Атанасије Јевтић, Песма из рукописа за нову књигу поезије Матије Бећковића

Кад год је падао у ватру
Зарицао се да више неће

Почињао је једва чујним
Монашким гласом

Али слушајући себе
Како понавља изношене фразе

Почињао је да се нервира
И подиже глас

И како је подизао глас
Подизао је и своју мисао

То га је бодрило
Да говори све гласније

И кад би висином гласа
Упалио светла у мозгу

Повезао вијуге
И уждио сваку ћелијицу

И мисао му је достизала врхунац
А из уста сукљао небески пламен

2.
Како је говорио тако је и писао
Почињао мирно распредајући

Закукуљену и замумуљену
Староставну патристику

Али би му брзо сврцнуло
Да скрене са стазе утаптане

И сјури у фусноту
Да изурла себе

Препознајући у данашњем времену
Давно описане људе и догађаје

Матија Бећковић
извор: iskra.co