Радуј се, благодатна Богородице Дјево,
јер из тебе засија Сунце Правде (Истине),
Христос Бог наш, Који просвећује оне што су у тмини.
Весели се и ти, старче праведни,
који си у наручје примио Ослободитеља душа наших
Који нам дарује васкрсење.
СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (грч: Υπαπαντής του Χριστού), празник којим се прославља увођење малог Исуса у Јерусалимски храм, што представља сусрет Бога са својим народом, односно Црквом коју представља Симеон Богопримац. По том свом карактеру овај празник је добио своје име. Празнује се 2. фебруара.
По Мојсијевом закону, жена се након порода сматрала нечистом четрдесет дана. После тога морала је ићи у храм да принесе једно јагње од годину дана да би се очистила од греха. Оне сиромашнијег стања давале су две грлице или два голуба. Исто тако, првенац, како од рода људског или од стоке, морао се посветити Богу. За мушку децу се морао дати откуп од пет сикала сребра. Нигде се не спомиње да је за Исуса, као првенца, дат откуп: јер је он дао себе у откуп за све, и зато што је мајка Исусова била сиромашна и што је Исус целог свог живота на земљи био Богу посвећен. Када је Исусу било четрдесет дана од рођења, Марија је са Јосифом и бебом Исусом отишла у Јерусалимски храм и принела Богу на жртву само два млада голуба. У храму је био побожни старац Симеун, који је живео у Јерусалиму, и коме је Бог обећао да неће умрети док не види свога Спаситеља. Старац је у Исусу познао обећаног Месију, благословио га и захвалио Богу што му је омогућио да види Спаситеља. Том приликом старац је и Марији прорекао тешке тренутке у животу, све због њеног сина: "Гле овај лежи (сада као мали) да многе (силне) обори и подигне (ниште) у Израиљу; а и да буде знак против кога ће се говорити. Α и теби самој прошће нож душу, да се (тако) открију мисли многих срдаца" (Лк 2,34-35). Због овог догађаја, тј. сретења малог Исуса са праведним Симеоном, и сам дан се зове Сретење.
Празник је установљен још у најстаријем добу Хришћанства, али се свечано почео прослављати тек око 541-542. године, за време цара Јустинијана. У Цариграду и околини се беше мојавио велики помор, који је за три месеца однео десет хиљада људи, а у Антиохији се јавише јаки земљотреси. На Сретење су држана велика народно-свечана молетствија и невоље су престале.
Овај празник Црква слави 2. фебруара, но ако се деси да пада у Чисти Понедељак (тј. прве недеље Великог поста), његово се празновање преноси у Сирну, тј. Белу Недељу.
СМИСАО СРЕТЕЊА ГОСПОДЊЕГ
Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Међутим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса.
Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу посвети Господу" (Лк. 2, 22-23).
"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:
''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.
А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).
Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!".
Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ.
Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога волиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег?
И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа!
Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: "...Сада отпушташ слугу Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна непрестана припрема за радосни сусрет са Христом.
Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим?
То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ слугу Свога, Госиоде...''.
Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав.
То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога.
о. Александар Шмеман
извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs
јер из тебе засија Сунце Правде (Истине),
Христос Бог наш, Који просвећује оне што су у тмини.
Весели се и ти, старче праведни,
који си у наручје примио Ослободитеља душа наших
Који нам дарује васкрсење.
СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (грч: Υπαπαντής του Χριστού), празник којим се прославља увођење малог Исуса у Јерусалимски храм, што представља сусрет Бога са својим народом, односно Црквом коју представља Симеон Богопримац. По том свом карактеру овај празник је добио своје име. Празнује се 2. фебруара.
По Мојсијевом закону, жена се након порода сматрала нечистом четрдесет дана. После тога морала је ићи у храм да принесе једно јагње од годину дана да би се очистила од греха. Оне сиромашнијег стања давале су две грлице или два голуба. Исто тако, првенац, како од рода људског или од стоке, морао се посветити Богу. За мушку децу се морао дати откуп од пет сикала сребра. Нигде се не спомиње да је за Исуса, као првенца, дат откуп: јер је он дао себе у откуп за све, и зато што је мајка Исусова била сиромашна и што је Исус целог свог живота на земљи био Богу посвећен. Када је Исусу било четрдесет дана од рођења, Марија је са Јосифом и бебом Исусом отишла у Јерусалимски храм и принела Богу на жртву само два млада голуба. У храму је био побожни старац Симеун, који је живео у Јерусалиму, и коме је Бог обећао да неће умрети док не види свога Спаситеља. Старац је у Исусу познао обећаног Месију, благословио га и захвалио Богу што му је омогућио да види Спаситеља. Том приликом старац је и Марији прорекао тешке тренутке у животу, све због њеног сина: "Гле овај лежи (сада као мали) да многе (силне) обори и подигне (ниште) у Израиљу; а и да буде знак против кога ће се говорити. Α и теби самој прошће нож душу, да се (тако) открију мисли многих срдаца" (Лк 2,34-35). Због овог догађаја, тј. сретења малог Исуса са праведним Симеоном, и сам дан се зове Сретење.
Празник је установљен још у најстаријем добу Хришћанства, али се свечано почео прослављати тек око 541-542. године, за време цара Јустинијана. У Цариграду и околини се беше мојавио велики помор, који је за три месеца однео десет хиљада људи, а у Антиохији се јавише јаки земљотреси. На Сретење су држана велика народно-свечана молетствија и невоље су престале.
Овај празник Црква слави 2. фебруара, но ако се деси да пада у Чисти Понедељак (тј. прве недеље Великог поста), његово се празновање преноси у Сирну, тј. Белу Недељу.
Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Међутим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса.
Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу посвети Господу" (Лк. 2, 22-23).
"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:
''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.
А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).
Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!".
Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ.
Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога волиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег?
И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа!
Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: "...Сада отпушташ слугу Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна непрестана припрема за радосни сусрет са Христом.
Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим?
То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ слугу Свога, Госиоде...''.
Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав.
То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога.
о. Александар Шмеман
извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs
Нема коментара:
Постави коментар