Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, - шта више, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви.
Неретко се дешава да се чују следеће речи: „У Бога, наравно, верујем, али не верујем у Цркву и свештенство.“
Таква вера се може називати како било, али само не хришћанском. Из простог разлога што хришћанство не постоји без црквеног јединства. Истински хришћанин не може постојати ван Цркве. Апостол Павле нас учи да је „Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3:15), да је Глава Цркве Сам Христос Спаситељ, Кога је Отац „поставио изнад свега за главу Цркви, Која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“ (Еф. 1:21-23). Из Јеванђеља знамо за Спаситељеве: „сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16:18).
И ето, знајући за све те јеванђелске истине, о високом пореклу и назначењу Цркве, да ли је могуће да се човек назива хришћанином и уједно буде ван Цркве? Да ли је могуће прихватање Христовог учења и истовремено одбацивање Цркве коју је Христос утврдио? Не, то је немогуће. Слична „вера“ је исто тако ненормална појава, као и сваки грех.
Важно је схватити шта је хранљиво тле за такву врсту греха, који приморава човека који се назива хришћанином, да се одриче Цркве. Разлога има много, али се могу поделити на две групе. Са једне стране, то је наслеђе из комунистичких времена када се одрицање Цркве и борба против Ње спроводила на државном и друштвеном нивоу. Са друге стране, то је отпадање од Цркве кроз субјективне, личне разлоге.
Борба против Цркве на државном и друштвеном нивоу је добро позната. Та борба је имала за циљ максимално сужавање права Цркве и граница Њене делатности кроз доношење одговарајућих државних закона, као и посредством идеолошког рата против Цркве. Притом су се за дискредитовање Цркве и свештенослужитеља користили уметност и култура: правили су се филмови, спектакли, телевизијске и радио емисије, литерарна дела антирелигиозног садржаја.
Тако су се у свести човека сејала зла семена безверја, рађала се сумња у Цркву и свештенство. Све то је постепено помагало удаљавању хришћанина од црквене средине и на крају крајева – до потпуног отуђења од Ње. Током многих деценија у свест људи су се вештачки усађивале карикатурне представе о Цркви и свештенству. Треба да схватимо данас да ако код многих наших суграђана видимо неверје, па чак и мржњу према Цркви и јерархији у многоме су та негативна осећања усмерена против тих карикатурних представа, која су укорењена у њиховој свести претходном антицрквеном пропагандом. У реалности, на велику жалост, ти заблудели људи уопште не знају шта у реалности представља света Црква.
Што се тиче субјективних разлога одступања од Цркве треба поменути неколико важних аспеката.
Схватити у пуној мери шта је Црква, у потпуности доживети мистичку страну Њеног живота, Њене духовне дубине, је изнад људских сила. Немогуће је само разумом схватити све оно што се догађа унутар Цркве, јер је „велика тајна“ (1 Тим. 3:16). Неопходно је живо учешће у животу Цркве. Само у том случају Црква се открива пред човеком као највиша реалност и истина. Да би човек умео да разликује суштину Цркве од различитих облика њеног спољашњег показивања, уопште није обавезно да се буде богослов. Несрећа је међутим у томе што се у умовима догађају заблуде.
Неретко се догађа да се човеку нешто не допада у спољашњем облику Цркве или се нешто чини неприхватљивим и да се због тога он унутрашње удаљава од Цркве. Ако у неком храму свештеник нечим саблажњава (начином служења, недостојним понашањем и сл.), човек који се саблазнио због тога потпуно напушта Цркву. Може се навести мноштво сличних примера.
Али хајде да размотримо питање: зашто се човек саблажњава толико да недостојни поступак појединог свештеника преноси на целу Цркву? Зар су свештеник и Црква једно те исто? Зар је тешко разумети да Црква остаје чиста и неупрљана чак и када неки Њени служитељи поступају недостојно? Зар се сва Црква своди на свештенство?
Црква је мистичко Тело Исуса Христа, које у себе укључује и небеске бестелесне силе и Светитеље. То јединство се назива небеском Црквом или победоносном Црквом. Видљиву страну Цркве чине заједница верних и свештенство – то је земна, или борбена Црква. Глава и небеског и земаљског дела једне Цркве је сам Христос Спаситељ.
Међутим, несрећа је у томе што су људи који су навикли да брзоплето уопштавају и што су склони да целу Цркву окриве за оно у чему греше поједини служитељи. Такав однос је без сумње погрешан, јер Црква није неки појединачни свештеник. Наравно, свако ко недостојно поступа, налазећи се у окриљу Цркве, наноси удар Њеном ауторитету и тако вољно или невољно постаје непријатељ Цркве. У људској свести су са Божијим именом повезани појмови као светост, чистота, истина, честитост. Све ово људи захтевају и од Његових служитеља. Управо зато слуга Божији мора да покаже огромну одговорност и опрезност у сваком свом делу, суду, у разговору. Треба да буде образац искрене вере, љубави, побожности, врлинског и богоугодног понашања. Треба такође приметити да се такво понашање захтева не само од представника свештенства, већ и од свих чланова Цркве – то јест, од сваког хришћанина. Јер од понашања хришћанина зависи како ће се Црква доживљавати, као спокојна лука или предмет поруге.
Греси, заблуде, недостојни поступци духовних лица су жалост и искушење за Цркву. Свети Јован Златоуст изобличавајући своје савременике-свештенослужитеље једном приликом је изрекао мисао о томе да ће се „међу свештеницима само ретки спасити“. И опет, без обзира на све, Црква живи свом пуноћом свог живота, преиспуњена скривеним благодатним силама и остаје света и беспрекорна чак и када се свештенство не налази на потребној висини.
Ради оправдавања свог одласка од Цркве људи наводе различите разлоге: њих на пример, нервирају и саблажњавају људи који се моле. Или не могу да трпе гужву и нису у стању да се моле када у храму има много људи. Међутим, сва та осећања су пре повод за одлазак из Цркве, него што су разлог. Зар је заиста тако тешко наћи храм или место у храму где вас нико неће узнемиравати? Може се питање поставити и другачије: да ли се такви људи уопште и могу сматрати верујућима ако се због тих субјективних, лако савладивих разлога потпуно одричу Мајке-Цркве?
Многе саблажњава незнање и неразумевање тога што се догађа у Цркви, то јест људи не познају богослужење, његов садржај и смисао. Међутим, не можемо а да не приметимо да ће човек, који искрено жели да учествује у богослужењу и свим срцем стреми да схвати оно што се догађа у Цркви, увек успети да сазна и схвати и тако се само још више ојача у вери.
Горе речено само у малом степену одражава истинске разлоге одступања човека од Цркве. Сва трагедија је у томе што Црква и богослужење постепено постају сувишни за душу. Тако се појављује унутрашња отуђеност од Цркве, што је у значајној мери повезано са душевном лењошћу, као и са чињеницом да је човек до сржи утопљен у земаљска дела.
Наравно, не можемо да се помиримо са том ситуацијом. Црква мора да уради све да помогне ширењу вере међу маловернима, ојача и одушеви оне који сумњају. Свештенослужитељи треба да усмере људе на активан рад на себи са циљем постизања божанских истина. Сваки хришћанин треба непрестано да брине о свом духовном усавршавању. Треба непрестано да бдимо да бисмо победили наше унутрашње, духовне непријатеље који се показују у виду различитих порочних страсти. Уз помоћ непрестаног душевног бдења и самопознања, унутрашње молитве, пажљивог изучавања наслеђа Светих Отаца, њихових дела и живота, успећемо да очистимо своја срца и осећања, научимо се да следимо само вољу и мудрост Божију. Море се чисти буром, злато огњем, а човек – Божанском мудрошћу. Само тако ће човек ојачати у вери и неће допустити никакво одступање и компромис у питањима вере.
Озбиљан разлог је и случај када у свом религиозном животу човек губи сваку духовну везу са Црквом због неправилног, нецрквеног васпитања. Ово питање тражи посебну пажњи и осмишљавање. Мислим да је он тесно повезан са главном обавезом Цркве – пажљивим чувањем чистоће истине хришћанске вере од погубног утицаја и деловања различитих јереси, лажних религиозних учења. Црква мора јасно, неуморно да објашњава где су добро и истина, а где лаж и зло.
У савременим условима Црква је била изложена нападима са свих страна. Лажне демократе различите феле, лажни либерали, модернисти-екуменисти на све могуће начине вређају Православље, називајући га застарелим, средњевековним, заосталим по учењу у односу на савремени живот. Учењу Православља, по њиховом мишљењу, потребно је реформисање, јер ограничава човекова права. Тим пропагандистима потребан је Христос Који ће говорити о земаљском животу, а не о вечности. Христос Који би помогао продужавању земаљских страсти и утеха. Није им потребан Христос Који обећава вечно блаженство. Таквим силама није потребан Цар вечности. Они маштају о земаљском, пролазном цару.
Данас много говоре о слободи, људским правима. Међутим, неопходно је знати и памтити да једино Православље дарује човеку истинску слободу и штити његова права, јер је човек Божије створење. Због тога може да се осети слободним и заштићеним само са Богом. Разум истински верујућег човека као да се испуњава Христовим разумом, јача и постаје спреман за испуњавање Божијих заповести у свакодневном животу. Самим тим уз помоћ Божију човек прелази пут из небића у биће, из смрти у бесмртност: „Заиста, заиста вам кажем: Који вјерује у мене има живот вјечни.“ (Јн. 6:47)
Црква никоме не треба да дозволи да се руга и гази Њену част, као и свето учење о Њој. Она мора да се супротстави људима који желе Њено посветовњачење. Свети Јован Златоуст је говорио да „Еванђеље говори о небеским, а не о земаљским предметима.“
Нажалост, садашњи живот „сажаљева“ хришћане који стреме да не заостану за временом, труде се да накупе више материјалних добара и мање се брину о духовном. Управо зато многи данашњи хришћани бирају компромисни, лаки пут. А затим га упорно штите. Има веома много таквих либерала, који су „наоружани“ потпуним неверјем у Бога и недуховношћу.
Религиозност човека у многоме зависи од тога какво је васпитање стекао у детињству. Сусретао сам људе који су заиста имали страхопоштовање пред Црквом и били богобојажљиви, али су ипак имали тешкоће да савладају баријере које су биле подигнуте у њиховим душама неправилним васпитањем. Тешко им је било да одлазе у Цркву, крсте се и преклањају колена, целивају иконе и светиње, учествују у другим обредима. Суштина је у томе што код њих од раних година није била свесно створена навика за таква, за хришћанина обавезна, дела. И ето, у зрелом узрасту они се некако стиде тога, тешко им је да то следе.
Једном сам био сведок следеће ситуације: бака је улицом водила унука по улици. Чим је видела да им у сусрет иду два свештеника, брзо је превела унука на другу страну улице, рекавши: „Пљуни сине, иду свештеници“. Наравно, унук је урадио то што му је рекла вољена бака. И шта ће бити када то дете порасте? Са великом сигурношћу се може претпоставити да ће се у њему укоренити не само одрицање Бога, већ и мржња према свештенству и Цркви у целини.
Данас у многим образовним институцијама уче „закону Божијем“, на неким местима „историји религије“, а у другим установама „религији и култури“. Тиме се труде да испуне недостатке који постоје у систему образовања. Међутим, мени се чини да ће резултат тешко бити повољан, јер децу „уче хришћанству“, али притом не дају примере истинског хришћанског живота. На крају ће резултат бити много гори него да уопште нису учили свему томе, јер се из неправилног, несистематског, половичног учења у свести детета неће утврдити љубав према вери и стремљење ка праведном животу, већ лаж и навика лицемерног живота. Зар може донети добре плодове само формално учење деце хришћанству „за пчелице“, за оцене?
Неопходно је да дете доживљава Бога као живу Личност. Треба да покажемо деци тај огањ, ту необухватну љубав коју је Спаситељ донео на земљу. Тој љубави пре свега треба учити децу, а затим се већ на том чврстом темељу може изучавати сва еванђелска премудрост. Хоћу да нагласим: огромна одговорност лежи на васпитачу и у целини на нашем друштву. Нашој земљи су неопходни људи, преиспуњени истинском хришћанском вером и врлином, а не они који имају одређени пртљаг знања о Христу и Цркви Његовој. Црква заиста треба да буде Мајка, рођени дом за хришћанина. Хришћанин треба да покаже исту бригу и љубав према Цркви као према сопственој кући. Међутим, авај, како често смо ретки гости у храму! Многи доживљавају Цркву као својеврсно позориште, клуб, биоскоп или неко друго здање за разоноду. Док се однос према Цркви кардинално не промени, неће почети ни истинска, дубинска обнова црквеног и духовног живота нашег народа.
Постоје људи који толико „воле“ животиње и птице да иду у шуму, убијају их, ваде утробу, пуне ватом и постављају код себе у дому. Такви не воле ни животиње ни птице, већ њихове препарисане облике. Налик на њих постајемо и ми када показујемо велику ревност при решавању социјалних или других животних проблема адолесцената (и уопште човека) и притом се уопште не бринемо о развоју истински вредних, духовних страна живота тих истих адолесцената. Поступајући тако чинимо много веће зло од оног које се врши у примеру који сам навео – јер тамо је животиња или птица, а овде човек – образ и подобије Бога.
У Символу вере учење о Цркви почиње речју „верујем“. У срцима хришћана првих векова заједно са љубављу ка Христу Спаситељу живела је и вера у Цркву Његову. Срце савременог човека не гори тако јако огњем вере – наступило је време духовног осиромашења. Тиме се објашњавају све оне унутрашње тешкоће за чије превазилажење су нам потребни велики напори. Наравно, сви они који су се крстили „у име Оца, Сина и Светога Духа“ су већ у вези са Црквом и налазе се у њој. Међутим, Тајна Крштења нас само уводи у окриље Цркве. Пред нама се отварају врата и даје нам се могућност да будемо под покровом благодатних сила које постоје у Цркви. Међутим, наш даљи живот у потпуности ће зависити од тога колико активно будемо живели у Цркви, колико искрено и јако буде наше стремљење ка познању свих тајни црквеног живота, учествовање у њеним Светим Тајнама, стицање благодати и Спаситељеве љубави. У противном, благодат добијена приликом Крштења, неопходна за мистичко преображење човека, остаће као неискоришћена могућност, закопана животним бригама и нецрквеним начином живота.
Када се човек од малена причешћује, када је од најранијих година навикао на богослужење, на Тајне, формира се чврсто унутрашње (и спољашње) јединство са Црквом. Каква год криза наступила у свести таквог човека та веза ће сачувати силу. Ако таква јака веза не постоји, онда при било којој озбиљној саблазни или потресу код човека неће остати духовних сила за настављање црквеног живота...
Архиепископ потијски и хобски ГРИГОРИЈЕ (Бербичашвили)
Превод са руског: Станоје Станковић
извор: www.prijateljboziji.com
Неретко се дешава да се чују следеће речи: „У Бога, наравно, верујем, али не верујем у Цркву и свештенство.“
Таква вера се може називати како било, али само не хришћанском. Из простог разлога што хришћанство не постоји без црквеног јединства. Истински хришћанин не може постојати ван Цркве. Апостол Павле нас учи да је „Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3:15), да је Глава Цркве Сам Христос Спаситељ, Кога је Отац „поставио изнад свега за главу Цркви, Која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“ (Еф. 1:21-23). Из Јеванђеља знамо за Спаситељеве: „сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16:18).
И ето, знајући за све те јеванђелске истине, о високом пореклу и назначењу Цркве, да ли је могуће да се човек назива хришћанином и уједно буде ван Цркве? Да ли је могуће прихватање Христовог учења и истовремено одбацивање Цркве коју је Христос утврдио? Не, то је немогуће. Слична „вера“ је исто тако ненормална појава, као и сваки грех.
Важно је схватити шта је хранљиво тле за такву врсту греха, који приморава човека који се назива хришћанином, да се одриче Цркве. Разлога има много, али се могу поделити на две групе. Са једне стране, то је наслеђе из комунистичких времена када се одрицање Цркве и борба против Ње спроводила на државном и друштвеном нивоу. Са друге стране, то је отпадање од Цркве кроз субјективне, личне разлоге.
Борба против Цркве на државном и друштвеном нивоу је добро позната. Та борба је имала за циљ максимално сужавање права Цркве и граница Њене делатности кроз доношење одговарајућих државних закона, као и посредством идеолошког рата против Цркве. Притом су се за дискредитовање Цркве и свештенослужитеља користили уметност и култура: правили су се филмови, спектакли, телевизијске и радио емисије, литерарна дела антирелигиозног садржаја.
Тако су се у свести човека сејала зла семена безверја, рађала се сумња у Цркву и свештенство. Све то је постепено помагало удаљавању хришћанина од црквене средине и на крају крајева – до потпуног отуђења од Ње. Током многих деценија у свест људи су се вештачки усађивале карикатурне представе о Цркви и свештенству. Треба да схватимо данас да ако код многих наших суграђана видимо неверје, па чак и мржњу према Цркви и јерархији у многоме су та негативна осећања усмерена против тих карикатурних представа, која су укорењена у њиховој свести претходном антицрквеном пропагандом. У реалности, на велику жалост, ти заблудели људи уопште не знају шта у реалности представља света Црква.
Што се тиче субјективних разлога одступања од Цркве треба поменути неколико важних аспеката.
Схватити у пуној мери шта је Црква, у потпуности доживети мистичку страну Њеног живота, Њене духовне дубине, је изнад људских сила. Немогуће је само разумом схватити све оно што се догађа унутар Цркве, јер је „велика тајна“ (1 Тим. 3:16). Неопходно је живо учешће у животу Цркве. Само у том случају Црква се открива пред човеком као највиша реалност и истина. Да би човек умео да разликује суштину Цркве од различитих облика њеног спољашњег показивања, уопште није обавезно да се буде богослов. Несрећа је међутим у томе што се у умовима догађају заблуде.
Неретко се догађа да се човеку нешто не допада у спољашњем облику Цркве или се нешто чини неприхватљивим и да се због тога он унутрашње удаљава од Цркве. Ако у неком храму свештеник нечим саблажњава (начином служења, недостојним понашањем и сл.), човек који се саблазнио због тога потпуно напушта Цркву. Може се навести мноштво сличних примера.
Али хајде да размотримо питање: зашто се човек саблажњава толико да недостојни поступак појединог свештеника преноси на целу Цркву? Зар су свештеник и Црква једно те исто? Зар је тешко разумети да Црква остаје чиста и неупрљана чак и када неки Њени служитељи поступају недостојно? Зар се сва Црква своди на свештенство?
Црква је мистичко Тело Исуса Христа, које у себе укључује и небеске бестелесне силе и Светитеље. То јединство се назива небеском Црквом или победоносном Црквом. Видљиву страну Цркве чине заједница верних и свештенство – то је земна, или борбена Црква. Глава и небеског и земаљског дела једне Цркве је сам Христос Спаситељ.
Међутим, несрећа је у томе што су људи који су навикли да брзоплето уопштавају и што су склони да целу Цркву окриве за оно у чему греше поједини служитељи. Такав однос је без сумње погрешан, јер Црква није неки појединачни свештеник. Наравно, свако ко недостојно поступа, налазећи се у окриљу Цркве, наноси удар Њеном ауторитету и тако вољно или невољно постаје непријатељ Цркве. У људској свести су са Божијим именом повезани појмови као светост, чистота, истина, честитост. Све ово људи захтевају и од Његових служитеља. Управо зато слуга Божији мора да покаже огромну одговорност и опрезност у сваком свом делу, суду, у разговору. Треба да буде образац искрене вере, љубави, побожности, врлинског и богоугодног понашања. Треба такође приметити да се такво понашање захтева не само од представника свештенства, већ и од свих чланова Цркве – то јест, од сваког хришћанина. Јер од понашања хришћанина зависи како ће се Црква доживљавати, као спокојна лука или предмет поруге.
Греси, заблуде, недостојни поступци духовних лица су жалост и искушење за Цркву. Свети Јован Златоуст изобличавајући своје савременике-свештенослужитеље једном приликом је изрекао мисао о томе да ће се „међу свештеницима само ретки спасити“. И опет, без обзира на све, Црква живи свом пуноћом свог живота, преиспуњена скривеним благодатним силама и остаје света и беспрекорна чак и када се свештенство не налази на потребној висини.
Ради оправдавања свог одласка од Цркве људи наводе различите разлоге: њих на пример, нервирају и саблажњавају људи који се моле. Или не могу да трпе гужву и нису у стању да се моле када у храму има много људи. Међутим, сва та осећања су пре повод за одлазак из Цркве, него што су разлог. Зар је заиста тако тешко наћи храм или место у храму где вас нико неће узнемиравати? Може се питање поставити и другачије: да ли се такви људи уопште и могу сматрати верујућима ако се због тих субјективних, лако савладивих разлога потпуно одричу Мајке-Цркве?
Многе саблажњава незнање и неразумевање тога што се догађа у Цркви, то јест људи не познају богослужење, његов садржај и смисао. Међутим, не можемо а да не приметимо да ће човек, који искрено жели да учествује у богослужењу и свим срцем стреми да схвати оно што се догађа у Цркви, увек успети да сазна и схвати и тако се само још више ојача у вери.
Горе речено само у малом степену одражава истинске разлоге одступања човека од Цркве. Сва трагедија је у томе што Црква и богослужење постепено постају сувишни за душу. Тако се појављује унутрашња отуђеност од Цркве, што је у значајној мери повезано са душевном лењошћу, као и са чињеницом да је човек до сржи утопљен у земаљска дела.
Наравно, не можемо да се помиримо са том ситуацијом. Црква мора да уради све да помогне ширењу вере међу маловернима, ојача и одушеви оне који сумњају. Свештенослужитељи треба да усмере људе на активан рад на себи са циљем постизања божанских истина. Сваки хришћанин треба непрестано да брине о свом духовном усавршавању. Треба непрестано да бдимо да бисмо победили наше унутрашње, духовне непријатеље који се показују у виду различитих порочних страсти. Уз помоћ непрестаног душевног бдења и самопознања, унутрашње молитве, пажљивог изучавања наслеђа Светих Отаца, њихових дела и живота, успећемо да очистимо своја срца и осећања, научимо се да следимо само вољу и мудрост Божију. Море се чисти буром, злато огњем, а човек – Божанском мудрошћу. Само тако ће човек ојачати у вери и неће допустити никакво одступање и компромис у питањима вере.
Озбиљан разлог је и случај када у свом религиозном животу човек губи сваку духовну везу са Црквом због неправилног, нецрквеног васпитања. Ово питање тражи посебну пажњи и осмишљавање. Мислим да је он тесно повезан са главном обавезом Цркве – пажљивим чувањем чистоће истине хришћанске вере од погубног утицаја и деловања различитих јереси, лажних религиозних учења. Црква мора јасно, неуморно да објашњава где су добро и истина, а где лаж и зло.
У савременим условима Црква је била изложена нападима са свих страна. Лажне демократе различите феле, лажни либерали, модернисти-екуменисти на све могуће начине вређају Православље, називајући га застарелим, средњевековним, заосталим по учењу у односу на савремени живот. Учењу Православља, по њиховом мишљењу, потребно је реформисање, јер ограничава човекова права. Тим пропагандистима потребан је Христос Који ће говорити о земаљском животу, а не о вечности. Христос Који би помогао продужавању земаљских страсти и утеха. Није им потребан Христос Који обећава вечно блаженство. Таквим силама није потребан Цар вечности. Они маштају о земаљском, пролазном цару.
Данас много говоре о слободи, људским правима. Међутим, неопходно је знати и памтити да једино Православље дарује човеку истинску слободу и штити његова права, јер је човек Божије створење. Због тога може да се осети слободним и заштићеним само са Богом. Разум истински верујућег човека као да се испуњава Христовим разумом, јача и постаје спреман за испуњавање Божијих заповести у свакодневном животу. Самим тим уз помоћ Божију човек прелази пут из небића у биће, из смрти у бесмртност: „Заиста, заиста вам кажем: Који вјерује у мене има живот вјечни.“ (Јн. 6:47)
Црква никоме не треба да дозволи да се руга и гази Њену част, као и свето учење о Њој. Она мора да се супротстави људима који желе Њено посветовњачење. Свети Јован Златоуст је говорио да „Еванђеље говори о небеским, а не о земаљским предметима.“
Нажалост, садашњи живот „сажаљева“ хришћане који стреме да не заостану за временом, труде се да накупе више материјалних добара и мање се брину о духовном. Управо зато многи данашњи хришћани бирају компромисни, лаки пут. А затим га упорно штите. Има веома много таквих либерала, који су „наоружани“ потпуним неверјем у Бога и недуховношћу.
Религиозност човека у многоме зависи од тога какво је васпитање стекао у детињству. Сусретао сам људе који су заиста имали страхопоштовање пред Црквом и били богобојажљиви, али су ипак имали тешкоће да савладају баријере које су биле подигнуте у њиховим душама неправилним васпитањем. Тешко им је било да одлазе у Цркву, крсте се и преклањају колена, целивају иконе и светиње, учествују у другим обредима. Суштина је у томе што код њих од раних година није била свесно створена навика за таква, за хришћанина обавезна, дела. И ето, у зрелом узрасту они се некако стиде тога, тешко им је да то следе.
Једном сам био сведок следеће ситуације: бака је улицом водила унука по улици. Чим је видела да им у сусрет иду два свештеника, брзо је превела унука на другу страну улице, рекавши: „Пљуни сине, иду свештеници“. Наравно, унук је урадио то што му је рекла вољена бака. И шта ће бити када то дете порасте? Са великом сигурношћу се може претпоставити да ће се у њему укоренити не само одрицање Бога, већ и мржња према свештенству и Цркви у целини.
Данас у многим образовним институцијама уче „закону Божијем“, на неким местима „историји религије“, а у другим установама „религији и култури“. Тиме се труде да испуне недостатке који постоје у систему образовања. Међутим, мени се чини да ће резултат тешко бити повољан, јер децу „уче хришћанству“, али притом не дају примере истинског хришћанског живота. На крају ће резултат бити много гори него да уопште нису учили свему томе, јер се из неправилног, несистематског, половичног учења у свести детета неће утврдити љубав према вери и стремљење ка праведном животу, већ лаж и навика лицемерног живота. Зар може донети добре плодове само формално учење деце хришћанству „за пчелице“, за оцене?
Неопходно је да дете доживљава Бога као живу Личност. Треба да покажемо деци тај огањ, ту необухватну љубав коју је Спаситељ донео на земљу. Тој љубави пре свега треба учити децу, а затим се већ на том чврстом темељу може изучавати сва еванђелска премудрост. Хоћу да нагласим: огромна одговорност лежи на васпитачу и у целини на нашем друштву. Нашој земљи су неопходни људи, преиспуњени истинском хришћанском вером и врлином, а не они који имају одређени пртљаг знања о Христу и Цркви Његовој. Црква заиста треба да буде Мајка, рођени дом за хришћанина. Хришћанин треба да покаже исту бригу и љубав према Цркви као према сопственој кући. Међутим, авај, како често смо ретки гости у храму! Многи доживљавају Цркву као својеврсно позориште, клуб, биоскоп или неко друго здање за разоноду. Док се однос према Цркви кардинално не промени, неће почети ни истинска, дубинска обнова црквеног и духовног живота нашег народа.
Постоје људи који толико „воле“ животиње и птице да иду у шуму, убијају их, ваде утробу, пуне ватом и постављају код себе у дому. Такви не воле ни животиње ни птице, већ њихове препарисане облике. Налик на њих постајемо и ми када показујемо велику ревност при решавању социјалних или других животних проблема адолесцената (и уопште човека) и притом се уопште не бринемо о развоју истински вредних, духовних страна живота тих истих адолесцената. Поступајући тако чинимо много веће зло од оног које се врши у примеру који сам навео – јер тамо је животиња или птица, а овде човек – образ и подобије Бога.
У Символу вере учење о Цркви почиње речју „верујем“. У срцима хришћана првих векова заједно са љубављу ка Христу Спаситељу живела је и вера у Цркву Његову. Срце савременог човека не гори тако јако огњем вере – наступило је време духовног осиромашења. Тиме се објашњавају све оне унутрашње тешкоће за чије превазилажење су нам потребни велики напори. Наравно, сви они који су се крстили „у име Оца, Сина и Светога Духа“ су већ у вези са Црквом и налазе се у њој. Међутим, Тајна Крштења нас само уводи у окриље Цркве. Пред нама се отварају врата и даје нам се могућност да будемо под покровом благодатних сила које постоје у Цркви. Међутим, наш даљи живот у потпуности ће зависити од тога колико активно будемо живели у Цркви, колико искрено и јако буде наше стремљење ка познању свих тајни црквеног живота, учествовање у њеним Светим Тајнама, стицање благодати и Спаситељеве љубави. У противном, благодат добијена приликом Крштења, неопходна за мистичко преображење човека, остаће као неискоришћена могућност, закопана животним бригама и нецрквеним начином живота.
Када се човек од малена причешћује, када је од најранијих година навикао на богослужење, на Тајне, формира се чврсто унутрашње (и спољашње) јединство са Црквом. Каква год криза наступила у свести таквог човека та веза ће сачувати силу. Ако таква јака веза не постоји, онда при било којој озбиљној саблазни или потресу код човека неће остати духовних сила за настављање црквеног живота...
Архиепископ потијски и хобски ГРИГОРИЈЕ (Бербичашвили)
Превод са руског: Станоје Станковић
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар