"Путоказ за Царство Небеско" светитеља Инокентија

   Катихизис светитеља Инокентија "Путоказ за Царство Небеско" написан је на алеутском језику 1833. године за домородачко становништво Алеутских острва која се простиру од Камчатке до Аљаске. Касније овај катихизис је преведен на руски и само у периоду између 1839. и 1855. објављен у четрдесет шест издања. Године 1952. преведен је на енглески и до 1999. објављен у шест издања. Ово је прво његово целовито издање на српском језику.  Катихизису претходи опширно житије аутора, светитеља Инокентија, Митрополита московског, апостола Америке и Сибира, без сумње једног од најактивнијих хришћанских мисионара свих времена. Већи део живота светитељ је провео у суровом природном окружењу Сибира и Аљаске, уз велика одрицања, у крајњој оскудици, имајући пред собом увек само један циљ: да што већем броју душа покаже пут ка Царству Небеском.  "Његови мисионарски подвизи – пише И. П. Барсуков у предговору за први том митрополитових писама – били су апостолски не само по томе што се мисионарско служење иначе назива апостолским, него и по своме духу и својој сили. Попут древних равноапостолних просветитеља, грчког цара Константина, руске кнегиње Олге, грузијске царице Нине и кијевског Великог кнеза Владимира, он је хришћанством просветио велика пространства на Тихом океану, затим руске поседе у Северној Америци, као и Камчатку и Амурску област... Његово име постало је славно и поштовано. Не само сваки Рус коме је стало до части и славе отаџбине, него и сваки културан и образовани човек, био он Енглез, Немац, Француз или Американац, са поштовањем се клања пред узвишеном личношћу нашег камчатског и алеутског апостола". 

Црква Васкрсења Господњег из 1825. године на острву Уналашка на Аљасци (у оно време Руско Царство, данас САД)...

   Свети Инокентије је био научник, морепловац, историчар, преводилац, истраживач нових земаља, оснивач градова, градитељ храмова, али пре свега пастир људских душа. Као неуморан путник преваљивао је хиљаде километара, али не из радозналости или из пуке жеље да види свет, него зато да би људима могао да покаже пут ка Богу: "Господе! – говорио је – Свака моја жеља је пред Тобом и од Тебе, чини Своју вољу у мени и кроз мене. Твој сам, Твој и хоћу да будем свуда и свагда. Чини са мном што Ти је угодно, и у овом и у будућем животу: нека будем обично оруђе у Твојим рукама". Но, највреднији резултат његових мисионарских напора свакако представља то што староседелачки народи Аљаске и Источног Сибира до данас брижљиво чувају Православље, заједно са успоменом на свог апостола и просветитеља.

   М. С.
  У Херцег Новом, 22. В / 4. VI 2008.   Спомен светог мученика Јована Владимира  

   извор: Путоказ за Царство Небеско

фото: www.predanje.com