31. јул 2018.
Нови број Православља - новина Српске Патријаршије
У новом броју Православља пажњи читалаца преоручујемо извештај са наречења и хиротоније новог Епископа диоклијског г. Методија, викара Митрополита црногорско-приморског, апел Епископа рашко-призренског г. Теодосија поводом изјава појединих политичких званичника о подели Косова и Метохије као решењу косовско-метохијског проблема, као и текст о прослави Преноса моштију Светог Мардарија Либертивилског. У новој рубрици под именом Јасеновац: Да се не заборави објављен је текст о страдалном селу Међувође у Поткозарју и прослави Павловдана у Кућанцима, родном месту блаженеуспомене патријарха Павла. Др Милијана Абрамовић Савић пише истовремено топлу, али и стручну причу, о важности дојења, суштинском односу мајке и бебе. Голман свих голмана, Милутин Шошкић казује шта за њега значи Време у односу на бесконачност.
Новинар Славица Лазић је разговарала са Љубомиром Максимовићем, потпредседником САНУ и директором Византолошког института САНУ. У августовском броју Православља читајте и о обележавању 100-годишњице од погубљења Свете царске породице Романов. Реаговање проте Велибора Џомића читајте у тексту под насловом Девастација новинарске етике. Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, уредништво обавештавамо читаоце кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Насловну страницу нвог броја краси фотографија Епископа диоклијског Методија (Остојића) са чина његове хиротоније (фотографија је власништво фото-архива Митрополије црногорско-приморске).
извор: www.spc.rs
извор: www.spc.rs
30. јул 2018.
29. јул 2018.
Празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице (аудио, фото)
Хиландар – У Светом манастиру Хиландару је свечано и молитвено прослављен празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице, који се слави 25. јула по новом календару. Служба је започела у уторак 24.07. свеноћним бдењем у саборној цркви а завршена је следећег дана Светом Литургијом, након које је уследила славска трпеза за више од 300 људи.
Првог дана празника гости хиландарске обитељи су били Његово Високопреосвештенство Митрополит неапољско-ставропољски г. Варнава, председник солунске општине Павлу Мела, г. Димитриос Демурцидис, генерални конзул Р. Србије у Солуну, г. Синиша Павић, велики број монаха са Свете Горе, свештенослужитеља из Србије, Грчке, Русије, Украјине, Молдавије и поклоника из Србије из разних других земаља.
На богослужењу за десном певницом појали су монах Дамаскин, старац келије Светих Безсребреника из Новог Скита са својом братијом; за левом су појали монаси хиландарске келије Св. Николаја – Буразери, предвођени монахом Нектаријем.
Наредног дана, на празник Преподобних и богоносних отаца Хиландарских, Свету Литургију је служио Његово Блаженство Архиепископ цагерско-лантекијски Стефан, из Грузијске православне цркве.
Звучни и фото запис одабраних делова службе на Празник Пресвете Богородице Тројеручице у Хиландару:
Икона Тројеручица је, према предању, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица.
По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног.
Током векова насликано је више копија иконе Богородице Тројеручице да би се њен пресветли лик приближио онима који не могу походити Свету Гору.
Кондак 8
Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!
Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом
извор: www.hilandar.org
Првог дана празника гости хиландарске обитељи су били Његово Високопреосвештенство Митрополит неапољско-ставропољски г. Варнава, председник солунске општине Павлу Мела, г. Димитриос Демурцидис, генерални конзул Р. Србије у Солуну, г. Синиша Павић, велики број монаха са Свете Горе, свештенослужитеља из Србије, Грчке, Русије, Украјине, Молдавије и поклоника из Србије из разних других земаља.
На богослужењу за десном певницом појали су монах Дамаскин, старац келије Светих Безсребреника из Новог Скита са својом братијом; за левом су појали монаси хиландарске келије Св. Николаја – Буразери, предвођени монахом Нектаријем.
Наредног дана, на празник Преподобних и богоносних отаца Хиландарских, Свету Литургију је служио Његово Блаженство Архиепископ цагерско-лантекијски Стефан, из Грузијске православне цркве.
 |
| Сутон код Светог Василија на мору (хиландарска арсана - пристаниште) фото: www.facebook.com/FriendsOfHilandarMonastery Послушајте звучни запис беседа игумана Методија и Митрополита Варнаве, великог пријатеља српског народа, у чијој митрополији се налази и српско војничко гробље Зејтинлик: https://soundcloud.com/user-355113499 |
Звучни и фото запис одабраних делова службе на Празник Пресвете Богородице Тројеручице у Хиландару:
По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног.
Током векова насликано је више копија иконе Богородице Тројеручице да би се њен пресветли лик приближио онима који не могу походити Свету Гору.
Кондак 8
Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!
Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом
извор: www.hilandar.org
ХОД ПО ВОДИ
Има делова из Јевађеља који се читају на Литургији који су слабо познати и великом броју верујућих, а има их које сви знају. И они верујући и они који покушавају да се ограде. Делова који се цитирају, који се подразумевају као најупечатљивији поглед света према Цркви и Христу.
Христос хода по води...
"У време оно, принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду пре њега на ону страну док он отпусти народ."
Отприлике, могло би да се разуме - Уђите у Цркву и пођите тамо куда сам вам рекао да идете и тамо ћу вас дочекати...
"А лађа беше већ насред мора, угрожена од валова, јер беше противан ветар."
Путовање Цркве тешко је и замислити без "противног ветра". Овај свет често је и олујном снагом окренут против кретања Цркве. Кад не осећамо то противљење, скоро да можемо да се забринемо да се у ствари ни не крећемо, да стојимо у месту. Да можда и не идемо у сусрет Христу. Да само чекамо. Да смо лење слуге Божије.
Кад идемо против ветра, подижу се велики таласи на нас. И људски је и да се уплашимо. Можда би ипак требало више да се уплашимо ако смо се само лагодно препустили ветру и ако таласа нема. Ми смо Црква, и требало би да смо увек у покрету ка Царстви Божијем.
Ако смо упорни и ако савладавајући страх идемо против ветра - Христос ће доћи.
"А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору."
По библијском рачунању времена "четврта стража" је време пред зору. Пред зору је најхладније. Све је лакше кад нас осветли сунце. Макар и кроз облаке.
Дакле, кад је најтеже, кад смо на измаку снага и наде - појављује се Христос.
Често, заробљени нашим проблемима ми нажалост и заборавимо Христа. Његова појава у тами може да нас тргне и уплаши.
"И видевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше".
Сродили смо се и са својим проблемима и са својим страхом, па већи страх може понекад да нам причини подсећање да ми нисмо само од овог света.
"А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи!"
Нисмо одмах сви сигурни да је то Христос с нама. Међу нама има оних са већим и оних са мањим даром вере. На онима са великим даром је да покажу осталима да је вера у Христа изнад свега што нас може задесити у овом олујном свету.
Вера све може. Петар излази из заштићене форме, храбро креће ка Христу преко олујних таласа света. Хода по води! Силе света не могу му ништа.
А онда оно смртно у нама, извор сваког страха, победи.
"Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни, зашто посумња?"
Он маловерни!? Петар!? А шта смо онда ми? Христос је допустио да Петар додирне свој врх вере. Да хода по води као Син Божији. А допустио је и да се уплаши и да почне да тоне, да се дави. Због тога да би свима нама који ће доћи после ученика и Петра показао коме и када пружа руку.
Свакоме од нас који с поверењем у Христа упрегне своје дарове до краја и одговори Његовом позиву. Шта год да се догодило тада и шта год да се догоди икада, онај који је с поверењем пружио руку Христу биће спашен.
С Петром Христос се враћа у лађу. Ветар престаје.
Мир је само кад је Христос са нама.
"А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији".
Епилог:
И онда се сви причестимо и, било да је напољу олуја или не, изађемо у свет да свима сведочимо шта смо доживели.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Христос хода по води...
"У време оно, принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду пре њега на ону страну док он отпусти народ."
Отприлике, могло би да се разуме - Уђите у Цркву и пођите тамо куда сам вам рекао да идете и тамо ћу вас дочекати...
"А лађа беше већ насред мора, угрожена од валова, јер беше противан ветар."
Путовање Цркве тешко је и замислити без "противног ветра". Овај свет често је и олујном снагом окренут против кретања Цркве. Кад не осећамо то противљење, скоро да можемо да се забринемо да се у ствари ни не крећемо, да стојимо у месту. Да можда и не идемо у сусрет Христу. Да само чекамо. Да смо лење слуге Божије.
Кад идемо против ветра, подижу се велики таласи на нас. И људски је и да се уплашимо. Можда би ипак требало више да се уплашимо ако смо се само лагодно препустили ветру и ако таласа нема. Ми смо Црква, и требало би да смо увек у покрету ка Царстви Божијем.
Ако смо упорни и ако савладавајући страх идемо против ветра - Христос ће доћи.
"А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору."
По библијском рачунању времена "четврта стража" је време пред зору. Пред зору је најхладније. Све је лакше кад нас осветли сунце. Макар и кроз облаке.
Дакле, кад је најтеже, кад смо на измаку снага и наде - појављује се Христос.
Често, заробљени нашим проблемима ми нажалост и заборавимо Христа. Његова појава у тами може да нас тргне и уплаши.
Сродили смо се и са својим проблемима и са својим страхом, па већи страх може понекад да нам причини подсећање да ми нисмо само од овог света.
"А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи!"
Нисмо одмах сви сигурни да је то Христос с нама. Међу нама има оних са већим и оних са мањим даром вере. На онима са великим даром је да покажу осталима да је вера у Христа изнад свега што нас може задесити у овом олујном свету.
Вера све може. Петар излази из заштићене форме, храбро креће ка Христу преко олујних таласа света. Хода по води! Силе света не могу му ништа.
А онда оно смртно у нама, извор сваког страха, победи.
"Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни, зашто посумња?"
Он маловерни!? Петар!? А шта смо онда ми? Христос је допустио да Петар додирне свој врх вере. Да хода по води као Син Божији. А допустио је и да се уплаши и да почне да тоне, да се дави. Због тога да би свима нама који ће доћи после ученика и Петра показао коме и када пружа руку.
Свакоме од нас који с поверењем у Христа упрегне своје дарове до краја и одговори Његовом позиву. Шта год да се догодило тада и шта год да се догоди икада, онај који је с поверењем пружио руку Христу биће спашен.
С Петром Христос се враћа у лађу. Ветар престаје.
Мир је само кад је Христос са нама.
"А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији".
Епилог:
И онда се сви причестимо и, било да је напољу олуја или не, изађемо у свет да свима сведочимо шта смо доживели.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
28. јул 2018.
ЗАВРШЕНА ЈЕ ОБНОВА ПРИЛАЗНЕ ДРВЕНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ – МОСТА У КОМПЛЕКСУ ГОРЊЕ ИСПОСНИЦЕ СВ. САВЕ
РАДОВИ У ИСПОСНИЦИ (2017/2018)
Горња испосница Св. Саве близу манастира Студенице направљена је у једном природном удубљењу изнад амбиса над реком Студеницом. Мало монашко станиште залепљено је на стену слично ластавичијем гнезду. Управо на овом месту хиландарски монах Аверкије је 1619. године преписао Студенички типик Св. Саве. На његовом завршетку је, између осталог, написао:
„Овај типик, то јест образник, Светога Саве Српског преписа се године 7127. [1619] у пећини Светог Саве испосници, јер би пре нас написан руком Светога Саве године, рече, 6708. [1200], када се престави господин Симеон. И тако да нико не отежава и преокреће, јер многе су речи обичне у овом номоканону, али веома корисне. (…) При игуману кир Теофилу написано.“
Четрдесетих година прошлог века у комплексу Испоснице сазидани су камени ступци уза благо закошене вертикалне стене. На њима је изграђен приступни мост од храстове грађе који води ка Кули испосници. Истовремено са његовом градњом, по средини моста формиран је наткривени трем, који је касније застакљен и затворен са бочних страна. Ову обнову са градњом дрвене прилазне конструкције остварио је студенички схи-монах Гаврило, који је водио бригу о Испосници, живећи у њој од 1939. до 1981. године.
Испосницу је 1981. године задесио пожар када је у потпуности изгорела унутрашњост Куле. Реконструкцији Куле се приступило 1984. године, а радови на обнови унутрашњих међуспратних конструкција које су изведене према оригиналним лежиштима првобитних греда, као и израда прозора који су уграђени на оригиналним местима и израда намештаја, трајали су до 1986. године. Пројектант и руководилац радова био је архитекта Синиша Темерински испред Републичког завода за заштиту споменика културе Београд. Каснијим залагањем архитеткте Темеринског саниране су последице урушавања свода на цркви Св. Ђорђа, који је тешко био оштећен одроњавањем комада стене 1988. године. Санација цркве Св. Ђорђа изведена је 1992. и 1994. године према пројекту и Републичког завода за заштиту споменика културе Београд.
Након скоро осам деценија од устројавања приступног моста, услед сталне изложености киши и снегу које ветар наноси на делове моста, његова конструкција се деформисала и у великој мери пропала. Њено даље коришћење представљало је опасност од могућег урушавања.
Такви услови су изискивали предузимање хитних радова на његовој санацији. Још су 2014. године, архитекта Слободан Баришић испред Републичког завода за заштиту споменика културе – Београд у сарадњи са професором др Ненадом Шекуларцем са Архитектонског факултета у Београду, установили потенцијалне претње и ризике за даљу употребу моста. Након снимања и анализе постојећег стања израдили су пројектну документацију која је предвидела комплетну замену дрвене конструкције и објекта који се на њој налази, али и статичку санацију камених зиданих ослонца и обрушене подзиде.
Финансијска средства за обнову прилазне дрвене конструкције обезбеђена су 2017. године од стране Министарства културе и информисања Републике Србије, а преко Завода за заштиту споменика културе Краљево. Током јесени исте године започети су припремни радови који су обухватили набавку и преношење храстове грађе, гвоздене скеле, цемента, песка и свог потребног материјала за извођење радова. Иако је било познато колико је дуг и тежак приступ локацији Испоснице, пренос конструктивних елемената дрвене грађе и материјала био је могућ једино са коњима. Уз много труда и стрпљења пренешена је сва потребна грађа и матријал, а извођење радова настављено је у пролеће 2018. године. Материјал је недељама изношен тако што су га носили или вукли коњи. Сваки од пет коња имао је свог водича који га је морао пажљиво наводити да иде уском планинском стазом.
Да би се створили безбедни услови за извођење радова извршена је статичка санација и презиђивање обрушене подзиде. Демонтажом трема, ограде, талпи, као и уклањањем елемената носеће конструкције остварени су услови за формирање и хидроизоловање круна постојећих стубаца, након чега је било могуће приступити изради и монтажи нових храстових елемената прилазне конструкције.
Тесарски радови извођени су уз поштовање старих техника тесања, а сваки елемент је засебно обрађиван. Компоновање приступног моста мајстори су прилагођавали геометрији стена. Уклапање у природни амбијент остварено је уз посебну вештину израде и склапања дрвених елемената на лицу места. Да би се осигурала дуготрајна заштита читава конструкција заштићена је специјалним премазима за импрегнацију. Над кровном конструкцијом трема је постављена хидроизолација, а кровна раван трема препокривена је шиндром. Посебна вештина у обликовању храстове грађе уочава се у изради конструкције трема, а посебно дрвених врата.
Овај изузетно захтеван подухват у стварању услова за безбеднији приступ осамљеној и скривеној испосници Св. Саве спроведен је у изузетној сарадњи учесника окупљених око овог пројекта са разних страна.
Радове је извело грађевинско предузеће „КОТО“ из Београда, које је током извођења радова донирало многе трошкове које није било могуће предвидети. Посебну истрајност и посвећеност у раду, организујући свакодневно извођење радова, од преношења грађе до завршних радова, показао је шеф градилишта Стефан Милосавац. Несебичну помоћ, поред самог рада на извођењу моста пружио је председник месне заједнице села Савова Радуло Тулумбић – Миланко. За ојачање носеће конструкције моста сав челични материјал донирао је Миломир Грачанац из предузећа Евротехна из Краљева, који је рођен у селу Поноре недалеко од Испоснице.
Решавање архитектонских проблема и пројектантски надзор током извођења радова спроводила је др Невена Дебљовић Ристић, архитекта, координатор радова за манастир Студеницу испред Републичког завода за заштиту споменика културе. За конзерваторски надзор била је задужена Данијела Младеновић, архитекта Завода за заштиту споменика културе из Краљева.
Без сталног присуства и истинске подршке игумана др Тихона Ракићевића и братства манастира Студенице овај подухват не би могао бити реализован. Залагање и брига, финансијска и свака друга помоћ манастира Студенице у многим тешким ситуацијама учинили су да се оствари ова изузетно значајна обнова.
Почетком лета завршена је прва фаза радова у комплексу Горње испоснице Св. Саве, а наставак радова на уређењу се очекује у наредној 2019. години.
Фотографије из ваздуха: Слободан Куневски
извор: www.manastirstudenica.rs
„Овај типик, то јест образник, Светога Саве Српског преписа се године 7127. [1619] у пећини Светог Саве испосници, јер би пре нас написан руком Светога Саве године, рече, 6708. [1200], када се престави господин Симеон. И тако да нико не отежава и преокреће, јер многе су речи обичне у овом номоканону, али веома корисне. (…) При игуману кир Теофилу написано.“
Испосницу је 1981. године задесио пожар када је у потпуности изгорела унутрашњост Куле. Реконструкцији Куле се приступило 1984. године, а радови на обнови унутрашњих међуспратних конструкција које су изведене према оригиналним лежиштима првобитних греда, као и израда прозора који су уграђени на оригиналним местима и израда намештаја, трајали су до 1986. године. Пројектант и руководилац радова био је архитекта Синиша Темерински испред Републичког завода за заштиту споменика културе Београд. Каснијим залагањем архитеткте Темеринског саниране су последице урушавања свода на цркви Св. Ђорђа, који је тешко био оштећен одроњавањем комада стене 1988. године. Санација цркве Св. Ђорђа изведена је 1992. и 1994. године према пројекту и Републичког завода за заштиту споменика културе Београд.
Такви услови су изискивали предузимање хитних радова на његовој санацији. Још су 2014. године, архитекта Слободан Баришић испред Републичког завода за заштиту споменика културе – Београд у сарадњи са професором др Ненадом Шекуларцем са Архитектонског факултета у Београду, установили потенцијалне претње и ризике за даљу употребу моста. Након снимања и анализе постојећег стања израдили су пројектну документацију која је предвидела комплетну замену дрвене конструкције и објекта који се на њој налази, али и статичку санацију камених зиданих ослонца и обрушене подзиде.
Да би се створили безбедни услови за извођење радова извршена је статичка санација и презиђивање обрушене подзиде. Демонтажом трема, ограде, талпи, као и уклањањем елемената носеће конструкције остварени су услови за формирање и хидроизоловање круна постојећих стубаца, након чега је било могуће приступити изради и монтажи нових храстових елемената прилазне конструкције.
Овај изузетно захтеван подухват у стварању услова за безбеднији приступ осамљеној и скривеној испосници Св. Саве спроведен је у изузетној сарадњи учесника окупљених око овог пројекта са разних страна.
Решавање архитектонских проблема и пројектантски надзор током извођења радова спроводила је др Невена Дебљовић Ристић, архитекта, координатор радова за манастир Студеницу испред Републичког завода за заштиту споменика културе. За конзерваторски надзор била је задужена Данијела Младеновић, архитекта Завода за заштиту споменика културе из Краљева.
Почетком лета завршена је прва фаза радова у комплексу Горње испоснице Св. Саве, а наставак радова на уређењу се очекује у наредној 2019. години.
Фотографије из ваздуха: Слободан Куневски
извор: www.manastirstudenica.rs
Радован Биговић, ВЕРА ЈЕ ДОДИР
Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру.
У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.
Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети.
„Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног.
„Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима.
У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости).
Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна.
Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте.
Шта је вера? Вера је поверење, лични однос.
Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа.
Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.
Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.
Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот.
Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест.
Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља.
За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква.
Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична.
Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује.
Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета.
Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје.
Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све.
Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе.
Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1).
Вера је својство само људских бића.
Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен).
У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим.
Вера је додир другог.
Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом.
Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима.
Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет.
Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI).
Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати.
Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све.
Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима.
Вера је стил живота а не један његов део.
Извор: Радован Биговић, Црква у савременом свету, Београд: ХКЦ – Службени гласник, 2010, 9–14.
извор: teologija.net
У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.
Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети.
„Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног.
„Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима.
У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости).
Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна.
Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте.
Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа.
Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.
Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.
Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот.
Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест.
Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља.
За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква.
Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична.
Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује.
Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета.
Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје.
Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све.
Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе.
Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1).
Вера је својство само људских бића.
Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен).
У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим.
Вера је додир другог.
Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом.
Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима.
Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет.
Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI).
Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати.
Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све.
Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима.
Вера је стил живота а не један његов део.
Извор: Радован Биговић, Црква у савременом свету, Београд: ХКЦ – Службени гласник, 2010, 9–14.
извор: teologija.net
27. јул 2018.
Поуке Светог Антонија Великог
Они који теже ка врлинском и богољубивом
животу треба да се ослободе гордости,
као и сваке празне и лажне славе, и да се труде
око исправке свог начина живљења и мишљења.
Јер, богољубиви и непоколебиви ум
јесте успон и пут ка Богу.
*
Нема користи од изучавања наука, уколико
изостаје долично и богоугодно делање
душе. Узрок свију зала јесте прелест, обмана,
и непознавање Бога.
*
Истраживање најбољег живота и старање
за душу људе чини благим и богољубивим.
Онај ко тражи Бога, наћи ће га, у свему побеђујући
похоту и не одустајући од молитве.
Такав човек се не боји демона.
*
Они који се заваравају овоземаљским надама,
а до детаља знају све што треба чинити
да би се живело најбољим животом, пролазе
као они који поседују лекове и лекарске инструменте,
али нити умеју да се њима послуже,
нити им је до тога стало. Према томе,
кад је реч о гресима које смо учинили, никада
немојмо бацати кривицу на природу или на
некога другога, већ једино на себе. Јер, душа
која хоће да ленствује, не може остати непобеђена.
*
Ономе ко не уме да разликује шта је добро,
а шта зло, не доликује да суди о томе ко је
добар, а ко рђав. Добарчовекјеонајкопознаје
Бога. А ко није добар, ништа не зна, нити ће
га икада [Бог] познати. Начин да се дође до
богопознања јесте добро.
*
Добри и богољубиви мужеви коре људе за
зло само када су присутни – у лице. Они не
оговарају одсутне, нити то дозвољавају онима
који од тога не презају.
*
У разговорима нека не буде никакве грубости!
Јер, словесне људе краси стидљивост
и целомудреност већма него девице. Богољубив
ум јесте светлост која обасјава душу
као што сунце обасјава тело.
*
Кад год те нападне нека душевна страст,
сети се људи који исправно мисле и који желе
да долично и безбедно очувају оно што се њих
тиче, и који задовољством не сматрају стицање
новца и пропадљивих ствари, већ праву и
истинску славу. Богатство може бити покрадено
и отето од силника, док је врлина душе
поуздан и неукрадив иметак. Она и по смрти
спасава оне који су је стекли. Ако овако будемо
размишљали, неће нас обузимати маштарења
о богатству и о осталим уживањима
Приредио:
протојереј ставрофор Драги Вешковац
извор: www.eparhijakrusevacka.com
животу треба да се ослободе гордости,
као и сваке празне и лажне славе, и да се труде
око исправке свог начина живљења и мишљења.
Јер, богољубиви и непоколебиви ум
јесте успон и пут ка Богу.
*
Нема користи од изучавања наука, уколико
изостаје долично и богоугодно делање
душе. Узрок свију зала јесте прелест, обмана,
и непознавање Бога.
*
Истраживање најбољег живота и старање
за душу људе чини благим и богољубивим.
Онај ко тражи Бога, наћи ће га, у свему побеђујући
похоту и не одустајући од молитве.
Такав човек се не боји демона.
*
Они који се заваравају овоземаљским надама,
а до детаља знају све што треба чинити
да би се живело најбољим животом, пролазе
као они који поседују лекове и лекарске инструменте,
али нити умеју да се њима послуже,
нити им је до тога стало. Према томе,
кад је реч о гресима које смо учинили, никада
немојмо бацати кривицу на природу или на
некога другога, већ једино на себе. Јер, душа
која хоће да ленствује, не може остати непобеђена.
*
Ономе ко не уме да разликује шта је добро,
а шта зло, не доликује да суди о томе ко је
добар, а ко рђав. Добарчовекјеонајкопознаје
Бога. А ко није добар, ништа не зна, нити ће
га икада [Бог] познати. Начин да се дође до
богопознања јесте добро.
*
Добри и богољубиви мужеви коре људе за
зло само када су присутни – у лице. Они не
оговарају одсутне, нити то дозвољавају онима
који од тога не презају.
*
У разговорима нека не буде никакве грубости!
Јер, словесне људе краси стидљивост
и целомудреност већма него девице. Богољубив
ум јесте светлост која обасјава душу
као што сунце обасјава тело.
*
Кад год те нападне нека душевна страст,
сети се људи који исправно мисле и који желе
да долично и безбедно очувају оно што се њих
тиче, и који задовољством не сматрају стицање
новца и пропадљивих ствари, већ праву и
истинску славу. Богатство може бити покрадено
и отето од силника, док је врлина душе
поуздан и неукрадив иметак. Она и по смрти
спасава оне који су је стекли. Ако овако будемо
размишљали, неће нас обузимати маштарења
о богатству и о осталим уживањима
Приредио:
протојереј ставрофор Драги Вешковац
извор: www.eparhijakrusevacka.com
Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски, БЕСЕДА НА САБОР АРХАНЂЕЛА ГАВРИЛА
Гле, ми људи од исте смо грађе од које и Анђели свети. Ми људи на земљи представљамо Херувиме[1]. Шта ја кажем? То ја не кажем, то каже велики Свети Златоуст у својој Светој Литургији. Ми представљамо тајанствено, на чудесни начин, Божије Херувиме. Анђели, људи, ко сте? Грешна браћа безгрешне Браће своје Небеске, Анђела. Ето ко су људи! И ми овде у овоме свету живимо као у изгубљеном рају. Пали, пали Анђели, ето ко су људи, (пали) Анђели.
26. јул 2018.
Манастир Ковиље, Сабор Светог архангела Гаврила, 26.7.2018.
о. Теодосије, игуман манастира Рујно
о. Радош Младеновић (део беседе) и о. Јован Радосављевић
Херувимская песнь. Хор братии Валаамского монастыря
ГАВРИЛО
Невидљиви и моћни Гласниче Божији, ти кога данас посебно славимо, ти који си Данилу помогао да растумачи снове господара Вавилона како би сачувао Народ Божији, који си најавио светој Ани рођење Пресвете Марије, који си Марији благовестио да ће зачети Духом Светим и родити Сина Божијег, који си Захарији објавио да ће добити сина Јована, Христовог Претечу, који си пастирима у Витлејему објавио радосну вест о рођењу Бога у људском телу, који си мироносицама на гробу објавио васкрсење Христово, опрости нама који смо заборавили да си ти изнад времена и да си стално са нама који заиста желимо да чујемо глас од Бога.
Опрости нама, поробљеним оним опипљивим и видљивим, што смо те сместили у прошлост уместо да свим силама тражимо од тебе путоказе за будућност која нам изгледа замагљена. Заборављајући да се наша будућност за тебе већ догодила и да ћеш, ако буде потребно, онима којима буде потребно открити оно што је потребно.
Опрости нам што нас ово наше време вуче да и тебе сместимо у лепу бајку уместо да тражимо Божје знакове које нам ти заувек преносиш.
Помози нам да јасно сагледамо пут који нам Бог нуди кроз Сина Свог, ког си нам ти објавио, и да га непрестано видимо. И затворених очију. И да, без обзира на све ветрове и олује овог света, останемо са Њим.
 |
| Манастир Ковиље, Сабор Светог архангела Гаврила, 26.7.2018. |
Свети Порфирије Кавсокаливит, О преображају човека
Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита
извор: eparhija-zicka.rs
25. јул 2018.
Празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице
Хиландар – У Светом манастиру Хиландару данас се свечано и молитвено прославља празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице. Ноћас је празник започео торжественом службом свеноћног бдења у саборној цркви настављајући се свечаним славским ручком у трпезарији Светог Краља Милутина.
Икона Тројеручица је, према предању, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица.
По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног.
Током векова насликано је више копија иконе Богородице Тројеручице да би се њен пресветли лик приближио онима који не могу походити Свету Гору.
Кондак 8
Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!
Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом.
извор: www.hilandar.org
По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног.
Током векова насликано је више копија иконе Богородице Тројеручице да би се њен пресветли лик приближио онима који не могу походити Свету Гору.
Кондак 8
Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!
Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом.
извор: www.hilandar.org
Возбраној Војеводје, кондак Богородици на Суботу Акатиста, глас 8.
Фестивал вишегласног народног и црквеног појања у Тјелгарту
Концерт у гркокатоличком храму Свете Тројице
Тјелгарт, Словачка
14.07.2018.
 |
| фото: www.facebook.com/crkvasvetogapostolapavla |
Предавање о икони Богородице Тројеручице
Предавање професора Владете Јанковића о икони Богородице Тројеручице одржано 2014. године у Цркви св. Марка у Београду
 |
| преузми Чудотоворна Икона Пресвете Богородице Тројеручице |
Матија Бећковић/Светислав Божић, Богородица Тројеручица
Мешовити камерни хор, 2013.
Солиста Марко Пантелић,баритон (ФМУ Београд)
Диригент Милица Јоксимовић (студент прве године дириговања у класи професора Бојана Суђића,ФМУ Београд)
Саопштење за јавност поводом пожара у Грчкој
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, дубоко потресен због пожара који је погодио братски грчки народ на полуострву Атици и однео десетине људских живота, усрдно се моли Господу да сачува народ на ватром угроженим подручјима.
Предстојатељ Српске Православне Цркве узноси молитве Господу да припадницима служби који се на терену храбро боре против стихије подари снаге и успеха, повређенима брз опоравак, а покој душе пострадалима и утеху ближњима.
из Кабинета Патријарха српског
извор: www.spc.rs
из Кабинета Патријарха српског
извор: www.spc.rs
Црквени хор из Бање Ковиљаче у Грузији
На позив смерног, дубоковерујућег и побожног грузина Гогија, брата светогорског монаха Илариона који се неколико година подвизавао у манастиру Хиландару, Црквени хор из Бање Ковиљаче и неколико лекара из Србије посетили су Грузију и поклонили се древним светињама. Грузија је посебна, необична православна земља. У Грузији постоји таква сила, која је више од 1500 година постојања преживела многе владаре и сачувала свој утицај - то је Црква.
Просветитељка Грузије је Света равноапостолна Нина пореклом из Кападокије. У њеном житију се каже да јој се у сну јавила Пресвета Богородица, дала јој крст од винове лозе и рекла: „Иди у Иверијску земљу, благовести Јеванђеље, а ја ћу ти бити заштитница”. Монахиња Нина се обрела у Грузији око 326. године у околини града Мцхета. Она се прославила скромним монашким животом и чињењем чуда. Најпре је исцелила болесно дете грузијанског цара Миријана и саму царицу. Цар је одлагао и противио се крштењу. Међутим, када се у лову нашао у животној опасности, призвао је у помоћ хришћанског Бога, у кога је поверовала његова супруга, а потом се крстио. У престоном граду Мцхету цар је саградио храм Христу Спаситељу. Хришћанство је постало државна, званична вера царства. На молбу цара Миријана, цар Константин Велики је у Грузију послао епископа Јована и свештенике који су организовали и уредили црквени живот. Хришћанска вера је брзо напредовала у овој брдовитој и планинској земљи. Цар Вахтанг Први Гаргаслан (446–499) пренео је престоницу у град Тбилиси где је саградио чувени Сионски храм.
Сматра се да је ова Црква постала самостална - аутокефална већ 476. године, а самосталност је добила од Антиохијске патријаршије као мајке Цркве. Достојанство Патријаршије ова Црква је стекла 1010. године, а њен први патријарх био је Мелхиседек Први (1010–1045). Године 1811. Грузија је дошла под власт Руског царства. Патријаршија је укинута, а затим поново обновљена 1990. године.
Грузија је земља нама недовољно позната али смо као народ веома слични, исте смо вере и много смо страдали кроз векове али смо увек изнова васкрсавали. Таква љубав, вера, гостољубље, доброта и радост се ретко где може доживети у свету. На аеродрому су нас дочекали домаћин Гоги и свештеник Давид из Батумија који је студирао Богословски факултет у Београду и зна српски језик. Сместили су нас у главном граду Грузије Тбилисију. Пошли смо у обилазак необичног града који је са свих страна украшен храмовима. Све одише хришћанством и старином. Походимо светињу која је посвећена Светој Тројици и уздиже се над градом и саграђена је у најтежим деведесетим годинама. Место је било изабрано тако што је храм требало да надвиси цели град - на високом брду а његова висина досеже 98 метара. Његово грађење у гладне године пуне невоља, постала је истинско чудо. Испочетка је ова идеја изгледала безумна. Али, како сматрају Грузини, управо благодарећи томе, држава је могла преживети и опстати. У јединственој светињи целивамо дивне иконе, појемо у храму Богу, Богомајци и светима, гледамо верни народ који непрестано улази у храм на молитву са великом побожношћу и схватамо: „Истина је да је сваки Грузин хришћанин“. Сва култура, све традиције ове државе, све до националне кухиње (која обилује посним јелима), прожети су хришћанством. И како Грузини кажу: „Живећи у Тбилисију, не можете а да не уђете у цркву“! Овде су куполе цркава основни елеменат изгледа града. Где год погледате видите светињу! Због тога одлазимо у древну светињу Сион и у базилику из шестог века у близини Патријашије.
Наш домаћин је сваког дан нашег боравка увек на другим али посебним и најлепшим местима приређивао трпезу тадиционалних грузијских јела уз културни програм и посебно поучне и дирљиве здравице за Бога, Богородицу, Патријарха грузијског Илију и Иринеја српског, монаха грузијског Илариона и нашега Теодосија са Свете Горе, свештенство, монаштво, родитеље, пријатеље, певаче и упокојене претке. Испуњено време, облагодаћени сусрети у Богу, љубав, речи благодарности, радост и сузе. Домаћин је рекао да се није бринуо како ће све припремити него да ли ће моћи и знати да нам да љубав. Он је богат човек а истовремено скроман и пун доброте и љубави, који многе изобилно дарује у Грузији.
Сви смо знали да је на челу Грузијске Цркве Његова Светост Илија који је рођен 1933. године. Изабран је за Патријарха од стране Грузијске Православне Цркве 1977. године. О грузијском Патријарху говоре као без даха и њега називају оцем. Заиста, Патријарх је преживио промену многих власти; у земљи која је претрпела велике кризе и рат, само Црква и Патријарх су били постојани. Илија је примио Цркву када је у Грузији било не више од 50 отворених храмова, а данас их има више од 800. Господ је благословио наш пут и идемо код њега у Патријаршију на пријем. Здање Патријаршије сведочи о духовности и богатој култури. Свети човек који је сада остарио али је и даље крепког духа моли се и живи на том месту. Он је Грузију удахнуо живот и спасао је од пропасти. Рекао је: „Србија је велика земља и ми волимо Србију. Поздравите Патријарха српског Иринеја и предајте му ову слику“. Замолио је Црквени хор којим диригује протођакон Зоран Кокановић да отпоје неколико композиција. Молитвено и достојанствено сви певачи хора истовремено радосни и сузама орошених очију појали су Мравалжамиер (на грузијском Многаја љета) и Тамо далеко. Благодаримо ти Господе!
Литургију служимо са Грузинима и Русима а наш хор поје! Народ нас поздравља речима: „Живели Срби и ми волимо Србе“! Предивно у духу истинског православља.
Грузини се веома поносе тиме што је њихова Црква једна од најстаријих, што води своју историју од апостола, а њихова држава је постала једна од првих хришћанских држава у свету. Јединственост – је једна од најважнијих особина хришћанства у Грузији. Историјски ова држава је малобројна и Црква је такође малобројна у поређењу са другим православним црквама. Посетили смо манастир Светог Давида Гареџијског, затим манастир у коме су мошти Светог Гаврила, новопројављеног и једног од најпоштованијих светитеља Грузије. Дивно место молитве је Бодбијски манастир где се налазе мошти Свете равноапостолне Нине, и то је веома велики манастир по овдашњим мерилима. У совјетско време је био затворен, преиначили су га били у болницу а сада је поново оживео и сабира верујући народ. Стигли смо и у Алавердски мушки манастир – један од најпознатијих у Грузији.
Све дане са нама су наши домаћини Гоги, Георгије, њихове породице, пријатељи и предивни, скромни, честити и речити отац Давид из Батумија. Упознао је Србију и Србе студирајући у Београду. Много смо га заволели и поносни смо на њега. Дивне успомене, предивне светиње, искрени загрљаји, молитва, песме, дарови и уздарја, дирљиве и искрене речи, сузе и позив за сретање у Господу у Србији. Чувај Господе Грузију и Србију и све људе благослови. Амин!
извор: horskopojanje.rs
Сматра се да је ова Црква постала самостална - аутокефална већ 476. године, а самосталност је добила од Антиохијске патријаршије као мајке Цркве. Достојанство Патријаршије ова Црква је стекла 1010. године, а њен први патријарх био је Мелхиседек Први (1010–1045). Године 1811. Грузија је дошла под власт Руског царства. Патријаршија је укинута, а затим поново обновљена 1990. године.
Грузија је земља нама недовољно позната али смо као народ веома слични, исте смо вере и много смо страдали кроз векове али смо увек изнова васкрсавали. Таква љубав, вера, гостољубље, доброта и радост се ретко где може доживети у свету. На аеродрому су нас дочекали домаћин Гоги и свештеник Давид из Батумија који је студирао Богословски факултет у Београду и зна српски језик. Сместили су нас у главном граду Грузије Тбилисију. Пошли смо у обилазак необичног града који је са свих страна украшен храмовима. Све одише хришћанством и старином. Походимо светињу која је посвећена Светој Тројици и уздиже се над градом и саграђена је у најтежим деведесетим годинама. Место је било изабрано тако што је храм требало да надвиси цели град - на високом брду а његова висина досеже 98 метара. Његово грађење у гладне године пуне невоља, постала је истинско чудо. Испочетка је ова идеја изгледала безумна. Али, како сматрају Грузини, управо благодарећи томе, држава је могла преживети и опстати. У јединственој светињи целивамо дивне иконе, појемо у храму Богу, Богомајци и светима, гледамо верни народ који непрестано улази у храм на молитву са великом побожношћу и схватамо: „Истина је да је сваки Грузин хришћанин“. Сва култура, све традиције ове државе, све до националне кухиње (која обилује посним јелима), прожети су хришћанством. И како Грузини кажу: „Живећи у Тбилисију, не можете а да не уђете у цркву“! Овде су куполе цркава основни елеменат изгледа града. Где год погледате видите светињу! Због тога одлазимо у древну светињу Сион и у базилику из шестог века у близини Патријашије.
Наш домаћин је сваког дан нашег боравка увек на другим али посебним и најлепшим местима приређивао трпезу тадиционалних грузијских јела уз културни програм и посебно поучне и дирљиве здравице за Бога, Богородицу, Патријарха грузијског Илију и Иринеја српског, монаха грузијског Илариона и нашега Теодосија са Свете Горе, свештенство, монаштво, родитеље, пријатеље, певаче и упокојене претке. Испуњено време, облагодаћени сусрети у Богу, љубав, речи благодарности, радост и сузе. Домаћин је рекао да се није бринуо како ће све припремити него да ли ће моћи и знати да нам да љубав. Он је богат човек а истовремено скроман и пун доброте и љубави, који многе изобилно дарује у Грузији.
Сви смо знали да је на челу Грузијске Цркве Његова Светост Илија који је рођен 1933. године. Изабран је за Патријарха од стране Грузијске Православне Цркве 1977. године. О грузијском Патријарху говоре као без даха и њега називају оцем. Заиста, Патријарх је преживио промену многих власти; у земљи која је претрпела велике кризе и рат, само Црква и Патријарх су били постојани. Илија је примио Цркву када је у Грузији било не више од 50 отворених храмова, а данас их има више од 800. Господ је благословио наш пут и идемо код њега у Патријаршију на пријем. Здање Патријаршије сведочи о духовности и богатој култури. Свети човек који је сада остарио али је и даље крепког духа моли се и живи на том месту. Он је Грузију удахнуо живот и спасао је од пропасти. Рекао је: „Србија је велика земља и ми волимо Србију. Поздравите Патријарха српског Иринеја и предајте му ову слику“. Замолио је Црквени хор којим диригује протођакон Зоран Кокановић да отпоје неколико композиција. Молитвено и достојанствено сви певачи хора истовремено радосни и сузама орошених очију појали су Мравалжамиер (на грузијском Многаја љета) и Тамо далеко. Благодаримо ти Господе!
Литургију служимо са Грузинима и Русима а наш хор поје! Народ нас поздравља речима: „Живели Срби и ми волимо Србе“! Предивно у духу истинског православља.
Грузини се веома поносе тиме што је њихова Црква једна од најстаријих, што води своју историју од апостола, а њихова држава је постала једна од првих хришћанских држава у свету. Јединственост – је једна од најважнијих особина хришћанства у Грузији. Историјски ова држава је малобројна и Црква је такође малобројна у поређењу са другим православним црквама. Посетили смо манастир Светог Давида Гареџијског, затим манастир у коме су мошти Светог Гаврила, новопројављеног и једног од најпоштованијих светитеља Грузије. Дивно место молитве је Бодбијски манастир где се налазе мошти Свете равноапостолне Нине, и то је веома велики манастир по овдашњим мерилима. У совјетско време је био затворен, преиначили су га били у болницу а сада је поново оживео и сабира верујући народ. Стигли смо и у Алавердски мушки манастир – један од најпознатијих у Грузији.
Све дане са нама су наши домаћини Гоги, Георгије, њихове породице, пријатељи и предивни, скромни, честити и речити отац Давид из Батумија. Упознао је Србију и Србе студирајући у Београду. Много смо га заволели и поносни смо на њега. Дивне успомене, предивне светиње, искрени загрљаји, молитва, песме, дарови и уздарја, дирљиве и искрене речи, сузе и позив за сретање у Господу у Србији. Чувај Господе Грузију и Србију и све људе благослови. Амин!
извор: horskopojanje.rs
Манастир Вазнесење, 2013.
2015.
Под знаком питања: Никола Попмихајлов
 |
| емисију преузми ОВДЕ |
Радио Слово љубве, 8.4.2011.
 |
| Манастир Вазнесење, јун 2018. Никола Попмихајлов и чланови хора "Мојсије Петровић (Београд)и полазници школе византијског појања при Православном духовном центру "Свети владика Николај Велимировић" (Краљево) |
23. јул 2018.
Хиротонисан Епископ диоклијски г. Методије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 22. јула 2018. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици светом архијерејском Литургијом и свечаном хиротонијом нареченог високодостојног архимандрита Методија (Остојића) у чин Епископа диоклијског, викара Митрополита црногорско-приморског.
Саслуживали су Митрополити црногорско-приморски г. Амфилохије и загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечко-пољски Херувим, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, изабрани захумско-херцеговачи архимандрит Димитрије, многобројно свештенство и свештеномонаштво.
На Литургији су одговарали чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Људмиле Радовић. Молитвено су учествовали игумани најзначајнијих српских манастира, многобројно свештенство и монаштво Српске Православне Цркве.
Присуствовали су амбасадор Србије г. Зоран Бингулац, амбасадор Босне и Херцеговине г. Винко Радовановић, представници амбасада Русије и Грчке, директор Управе за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама Владе Србије др Милета Радојевић, представници политичких странака, родитељи епископа Методија г. Милинко и гђа Драгица Остојић, као и многобројна родбина и пријатељи.
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј рекао је на крају Литургије новом Епископу Цркве Христове да је епископско достојанство највећа духовна част у Цркви Божјој. - Ви сте дуго, релативно дуго, у Цетињском манастиру и овој средини. Имали сте прилике да упознате овај народ и све прилике у Црној Гори. Зато вас је наша Црква изабрала у највише достојанство, са жељом да, као што сте мудро управљали манастиром, тако мудро управљате као Епископ у епархији, као викар Митрополита црногорско-приморског. Да својом службом послужите Господу и ономе што Господ жели од свих нас, рекао је Свјатјеши Патријарх г. Иринеј и подсетио да је владика Методије једно време предано служио болесном патријарху Павлу. -Стекли сте једно опште поштовање због тог Вашег подвига, казао је Патријарх српски.
Патријарх је додао да је владика Методије изабран за викара славне Епархије која је родила Црну Гору. -Она је дала велике личности наше црквене историје. Да не помињемо све, само Светог Василија и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Његоша, који су блистали својим умом и својим животом своме народу. Нама су оставили примјер да се угледамо на њих, истакао је Патријарх и нагласио да владика Методије сада има велику дужност и обавезу да чува свој народ у вери православној.
-И да га сачувате у народном јединству јер је пред великим искушењем да се раздели и одели од своје браће из Србије. Надамо се да Господ неће то допустити и да ће учинити да наш народ остане јединствен. Желимо Вам да заједно са Вашим Митрополитом, који је достојни наследник наших великих предака, сачувате то јединство и да му помогнете у том светом и великом делу, рекао је Патријарх српски г. Иринеј предајући архијерејски жезал новохиротонисаном Епископу диоклијском г. Методију.
извор: mitropolija.com
Митрополит Амфилохије поводом јубилеје 50 година свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене
 |
| преузми: svetigora.com |
Тим поводом за радио Светигору Митрополит је говорио о сусрету са Грчком кроз сјећања о светим Старцима, свом монашењу, рукоположењу, првој парохији.
Разговор водио протојереј Никола Пејовић.