Вечерас се сећамо Адама који је изгнан из раја. И који оплакује свој пад.
„Седе Адам наспрам раја, и своју наготу, ридајући, оплакиваше. „Бедан ја, који сам обмани лукавог поверовао, и који сам покраден, и од славе удаљен! Јадан ја, који сам простотом обнажен и који не могу да схватим. О, рају, чије се раскоши више нећу наслађивати, нити ћу више видети Господа мога и створитеља! Већ ћу у земљу поћи, од које сам узет. Милостиви, милосрдни, вапијем ти: Помилуј ме палог!“
Ово је само једна од песама са вечерашњег богослужења, у којој опевамо праоца који плаче. Како су нам блиске његове речи. Како су нам блиске његове сузе. Како су наши његови вапаји.
Он седи, сам, можда је ту и Ева, али он је сам, затворен у свој свет, и проклиње тренутак, тај проклети тренутак у коме је поклекао, и који га је коштао блаженог бивствовања. Увек постоји тај тренутак, у коме се прелама наша слобода, после којега ћемо или плакати пред затвореним вратима раја, или ћемо и даље пребивати у блаженству. А тако је крхко то благо које нам је даровано. Изгледа вечно, и може да буде, а тако се лако разбије у парампарчад. И остави нас у пустињи. У којој се једино можемо напојити сопственим сланим сузама.
Сутра ћемо опет молити једни друге за опроштај. Сутрашња недеља је недеља праштања. Сутра су покладе. Адам је, срећом, измолио опроштај од Човекољупца.
Анастасија-Весна Илић, 17.2.2018.
„Седе Адам наспрам раја, и своју наготу, ридајући, оплакиваше. „Бедан ја, који сам обмани лукавог поверовао, и који сам покраден, и од славе удаљен! Јадан ја, који сам простотом обнажен и који не могу да схватим. О, рају, чије се раскоши више нећу наслађивати, нити ћу више видети Господа мога и створитеља! Већ ћу у земљу поћи, од које сам узет. Милостиви, милосрдни, вапијем ти: Помилуј ме палог!“
Ово је само једна од песама са вечерашњег богослужења, у којој опевамо праоца који плаче. Како су нам блиске његове речи. Како су нам блиске његове сузе. Како су наши његови вапаји.
Он седи, сам, можда је ту и Ева, али он је сам, затворен у свој свет, и проклиње тренутак, тај проклети тренутак у коме је поклекао, и који га је коштао блаженог бивствовања. Увек постоји тај тренутак, у коме се прелама наша слобода, после којега ћемо или плакати пред затвореним вратима раја, или ћемо и даље пребивати у блаженству. А тако је крхко то благо које нам је даровано. Изгледа вечно, и може да буде, а тако се лако разбије у парампарчад. И остави нас у пустињи. У којој се једино можемо напојити сопственим сланим сузама.
Сутра ћемо опет молити једни друге за опроштај. Сутрашња недеља је недеља праштања. Сутра су покладе. Адам је, срећом, измолио опроштај од Човекољупца.
Анастасија-Весна Илић, 17.2.2018.
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |
Нема коментара:
Постави коментар