КЊИЖЕВНО ЈУТРЕЊЕ, Манастир Вазнесење, проф. Ана Ранђић, О поезији Ивана В. Лалића

                                 

Ана Ранђић, професор српског језика и књижевности Чачанске гимназије

4.11.2018.

ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

Опрости мајко света, опрости

Што скрушено се обраћам у бдењу,

Што утук свеукупној мојој злости

У продуженом тражим магновењу

Те једне ноћи која светлост зрачи

Из своје сенке, из најгушћег мрака –

Јер све што хоће мрак да обезначи

Постане светлост у знаку твог знака;

Опрости, мајко, што приземну беду

Доводим грешно у присмотру твоју;

Знам да сам овде тек један у следу

И да ми глас је зуј пчеле у роју,

Ал зато слутим да смисао роја

Зависи и од заблуделе пчеле –

Целине што се бесконачно деле

Да суштост чине недељивог броја.

Опрости ми то шаптање у тмини,

У созерцању таштине, што иште

Насушно чудо које светлост чини

Кад услед мрака ствара уточиште;

Опрости, али боли ова шака

У зглобу преразана, ови прсти

Којима дробим хлеб, којима се крстим;

Опрости ми што крварим из мрака.

Опрости ми, и учини да срасте

Са својом кошћу кост, са стаблом грана;

У сребро ћу да скујем своје красте,

Да слава твоја буде моја рана;

Опрости преступ моје пролазности

Која се чуду као правди нада,

Опрости мојој кости, мојој злости,

Али учини чудо. Овде. Сада.