4. новембар 2018.

МИР ИЛИ НЕМИР


   Позната је јеванђељска прича коју слушамо ове недеље о томе како је Христос истерао из поседнутог човека демоне у крдо свиња које су затим јурнуле у језеро и подавиле се.
А човек је остао миран и исцељен поред Христових ногу.
   Поседнути човек годинама се мучио, а кад је Христос хтео да га исцели из њега су демони проговорили тражећи - да их не мучи. Исцељења су понекад болна. Чак и кад смо у мукама, плашимо се веће муке. Макар нам она обећавала исцељење. И остављамо власт демонима а не Христу.
   А свињари у овој причи? Свињари су били оштећени и због тога веома незадовољни. Ако је цена исцељења материјално одрицање - онда исцелитељу, молимо те уклони се. Не требаш нам. И Христос их је напустио.
   Понекад се чини као да смо ми ти Гадарински свињари из јеванђелске приче а истовремено и поседнути, они који се муче, али плаше се још веће муке и још већег сиромаштва.
   А Христос? Он нас не присиљава. Ако му се молимо да нас остави на миру (то јест немиру) он ће нас оставити. А како ћемо се ми без Њега изборити са својим немиром, са унутрашњим демонима и спољашњим силама којима смо препустили власт - то видимо. Из дана у дан.
   Можда је нама данас мало теже да причу о гадаринским свињама разумемо јасно и недвосмислено. Научили смо да су многи демони нешто унутрашње, проблем или болест наше психе, да многи проблеми који нам доносе немир долазе истина споља, али да су то нејасне друштвене силе или медијско ђубре.
Самим тим мање верујемо да Христос може наш немир изагнати из нас. Руковођени пролазним светским знањима избегавамо да се суочимо са одлуком која је суштински иста оној пред којом су се налазили Гадаринци.
   Можда тражи храброст и одрицање, али једноставно је. Уместо да тражимо да нас остави са нашим демонима у нашем немиру - искрено замолимо Христа да их изагна и да остане са нама И молимо га стално.
   Он неће отићи ако га ми не одбацимо.
   Кад при обреду резања славског колача, са свештеником, члановима породице и пријатељима, љубимо колач и на свештениково "Хростос посреди нас" одговарамо са "Јесте и биће", ми грлимо Христове ноге и подсећамо се да нам једино Он може донети мир.
Не смемо допуштати да нам тај увид који су наши преци делили у временима кад је црква једва постојала, избледи током године до следеће Славе. Не смемо да се уморимо од сабирања око Христа на Светој Литургији, не смемо да се уморимо свакодневно понављајући: "Христос посреди нас" - "И јесте и биће", не смемо да се уморимо трудећи се да по томе колико можемо и живимо. Да једни другима сведочимо Христово присуство.
   Тек онда можда од нас нешто и буде.

   о. Ненад Илић
   www.facebook.com

Нема коментара:

Постави коментар