су дошли из неког другог света. Они су, дакле, поступили по вољи Божијој, коју им је открио један Божији човек, старац Јефрем.
Владика Јован:
„Додао бих и ово о чему сада размишљам. Сећам се свог духовника – питам га да ми нешто разјасни, а он се моли, ћути и каже: Знаш шта, Јово, не могу ти то сад одговорити. Ја, знате, млад, кажем: Како не можеш човече? Не могу, каже. Шта да радим, питам ја? Хајде, ти се, каже, мало помоли, а и ја ћу се помолити, па за једно три, четири, пет, шест дана дођи па ћемо разговарати. И све Бог открије.“
Игуман Методије:
„Ту се он угледао на аву Пимена. Када је, кажу, братија питала аву Пимена, он никада није хтео да им одговори ако му није откривено од Бога. Чак и по шест месеци није давао одговор. Пише у Житију како је по томе превазишао и аву Антонија. Ава Антоније, који је био највећи од свих, није био толико пажљив, али су, зато, сви хтели да питају њега.
Отац Гаврило изМанастира Павловца:
„Питао бих вас о састрадању, сапатњи, емпатији, како се већ назива... Колико имамо простора за емпатију и састрадавање, ако се бавимо некаквом молитвом. Ако смо по призвању позвани, како Свети Игњатије рече, да его свој разапнемо Христа ради, колико у том простору - ако се бавимо манастиром, пустињом, послушношћу - колико у свему томе нашем унутарњем ткању, имамо простора за састрадавање, где је граница и где је кончина састрадавања? Ко ће нас на то упозорити? Конкретно, ја живим сам у једном прелепом намесништву, у дивном саживоту са свим свештеницима мог намесништва, у Манастиру Павловцу. Живим сам, и имам срећу да живим у овој Епархији. Веома сам захвалан Епископу на пријему, имам дивну сабраћуу Манастиру Тресије. Сада сам привилегован и што присуствујем овом скупу. Питање за игумана манастира Хиландара - наследника старца Никанора, Калистрата, Лазара - где ја, који живим сам, и коме духовник није увек на дохват руке, да направим границу, а да не повредим своје унутарње ткање? Колико компромиса ми, као монаси, можемо да направимо у савременом свету?“
Игуман Методије:
„Сваки подвиг који се врши није циљ, он је средство. Дакле, циљ духовног живота, како каже Преподобни Јован Касијан, јесте да очистимо своје срце од страсти, и да се, како каже Свети Серафим, у то очишћено срце усели Дух Свети. Сваки подвиг који се врши није циљ сам по себи, већ је само средство. Ако вршимо неки подвиг, а он нам не помаже да идемо према овом циљу, значи да га вршимо на неправилан начин. То може да буде и зато што смо узели неки подвиг на себе, а нисмо узели благослов од нашег духовника, од нашег настојатеља, од нашег Епископа, или зато што смо претерали у мери. Рецимо, подвиг поста је користан. Ако неко претера са постом, може да оштети своје здравље и онда да своје тело, које му је ипак помоћник на путу у Царство Небеско, онеспособи пре времена. О томе говори Свети Исак Сирин – да је онда такав човек, у ствари, направио велику штету своме спасењу. Тако је и са овим подвигом. О овоме је било речи - отац ректор је отворио ово питање, и отац Јеротеј је говорио о искуству из њиховог манастира - о гостољубљу, рецимо. Гостољубље је један веома важан подвиг за монашке заједнице, али он мора да има неку своју меру. Као што свако од нас мора да има неку меру поста, бдења... Значи, до те мере овај подвиг помаже на путу очишћења од страсти, обожења, али ако пређемо границу - он ће нам сметати. Ја бих се, заиста, надовезао на ту причу, она је веома битна. Ми, монаси, често ропћемо и волимо да будемо усамљени. Кажемо: Ето, да сам хтео да се дружим са људима, ја не бих одлазио у манастир,и томе слично. Подсетићу вас, међутим, на једну веома битну ствар из Житија Преподобног Теодосија Великог који је назван, тако се и у Минеју пише, Преподобни Теодосије Опшчаго житеља началник - начелник општежића. Сећате се - када је хтео да одреди место на којем ће да зида општежиће, односно ту прву своју монашку заједницу, онда је ставио у кадионицу угаљ, али незапаљен, и ставио је тамјан преко угља. Помолио се Богу да тамо, где је воља Божија да се сазида прва обитељ, Бог учини чудо и да се угаљ сам запали. И тако је он, молећи се, ишао кроз пустињу, дошао на одређено место и осетио мирис тамјана. Видео је да се упалио угаљ на чудесан начин, и да је тамјан почео да мирише. Стао је и чуо глас од Бога, или од Анђела, да је то место Богу угодно да се на њему оснује обитељ. Тај глас је, међутим, одмах рекао: Али ово обиталиште неће бити само за монахе, него и за путнике, и за болеснике, и за сиромашне. Дакле, од самог почетка - од прве општежитељне заједнице - од самог Бога, са Неба је дошао тај глас и та заповест да манастири не припадају само монасима. Наравно, монаси су важни да одржавају ту ред и поредак. Практично, без тога живот у Цркви не би ваљао. Као што каже Апостол: Да све буде благообразно и уредно. Али, не смемо да будемо себични. С друге стране, као што сам већ рекао, и тај подвиг мора да се обавља са расуђивањем. Зато смо ми у манастиру Хиландару, - иако као и други манастири на Светој Гори примамо велики број поклоника - ипак увели неку границу. Рецимо - обичним данима примамо толико, суботом и недељом толико, а кад је бдење неки други број. Осим када је слава и када је Васкрс - онда примамо неограничен број - наравно, колике су нам могућности смештаја - али тако да попунимо све капацитете, чак и преко тога. Поред овог гостољубља постоје, како рекосте, оче, и други видови самилости и милостиње. Постоје организовани подухвати као народне кухиње - посебно при манастирима који су ближи градовима, и који имају способније монахе. Епископ такве често узима да организују народне кухиње. Видимо то сада у Грчкој, од када је почела ова економска криза - а Грци су навикли на мало бољи живот и на, да тако кажем, помало бајковите приче са Европском Унијом. Сада су видели да то није баш тако и то им је врло тешко пало. Заиста се њихова Црква показала на висини задатка – одмах је организовала народне кухиње у којима често помажу и монаси са својим митрополитима, не раде тамо само свештеници. У Грчкој ћете, такође, видети да монаси обављају и друге службе - обилазе затворе, болнице, исповедају болеснике, читају молитве, исповедају затворенике, чак служе Литургију. Међутим, мени је говорио поменути старац Агатон: Код монаха је најважнијамолитвена милостиња. Јесте лепо спремити јело некоме, посетити га у болници, поклонити му неку духовнукњигу, или било шта друго, разговарати са њим, чак га исповедити, или одслужити Свету Литургију - али никако не бисмо смели да заборавимо и ову молитвену милостињу. То је, у ствари, оно што Ви кажете - ако желите да човек више пребива у молитви, онда не мора толико да се ангажује за своје ближње на ове активне, спољашње начине. Зато се често и каже да су монаси молитвеници за цео свет. Оне пустињаке који никада у свом монашком животу нису дошли до града, и можда су видели другог човека једном у неколико десетина година, сасвим је погрешно сматрати себичним. Јер, баш су они својим молитвама држали свет, и када таквих молитвеника више не буде било - овај свет ће бити осуђен да се у њему испуњава оно што читамо у Апокалипси. Ето, то је та једна врста милостиње која нам дозвољава да у сваком тренутку, потпуно у свом тиховању - не нарушавајући, значи, подвиг молитве - дајемо најважнију милостињу нашим ближњима. Као што сам и малопре рекао, и за тај подвиг - јер то и јесте једна врста подвига - такође треба имати расуђивање. Сваки онај који жели да исправно врши овај подвиг, треба да тражи и добије благослов - на који начин треба то да упражњава. Рецимо - мени је мој претходни игуман, старац Мојсије, дао да у оквиру келијиног правила свакога дана изговарам Богородице Дјево педесет пута. Испричам ја то мом оцу Агатону, а он ми каже: Добро, али слушај, немој никада то за себе, то увек намени неком другом. И ево, колико већ година вршим то правило! Често сам због обавеза у ситуацији да заостајем, али увек забележим пропуст и после га надокнадим - кажем два пута у току дана. У овом тренутку сам, да вам исповедим, девет дана у заостатку. Јуче су ми јавили да се упокојио наш старац - он је Грк, али је живео у Хиландарској келији, тако да је припадао нашем братству - звао се Јоаким и био је јеромонах,па и ви се помолите за новопредстављеног Јоакима, јеромонаха. Када су ми то јавили, ја сам јучерашње правило - педесет пута Богородице Дјево - наменио за њега. Значи, на почетку сам се помолио: Упокој, Господе, душу новопредстављеног раба Твојега Јоакима, јеромоноаха, а онда педесет пута говорио Богородице Дјево. Требало би да сви ми имамо ту навику саосећања са ближњима много више изражену, да се молимо за њих, и да стално себе прекоревамо. Ја, ево, ово говорим вама, а сматрам да нисам ни почео тај подвиг. Сећате се како је старац Пајсије једном дошао у Атину – док је био на Светој Гори није знао вести, шта се догађа у свету – али, дошао је у Атину, и тамо боравио у стану код неког богомољца, који му је причао о рату у Вијетнаму. Старац је чуо за тај рат, али није знао детаље. Ушао у собу коју су му они доделили и онда је, каже, размислио: Колико сада тамо људи страда - и деце и недужних цивила - и колико патње је тамо, а ја ни једну молитву нисам изговорио за њих. Тада је прекорео себе и решио да целу ту ноћ проведе молећи се за те страдалнике. Они, наравно, нису ни православни, али јесу иконе Божије, деца Божија, и он се молио за њих као и за све људе што се молио. Чуо је, каже, буку са улице – пролазили су аутомобили – и замишљао да је то звук тенкова и авиона. Тако је себе подстицао на молитву. Чак је, ето, један старац Пајсијевелики молитвеник, имао потребу да себе стално укорава и исправља. Тако и ми да се трудимо, и да сваки тренутак користимо за молитву за наше ближње. Међутим, опет подвлачим како не смемо да узимамо на себе неки посебан подвиг, него са благословом. Ја сам, рецимо, добио благослов – педесет путаБогородице Дјево – и потпуно сам миран, ако тако могу да кажем. Ето, мислим да сам одговорио.
На конференцији која је била посвећена прослави хиљадугодишњице присуства руског монаштва на Светој Гори, и која је била је одржана у храму Христа Спаситеља – доле, у крипти, имају велику салу – присуствовао је, у ствари био на отварању, сам Свјатјејши Патријарх Кирил. Он је тада одржао слово, и рекао како после можемо нешто да га питамо. Сада, знате како, Руски Патријарх, са помпом кад се појави, људи просто не смеју да га погледају, а камоли неко нешто да га пита. Иако он у личном контакту – долазио је у Хиландар – не изгледа тако, али институција Руског Патријарха изгледа некако високо да не смемо да му се обратимо питањем. Ја сам баш са интересовањем чекао да видим ко ће да пробије лед, и прво су се калуђерице обратиле.“
Владика Јован:
„Хајде, да видимо - хоћете ли сада да пробијете лед? Хајде, калуђерице!“
Отац Зоран Крстић:
„Хтео бих нешто да питам оца Методија, док се монахиње још мало охрабре. Оче Методије, по Вашем мишљењу, како ћемо да решимо недостатак људи? Замислите неискусног игумана који, читајући све ово, проба да скочи на ту лествицу. Шта и какву штету он може да направи? Како мислите да се то може решити?“
Игуман Методије:
„Отац Арсеније – он је некада био у Рашко-призренској епархији, сада је прешао у Митрополију Црногорско-приморску – је добио благослов од Митрополита да води једну емисију на Радио-Светигори. Митрополит му је рекао: Хајде, човјече, обрађуј неке монашке теме, то нико не обрађује. Отац Арсеније је дошао на Свету Гору да би направио једну емисију, и тамо је разговарао са духовницима. Тада ми је поставио то питање, слично овом које сте Ви рекли. Ја сам узео слободу да нешто кажем, што можда превазилази пристојност духовну и црквену –али ја ћу опет то да поновим. Надам се да нећу бити превише дрзак. Дакле, моје скромно мишљење је да у свакој епархији постоји пуно манастира, светиња, које је неко са великим знојем и трудом саградио, одвајајући од уста. Наш народ никада није био богат, до можда у оно време старо – време Светог Краља Милутина и Светог Цара Душана. У наредним вековима, не само да нисмо били богати, него смо били робље. Неко је са великим трудом, одвајајући од уста, градио те светиње, и заиста је штета да се у њима не служи Литургија. Са друге стране, и свака људска душа је такође светиња, и морамо још више пажње да обраћамо на њу, и да знамо да све ове грађевине и ови манастири, који су заиста велике светиње, ипак само служе за спасење људи. Нису оне саме по себи циљ. Зато морамо да нађемо неку равнотежу. Моје скромно мишљење је како би било добро да се у свакој епархији формира једно општежиће, мало јаче и бројније, поготово ако је реч о мушким манастирима, они су онако више жртвовани – будући јеромонаси, који могу да служе и да буду игумани у тим манастирима који треба да се обнављају. Када се, са благословом Епископа, обнови неки манастир, нека светиња, онда да Епископ пита тог настојатеља – да обојица расуде, помоле се Богу – и одреде некога мало искуснијег, кога ће, са још једним илидва сабрата, поставити на неко време, да живе у том манастиру, да служе Свету Литургију,чак и да, ако треба, примају народ, кажу неку поуку... Ако је тај монах зрео, онда може и да исповеда тај народ. Они не треба да буду одвојени, већ треба, дуже време, да остану у послушности свом игуману код кога су били. У ствари, да не буду неко посебно братство, већ да буду део тог братсва са којим су били претходних година, а да буду ту – у том манастиру – као на неком послушању. Али да и живе у послушности како би, на тај начин, избегли велике замке у које упада неко ко је још увек неискусан, ко још није стасао, а већ је добио неку власт, и све што иде са тим настојатељством. То да буде на неко одређено време. Наравно, после тога Епископ, у договору са игуманом, поставља неког другог. Тако да се смени неколико њих. Када се, након дужег испитивања, види да је неко сазрео, онда Епископ може њега да назначи за сталног настојатеља тог манастира, и да се они одвоје, и буду посебно братство које ће бити зрело, и које ће имати храбрости да прима нове искушенике. А ти, који долазе у тај манастир, видеће и сами да је реч о искусним духовним људима, и да ће ту моћи да нађу духовну утеху и духовно руководство. На овај начин су, мислим, и вук сит и овце на броју, како каже изрека. Добићемо једну нову светињу – било да је реч о новоизграђеном манастиру или неком старом, који је био напуштен па сада обновљен – добићемо Свету Литургију, добићемо службе у том манастиру. Створићемо могућност да народ који ту живи долази ближе својој Цркви, а ипак нећемо одмах бацити у ватру те људе – да одмах буду на искушењу – ни сами нису довољно зрели, а морају некога да приме. И ово сам имао прилике да чујем од неких који су дошли: Дамени сад и дође неко, ја не смем да га примим, јер сматрам да нисам за то. Ето, кроз то неко дугогодишње испитивање видеће се ко је зрео. Такође, током тог периода том неком ће бити пружена могућност да сазри. Док се то не деси, он ће и даље бити у послушности свом настојатељу, и Епископ ће му јасно рећи да је то само једно привремено послушање. Оно може да траје годину, може две, три, али он увек зна да ће се вратити у свој манастир, у своје општежиће, и биће покривен тим благословом. Неће бити гурнут у ватру – да сам одређује шта треба да се ради – него ће увек питати искуснијег, оног који га је до тог дана руководио. С друге стране, манастир ће живети и Владика ће имати ту, да тако кажем радост – да се више Литургија служи у његовој епархији. Мислим да је ово један од начина да се избегне овакво искушење. Посебно ако дође до искушења у неком манастиру – до неке свађе, рецимо. Тада се дешава да неко, ко је можда правио проблем, испадне награђен. Како ће он после да учи некога послушности, ако он сам није показао то на делу. Морамо сви да се потрудимо да трпимо свог брата, да научимо шта је заједница, а не да тражимо да нас Владика премести у други манастир. Тако ја овде нисам могао да трпим, правио сам проблеме, а сад ће још да ме награди тако што ћу добити некакву почаст. Како ћу ја сада да учим друге, када то нисам показао на делу?! Зато кажем још једном – то је моје скромно мишљење – да би овај начин био веома погодан. Људи се неко дуже време обучавају монашком животу, и поред тога што добију неко послушање, током неког периода и сами буду као настојатељи. Не буде, међутим, неко од њих прави настојатељ, већ само живи издвојено – као што скитови, који су поред неких манастира живе издвојено, а у послушности су свом игуману. Било би добро да не буду у потпуности економски независни, те да сада они, као неискусни у духовном животу, морају још да имају и то оптерећење – него некако увек у сарадњи са својим манастиром, као да су му метох. То не мора званично да буде метох, него само да имају такав однос. Тако би они били покривени, и тако би се полако, добијањем неких одговорности, видело да ли су они за то. Онда Епископ може да види њега ту, на том месту, и да каже: Заиста је овај човек сада зрео, и ја га ту постављам. Он је сада настојатељ, и ја сам сигуран да ови што су са њим – један или двојица, које смо узели из овог манастира, као и они који ће доћи касније – да заиста бораве у здравој средини. Ето, мислим да је ово решење.“
Владика Јован:
„Заиста је ово мудар одговор, оче игумане. Ту се сада, у животној пракси, јавља један проблем. Ово што Ви кажете јесте, заиста, на свом месту и применљиво је тамо где има више људи. Имамо један практични проблем када хоћемо да оживимо неки манастир. Оно што каже народ – ви крпите, а немате чиме – а желели бисте да тај манастир оживи. Поставите тамо човека, можда и неискусног, и он врши Литургију, врши молитву, али ви видите да тај човек, будући да није научио да слуша, не зна ни да заповеда. Мени је мој духовник говорио: Онај који не зна да слуша, који се није научио да слуша, никада неће знати ни да заповеда како треба. Поставите ви њега тамо, и он врши то како врши, али му се осладило то што је старешина. Почиње полако да одбија да прими поуку, чак се на поуку увреди. Сматра да је манастир, ружно је то што ћу сада рећи, његова прћија. Он не одговара никоме – ни свом духовнику, ни свом Епископу, ни Цркви, на крају крајева. Шта онда радити са таквом особом? Како га вратити у тај благословени поредак послушности? Јер, он је изашао из оквира послушности. Он сматра да је само оно што он ради – или оно што раде у манастиру – апсолутно исправно. Ако га питате о овоме, почеће да одговара помало лицемерно: Па, јесте то тако. Слушаће вас, али кад изађе од вас - опет ће наставити по старом. Дакле, шта ту сада чинити? Ово моје питање је у вези са оним што је рекао отац ректор. Ми, поједини, олако схватамо духовништво. Као што сам малопре казао – како ми то сматрамо да смо Богом дани. Како душу спасити? Ово је моје лично мишљење. Не говорим сада као Епископ, већ говорим на основу толико година живота у манастиру. Како неком ставити до знања да све то што ради – чак и молитва коју чини – није спасоносно, и да га то неће спасити? Јер је без благослова. Јер је он сам себи дао благослов за који мисли да је једини исправан и – готово. Не треба му више нико. Човек који мисли да може да иде правим путем до Бога, тамо, сматрам, никада неће стићи, ако се не служи овим што сте ви казали, ако се не служи благословеном послушношћу. Поменули сте манастире које сам у основао у Америци. Морам вам рећи да су они тамо били разних вера. Било је Јевреја, протестаната и католика. Видео сам, међутим, да се са њима могло лакше радити. Зашто? Зато што су се они, тек када су примили Христа, нахранили и да све то што је ранијебило, није била храна, она која њих спасава. Често смо разговарали, а у Америци је проблем его, то знате. Мени је било чудно када човек каже: Владико, погледајте овај мој, што кажу савремено сада, ЦВ. Хоћу да конкуришем за посао. Ту он о себи говори да је најбољи, да је најпаметнији, да је одличан у овоме, да је одличан у ономе. Кажем му: Чекај, човече, како можеш то послати, то се сукобљава са неким хришћанским начелима. Он одговара: Па, ми се овде учимо од детињства да о себи мислио толико високо. Док ово говорим, сећам се тих својих монаха и монахиња – шта је њима био проблем када је у питању послушност. Они су беспрекорно извршавали послушност – да ли моју, као Епископа, да ли игуманову, али нису били задовољни. Зашто? Ја то, каже, испуњавам зато што ми је речено, али мени мој его говори другачије, и према томе, ја не осећам плодове послушности коју сам извршио. Јер, мени его говори да нема потребе да слушам, да ја знам много боље. Ја ипак урадим како се тражи од мене, али не осећам задовољство. Говорио сам им, онда, шта је то послушност. То није само извршавање наредбе, већ се послушност огледа у љубави према томе што ти је речено. Да ти то извршиш из љубави, па нека је и наопако, јер онај ће да одговара! Сигурно да не треба да уради ако му каже да скаче у воду. Али ако ти је онај рекао: Изврши, па се моли, по оној Акакијевој, који је засадио суво дрво. Шта би ти рекао на то да мени неко сада каже: Хајде, Владико, засади суво дрво, и оно ће израсти. Ја бих казао: Чекај, немој ме правити лудим. Али је онимао ту послушност, ту љубав према ономе који му је био претпостављени. И када је дрво уродило плодом, шта је рекао старац? Рекао је: Дођите, братије, окусите плодове послушности. Шта, дакле, радити у том случају? Хоћеш да оживиш један манастир, хоћеш да помогнеш, али се онда човек одвеже, и заборави на своје границе живота и послушности.“
Игуман Методије:
„Зато сам и рекао да сте добро урадили што сте то поново још мало објаснили, да нам буде јасније. Заиста смо ми, људи, подложни сујети, и властољубљу, и славољубљу. Да би Ви, као Епископ, у својој епархији то предупредили, потребно је да се томе који се поставља, нагласи како је то једно привремено послушање. Потребно је да му се то каже, да се одреди рок од годину дана, и да он зна да ту није дошао да буде стални настојатељ, већ да му се саопшти: Бићеш ту годину дана.Ако има могућности, да му се додели – од братства из кога је – барем још један монах, како не би био сам. То сазнање ће му, на неки начин, ипак помоћи да не падне у искушење.“
Владика Јован:
„Али, када изађе из оквира, не можеш га више вратити –у томе је проблем.“
Игуман Методије:
„Да. Зато је и добро да то не траје много дуго, и да, с времена на време, долази у свој матични манастир. Добро би било и да се жртвује, да на неки празник тамо не мора да се служи Литургија, него да онпроведе неколико дана у матичном манастиру и исповеди се код свог игумана. Та веза не треба да се прекида у потпуности, већ треба да се одржи неки однос – да то буде као метох, како смо већ рекли. Не мора званично тако да се назове, али да монах осећа како је тамо само на послушању. Као што Ви кажете, ово заиста јесу ствари које ће помоћи, али и поред свега тога човек опет долази до искушења. Ево, рецимо, искуства из нашег манастира, и манастира на Светој Гори. Код нас се послушања деле сваке године. Почетком године, игуман и Сабор стараца одређују ко ће бити на ком послушању. И то послушање је само на годину дана. Конкретно у манастиру Хиландару, то се одређује на Јовањдан, сутрадан по Богојављењу. Седнемо - игуман и саборни старци - и тада се прочита списак ко је на ком послушању. Свети Сава заповеда у Типику – да за послушање економа и црквењака одређени монаси треба да узму и кључеве. Тако, рецимо, црквењак донесе кључ од цркве, донесе и црквењачки Устав – у коме пише када је која служба, како се када звони – и све то стави пред икону Богородице. Онда игуман му предаје кључеве и Устав и каже: Молитвама Пресвете Богородице и преподобних отаца, постављам те на послушање еклисијарха. Исто тако и економу. Такође именује и епитропе – то је код нас као намесник, помоћник игумана. Они такође оставе кључеве, а често се дешава да исти монах буде на истом послушању неколико година – он оставља кључеве и одмах их поново узима. Али, сам тај чин –да је он оставио кључеве и не држи их у џепу барем тај један минут - помаже да он схвати како је то послушање било само на годину дана.“
Владика Јован:
„Изгубио власт.“
Игуман Методије:
„Јесте. Он онда поново прави метаније пред иконом, прави метаније пред братством, тражи опроштај и молитве. И поново узима те кључеве. Када о овоме овако слушате, ви можете казати: То је идеално, то је као рајски живот. И поред свега овога дешава се да неко каже: Па чекај, мене су сменили. Како смо те сменили? Теби је то послушање било дато на годину дана. Подразумева се да ћеш, можда, и следеће године бити... Па, што сам ја сада смењен са овог послушања? Ето, заиста је велика та борба за спасење људске душе, поготово против ових страсти које смо навели – сујете, властољубља и славољубље. Те неке спољашње ствари, да их тако назовем, могу да помогну тако што ће се јасно нагласити како је то привремено. Он, с времена на време, одлази код свог игумана на исповест, по савет, да пита за важније ствари. Као да живи у неком метоху – то да му се јасно нагласи – и да никада не прекида такав однос, па ће му онда бити мало лакше када се врати. Због овога сам се мало оградио од исповедања. Наиме, ако Епископ процени, и ако му игуман, који је духовник, каже како би могао да исповеда – онда он то може да чини. Ако није спреман, онда нека служи Литургију и нека причешћује народ. Нека се за исповест организује свештеник, или нека се људи шаљу код другог духовника, а да се њима даје да чине само оно што им сигурно неће нанети какву штету. После више проба и слања неког другог, ви ћете након неколико година видети – појавиће се тај за кога ћете бити уверени да може то да обавља и ту да буде. Нека се онда он и одвоји, али ви сте се већ уверили да је он достигао довољну зрелост, и да више неће правити такве грешке, неће падати у те замке. Зато је врло битно да се све ово нагласи, да се тачно дефинише на самом почетку. Да се јасно, чак и писмено напише, и да он нема помисао да ће, ако је тамо отишао на годину дана – тамо и остати. Можда ће се вратити и више никада неће отићи тамо. То је, мислим, нешто што може помоћи. И поред свега овога, опет ће бити искушења, али добро – то је борба. Не можемо без борбе. Цар Мурат је рекао: Не може се царство задобити, све седећи на меку душеку.“
Владика Јован:
„Е сад, мала шала. Кога они оптужују када их смене – игумана или Сабор стараца?
Игуман Методије:
„Кажу: Они горе.
Владика Јован:
„Поставићу једно питање. Када, на пример, Епископ процени да неко не може да исповеда и одреди да други буде исповедник – да ли тог братства, да ли овога – а они се противе. Како ту, оче, поступити?“
Игуман Методије:
„Мислите на матични манастир или на онај нови?“
Владика Јован:
„Уопште. Ми сада, нажалост, овде немамо таквих матичних манастира. Имамо пример да је Епископ проценио, као у Грчкој што сте рекли, да не исповеда сваки свештеник, и рекао да би можда било добро да иду код искуснијег старца да се исповеде. Неки на то кажу: Не, ја сам исповедник, и ви не можете да идете код другога.
Игуман Методије:
„Да, то је врло важно, да се – када се неком поверава та дужност –то дефинише одмах, на почетку. Наравно да је овако идеално када замишљамо један манастир – да би било најисправније да игуман буде и духовник тог братства. У садашње време, међутим, видимо да можда нећемо моћи да пронађемо таквог човека. Зато је потребно да се одмах на почеткуто дефинише и не би требало даљуди имају проблемса тим и да буду против тога. Знамо за овакав случај на Светој Гори – ава Софроније кога сам цитирао, био је духовик неких манастира, чак и грчких, он као Словен, и живео је у једној пећини. Тамо се подвизавао, а долазио је да исповеда братију, јер су у том манастиру сматрали да нису за то способни, па су га сами позвали. Постојала је и таква пракса. И она, наравно, може да се примењује увек, чак и на Светој Гори. Нема потребе да неко сматра како је унижен тиме што није добио благослов за исповедање, већ треба да размисли да је тога било и у стара времена, када су живели много искуснијимонаси. Кажем, ово је једна могућност и није идеално решење. Најбоље би било када би сам игуман био и духовник. Слично ономе што је Свети Сава рекао за манастир – ако се умножи братија, да се именују и помоћници. Тако може бити и у епархији – да ови исповедају монахе, а ако се јави некакав велики проблем, онда да се обрате Епископу, који може лично да поразговара са тим братом, или са том монахињом. Битно је да имају некога пошто Епископ не може често да буде физички присутан. Тако да се у обитељима одреди неко ко може чешће са њима да разговара. Најбоље је да то буде игуман у мушком манастиру, али може да буде и неко други. Свети Сава каже за манастир Хиландар: Ако игуман није способан, да се одреди неко други. Ако нема кога у свештеном чину,може се одредити и обичан монах за то исповедање помисли. Самим тим је логично да у женском манастиру то буде игуманија, или нека искусна старица. Ако и није у чину тај код кога исповедају помисли, с ким се саветују, онда да им, када дође, молитву прочита духовник који је свештеник. Кажем вам како не треба да себе сматрају униженим они који су настојатељи, а немају благослов да исповедају, зато што је Свети Сава рекао за Хиландарског игумана како можда неће бити способан за исповедање других.
е послушност. Проблем који имамо у пракси, овде и у епархијама, јесте проблем са послушношћу Епископу, а не послушањем. Вратио бих се на почетек ове приче, на помисли. Мене више занима када је неко у послушности Епископу, и поретку Цркве, а када, са друге стране, постоје неке аномалије, да их тако назовем, у животу, у Цркви. Говорим о неким манастирима. Притом, у пракси имамо – што је мало чудно, и историјски– да сваки манастир има свој типик, и да свако мисли како је у праву. Значи, сваки игуман мисли да је он у праву за свој манастир, а када монах оде у неки други манастир, мора наново да се прилагођава њима. Али, то није битно. Хоћу да се вратим на почетак теме, на послушност. Мене занима следеће – ако је неки манастир послушан Епископу, не по послушању, да извршава послушање, већ у послушности и црквеном поретку.. Какви су моје мисли када видим други манастир који није у поретку? Мени је већи проблем када видим такве појаве. Шта ја, онда, да мислим о том братству, сестринству, које није у послушности? То је мени већи проблем. Занима ме и колико дуго – због ових који су у послушности –може да се толерише неко ко није у послушности? Јер временом, можда може да повуче и друге са собом.“
Игуман Методије:
„Поново говоримо о том односу послушности и послушања, дакле конкретно примењено на ово о чему смо причали. Рецимо, у једном мало већем манастиру, да га замислимо теоретски - ако и не постоји, но надамо се да ћете добити један мало већи манастир из ког ћете моћи да шаљете монахе – Епископ, у савету са игуманом, каже: Шта мислиш, оче игумане, ево овај манастир смо обновили, имаш ли ти неког јеромонаха, и једног или двојицу монаха, да оду с њим тамо и да буду годину дана? Дакле, то је то послушање. Исто је врло битно и ово што смо рекли – да буде у послушности. Њему је јасно дефинисано да је тамо отишао по послушању, и да ће тамо боравити неко одређено време – може да буде и краће, не мора да траје годину дана, може шест месеци – и да он за сва важнија питања мора да пита игумана, а игуман после да пита Епископа, ако је реч о нечем важнијем. Онда ће он спојити своје послушање, ту бригу – јер он није настојатељ, он се, у ствари, брине о том манастиру – и обавиће га у послушности. На крају ће показати највећу послушност када му се каже: Истекло је годину дана, ти се сада враћаш на своје старо послушање, тамо или у неком другом манастиру - и он се врати. Онда је спојена послушност са послушањем. Наравно, ово је све идеално. У пракси смо видели да ће некоме бити криво – био је тамо, на неком, као важнијем месту, па се сад враћа, али ако хоћемо да будемо прави монаси, онда морамо то да прихватимо. Не да сматрамо како смо тамо добили неку част, него да гледамо то овако - ти сад идеш тамо да служиш, у том манастиру радиш то и то годину дана, бринеш о том манастиру, и ни о чему другом. Он онда живи у послушности, а на том је специфичном послушању, али живи у послушности. И највећу ће послушност пројавити тиме што ће се, по истеку тих годину дана, вратити када му се то каже, и неће питати да ли може поново да оде тамо. Него, ако му се каже да ће ићи поново, он иде, а ако не – он прихвата друго послушање. На овај начин се спајају и послушност и послушање.
А о овом другом – та саблазан заиста постоји, и зато је потребно да буде поредак у Цркви. С друге стране, Господ је рекао: Потребно је да дођу саблзни, али тешко ономе преко кога дођу. Каже: Потребно је, но то, наравно, не значи да их ми сами производимо. Ми сви морамо да се трудимо, највише Епископ као духовни отац и глава епархије, да се све те саблазни уклоне. Ако се оне појаве, морамо знати да оне због нечега и треба да се појаве, јер је сам Господ рекао да треба да се појаве. Ми никада не смемо да гледамо на друге, него да кажемо оно што каже и Апостол: Шта мене брига туђи слуга, он својему господару стоји или пада. Да не гледамо, значи, на друге и на то шта они раде. Као што у једном братству или сестринству има ревносних монаха и монахиња, а има и оних који нису ревносни, или имају нека искушења. Не смемо њих да гледамо. Исто тако не смемо да гледамо друге манастире, да их осуђујемо и да се саблажњавамо, него да се молимо за њих. Како кажу Оци – кад устанеш на молитву, а дошла ти је помисао: Сад сам ја устао, а тај и тај и даље спава, боље ти је, кажу, врати се у кревет и спавај, иначе ћеш имати већу штету од молитве, него да си спавао. То је, у ствари, пример – можемо да радимо исправно, али ако осуђујемо друге још смо горе направили. Зато не смемо да гледамо шта раде други, него да увек гледамо себе – како у личном животу, тако и на манастире као целине.
Што се типика тиче - они су неко спољашње устројство – негде је писано овако, негде онако. Конкретно, Хиландарски типик има једну специфичност. Свети Сава дозвољава, у време Великог поста, Свете Четрдесетнице – осим прве и последње недеље – да уторком и четвртком, ко хоће, може да једе јело на уљу и да пије вино. Знамо да то скоро нигде не постоји, чак и људи у свету, они који су мало ревноснији, посте на води од понедељка до петка. Свети Сава је ту показао велико расуђивање. Знамо да је био велики испосник и да је у својој испосници, типикарници, написао типик који је најстрожији од писаних. Било је оних који су се подвизавали још строже, али од писаних типика овај је најстрожији – да целе године буде пост, осим суботе и недеље. Тиме је он показао расуђивање - није све уклопио у један калуп. Ондегде живе испосници, нека живе по тим правилима. У манастиру Хиландару, видео је, постоји велика влага – и данас је таква клима, и свакодневно је видљива – он је ту расудио и рекао да у том манастиру мора да уведе блажи типик. Зато је оставио уторак и четвртак на уљу. Тако нам понекад завиде Грци и кажу: Благо вама, имали сте Светог Саву. Шта сам, заправо, хтео да кажем? Наравно да су типици различити зато што су писани за другачије људе, за другачија места, онако како су их замислили ктитори, који су били надахнути Богом. Међутим, никада не смемо да кажемо је овај или онај типик бољи. Сваки је типик добар ако га ми испуњавамо, и знамо да нам је он само помоћно средство за пут у Царство Небеско. Они који најбоље познају ствари, они су, у ствари, и најотворенији. У манастиру Светог Павла постоји монах Герасим. Он важи за једног од најбољих познавалаца богослужбеног типика на Светој Гори. Он је сада већ остарио, али раније су, када је слава у неком манастиру, звали њега да буде типикар, да одређује богослужбени поредак. Њега сви слушају, а он све одређује – шта и како, јер богослужбени типик познаје у прсте. Једном приликом смо позвали његовог игумана да дође код нас на славу, Светог Саву. Дошао је и монах Герасим, али не у својству типикара, него у пратњи игумана. Тада је он код нас, у нашем типику, видео неке друге ствари. Знамо – у Српској Цркви, а и код нас, сретењска катавасија почиње да се пева на Светог Саву. Код свих других – Грка и осталих православних – на Светог Антонија Великог. Каже Герасим: Није данас та катавасија, а ја му одговарам: Код нас је тако. Ако је тако код вас, онда поштујем, каже он. И још ми је две, три ствари рекао, али када му одговорим да је код нас тако, он само каже: Добро, у реду. Када се уверио да то није грешка, већ је код нас тако, када је чуо да заиста постоји такав типик, уопште није коментарисао да ли је то исправно или није, да ли треба овако или другачије. Из овога се види да онај који има највеће знање – има и поштовање према другој пракси, према другом типику, другом правилу. Када би сви православни на целом свету радили све исто, били би као роботи. Нисмо ни рођени исти, сви се раликујемо. Зато не треба да гледамо друге. Поготово када неко пита: Какво келијино правило ти имаш? Па наставља: Ех, то није ништа, ја имам овакво келијно правило. Све је то ништа, све је то само помоћ, а циљ је један.“
Владика Јован:
"Apropos овога што сте говорили. Иматепојаву да – ако хоћете да преместите неког сабрата, и питате игумана, он ће увек предложити да из тог манастира оде онај који му није по вољи. Јер, тај смета да они који су му по вољи живе свој живот. То је прво, а друго – како, на пример, решити неки проблем у манастиру, а тај манастир не тражи савет? Како га решити? Јер он, што сте говорили о исповедању помисли, уопште не говори о својим помислима. Како му помоћи?“
Игуман Методије:
„Прво питање – наравно да сви ми, по свом самољубљу, увек ропћемо када имамо у својој близини некога ко нам прави проблеме. Старац Емилијан, бивши игуман манастира Симоно-Петријског – у својој књизи која носи наслов Благодатни пут –тумачи Житије Преподобног Нила Синајског. Како кажу његови монаси, у тој књизи је наш старац, ту је његово исповедање идеалног монаштва, ту је рекао како замишља монаштво. На једном месту је лепо изложио што говоре други, али је то заокружио. Каже: Свети Оци су спознали, а то нам преноси искусто Цркве, да нико не може да достигне светост уколико нема поред себе човека који ће стално да му прави проблеме, било да му се противи, било да му се не противи, али да га својом равнодушношћу, својомлењошћу стално нервира. Без тога нема духовног напретка. У самом чину монашења читају се поуке. Није свугде иста пракса – негде их чита овај који га приводи, негде свештенослужитељ који врши чин, негде Епископ, или игуман. Читају се разне поуке и тамо се на једном месту каже: Јер имаш и да гладујеш, и да жеђујеш, и да наготујеш и да будеш вређан и исмеван... И тако даље, али на крају каже: И све то мораш да трпиш Христа ради. Од кога ће он то да трпи? Од братије, наравно. Да је то нешто што је случајно, да се деси од некога са стране, то не би имало места у чину монашења. Ако је стављено у сам чин монашења, значи да је то суштинско, нераздвојно од монаштва. Ми то тако схватимо. Настојатељ, ма колико да му је тешко, мора да буде на висини задатка. Како каже Свети Владика Николај – сви ови лекови које пијемо за здравље су горки да би нам се, изгледа, показало – као слика – како и ови духовни лекови исто морају да буду горки. Да не може нешто што је слатко да нас лечи. Настојатељ треба да има свест, да буде на висини свог позива, да зна како је дужан да реши проблем, не да га уступи Владики – нека се Владика њиме бави, у смислу бриго моја пређи на другога. Он треба да буде спреман да носи тог сабрата, знајући ово што каже старац Емилијан да без тога нико не може да достигне светост. Ако се на то не подсећамо сваког дана, никада нећемо код себе створити ревност за трпљење свог сабрата. Ово што вама сада причам, ја ћу, ево, већ сутра прекршити. Љутићу се, рећи ћу: Што смо примили овога, нисмо требали да га примимо. Што не оде негде? То, у ствари, показује само моју слабост. С друге стране, ја се на то увек подсећам. Када прође неко време, ја кажем себи: А шта каже Старац Емилијан?Баш без овога ја не могу да достигнем светост. Значи, он ће ми највише помоћи у светости, а не ови који су добри. Зато и кажем да игуман мора да има ту свест. Не да одмаже тако што ће са себе да скине неки терет, него да каже: Ја ћу трпети овога и то ће ми донети благослов и благодат од Бога, а бићу великодушан и рећи ћу владики да он треба да добије овога који је добар. Наравно, и владика има своје мишљење - њих двојица ће се посаветовати и изабраће некога. Друга ствар - рекли смо да је то нешто привремено, и у крајњем случају, он може да каже: Овај ће опет да ми се врати, па ће бити још горе. Боље онда да га трпим оваквог, у овом стању, него да се још више поквари. Ово је нешто што треба свако да зна, и да схвати да он, као настојатељ, није ту да води бригу само о свом манастиру, него о целој епархији, да помаже Епископу у целој епархији. Шта значи то: Ја ћу са себе да скинем терет. Направићу други проблем – неко га тамо предложи за нешто за шта он није – а све само да бих скинуо проблем са себе. Дакле, ми који смо у тој улози, морамо да имамо ту свест и да не размишљамо тако, него да размишљамо мало шире, да то буде нешто добро, за добробит целе епархије, целе Цркве. Не да решавамо неки свој проблем, јер ће се десити оно што смо рекли – послаћемо онога који није био послушан, који је правио проблеме и онда ће испасти да је он награђен, на неки начин, као што је рекао отац Јустин. По слабости ми гледамо и кажемо: Што ја да будем послушан?Ево видиш, овај није био послушан па је постао настојтељ.То је онда најбољи пут. То је погрешно.“
извор: svetogorac.blogspot.rs
Нема коментара:
Постави коментар