31. јануар 2017.
Изложба „Јасеновац – право на незаборав” отворена у Америци
У седишту Уједињених нација у Њујорку уприличено је свечано обележавање 27. јануара, Међународног дана холокауста. У галерији Фам, у Хобокену (Њу Џерси) отворена је изложба „Јасеновац – право на незаборав”, поводом обележавања 75 година од оснивања овог логора
извор: Политика
остатак текста прочитајте на www.politika.rs
извор: Политика
остатак текста прочитајте на www.politika.rs
фото: www.politika.rs |
Свети Сава Српски: Биографија
-Растко Немањић је трећи син великог српског жупана Немање и његове супруге Ане, рођен око 1175. године у њиховом двору у Расу.
-Растко је од 1190. до 1192. године био управник Хума, са седиштем у Стону.
-Растко бежи на Свету Гору 1192. године. У руском манастиру Пантелејмону примио је постриг, а у манастиру Ватопеду се замонашио и добио монашко име Сава.
-2. новембра 1197. на Свету Гору је дошао Савин отац Немања, који се 1196. замонашио и добио име Симеон.
-1198. Сава је боравио у Цариграду и од византијског цара Алексија III Анђела добио дозволу да обнови Хиландар. Током године је обновио Хиландар и са Симеоном написао Оснивачку повељу манастира Хиландара.
-У лето 1199. Сава је отишао у другу посету цару Алексију III. Том приликом је од цара добио опустели манастир Зиг и жезло којим ће се, уместо цара, потврђивати изабрани игуман Хиландара.
-1199. Сава је подигао Карејску испосницу, написао њен "уставац" и радио на превођењу типика манастира Богородице Евергетиде и његовом обликовању у Хиландарски типик.
-1203. Сава је рукоположен у чин ђакона, па презвитера, а затим у Солуну у чин архимандрита.
-1207. Сава је са моштима Светог Симеона дошао у Студеницу.
-Од око 1208. до око 1217. Сава је завршавао писање Житија Светог Симеона и Службе Светом Симеону. Обликовао је Студенички типик и организовао осликавање Богородичине цркве у Студеници. Одлази у мисију код бугарског великаша Стреза. Са братом Стефаном започео је подизање манастира Жиче.
-1219. Сава је у Никеји рукоположен за архиепископа аутономне и аутокефалне Српске цркве.
-1221. са братом је организовао свенародни сабор у Жичи на коме је установио српске епископије и можда крунисао Стефана за краља.
-24. септембра 1227. Сава је замонашио краља Стефана Првовенчаног непосредно пред његову смрт и дао му монашко име Симон, а Радослава, његовог сина и наследника, крунисао за краља.
-1229. Сава је први пут обишао светиње Свете земље. Сусрео се са јерусалимском патријархом, палестинским монасима и пустиножитељима и султаном Маликом ел Камилом, са којим се десетак година пре њега сусрео Фрања Асишки.
-1233/34. крунисао је Владислава, другог сина Стефана Првовенчаног, за краља и именовао Арсенија за свог наследника на архиепископском престолу.
-У пролеће 1234/5. кренуо је на друго путовање на Исток.
-13. јануара 1236. на повратку са ходочашћа, умро је у Трнову и сахрањен је у цркви Светих четрдесет мученика севастијских.
-У периоду између 1237. и 1241. мошти Светог Саве су пренесене из Трнова у Милешеву.
-Турци су на Велики петак 1594. мошти Светог Саве узели из манастира Милешеве, пренели у Београд и спалили их 27. априла те године.
Свети Сава Српски, Каталог изложбе, Историјски музеј Србије, Београд, 2016.
Стефан Првовенчани,
копија фреске из манастира Милешеве,
копирао Часлав Цолић, 2,4 x 0,8 м,
Историјски музеј Србије, инв. бр. 26
Свети Сава,
копија фреске из манастира Милешеве,
копирао часлав Цолић, 2, 35 x 1,0 м,
Историјски музеј Србије, инв. бр. 24
СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ГРИГОРИЈА: ЗАШТО ЈЕ СВЕТИ САВА НАЈВАЖНИЈА ЛИЧНОСТ ОВОГ ПОДНЕБЉА КРОЗ ВИЈЕКОВЕ?
Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије поручио је на Светосавској академији у Требињу да људи треба да брину једни о другима, као и да се овај свијет мора разумјети као од Бога даровани виноград и угледати се на доброг виноградара, који се кроз виноград креће пажљиво и брижно, пазећи да чокоти увијек стоје тако да не сметају ономе поред себе…
30. јануар 2017.
Припрема за пост 1. ЖЕЉА, Недеља Закхејева
преузми везу:
Ово кратко објашњење Великог поста је написано за оне-а њих је данас веома много-који желе да боље разумеју литургичку традицију Цркве и да у њој свесније учествују.
Речено је да је покајање почетак истинитог хришћанског живота и његов услов. Прве Христове речи, кад је почео да проповеда, биле су : "Покајте се". Али шта је покајање? У журби нашег свакодневног живота, немамо времена да о томе мислимо, и једино што сматрамо да треба да чинимо за време Поста састоји се у томе да се уздржавамо од извесне хране, да скратимо са забавом и разонодом, да одемо на исповест, да нас свештеник разреши грехова, да примимо причешће (једном у години) и онда сматрамо да је "све у реду" до следеће године. Ипак мора да има некакав разлог да је Црква издвојила шест недеља као посебно време за покајање и да нас позива на дуги и упорни духовни подвиг. Све ово, свакако, треба да се тиче мене, моје вере, мог живота, мога учешћа у Цркви. Зар није онда и моја дужност да разумем учење своје Цркве о Великом посту, да покушам да будем православни хришћанин не само по имену, него по животу?
Велики пост даје одговор на питање шта је покајање, зашто нам је оно потребно, како треба да му приступимо. Он је заиста школа покајања коју сваке године мора да похађа сваки хришћанин, да би продубио своју веру, да би проценио и, ако је могуће изменио начин свог живота. То је дивно поклоничко путовање на сам извор Православне вере, то је поновно проналажење православног животног пута.
Црква нам преноси значење овог јединственог времена. Кратко објашњење Великог поста је, стога, базирано углавном, мада не искључиво, на посним службама.
Надам се да ће и сам читалац доћи до закључка да у овом свету ништа није тако лепо и дубоко, тако одушевљено и одушевљавајуће као оно што нам мати Црква открива и даје-да уђемо у доба "посног пролећа".
Александар Шмеман, Велики пост, Братство св. Симеона Мироточивог, Врњци -Требиње, 2007.
о. Александар Шмеман, Извор лажне религије је неспособност да се радујемо...
Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости.
Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?
Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.
Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре!
„Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“
Протојереј Александар Шмеман, ДНЕВНИК, Епархија ЗХи П, Београд-Требиње, 2007.
Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује?
Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост.
Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре!
„Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“
Протојереј Александар Шмеман, ДНЕВНИК, Епархија ЗХи П, Београд-Требиње, 2007.
Старац Емилијан Симонопетритски, Како да препознам да ли је у мени туга?
Када погледаш себе и видиш године да пролазе, и своје неуспехе и трауме, грехе и унутрашње ране, маловерје, руине свога бића, лешеве својих помисли срца, којих је био пун твој живот; када видиш колико пута си се покајао, и ништа ниси урадио – савлада те нека туга.
Та туга може да се јави још и инстинктивно из нас самих, то јест из нашег егоизма, преузношења, јер бисмо желели да будемо велики, да немамо помисли, да немамо неуспехе. Безброј неиспуњених жеља чине нас тужним. Боље је да паднеш у шаке лукавих демона, легеона демона, него да паднеш у руке туге, јер она се тешко превазилази.
Зато буди трезвен. Буди будан, да те туга не савлада. У супротном, питање је да ли ћеш успети.
„Улов“: свака туга скрива неку заседу. Колико људи је постало улов демона туге, који своје заседе поставља свуда! Колико има људи, који са љубављу траже Бога, толико својих мрежа демон туге баца, и улов који хвата је неизбројив. Јер туга се скрива иза претварног смирења, иза лажног покајања, иза лажног доживљаја љубави Божје, иза безброј ствари, стога се човек, не бивајући свестан тога, оберучке ње прихвата, и постаје сасвим бескористан.
Туга је способна да уништи снагу у човеку. Не зауставља се све док те не онеспособи у учини сасвим немоћним за било шта. А најперфиднији начин који демон (=помисао) користи, јесте навођење речи Господње: Блажени који плачу. „Не“, каже нам авва Исаија, „не дајте се преварити. То је сатанско. То није од Бога“.
„Туга по Богу је радост, пошто видиш себе у вољи Божјој“, каже авва Исаија.
Претпоставимо да сам сагрешио као Преподобна Марија Египћанка, да сам све до сада живео (47 година) изопачено, и у овом часу кажем: „Сагреших, Господе, устаћу“. Како да препознам да ли је у мени туга? Ако настављам да мислим на свој грех, моја мисао је демонска.
Ако мислим на покајање, то значи да желим вољу Божју, и одмах имам радост предукуса воље Божје; одмах стављам себе међу невине, чисте, покајане; у сабор са свима Светима.
Не мешај, дакле, сатанску, демонску тугу са тугом по Богу. Туга по Богу је радост, јер пред собом видиш Бога, због Кога живи срце твоје, па стога у теби царује Господ Исус Христос. То је истинска, богоугодна туга!
извор: Богословија Призрен
НАЈВЕЋИ ДАР
Синоћ сам био у Љигу да говорим на почетку светосавског бала, а јутрос сам био на Литургији у љишкој цркви. Да заједно са оцем Светоликом и осталима покушам у себи да пронађем оног неодољиво симпатичног старешину цариника, Закхеја, његов детиње чист ентузијазам пробуђен вером у Христа.
Пријатно су ме изненадили концепција и организација светосавске свечаности у одјеку празника. Култивисано, са мало говора, пробраним песмама, костимираном играчком групом, па онда од валцера на "Тамо далеко" природан прелазак на необавезни део са обавезним колом које понекад заиста може да изгледа као слављење живота. А људи овде заиста умеју да играју коло. Знају да играјући у колу раде нешто заиста важно. Све заједно тако отмено удаљено од естрадно-политичких "ријалитија".
Упознавање, разговори...
Путујући по Србији не могу а да не приметим колико у српском народу скривене енергије чека да буде усмерена. Молитвама Светог Саве дај нам Боже снаге да издржимо још мало док нам се духовни вид не поврати да поново можемо да видимо путоказе које су нам свети преци оставили.
Сваке године око Савиндана обавезно узмем у руке Савину Жичку беседу о правој вери.
И увек се на самом почетку осетим као ђачић коме је крајње време да се уозбиљи и послуша учитеља:
"И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их".
Разумите их - а односи се на најважније моменте везане за нашу веру. Као да је то тек лако. Као да просто пристајањем и укључивањем воље можеш да разумеш...
Али, кад послушно приђеш разумевању тог текста који није предугачак и нема у себи неких посебно "оригиналних" мисли, одједном ствари које су ти иначе познате, уз стрпљивог учитеља Саву почнеш заиста да разумеваш.
И сваки пут кад тако лагано и са разумевањем дођем до речи:
"...зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада!" - сетим се и своје и наше заједничке неодговорности и незахвалности за оно што су нам свети преци оставили.
Не ради се ту о некаквој естетици, па ни пакету неких високих вредности. Ради се о незамисливом дару - да не умремо никада! Како човек уопште може да се захвали за толики дар?
Кад бисмо се само мало чешће трудили да разумемо шта нам наш велики духовни отац Сава говори, настављајући труд апостола и светитеља преко којих је вера стигла до српског народа, ми бисмо били много бољи борци живота а против смрти.
Не бисмо допуштали смрти да нам улази у живот и да побеђује и пре него што уради оно шта ради иначе са природом. И нас ни оне око нас. Не бисмо морали да говоримо о одумирању вредности о одумирању народа, не бисмо допуштали да стара вера и култ мртвих имају и дан данас већи утицај на наш народ од Православне хришћанске вере.
Само кад не бисмо одустајали од труда да разумемо речи које нам је Свети Сава упутио пре осам векова на великом црквено-народном сабору у Жичи.
Свети Сава је био и остао наш духовни вођа али он је био и велики политичар. Отровани политиком треба редовно да се подсећамо и да подсећамо наше политичаре да секташка страначка логика не може да одлучује о судбини народа који је прихватио Христа и који макар и формално још увек прихвата просветитељство Његовог великог сведока, Светог Саве.
И они који се приклањају Западу и они који се више ослањају на Исток морали би у све велике одлуке да проверавају једноставним критеријумом - да ли нас те одлуке одводе од светосавског завета или га примењују у нашем времену.
А коло је још увек драгоцено. Да се сетимо да још постојимо као народ који жели да живи и слави живот а не смрт. Да користимо највећи дар који нам је дат: "бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада!"
На оним духовно даровитијим, на свештенству и на свим верујућим који се из недеље у недељу у Светој Евхаристији подсећају захвалности је да цео народ одлучно опомињу на опасност заборава великог дара .
Слава ти и хвала Свети Саво Српски.
ђакон Ненад Илић, Савиндан, 2017.
извор: ФБ
Преподобни Антоније Велики и Свети Атанасије Велики
17/30. јануар |
преузми везу:
Свети Антоније и Свети Атанасије
18/31. јануар |
извор: Манастир Вазнесење
29. јануар 2017.
Прослава Светог Саве у Студеници
Опште је познато да је свети Сава посебно био везан за манастир Студеницу и за студенички крај, те тако прослава Савиндана , нама се чини, овде има посебну лепоту.
На празник Светог Саве првог архиепископа српског, просветитеља и учутеља, молитвеника и измиритеља браће и свега рода нашега, служена је света литургија у манастиру Студеница. На светој служби сабрао се верни народ, учитељи, наставници и деца.
По завршетку свете службе, причешћа и целивања моштију ђаци су честитали монасима славу и заједно са њима учествовали у резању славског колача.
Након тога у манастирском конаку студенички ђаци су одржали приредбу а братскво манастира их је угостило чајем, уштипцима и пакетићима.
Традиционално и ове године у ОШ “Стефан Немања” монаси су пререзали славски колач. Затим је уследила школска приредба са народним играма и рециталима о нашем најмилијем Светитељу. Овогодишњи домаћин школске славе био је Раде Перишић.
Народни музеј у Краљеву приредио је лепу и занимљиву изложба о Светом Сави. На изложби су приказани световни живот Растка, трећег сина великог жупана Рашке Стефана Немање, његово одступање од земаљске власти, одлазак на Свету Гору и замонашење под именом Сава… На отварању изложбе игуман манастира Студенице архимандрит Тихон одржао је пригодну беседу.
извор: Манастир Вазнесење
извор: studenicainfo.rs
Светосавска свечаност у Чачку
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина у присуству високопречасних отаца, монаштва и свештенства Епархије жичке и многобројних грађана, 27. јануара 2017. године у великој сали чачанског Дома културе, у организацији СПЦО Чачак при храму Вазнесења Господњег, свечано је прослављен празник Светог Саве.
Под окриљем храма Вазнесења Господњег велика сала Дома културе била је испуњена онима који су дошли да празник првог српског Архиепископа прославе заједно са искусним уметницима и младима који су на путу да то постану. Учесници су током програма изговорили и отпевали најлепше стихове посвећене најважнијем српском Светитељу, христоликом путеводитељу наших живота – Светом Сави.
У духу четврте велике обнове храма Вазнесења Господњег, немањићке Богородице Градачке, тема овогодишње Светосавске академије била је “Задужбинарство“.
“Нису задужбине само цркве и манастири, већ и болнице, домови за сирочад, школе, путеви, чесме. Задужбина је и лепа реч, утеха, помоћ ближњем. Свако добро које се уради за друге, из љубави према Богу. Задужбину није лако градити, велика је то жртва, а на жртву се приноси оно што се највише воли, најдрагоценије, јер жртва је израз љубави. И тако до дана данашњег. Светлећи нам кроз тмину, задужбине, као крајпуташи, обележавају епохе, говоре и уче нас и упућују на добра дела. “ – Радмила Мишев, ’’Приче из смеђе свеске’’
Пре почетка академије свечано је отворена изложба Средње уметничке школе из Чачка, на тему конкурса “Немањићке задужбине“. Изложбу је отворио Архијерејски намесник трнавски протојереј Небојша Дабић. Изложени су најуспешнији радови из области вајарства, дубореза и сликарсва, а најбољим радовима додељене су награде. Током једночасовног програма најлепше емоције пробудили су, својим наступима казивајући и певајући најлепше стихове о задужбинарству, хор “Вазнесењски“, Певнички трио при храму Вазнесења у Чачку (протојереј ставрофор Саша Јоловић, протојереј Мирољуб Јовановић и вероучитељ Ђорђе Радојковић), са посебним жаром и овацијама дочекани су изузетно млади гуслари Јован и Кристијан Павловић из Краљева, КУД „Дуле Милосављевић – Желе“ из Чачка, Глумачка радионица при Дому културе и ученици чачанске Гимназије. Академију су затворили најмлађи учесници, КУД „Бамби“ из Чачка.
Домаћин свечаности био је старешина храма Вазнесења у Чачку протојереј Мирослав Петров. Организатор програма био је јереј Слободан Јаковљевић, за сценарио су се побринули вероучитељи Милош Живановић и Ђорђе Матијевић, за видео продукцију, видео монтажу и техничку подршку био је задужен вероучитељ Ђорђе Чоловић.
Вероучитељ Милош Живановић
извор: eparhija-zicka.rs
Под окриљем храма Вазнесења Господњег велика сала Дома културе била је испуњена онима који су дошли да празник првог српског Архиепископа прославе заједно са искусним уметницима и младима који су на путу да то постану. Учесници су током програма изговорили и отпевали најлепше стихове посвећене најважнијем српском Светитељу, христоликом путеводитељу наших живота – Светом Сави.
У духу четврте велике обнове храма Вазнесења Господњег, немањићке Богородице Градачке, тема овогодишње Светосавске академије била је “Задужбинарство“.
Пре почетка академије свечано је отворена изложба Средње уметничке школе из Чачка, на тему конкурса “Немањићке задужбине“. Изложбу је отворио Архијерејски намесник трнавски протојереј Небојша Дабић. Изложени су најуспешнији радови из области вајарства, дубореза и сликарсва, а најбољим радовима додељене су награде. Током једночасовног програма најлепше емоције пробудили су, својим наступима казивајући и певајући најлепше стихове о задужбинарству, хор “Вазнесењски“, Певнички трио при храму Вазнесења у Чачку (протојереј ставрофор Саша Јоловић, протојереј Мирољуб Јовановић и вероучитељ Ђорђе Радојковић), са посебним жаром и овацијама дочекани су изузетно млади гуслари Јован и Кристијан Павловић из Краљева, КУД „Дуле Милосављевић – Желе“ из Чачка, Глумачка радионица при Дому културе и ученици чачанске Гимназије. Академију су затворили најмлађи учесници, КУД „Бамби“ из Чачка.
Домаћин свечаности био је старешина храма Вазнесења у Чачку протојереј Мирослав Петров. Организатор програма био је јереј Слободан Јаковљевић, за сценарио су се побринули вероучитељи Милош Живановић и Ђорђе Матијевић, за видео продукцију, видео монтажу и техничку подршку био је задужен вероучитељ Ђорђе Чоловић.
Вероучитељ Милош Живановић
извор: eparhija-zicka.rs
ОРО СЕ ВИЈЕ
СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ПОЈЦИ
извор: Манастир Вазнесење
ЖИВА ВОДА у манастиру Придворица
Манастир Хиландар фото: Доситеј Хиландарац |
Успињање на сопствени Атос
Смирај сунца на Атосу: док је сунце издисало последње зраке, ја сам се успињао како бих устао. Залазак сунца ме је затекао како се уз велике тешкоће пењем и пробијам кроз узану и стрму стазицу у правцу… Истока! Будући слаби вером, нама се овакви успони чине претешким и тегобним, док они који љубе подвиг – верујући, који су донели херојску одлуку да одбаце свет и све његове привлачности и задовољства, све то прихватају као одушевљеници. Ја сам се, дакле, пробијао негде дуж северне стране Атоса. Хтео сам да оделотворим слово светог Јована Златоустог : „Док је ваша чежња још врела, прените се ка оним анђелима – учините је још топлијом. Јер, наше слово неће моћи да распали ваше срце као што то може виђење ствари“.
Свети Сава Српски: ЖЕЗЛО
Жезло Светог Саве
13-17 столеће, позлаћено сребро, полудраго камење, горски кристал, ковање, гравирање, филигран, висина 143 цм,
Копирали: Вук Љубисављевић и Марсељ и Симон Чивљак
St. Sava's scepter
13-17 century, gold-plated silver, semi-precious stones, rock crystal, forging, engraving, filigree, height 143 cm, Treasury of
Copied by Vuk Ljubisavljević, Marselj i Simon Čivljak
СВЕТИ САВА СРПСКИ, Каталог изложбе, Историјски музеј Србије, Београд, 2016.
Свети Сава, гусле, срећа и врлине
''Гусле су највећа и најстарија српска библиотека. То је један од музичких инструмента који се помињу и у Библији. Због тога смо одлучили да ово вече, у оквиру наше Светосавске недеље, посветимо гуслама и нашим младим гусларима.'' Овим је речима Милоје Радовић, вршилац дужности директора краљевачке библиотеке, отворио програм у којем су учествовали млади гуслари, ученици Етнолошког одсека Музичке школе ''Стеван Мокрањац'' из Краљева. Они су изводили песме посвећене Светом Сави, првом српском архиепископу и просветитељу. Предводио их је њихов професор, гуслар Радован Пековић који је у уводној речи казао да се '' не зна када су гусле настале, ни када ће нестати, вероватно кад и ако нестане језика који се уз гусле пева.''
''Гусле су, као и Свети Сава, проносиле слободарски дух и оне су, као и светосавље, саборног карактера јер су окупљале људе кроз векове. Како је говорио Јован Дучић 'све што није опевао српски гуслар, умрло је за сва времена'. Тога су свесни и ови млади људи, који су у овом времену латили гусала – рекао је Радован Пековић.
Присутнима се обратио и беседничар Драго Брновић који је нагласио да су ''српске гусле, светосавска Црква и Косово нераскидиво тројство'', а да је Свети Сава ''ходио светом, а гусле су му биле пасош...''
Јуче је одржан и програм ''Свети Сава о срећи и врлинама'' у којем су учествовали полазници наше Луткарске радионице коју води учитељица Љуба Радета.
Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 25. јануар 2017.
др Милош Ковић, БЕСЕДА У КРИПТИ САБОРНОГ ХРАМА ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ, 26. ЈАНУАРА 2017.
СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА
Ваше Високопреосвештенство, часни оци, браћо и сестре,
Свака епоха је преломна и сваки дан је пресудан. Сваког тренутка суочавамо се са Слободом да одаберемо и одлучимо. Свака, и најмања ситница о којој брзо и рутински судимо, крије скривена значења и непредвидиве последице.
Кроз избор између слободе и страха, истине и лажи, пожртвованости и саможивости, ми се свакодневно сусрећемо са Светосавским и Косовским заветом. Свака Светосавска беседа би, верујем, требало да садржи очинске, јеванђеоске речи Светог Саве упућене игуману манастира Студенице Спиридону, у писму насталом у Јерусалиму, 1234. или 1235. године:
„Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?“
И у песми „Пропаст царства српскога“ „соко тица сива, светитељ Илија“ „цару Лази“ стиже из Јерусалима. На светитељево питање „коме ћеш се приволети царству?“ кназ Лазар одговара да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“.
Ваше Високопреосвештенство, часни оци, браћо и сестре,
Свака епоха је преломна и сваки дан је пресудан. Сваког тренутка суочавамо се са Слободом да одаберемо и одлучимо. Свака, и најмања ситница о којој брзо и рутински судимо, крије скривена значења и непредвидиве последице.
Кроз избор између слободе и страха, истине и лажи, пожртвованости и саможивости, ми се свакодневно сусрећемо са Светосавским и Косовским заветом. Свака Светосавска беседа би, верујем, требало да садржи очинске, јеванђеоске речи Светог Саве упућене игуману манастира Студенице Спиридону, у писму насталом у Јерусалиму, 1234. или 1235. године:
„Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета. Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист?“
И у песми „Пропаст царства српскога“ „соко тица сива, светитељ Илија“ „цару Лази“ стиже из Јерусалима. На светитељево питање „коме ћеш се приволети царству?“ кназ Лазар одговара да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“.
Свети Сава, Архангелски сабор, фреска, Москва, друга половина XVI века
"Ако ли је ко, браћо, лен као и ја, обличавајући своју прекорну немоћ и јадну леност и тешкоћу сна, ипак, прени се, о, љубљени, и замисли дарове које је обећао Господ да ће даровати онима који га љубе онима који се труде њега ради; јер рече божанствени апостол: "Што око не виде и ухо не чу, и на срце човеку не узиђоше, уготови Бог онима који га љубе."
Свети Сава
"Материјалист данашњи и данашња незналица који мисли да ничег није било пре њега, и да свет почива на материјалним основама, не може да замисли ни то да у том пепелу српства може бити једна ирационална снага, јача од свих других, која је допрла и до наших дана, која је била присутна у свему што се збило већ седам стотина година, која ће бити ту: и у оном што нас чека."
Милош Црњански
28. јануар 2017.
Светосавске свечаности, ОШ „Ратко Митровић“ Чачак
Основна школа „Ратко Митровић“ из Чачка ове године други пут за редом организатор је и домаћин манифестације „Светосавске свечаности“.
Циљ њеног одржавања јесте ширење духа Светосавља међу децом и одраслима кроз радионице, трибине, предавања и концерте који се одвијају у школи неколико недеља пред празник Светог Саве и бивају крунисане Светосавском академијом.
Ђаци ове школе заједно са својим суграђанима, наставницима и родитељима имали су прилику да уживају у концерту Црквене поезије из „Духовне лире“ Светог Владике Николаја Велимировића. Под управом вероучитеља Ђорђа Радојковића концерт су извели ученици Средње Музичке школе „Др Војислав Вучковић“.
Њихов наступ био је прожет молитвом као и духовним поукама како и ми да следимо пример Светог Саве и пронађемо пут који води у живот. Песме попут: Небеска Србија, Знаш ли ко те љуби силно, Славимо те Христе Боже драги, Помози нам Вишњи Боже, Господе Боже мој и Говори Господе само су неке од изведених ове вечери.
Живећи у времену духовне обамрлости, насушно нам је потребно да пред собом увек имамо лик нашег духовног оца Светог Саве. Прича о Светом Сави је најдужа прича коју прича Српски народ, а та прича не стари нити се умара и све што причамо само су њена поглавља.
Захвални Богу и Светом Сави, радујемо се што су ово духовно сабрање увеличали и бројни свештеници заједно са старешином Храма Вазнесења Господњег Оцем Мирославом Петровим.
„Светосавске свечаности“ собом носе низ образовно васпитних активности прожетих духом Светосавља, а овај концерт био је само један њихов део.
Вероучитељ Иван Ћурчић
извор: eparhija-zicka.rs
Циљ њеног одржавања јесте ширење духа Светосавља међу децом и одраслима кроз радионице, трибине, предавања и концерте који се одвијају у школи неколико недеља пред празник Светог Саве и бивају крунисане Светосавском академијом.
Ђаци ове школе заједно са својим суграђанима, наставницима и родитељима имали су прилику да уживају у концерту Црквене поезије из „Духовне лире“ Светог Владике Николаја Велимировића. Под управом вероучитеља Ђорђа Радојковића концерт су извели ученици Средње Музичке школе „Др Војислав Вучковић“.
Живећи у времену духовне обамрлости, насушно нам је потребно да пред собом увек имамо лик нашег духовног оца Светог Саве. Прича о Светом Сави је најдужа прича коју прича Српски народ, а та прича не стари нити се умара и све што причамо само су њена поглавља.
Захвални Богу и Светом Сави, радујемо се што су ово духовно сабрање увеличали и бројни свештеници заједно са старешином Храма Вазнесења Господњег Оцем Мирославом Петровим.
„Светосавске свечаности“ собом носе низ образовно васпитних активности прожетих духом Светосавља, а овај концерт био је само један њихов део.
Вероучитељ Иван Ћурчић
извор: eparhija-zicka.rs
Верољуб Вукашиновић, ПИСМО СВЕТОМ САВИ
У овом времену страшног убрзања
Кад све мање јесмо а све више нисмо
Оно што смо били у доба постања
Кад никоме нико не саставља писмо
Кад голуб се губи у бескрају гугла
И у слову више не мирише липа
Кад сва васиона и земаљска кугла
Сабити се могу у плочицу чипа
Кад екран трепери и све је по мери
Умрежења које у мрежу нас хвата
Кад све нас је мање у слози и вери
Док гледа нас око великога брата
Ја ти пишем свече другом немам коме
Као свом рођаку по вуку и храсту
Као крстоносцу заштитнику своме
И у писмо стављам овчицу и ласту
Стручак босиока јелена у скоку
Запустелу њиву урушену кућу
Слова ћирилице икону у оку
И молитву Теби за пут у беспућу
извор: klubmladihpesnika.blogspot.rs
Светосавље као филозофија живота
Александар Милојковић, Светосавска беседа, Земунска гимназија 2017.
Драги ученици Земунске гимназије, часни оче, поштовани директоре Земунске гимназије, уважене колегинице и колеге професори, драги светосавски свечари, ви који се учите и ви који их учите, драги гости;
Оно што је праотац Аврам за старозаветне Јевреје, то је Свети Сава за новозаветне Србе. Отац, учитељ и парадигма. Аврам напушта дом оца свога Таре, у Уру Халдејском и полази пут Ханана, земље обећане. Са Богом заснива берит (завет) и добија име Авраам. На том завету ниче читав један народ – Израиљ. Принц Растко напушта двор оца свога, великог жупана Стефана Немање и полази пут Свете Горе. Пред Богом Растко даје монашки завет и добија име Сава. На том заветном имену сабраће се читав један народ – Срби.
Драги ученици Земунске гимназије, часни оче, поштовани директоре Земунске гимназије, уважене колегинице и колеге професори, драги светосавски свечари, ви који се учите и ви који их учите, драги гости;
Оно што је праотац Аврам за старозаветне Јевреје, то је Свети Сава за новозаветне Србе. Отац, учитељ и парадигма. Аврам напушта дом оца свога Таре, у Уру Халдејском и полази пут Ханана, земље обећане. Са Богом заснива берит (завет) и добија име Авраам. На том завету ниче читав један народ – Израиљ. Принц Растко напушта двор оца свога, великог жупана Стефана Немање и полази пут Свете Горе. Пред Богом Растко даје монашки завет и добија име Сава. На том заветном имену сабраће се читав један народ – Срби.
27. јануар 2017.
СВЕТИ САВА СРПСКИ / ST. SAVA OF SERBIA, Краљево, 26.1.2017.
Молим оне који ће после мене бити, испунити оно што ја због кратковременог живота не доврших.
Свети Сава, Типик архиепископа Никодима ( реченица из изгубљеног Савиног списа Света словеса)
I ask those who will come after me, to complete what I have left unfinished in this transitory life.
St. Sava, The Typikon of Archbishop Nicodemus ( a sentence from Sava's lost work Holy Letters)
Молбе Светом Сави
извор: Protođakon Vlado Mikić
Матеја Матејић, БЛАЖЕНСТВО
Не тражим више потврде ни чуда
Другог живота и Твог постојања,
Јер цело биће Тобом ми одзвања
И ја те сада, Боже, срећем свуда.
Све ми је блиско и све ми је знано,
И љубав за све надима ми груди.
Бол ми је мио и драги ми људи,
Јер све је Твојом руком ткано.
Сад ми је душа као мирно море
У коме безброј живота почива
И отсјај света с бљеском се прелива.
- И срце моли, усне жаром горе...
Другог живота и Твог постојања,
Јер цело биће Тобом ми одзвања
И ја те сада, Боже, срећем свуда.
Све ми је блиско и све ми је знано,
И љубав за све надима ми груди.
Бол ми је мио и драги ми људи,
Јер све је Твојом руком ткано.
Сад ми је душа као мирно море
У коме безброј живота почива
И отсјај света с бљеском се прелива.
- И срце моли, усне жаром горе...
фото: Филигран Покимица |