Мирослављево јеванђеље је наш најстарији и најзнаменитији ћирилски рукопис, писан у 12 веку, за хумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање. Ова српска светиња делила је судбину државе и народа, а на свом осмовековном путу скривања и чувања, дугом око 15 хиљада километара, важне станице је везују и за ужички крај.
Од Бијелог Поља и цркве Светог апостола Петра, за коју је писано, Мирослављево јеванђеље украшено минијатурама и иницијалима у боји и злату, стигло је и до Унескове библиотеке „Памћење света“ – међу највреднија остварења светске културе.
„Оно је написано на пергаменту, писано је пером, има 181 лист, на задњем листу, на задњој страници, спомиње се дијак Глигорије, који је, претпоставља се, био писар, или минијатуриста овога светог јеванђеља“, каже свештеник цркве Светог апостола Петра из Бијелог Поља, Никола Скопљак.
Векове потом, проводи у Хиландару, а монаси га поклањају краљу Александру Обреновићу, 1896. и тако стиже у Београд. Знаменити Ужичанин, професор Љубомир Стојановић, односи га у Беч, да би се израдило фототипско издање.
„Он надзире, сваки дан дежура, ради коректуру, то је било тако урађено да се није разликовало од оригинала“, каже Слободан Радовић, књижевни историчар.
Траг му се губи у мајском преврату, 1903. а у Првом светском рату, током евакуације, Добросав Ружић, краљев библиотекар, и ужички посланик, прегледајући сандуке са старом документацијом, случајно проналази драгоцену књигу.
„Тог тренутк , он у својим белешкама каже, да му је срце стало, да му је рука задрхтала, да од узбуђења није знао шта даље да чини. Читаву ноћ борави у неосветљеном стану, седи крај прозора, чува Јеванђеље“, каже књижевни историчар Слободан Радовић.
Преко Албаније, до Крфа и назад, Јеванђеље је чувано, „као очи у глави“, а пред Други светски рат, пребачено у сеф Народне банке у Ужицу. Зато и није уништено током бомбардовања Београда, 1941. године.
„Поучени искуством Првог светског рата, Срби су га, овог пута, врло добро сакрили, да ни наши историчари из тог времена нису знали где је било током немачке окупације“, наводи кустос Народног музеја из Ужица Анђела Брковић.
Закопано у олтару манастира Рача, јеванђеље је преживело и пљачке и паљења, да би, тајно, кроз окупирану Србију, 1943. било враћено у Београд, где се и данас чува.
Фототипска издања, у специјалним су колекцијама највећих библиотека света, где сведоче о култури коју, још из доба Немањића, српски народ предаје човечанству.
извор: www.spc.rs
Од Бијелог Поља и цркве Светог апостола Петра, за коју је писано, Мирослављево јеванђеље украшено минијатурама и иницијалима у боји и злату, стигло је и до Унескове библиотеке „Памћење света“ – међу највреднија остварења светске културе.
„Оно је написано на пергаменту, писано је пером, има 181 лист, на задњем листу, на задњој страници, спомиње се дијак Глигорије, који је, претпоставља се, био писар, или минијатуриста овога светог јеванђеља“, каже свештеник цркве Светог апостола Петра из Бијелог Поља, Никола Скопљак.
Векове потом, проводи у Хиландару, а монаси га поклањају краљу Александру Обреновићу, 1896. и тако стиже у Београд. Знаменити Ужичанин, професор Љубомир Стојановић, односи га у Беч, да би се израдило фототипско издање.
Траг му се губи у мајском преврату, 1903. а у Првом светском рату, током евакуације, Добросав Ружић, краљев библиотекар, и ужички посланик, прегледајући сандуке са старом документацијом, случајно проналази драгоцену књигу.
„Тог тренутк , он у својим белешкама каже, да му је срце стало, да му је рука задрхтала, да од узбуђења није знао шта даље да чини. Читаву ноћ борави у неосветљеном стану, седи крај прозора, чува Јеванђеље“, каже књижевни историчар Слободан Радовић.
Преко Албаније, до Крфа и назад, Јеванђеље је чувано, „као очи у глави“, а пред Други светски рат, пребачено у сеф Народне банке у Ужицу. Зато и није уништено током бомбардовања Београда, 1941. године.
„Поучени искуством Првог светског рата, Срби су га, овог пута, врло добро сакрили, да ни наши историчари из тог времена нису знали где је било током немачке окупације“, наводи кустос Народног музеја из Ужица Анђела Брковић.
Закопано у олтару манастира Рача, јеванђеље је преживело и пљачке и паљења, да би, тајно, кроз окупирану Србију, 1943. било враћено у Београд, где се и данас чува.
Фототипска издања, у специјалним су колекцијама највећих библиотека света, где сведоче о култури коју, још из доба Немањића, српски народ предаје човечанству.
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар