„Једно сам молио од Господа, само то иштем,
да... созерцавам лепоту Господњу” (Пс. 26, 4)
Лепота је једно од централних појмова не само философке и естетске мисли, него и богословља. Међутим, за простог малограђанина разговор о лепоти може се показати као нешто излишно, као нешто што није неопходно или је чак испразно. Јер је лепота оно без чега је теоретски могуће изаћи на крај. Постоје ствари заиста потребне човеку. Међу њима су храна, кров, одећа, без којих нећеш преживети ни у тешко несрећно доба, ни у мирно време. Све ово има мало заједничког са лепотом.
Почетком 30-их година ХХ века у бољшевичкој Русији естетска мисао, заснована на марксизму, уопште није развијала у суштини проблеме лепоте и чак их је одрицала. У часопису „Пролетерска књижевност” писци-идеолози младе совјетске државе тврдили су: „Наша нормативна марксиситичка естетика одриче и објективне и субјективне критеријуме лепоте, јер је она... против лепоте уопште”(1)
Ипак, у совјетско време налазили су се људи, тако гладни, болесни и упропаштени, као и већина суграђана, који су трошили своје снаге и сам живот да би спасили предивне, али, с тачке гледишта неких, „бескорисне” ствари – ту исту лепоту. Сарадници музеја, историчари
уметности, историчари, музичари, књижевници. Може бити да су управо ови самопожртвовани људи утицали на преиспитивање односа према лепоти у Совјетском Савезу средином 1950-их година, када су била дотакнута питања естетског односа према свету. Иако су сви учесници тада покренуте дискусије уверавали да следе принципе марксистичко лењинистичке философије и естетике, њихово тумачење лепоте било је задивљујуће различито. Једни (2) су тврдили да је лепота као почетно природно својство постојала и пре људског друштва. Други (3) су разматрали лепоту као социјалну и културну појаву, која изражава у конкретној и чулној форми човеково потврђивање у свету, меру слободе његове и друштва. Трећи (4) су одређивали лепоту као „одражену у свести законитост одређеног својства” или као поклапање „реалности и идеала”. На почетку 1960-их година предузимани су покушаји да се осмисли лепота у аксиолошком аспекту, да је представе као естетску вредност, да је покажу узајамно зависном са другим естетским категоријама, да испоље особеност лепоте у уметности, особености њеног субјективног опажања и доживљавања.
У 70-им и 80-им годинама философи и богослови су почели да говоре о религиозним истинама, заклањајући се естетским категоријама. Споменимо чувену вишетомну „Историју античке естетике”, А.Ф. Лосева, која је, у суштини, била историја античке философије и религиозне мисли. Споменимо радове С. С. Аверинцева и В. В. Бичкова, посвећене естетици, али који су откривали свет тада забрањене светоотачке мисли. Појављивање ових књига био је
догађај за многе верујуће и мислеће људе.
Сви ови покушаји осмишљавања ослањали су се само на једно те исто емпиријско искуство – човек, једанпут рањен лепотом, више никада не може да живи без ње. Ствар овде није само у томе што нас лепота измирује са животом. Доживљавање лепог, досезање лепоте – то је искуство скоро мистичко, оно уводи човека иза граница њега самог, ставља га лицем к лицу с нечим великим, недостижним и скупа с тима задивљујуће радосним, блиским, жељеним.
Гледајући на еволуцију односа према лепоти у совјетској држави можемо рећи да је њено почетно одрицање више одговарало владајућем атеизму. Зато совјетска идеологија није допуштала било какве разговоре о лепоти, бојала се да обрати пажњу на њу, да пружи могућност формулисања њених одређења. Јер управо размишљања о њој изненађивала су људе неравнодушне према прелепом да траже одговоре на тада затворена питања погледа на свет. Преподобни Макарије Египатски пише да је човек, рањен љубављу према Лепоти, „везан
и опијен њом, уроњен и одведен као заробљеник у други свет” (5) Ништа тако не буди душу као пажња према прелепом.
У Хришћанству је Лепота једно од имена Божијих. Бог је Прекрасан сам по себи, и Он се појављује као извор аутентичне лепоте. Ево само неколико сведочанстава о Богу као Лепоти из светоотачког наслеђа. На пример, задивљујућа химна Лепоти блаженог Августина: „Касно сам Те заволео, истинска Лепото [...] Ти си била у мени, а ја сам био изван. Тражио сам Те у спољашњем, срамотећи складну творевину Твоју својом ругобом. Ти си била са мном, а ја – без Тебе [...] Ти си позвала, и повик Твој је пресекао глувоћу моју; Ти си засијала, и Твој бљесак одагнао је слепило; пролио се миомирис Твој, и ево већ губим дах без Тебе; окусио сам Те, и сада жудим и жедним; дотакла си ме, и запалила у мени љубав” (6)
Свети Григорије Ниски пита: „Шта може бити вољеније од лика непропадљиве Лепоте?” (7)
Свети Григорије Богослов појашњава да се „лепота појављује као суштински атрибут Бога” (8) а Свети Кирил Александријски указује да је лепота Божија надсветска, и човек је створен у овој тројичној лепоти (9), коју је, сагласно преподобном Максиму Исповеднику, предоодређен да на крају крајева подели са самим Богом (10). За Светог Кирила Туровског (11 ), као и за преподобног Нила Сорског (12) највишу лепоту поседује само Бог. „Хор светоотачких гласова” сабира Дионисије Ареопагит: „Бога свети хвале као Предивно, као Лепоту [...] Све постојеће”, пише даље Дионисије, „настаје из Предивног и Добра, пребивајући у Предивном и Добру,
враћајући се у Предивно и Добро. И све што постоји и појављује се, постоји и појављује се захваљујући Предивном и Добру” (13).
Добро и лепота су, по мишљењу Дионисија, истоветни. Ова истоветност, уосталом, потврђује
аскетско искуство преподобних отаца и подвижника благочешћа, накупљено током читаве историје постојања хришћанства. Сакупљена од у Цркви најауторитативнијих аскетских дела Светих Отаца још у старини је добила назив „Филокалија” (љубав према лепоти). Тако је, на пример, Свети Василије Велики насловио речју „Филокалија” Оригенове катене. Али најпознатија „Филокалија” – зборник дела православних подвижника – створена је на Атону у
ХVIII веку (14). Преведена је на руски језик под насловом „Добротољубље”. „Речју Добротољубље”, говори Свети Теофан Вишински у уводу свог превода, „преведен је грчки наслов Филокалија, која значи љубав према предивном, узвишеном, добром” (15).
Међутим, лепота је истоветна не само добру. Правој лепоти се такође може и треба веровати. Она осведочује. Ево, на пример, како је то формулисао руски научник, философ и свештеник Павле Флоренски, анализирајући чувену „Тројицу” Рубљова: „Од свих философских доказа бића Божијег најубедљивије звучи управо оно које се чак не спомиње у уџбеницима: приближно оно може бити изнето закључком: постоји `Тројица` Рубљова, према томе, постоји Бог” (16.) Лепота идентична истини појављује се као њен критеријум, њен саставни део. Споменимо такође епизоду „испитивања вере” у „Повести минулих лета”, где је последњи и пресудни аргумент за кнеза Владимира у избору вере постала „лепота црквена”: „Не знамо да
ли смо били на небу или на земљи, јер нема на земљи таквог изгледа и такве лепоте, и ми не знамо како да испричамо о томе, само знамо да тамо Бог с људима пребива и њихово богослужење је боље него у свим другим земљама. Ми не можемо заборавити ту лепоту” (17).
Ова аргументација прихвата се као најубедљивија. „Бог са људима пребива” тамо где постоји лепота, чија присутност и сведочи о овом „пребивању”. Лепота се појављује као доказ. Сагласно млађем савременику кнеза Владимира, Светом Илариону Кијевском, само Истина обдарује лепотом (18).
Зато су и црквена музика, и архитектура, и иконопис увек стремили највишем културном нивоу. То је било и остаће за Цркву ствар принципа. Предивни црквени хор, уређеност и лепота богослужења, отменост архитектуре најбоље су форме проповеди, које је било када знала Црква. И то није интерес користи, показатељ благостања или пусте раскоши, већ сама со
хришћанског осећања света.
Управо зато што од поузданости, квалитета лепоте зависи немерљиво много, пред њу се износе изузетно строги захтеви. Лепота која хоће да буде веродостојна истини не може да не буде према себи строга. Споменимо Ф. М. Достојевског и његов роман „Младић”. Главни јунак зачује код богомолитеља Макара Ивановича, човека из народа, дубоко поражавајућу старинску реч „благообразије”, која изражава идеју лепоте као светости и светости као лепоте – лепоте строге, која представља чврст оријентир за подвижништво. „Истинска лепота познаје се не по спољашњем изгледу, већ по наравима и пристојном понашању”, тврди Свети Јован Златоусти (19).
Лепота и подвижништво веома су тесно повезани међу собом у руској народној психологији. Академик С. С. Аверинцев је приметио да се „класична руска књижевност смртно боји естетичког мажења: Гогољ је спалио свој рукопис, Лав Толстој је покушао да се одрекне уметника у самом себи само да би остао искатељ и учитељ истине – овоме нећеш наћи парале-
ле у историји других књижевности” (20).
Данас живимо у свету где су се појмови „добро” и „лепота” разишли међусобно. „Добро” остаје категорија етике, лепота се претворила у апстрактну естетику, а затим у потпуности била дискредитована савременим секуларним друштвом. Синоним лепоте постаће прелест, то јест лаж. Одвајање естетских идеала од етичке основе одводи савремена трагања лепог у ћорсокак. Естетика трга – ево основног удела наше епохе. Невиђени пад друштвене моралности, обиље саблазни, расцепљеност и усамљеност савременог човека, његово потпуно урањање у сферу разоноде – заиста су озбиљне препреке способности да се увиди, осети истинска лепота. Изгубљена вредност оријентира доводи у коначном збиру до заборављања
самог Извора лепоте.
Преподобни Исаак Сирин нас упозорава да „душа види Лепоту снагом свога живота” (21). „Основе лепоте”, примећује В. Ф. Одојевски, „нису у природи, него у духу човековом” (22). Човек, равнодушан према лепом, никада не схвата сијајућу лепоту Јеванђеља.
Према речима Н. А. Берђајева, у лепоти морамо живети да бисмо је сазнали (23). Сазнавши је, сваки од нас прикључује се највећој радости, ради које је Господ и створио човека (24). „Када човек осећа себе у свету као у једној прелепој целини, када га осећање унутрашње хармоније доводи у чисто, слободно усхићење”, пише Ј. В. Гете, „у том трену цела васељена, ако би могла да спозна себе, задивила би се и обрадовала највишем циљу постојања свога. Јер чему служи сво ово велелепије сунца, планета и звезда, ових рађајућих и ишчезавајућих светова, ако, коначно, срећни човек нехотице не почне да се радују постојању своме?” (25).
Ево истинског смисла постојања човека, ево његовог изворног призива – да свом пуноћом своје суштине усвоји изворне Радости, да постане причасник истинске Лепоте. Познање, као што је тврдио Аристотел (26), почиње са дивљењем. Тако често и познање Бога почиње од дивљења лепоти Божанствене творевине, а као венац овог познања појављује се светост, која открива у човеку његове сопствене тајне боголике лепоте и показује лепоту других људи, сакривену чак и од њих самих, пошто „сијање лепоте врлине у човеку пробуђује оно исто
дивљење и изненађење као и слава Небеса” (27).
напомене:
(1) 1931, № 4. С. 148.
(2) Такозвани „природњаци”: Н. А. Дмитријева, Г. Н. Поспелов и други.
(3) Такозвани „друштвењаци”: Л. Н. Столович, Ј. Б. Борев и други.
(4) Припадници такозване „објективно-субјективне концепције”: А. И. Буров, М. С. Каган и други.
(5) Макарий Египетский, прп. Добротолюбие. Т. 1.
(6) Августин, блж. Творения. Т. 1. Об истинной религии. СПб., 199
(7) Творения святого Григория Нисского. Ч. 3. М.,1861: Изъяснение Песни песней Соломона, 12. Види такође његову: Против Евномия, И, ПГ, т. 44, цол. 636.
(8) Григорий Богослов, свт. Слово 30 (о богословии 4), §20, ПГ., т. 36, цол. 129.
(9) Кирилл Александрийский, свт. Диалог о Св. Троице, 4.
(10) Максим Исповедник, прп. ПГ, т. 91, цол. 1038.
(11) Кирилл Туровский, свт. Поучения. Киев, 1880.
(12) Архангельский А. С. Нил Сорский и Вассиан Патрикеев: Их лите ратурные труды и идеи в Древней Руси. Ч. 1. Преподобный Нил Сор ский. СПб., 1882. види такође: Прохоров Г. М. Послания Нила Сорского // Труды Отдела древнерусской литературы. Т. 29. Вопросы исто рии русской средневековой литературы. Л., 1974.
(13) Дионисий Ареопагит. О Божественных именах 4, 7, 10.
(14)„Филокалия” – зборник издат на грчком језику 1792. године у Венецији и на словеском (у преводу схиархимандрита Пајисија Величковског), у Москви 1793–1794. године под насловом „Добротољубље”. Петотомно издање било остварено у XИX веку у преводу на савремени руски језик од стране Светог Теофа на Затворника (Изд. 4-е, 1905).
(15) Добротолюбие. Изд. 4-е. Т. 1. М., 1905.
(16) Флоренский П., свящ. Иконостас. М., 1994. С. 67.
(17 )Повесть временных лет // «За землю Русскую!» М., 1981.
(18) Иларион Киевский, свт. Слово о законе и благодати.
(19) Иоанн Златоуст, свт. Творения. СПб., 1906. Т. 12. Кн. 2. Слово 14: „О женщинах и красоте”.
(20) Аверинцев С. Красота как святость // Курьер ЮНЕСКО, 1988, № 7.
(21) Исаак Сирин, прп. Слова подвижнические, 30.
(22) Одоевский В.Ф. Опыт теории изящных искусств с особенным применением оной к музыке // Шевырев С.П. Разговор о возможно сти найти единый закон для изящного // Московский вестник. Ч. 1. 1827. С. 50.
(23) Бердяев Н.А. Смысл творчества. Париж, 1985.
(24) Иоанн Дамаскин, прп. Точное изложение православной веры.
(25) Гете И.В. Винкельман и его время (Њинцкелманн унд сеин Јахрхундерт) // Гете И.В. Собр. соч.: В 10 т. М., 1980. Т. 10.
(26) Аристотель. Метафизика. М.; Л., 1934.
(27) Иоанн Златоуст, свт. Творения. Т. 3. Кн. 2.
извор: Каленић, бр. 1, 2018.
да... созерцавам лепоту Господњу” (Пс. 26, 4)
Лепота је једно од централних појмова не само философке и естетске мисли, него и богословља. Међутим, за простог малограђанина разговор о лепоти може се показати као нешто излишно, као нешто што није неопходно или је чак испразно. Јер је лепота оно без чега је теоретски могуће изаћи на крај. Постоје ствари заиста потребне човеку. Међу њима су храна, кров, одећа, без којих нећеш преживети ни у тешко несрећно доба, ни у мирно време. Све ово има мало заједничког са лепотом.
Почетком 30-их година ХХ века у бољшевичкој Русији естетска мисао, заснована на марксизму, уопште није развијала у суштини проблеме лепоте и чак их је одрицала. У часопису „Пролетерска књижевност” писци-идеолози младе совјетске државе тврдили су: „Наша нормативна марксиситичка естетика одриче и објективне и субјективне критеријуме лепоте, јер је она... против лепоте уопште”(1)
 |
| фото: www.google.rs |
Ипак, у совјетско време налазили су се људи, тако гладни, болесни и упропаштени, као и већина суграђана, који су трошили своје снаге и сам живот да би спасили предивне, али, с тачке гледишта неких, „бескорисне” ствари – ту исту лепоту. Сарадници музеја, историчари
уметности, историчари, музичари, књижевници. Може бити да су управо ови самопожртвовани људи утицали на преиспитивање односа према лепоти у Совјетском Савезу средином 1950-их година, када су била дотакнута питања естетског односа према свету. Иако су сви учесници тада покренуте дискусије уверавали да следе принципе марксистичко лењинистичке философије и естетике, њихово тумачење лепоте било је задивљујуће различито. Једни (2) су тврдили да је лепота као почетно природно својство постојала и пре људског друштва. Други (3) су разматрали лепоту као социјалну и културну појаву, која изражава у конкретној и чулној форми човеково потврђивање у свету, меру слободе његове и друштва. Трећи (4) су одређивали лепоту као „одражену у свести законитост одређеног својства” или као поклапање „реалности и идеала”. На почетку 1960-их година предузимани су покушаји да се осмисли лепота у аксиолошком аспекту, да је представе као естетску вредност, да је покажу узајамно зависном са другим естетским категоријама, да испоље особеност лепоте у уметности, особености њеног субјективног опажања и доживљавања.
У 70-им и 80-им годинама философи и богослови су почели да говоре о религиозним истинама, заклањајући се естетским категоријама. Споменимо чувену вишетомну „Историју античке естетике”, А.Ф. Лосева, која је, у суштини, била историја античке философије и религиозне мисли. Споменимо радове С. С. Аверинцева и В. В. Бичкова, посвећене естетици, али који су откривали свет тада забрањене светоотачке мисли. Појављивање ових књига био је
догађај за многе верујуће и мислеће људе.
Сви ови покушаји осмишљавања ослањали су се само на једно те исто емпиријско искуство – човек, једанпут рањен лепотом, више никада не може да живи без ње. Ствар овде није само у томе што нас лепота измирује са животом. Доживљавање лепог, досезање лепоте – то је искуство скоро мистичко, оно уводи човека иза граница њега самог, ставља га лицем к лицу с нечим великим, недостижним и скупа с тима задивљујуће радосним, блиским, жељеним.
Гледајући на еволуцију односа према лепоти у совјетској држави можемо рећи да је њено почетно одрицање више одговарало владајућем атеизму. Зато совјетска идеологија није допуштала било какве разговоре о лепоти, бојала се да обрати пажњу на њу, да пружи могућност формулисања њених одређења. Јер управо размишљања о њој изненађивала су људе неравнодушне према прелепом да траже одговоре на тада затворена питања погледа на свет. Преподобни Макарије Египатски пише да је човек, рањен љубављу према Лепоти, „везан
и опијен њом, уроњен и одведен као заробљеник у други свет” (5) Ништа тако не буди душу као пажња према прелепом.
У Хришћанству је Лепота једно од имена Божијих. Бог је Прекрасан сам по себи, и Он се појављује као извор аутентичне лепоте. Ево само неколико сведочанстава о Богу као Лепоти из светоотачког наслеђа. На пример, задивљујућа химна Лепоти блаженог Августина: „Касно сам Те заволео, истинска Лепото [...] Ти си била у мени, а ја сам био изван. Тражио сам Те у спољашњем, срамотећи складну творевину Твоју својом ругобом. Ти си била са мном, а ја – без Тебе [...] Ти си позвала, и повик Твој је пресекао глувоћу моју; Ти си засијала, и Твој бљесак одагнао је слепило; пролио се миомирис Твој, и ево већ губим дах без Тебе; окусио сам Те, и сада жудим и жедним; дотакла си ме, и запалила у мени љубав” (6)
Свети Григорије Ниски пита: „Шта може бити вољеније од лика непропадљиве Лепоте?” (7)
Свети Григорије Богослов појашњава да се „лепота појављује као суштински атрибут Бога” (8) а Свети Кирил Александријски указује да је лепота Божија надсветска, и човек је створен у овој тројичној лепоти (9), коју је, сагласно преподобном Максиму Исповеднику, предоодређен да на крају крајева подели са самим Богом (10). За Светог Кирила Туровског (11 ), као и за преподобног Нила Сорског (12) највишу лепоту поседује само Бог. „Хор светоотачких гласова” сабира Дионисије Ареопагит: „Бога свети хвале као Предивно, као Лепоту [...] Све постојеће”, пише даље Дионисије, „настаје из Предивног и Добра, пребивајући у Предивном и Добру,
враћајући се у Предивно и Добро. И све што постоји и појављује се, постоји и појављује се захваљујући Предивном и Добру” (13).
Добро и лепота су, по мишљењу Дионисија, истоветни. Ова истоветност, уосталом, потврђује
аскетско искуство преподобних отаца и подвижника благочешћа, накупљено током читаве историје постојања хришћанства. Сакупљена од у Цркви најауторитативнијих аскетских дела Светих Отаца још у старини је добила назив „Филокалија” (љубав према лепоти). Тако је, на пример, Свети Василије Велики насловио речју „Филокалија” Оригенове катене. Али најпознатија „Филокалија” – зборник дела православних подвижника – створена је на Атону у
ХVIII веку (14). Преведена је на руски језик под насловом „Добротољубље”. „Речју Добротољубље”, говори Свети Теофан Вишински у уводу свог превода, „преведен је грчки наслов Филокалија, која значи љубав према предивном, узвишеном, добром” (15).
Међутим, лепота је истоветна не само добру. Правој лепоти се такође може и треба веровати. Она осведочује. Ево, на пример, како је то формулисао руски научник, философ и свештеник Павле Флоренски, анализирајући чувену „Тројицу” Рубљова: „Од свих философских доказа бића Божијег најубедљивије звучи управо оно које се чак не спомиње у уџбеницима: приближно оно може бити изнето закључком: постоји `Тројица` Рубљова, према томе, постоји Бог” (16.) Лепота идентична истини појављује се као њен критеријум, њен саставни део. Споменимо такође епизоду „испитивања вере” у „Повести минулих лета”, где је последњи и пресудни аргумент за кнеза Владимира у избору вере постала „лепота црквена”: „Не знамо да
ли смо били на небу или на земљи, јер нема на земљи таквог изгледа и такве лепоте, и ми не знамо како да испричамо о томе, само знамо да тамо Бог с људима пребива и њихово богослужење је боље него у свим другим земљама. Ми не можемо заборавити ту лепоту” (17).
Ова аргументација прихвата се као најубедљивија. „Бог са људима пребива” тамо где постоји лепота, чија присутност и сведочи о овом „пребивању”. Лепота се појављује као доказ. Сагласно млађем савременику кнеза Владимира, Светом Илариону Кијевском, само Истина обдарује лепотом (18).
Зато су и црквена музика, и архитектура, и иконопис увек стремили највишем културном нивоу. То је било и остаће за Цркву ствар принципа. Предивни црквени хор, уређеност и лепота богослужења, отменост архитектуре најбоље су форме проповеди, које је било када знала Црква. И то није интерес користи, показатељ благостања или пусте раскоши, већ сама со
хришћанског осећања света.
Управо зато што од поузданости, квалитета лепоте зависи немерљиво много, пред њу се износе изузетно строги захтеви. Лепота која хоће да буде веродостојна истини не може да не буде према себи строга. Споменимо Ф. М. Достојевског и његов роман „Младић”. Главни јунак зачује код богомолитеља Макара Ивановича, човека из народа, дубоко поражавајућу старинску реч „благообразије”, која изражава идеју лепоте као светости и светости као лепоте – лепоте строге, која представља чврст оријентир за подвижништво. „Истинска лепота познаје се не по спољашњем изгледу, већ по наравима и пристојном понашању”, тврди Свети Јован Златоусти (19).
Лепота и подвижништво веома су тесно повезани међу собом у руској народној психологији. Академик С. С. Аверинцев је приметио да се „класична руска књижевност смртно боји естетичког мажења: Гогољ је спалио свој рукопис, Лав Толстој је покушао да се одрекне уметника у самом себи само да би остао искатељ и учитељ истине – овоме нећеш наћи парале-
ле у историји других књижевности” (20).
Данас живимо у свету где су се појмови „добро” и „лепота” разишли међусобно. „Добро” остаје категорија етике, лепота се претворила у апстрактну естетику, а затим у потпуности била дискредитована савременим секуларним друштвом. Синоним лепоте постаће прелест, то јест лаж. Одвајање естетских идеала од етичке основе одводи савремена трагања лепог у ћорсокак. Естетика трга – ево основног удела наше епохе. Невиђени пад друштвене моралности, обиље саблазни, расцепљеност и усамљеност савременог човека, његово потпуно урањање у сферу разоноде – заиста су озбиљне препреке способности да се увиди, осети истинска лепота. Изгубљена вредност оријентира доводи у коначном збиру до заборављања
самог Извора лепоте.
Преподобни Исаак Сирин нас упозорава да „душа види Лепоту снагом свога живота” (21). „Основе лепоте”, примећује В. Ф. Одојевски, „нису у природи, него у духу човековом” (22). Човек, равнодушан према лепом, никада не схвата сијајућу лепоту Јеванђеља.
Према речима Н. А. Берђајева, у лепоти морамо живети да бисмо је сазнали (23). Сазнавши је, сваки од нас прикључује се највећој радости, ради које је Господ и створио човека (24). „Када човек осећа себе у свету као у једној прелепој целини, када га осећање унутрашње хармоније доводи у чисто, слободно усхићење”, пише Ј. В. Гете, „у том трену цела васељена, ако би могла да спозна себе, задивила би се и обрадовала највишем циљу постојања свога. Јер чему служи сво ово велелепије сунца, планета и звезда, ових рађајућих и ишчезавајућих светова, ако, коначно, срећни човек нехотице не почне да се радују постојању своме?” (25).
Ево истинског смисла постојања човека, ево његовог изворног призива – да свом пуноћом своје суштине усвоји изворне Радости, да постане причасник истинске Лепоте. Познање, као што је тврдио Аристотел (26), почиње са дивљењем. Тако често и познање Бога почиње од дивљења лепоти Божанствене творевине, а као венац овог познања појављује се светост, која открива у човеку његове сопствене тајне боголике лепоте и показује лепоту других људи, сакривену чак и од њих самих, пошто „сијање лепоте врлине у човеку пробуђује оно исто
дивљење и изненађење као и слава Небеса” (27).
напомене:
(1) 1931, № 4. С. 148.
(2) Такозвани „природњаци”: Н. А. Дмитријева, Г. Н. Поспелов и други.
(3) Такозвани „друштвењаци”: Л. Н. Столович, Ј. Б. Борев и други.
(4) Припадници такозване „објективно-субјективне концепције”: А. И. Буров, М. С. Каган и други.
(5) Макарий Египетский, прп. Добротолюбие. Т. 1.
(6) Августин, блж. Творения. Т. 1. Об истинной религии. СПб., 199
(7) Творения святого Григория Нисского. Ч. 3. М.,1861: Изъяснение Песни песней Соломона, 12. Види такође његову: Против Евномия, И, ПГ, т. 44, цол. 636.
(8) Григорий Богослов, свт. Слово 30 (о богословии 4), §20, ПГ., т. 36, цол. 129.
(9) Кирилл Александрийский, свт. Диалог о Св. Троице, 4.
(10) Максим Исповедник, прп. ПГ, т. 91, цол. 1038.
(11) Кирилл Туровский, свт. Поучения. Киев, 1880.
(12) Архангельский А. С. Нил Сорский и Вассиан Патрикеев: Их лите ратурные труды и идеи в Древней Руси. Ч. 1. Преподобный Нил Сор ский. СПб., 1882. види такође: Прохоров Г. М. Послания Нила Сорского // Труды Отдела древнерусской литературы. Т. 29. Вопросы исто рии русской средневековой литературы. Л., 1974.
(13) Дионисий Ареопагит. О Божественных именах 4, 7, 10.
(14)„Филокалия” – зборник издат на грчком језику 1792. године у Венецији и на словеском (у преводу схиархимандрита Пајисија Величковског), у Москви 1793–1794. године под насловом „Добротољубље”. Петотомно издање било остварено у XИX веку у преводу на савремени руски језик од стране Светог Теофа на Затворника (Изд. 4-е, 1905).
(15) Добротолюбие. Изд. 4-е. Т. 1. М., 1905.
(16) Флоренский П., свящ. Иконостас. М., 1994. С. 67.
(17 )Повесть временных лет // «За землю Русскую!» М., 1981.
(18) Иларион Киевский, свт. Слово о законе и благодати.
(19) Иоанн Златоуст, свт. Творения. СПб., 1906. Т. 12. Кн. 2. Слово 14: „О женщинах и красоте”.
(20) Аверинцев С. Красота как святость // Курьер ЮНЕСКО, 1988, № 7.
(21) Исаак Сирин, прп. Слова подвижнические, 30.
(22) Одоевский В.Ф. Опыт теории изящных искусств с особенным применением оной к музыке // Шевырев С.П. Разговор о возможно сти найти единый закон для изящного // Московский вестник. Ч. 1. 1827. С. 50.
(23) Бердяев Н.А. Смысл творчества. Париж, 1985.
(24) Иоанн Дамаскин, прп. Точное изложение православной веры.
(25) Гете И.В. Винкельман и его время (Њинцкелманн унд сеин Јахрхундерт) // Гете И.В. Собр. соч.: В 10 т. М., 1980. Т. 10.
(26) Аристотель. Метафизика. М.; Л., 1934.
(27) Иоанн Златоуст, свт. Творения. Т. 3. Кн. 2.
извор: Каленић, бр. 1, 2018.
Нема коментара:
Постави коментар