ДОБРИ САМАРИЋАНИН
На недељној Литургији чита се Јеванђеље О добром Самарјанину (Самарићанину). Прича је позната мање више свима, па чак и онима који је нису чули у цркви. Пошто је на путу из Јерусалима један човек пострадао од разбојника, нису му помогли ни свештеник, ни Левит који су туда пролазили (припадник племена Левита из којих су бирани свештеници). Помогао му је Самарјанин, за Јевреје припадник омраженог, непријатељског иако сродног народа.
У Цркви се одломци Јеванђеља по одређеном реду читају сваке године и траже од нас тумачење, прихватање и покушај да их применимо у свом животу.
Зато би вредело поново задржати пажњу на познатој причи. Док слушамо Јеванђеље у цркви (они који неће бити у цркви ове недеље могу и да прочитају одломак о Самарјанину Лк.10:25-37) покушајмо да размислимо о следећем:
Кад бисмо сместили причу у данашње време, а она је као и остале Христове приче свевремена, и кад бисмо се обрели у кожи сиротог, опљачканог, пребијеног и полумртвог путника, ко би за нас био свештеник, ко левит, ко Самарјанин?
Намеће се да би свештеник био свештеник, левит би онда вероватно био неки верујући хришћанин, човек који одлази у цркву и углавном се труди да се држи црквених заповести. А Самарјанин би, у односу на црквену поделу улога која се наметнула, могао да буде или неко потпуно ван Цркве, српски припадник неке глобалистичке организације или припадник неког другог мање-више непријатељског нам комшијског народа. Шиптар, Хрват, Бошњак... Незадовољни смо оним како Црква делује, не ваљају нам свештеници, верујући су формалисти и млаки, али ипак да прихватимо „њих“...
Ко ти је ближњи ? пита Господ. А ти кажеш: Онај који ми учини милост. А Он ти каже: Иди и ти чини тако.
Проблему можемо приступити са макар две стране. Из позиције јединке – онда сагледавамо духовне димензије Христовог савета. Или из позиције народа, заједнице. Цела прича може да постане оптужба заједници. Ако ти је ближњи онај који се жртвује за тебе, посвећује ти време, труд, новац - да ли има ближњих довољно међу нама Србима (Јеврејима). Или је дошло време суда, кад се националне ограде бришу и успостављамо ново заједништво. Заиста у Христу. А рођак по крви, мачем Христовим одељен од тебе! Размишљајмо о овоме. Макар данас.
Да ли је Христос упутио и речи оптужбе националној заједници – зашто нисте међусобно ближњи? Зашто сте млаки и још горе – себични? Шта онда очекујете од оних који вам нису ближњи? С обзиром да су негативни ликови везани за цркву - упозорење је и нама у цркви. А Самарјанин је увек лек. Да бисмо се постидели.
Понекад човек нема шта дода и одузме - објава је на Јеванђеље у 25.недељу под Духовима од пре неколико година, али има да дода рецимо генијални Рембрантов уметнички дар.
Ова слика је као виђење приче о добром Самарјану у нашем животу. Пред широким суморним пејзажом који нам заокупи пажњу, потребно је да се загледамо у слику да сасвим доле десно уочимо главне ликове. Самарјана скоро и не разазнајемо. Несрећног човека с којим се поистовећујемо, видимо на Самарјаниновом коњу. А фигуре свештеника и Левита јасније видимо, иако се они уопште не баве нама него иду за неким својим послом. Захвалност лако измакне.
Нема коментара:
Постави коментар