Био је несвакидашња појава: монах светогорског искуства, а у проповедничкој служби народу; стари монах, а корисник нових технологија; старац по годинама, а младић по мисионарској ревности...
Драгог брата у Христу Господу и сатрудника на пољу мисије Цркве, блаженопочившег архимандрита Гаврила, игумана манастира Лепавина, последњи пут сам видео прошле године приликом посете у београдском Кличничко-болничком центру. Тада смо, међутим, најмање разговарали о његовом здрављу, које нам је некако била тек успутна тема. Највише само разговарали о мисији Српске Цркве јер је та тема заправо и била живот о. Гаврила - његово тело је само носило мисионарски замах унутрашњег човека. Били само убеђени да је његова болест само пролазна епизода и да ће брзо на ноге и на мисионарско поље. Господ је, међутим, имао другачији план, по нама недокучивим промисаоним путевима...
Архимандрита Гаврила Вучковића сам упознао на занимљив начин, када је моја парохијанка Милица Гагић 2012. године кренула за манастир Лепавину и затражила благослов за пут. Тада сам је замолио да поздрави о. Гаврила, иако га лично нисам познавао ни ја, а ни она. Када је пренела тај поздрав оцу, он се веома обрадовао и сместа ју је примио преко реда, припремио разне дарове и по-ручио ми преко ње нешто што ми се дубоко урезало у памћење: „Ми морамо удружити снаге!". Недуго после тога, нашу парохију је посетио његов духовни син Ненад Бадовинац и договорили смо се за виђење - блаженопочивши отац Гаврило је са њим и још два духовна чада дошао у Жарково 16. јануара 2013. године да се директно упознамо.
Није тајна да смо имали различите ставове у погледу друштвених мрежа, но један другог нисмо оспоравали у погледу мисионарског рада, напротив - различитости у мисионарском и пастирском приступу нас нису спречиле да, по његовим речима, „удружимо снаге" и подржимо се међусобно. И не само то - дубоко нас је чудило (и забрињавало) зашто мисионарски задаци наше Цркве трпе у извођењу, само зато што се неки људи не слажу, било да је то на личном или стручном плану.
Од о. Гаврила је човек имао чему да се научи, понајпре споју монашког смирења и мисионарске ревности. Био је заиста несвакидашња појава: монах светогорског искуства, а у проповедничкој служби народу; стари монах, а корисник нових технологија; старац по годинама, а младић по мисионарској ревности... Као такав је обележио мисионарску делатност Српске Православне Цркве са почетка 21. века и остао један од незаборавних трудбеника на том пољу у наше време.
Када је основано Мисионарског одељење при Светом Архијерејском Синоду СПЦ, о. Гаврило је постао стални члан и координатор за поље мисије у електронском простору, чиме се иначе бавио дуги низ година и стекао велико искуство. Нажалост, цео пројекат Мисионарског одељења је, после велике почетне енергије и ентузијазма, из нама незнаних разлога у једном тренутку застао, што је, између осталог, била и једна од болних тема о којој смо разговарали када смо се последњи пут видели у Клиничко-болничком центру.
Воља Божија је била да нас архимандрит Гаврило напусти ове године и оде ка Господу коме је верно служио. Од његових духовних чада очекујемо не само да се молитвено сећају свога оца, већ и да наставе његово дело, па и да га прошире. Надамо се и верујемо да ће се међу њима наћи достојан наследник.
Српска Православна Црква је остала без изузетног делатника на пољу мисије и његов одлазак ће се тек осетити. Нека ти је вјечнаја памјат, оче Гаврило. Помени и нас грешне пред Господом коме си верно као монах и мисионар служио у овоземаљском животу.
РАДИО БЛАГОВЕСТИ - ЕМИСИЈА "ГЛАС ИСТИНЕ" , ГОСТ О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ
Презвитер Оливер Суботић
Текст објављен у “Православни мисионар”, мај/јун, 2017.
Драгог брата у Христу Господу и сатрудника на пољу мисије Цркве, блаженопочившег архимандрита Гаврила, игумана манастира Лепавина, последњи пут сам видео прошле године приликом посете у београдском Кличничко-болничком центру. Тада смо, међутим, најмање разговарали о његовом здрављу, које нам је некако била тек успутна тема. Највише само разговарали о мисији Српске Цркве јер је та тема заправо и била живот о. Гаврила - његово тело је само носило мисионарски замах унутрашњег човека. Били само убеђени да је његова болест само пролазна епизода и да ће брзо на ноге и на мисионарско поље. Господ је, међутим, имао другачији план, по нама недокучивим промисаоним путевима...
Архимандрита Гаврила Вучковића сам упознао на занимљив начин, када је моја парохијанка Милица Гагић 2012. године кренула за манастир Лепавину и затражила благослов за пут. Тада сам је замолио да поздрави о. Гаврила, иако га лично нисам познавао ни ја, а ни она. Када је пренела тај поздрав оцу, он се веома обрадовао и сместа ју је примио преко реда, припремио разне дарове и по-ручио ми преко ње нешто што ми се дубоко урезало у памћење: „Ми морамо удружити снаге!". Недуго после тога, нашу парохију је посетио његов духовни син Ненад Бадовинац и договорили смо се за виђење - блаженопочивши отац Гаврило је са њим и још два духовна чада дошао у Жарково 16. јануара 2013. године да се директно упознамо.
Није тајна да смо имали различите ставове у погледу друштвених мрежа, но један другог нисмо оспоравали у погледу мисионарског рада, напротив - различитости у мисионарском и пастирском приступу нас нису спречиле да, по његовим речима, „удружимо снаге" и подржимо се међусобно. И не само то - дубоко нас је чудило (и забрињавало) зашто мисионарски задаци наше Цркве трпе у извођењу, само зато што се неки људи не слажу, било да је то на личном или стручном плану.
Од о. Гаврила је човек имао чему да се научи, понајпре споју монашког смирења и мисионарске ревности. Био је заиста несвакидашња појава: монах светогорског искуства, а у проповедничкој служби народу; стари монах, а корисник нових технологија; старац по годинама, а младић по мисионарској ревности... Као такав је обележио мисионарску делатност Српске Православне Цркве са почетка 21. века и остао један од незаборавних трудбеника на том пољу у наше време.
Када је основано Мисионарског одељење при Светом Архијерејском Синоду СПЦ, о. Гаврило је постао стални члан и координатор за поље мисије у електронском простору, чиме се иначе бавио дуги низ година и стекао велико искуство. Нажалост, цео пројекат Мисионарског одељења је, после велике почетне енергије и ентузијазма, из нама незнаних разлога у једном тренутку застао, што је, између осталог, била и једна од болних тема о којој смо разговарали када смо се последњи пут видели у Клиничко-болничком центру.
Воља Божија је била да нас архимандрит Гаврило напусти ове године и оде ка Господу коме је верно служио. Од његових духовних чада очекујемо не само да се молитвено сећају свога оца, већ и да наставе његово дело, па и да га прошире. Надамо се и верујемо да ће се међу њима наћи достојан наследник.
Српска Православна Црква је остала без изузетног делатника на пољу мисије и његов одлазак ће се тек осетити. Нека ти је вјечнаја памјат, оче Гаврило. Помени и нас грешне пред Господом коме си верно као монах и мисионар служио у овоземаљском животу.
РАДИО БЛАГОВЕСТИ - ЕМИСИЈА "ГЛАС ИСТИНЕ" , ГОСТ О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ
Презвитер Оливер Суботић
Текст објављен у “Православни мисионар”, мај/јун, 2017.
Нема коментара:
Постави коментар