„Дете моје, ако желиш да пођеш у свет о којем си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију – очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш.
Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.“
Да ли ико може после ових речи неписмене жене, сељанке из Идвора, упућених сину посумњати у велику моћ народне мудрости. Само једну жељу је имала Олимпијада Пупин, да мали Михајло крене у свет, у потрагу за знањем, да види и разуме писменошћу. Шта је друго могло водити упорност мајке и шта је друго могло водити очи које не умеју да читају и које никада нису напустиле границе Идвора, да виде тамо где само просветитељски дух може да
досегне? Отуда и не чуди што је Михајло пред крај живота, ученим и богатим Американцима, истицао како ништа не би у животу постигао без своје мајке и како је она заслужна за сва његова дела.
Откривати историју науке јесте откривати личну историју изузетних људи, њихових немирних судбина, одрастања, страхова и љубави. О томе какви су их заноси водили ка њиховим научним спознајама и шта им је писало на души, понекада је било подједнако
важно као и то шта су носили у уму.
Нарасла је у срцу свог сина Олимпијада Пупин, рођена Алексић, до чудесног примера врлине, части и мудрости. О поштовању које је осећао према својој мајци сведочи још једним примером. Чувени, славни професор Колумбија универзитета је, на свом имању у Норфолку, говорећи о својој мајци Олимпијади пред познатим научницима и индустријалцима увек устајао, јер како је истицао: „о мајци седећи не може да се говори“.
Пупинов животни пут може изгледати као бајка. Скромни почеци и досегнути сами врхови науке и друштва прве половине ХХ века и много више од тога - додирнута бесмртност. Међутим, као и у правим бајкама, пред њим су се низале муке и изазови, које чак и познаваоци
његовог дела често занемаре. И није случајно да је као одговор на тешкоће Пупин увек истицао своју мајку, љубав, веру и честитост коју му је усадила. Да није било те чврсте везе, о којој је сам сведочио, ми данас не бисмо знали да је корен из којег је никло огромно знање којем се данас диви читав свет, засађено у маленом Идвору још у раном детињству.
Пупин је сам говорио: „Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти“.
Овај почетак приче, о жени чије име данас не памтимо, не може постојати без Пупинових речи о сусрету мајке и сина, после више од деценије раздвојености: „Када смо ушли у мали Идвор, све ми је изгледало као некад, пре једанаест година. Није било нових кућа, а старе су изгледале старе као и пре. Људи су се бавили истим пословима као и некада у ово доба
године. Прилаз кући водио је преко зелене пољане где су нас дочекала широм отворена врата, знак да се очекује драги гост. Моја мајка је седела сама испред куће на клупи, испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима, а моја сестра рече: Мајка плаче! Скочио сам из кола и потрчао јој у загрљај. Како је дивна снага суза и како јасне постају наше визије када поток суза разбистри наша осећања! Материнска љубав и љубав према мајци су најлепше поруке божанства
људима на земљи. У Идвору ми је све изгледало непромењено, осим моје мајке. Изгледала је много старија, али и много лепша. Очи су јој сјале неким светитељским сјајем који ми је откривао ведри небески свод света у коме је живела. Ни Рафаел, ни Тицијан, помислио сам у себи, никад се нису насликали тако лепог светитеља. Гледао сам у њу, дивио сам јој се и никад се нисам осећао тако малим и беспомоћним.“
Од десеторо деце Олимпијаде и Косте Пупина, рано детињство преживели су само Михајло и његове три сестре. Мајка је веровала да ће њен једини син успети, да ће преживети све муке и да ће га на путу чувати Свети Сава. Бригу је заменила својом вером, чврстом и снажном.
Једна слика о томе говори више него све друге. Млади Михајло прелази бурни Атлантик, у најјефтинијој класи прекоокеанског брода. Без пријатеља је и новца, не зна чак ни језик земље у коју је кренуо. Док дувају хладни ветрови, он у лаком летњем оделу проналази бродски димњак, држи га чврсто и зна да се у том тренутку његова мајка моли драгом Богу, а да ће он њене молитве сигурно услишити и да ће он преживети пут.
ПУПИН ПРЕДВИЂА СЛАВНО РАЗДОБЉЕ ЕЛЕКТРИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ
Очекује да све веће знање у науци може коначно да донесе ‘олимпско бивствовање’
АЛИ ВИДИ ДА ДУХ ЗАОСТАЈЕ
Мржња и незнање проузрокују смрт и обесхрабреност, каже Удружењу жена
Др Михајло Пупин, који је пре неколико дана примио Џон Фрицову златну медаљу, највећу почаст коју додељује инжењерска професија у Сједињеним Америчким Државама, предвидео је јуче да потпуна трансформација цивилизације долази као резултат нашег све већег знања о снази електрицитета. Говорећи на свечаном ручку Америчког удружења жена, у клубу те организације, у Западној педесет седмој улици 353, рекао је да је наше „веома ограничено”
и да је управљање електрицитетом већ „извршило револуцију у свету.”
Како ово оскудно знање расте, наука може достићи снагу „да уздигне човеков живот до олимпских висина”, истиче др Пупин. Он је рекао да не види разлог зашто наука не би марширала постојано и сигурно ка бољем овладавању знањем о електрицитету, који је он дефинисао као „једну од две фундаменталне физичке снаге у универзуму.”
Покретачка снага топлоте „безброј удружених молекула” и покретачка снага електрицитета „комбинације милијарде милијарди електрона” су две фундаменталне силе и њихово откриће представља једно од највећих постигнућа цивилизације, наставио је др Пупин.
„Ове две силе топлоте и електрицитета отвориле су врата, стотину година уназад, раздобљу енергије, родитељском добу нашег данашњег раздобља машина”, изјавио је др Пупин.
„Оне су погонске снаге људске цивилизације и обећавају несањани напредак како наше знање о њима буде расло. Покретачка снага електрицитета прожима све и свуда, од предмета надомак руке до удаљених пулсирајућих спиралних галаксија, удаљених неколико милиона светлосних година. Ми данас знамо за само неколико ефеката покретачке снаге електрицитета. Постоји вероватно много других које још увек нисмо упознали. Постоји обећање да ово знање неће заувек бити скривено од нас.
Електрицитет је небески поклон човеку. Он има моћ да уздигне човеков живот више него што се било ко од нас до сада усудио да сања. Када човек постигне контролу над том снагом, при поређењу, чуда данашњег раздобља ће се чинити безначајним и човек ће коначно моћи да досегне постојање налик оном богова са Олимпа.”
Др Пупин је истакао да док наука напредује брзим корацима у освајању материјалног света, човеков духовни напредак заостаје. Са жаљењем је говорио о „трагичном недостатку развоја љубави према човеку”.
„Мржње, незнање, ситне љубоморе и предрасуде одговорне су за ратове, пропадање послова и друге патње света“, рекао је др Пупин, додајући да „докле год човеково духовно биће заостаје у свом развоју нећемо бити у могућности да у потпуности уживамо
у плодовима материјалног напретка.”
New York Times 1932.
извор: Благодарје
Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.“
досегне? Отуда и не чуди што је Михајло пред крај живота, ученим и богатим Американцима, истицао како ништа не би у животу постигао без своје мајке и како је она заслужна за сва његова дела.
Откривати историју науке јесте откривати личну историју изузетних људи, њихових немирних судбина, одрастања, страхова и љубави. О томе какви су их заноси водили ка њиховим научним спознајама и шта им је писало на души, понекада је било подједнако
важно као и то шта су носили у уму.
Нарасла је у срцу свог сина Олимпијада Пупин, рођена Алексић, до чудесног примера врлине, части и мудрости. О поштовању које је осећао према својој мајци сведочи још једним примером. Чувени, славни професор Колумбија универзитета је, на свом имању у Норфолку, говорећи о својој мајци Олимпијади пред познатим научницима и индустријалцима увек устајао, јер како је истицао: „о мајци седећи не може да се говори“.
Пупинов животни пут може изгледати као бајка. Скромни почеци и досегнути сами врхови науке и друштва прве половине ХХ века и много више од тога - додирнута бесмртност. Међутим, као и у правим бајкама, пред њим су се низале муке и изазови, које чак и познаваоци
његовог дела често занемаре. И није случајно да је као одговор на тешкоће Пупин увек истицао своју мајку, љубав, веру и честитост коју му је усадила. Да није било те чврсте везе, о којој је сам сведочио, ми данас не бисмо знали да је корен из којег је никло огромно знање којем се данас диви читав свет, засађено у маленом Идвору још у раном детињству.
Пупин је сам говорио: „Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти“.
Овај почетак приче, о жени чије име данас не памтимо, не може постојати без Пупинових речи о сусрету мајке и сина, после више од деценије раздвојености: „Када смо ушли у мали Идвор, све ми је изгледало као некад, пре једанаест година. Није било нових кућа, а старе су изгледале старе као и пре. Људи су се бавили истим пословима као и некада у ово доба
године. Прилаз кући водио је преко зелене пољане где су нас дочекала широм отворена врата, знак да се очекује драги гост. Моја мајка је седела сама испред куће на клупи, испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима, а моја сестра рече: Мајка плаче! Скочио сам из кола и потрчао јој у загрљај. Како је дивна снага суза и како јасне постају наше визије када поток суза разбистри наша осећања! Материнска љубав и љубав према мајци су најлепше поруке божанства
људима на земљи. У Идвору ми је све изгледало непромењено, осим моје мајке. Изгледала је много старија, али и много лепша. Очи су јој сјале неким светитељским сјајем који ми је откривао ведри небески свод света у коме је живела. Ни Рафаел, ни Тицијан, помислио сам у себи, никад се нису насликали тако лепог светитеља. Гледао сам у њу, дивио сам јој се и никад се нисам осећао тако малим и беспомоћним.“
Од десеторо деце Олимпијаде и Косте Пупина, рано детињство преживели су само Михајло и његове три сестре. Мајка је веровала да ће њен једини син успети, да ће преживети све муке и да ће га на путу чувати Свети Сава. Бригу је заменила својом вером, чврстом и снажном.
Једна слика о томе говори више него све друге. Млади Михајло прелази бурни Атлантик, у најјефтинијој класи прекоокеанског брода. Без пријатеља је и новца, не зна чак ни језик земље у коју је кренуо. Док дувају хладни ветрови, он у лаком летњем оделу проналази бродски димњак, држи га чврсто и зна да се у том тренутку његова мајка моли драгом Богу, а да ће он њене молитве сигурно услишити и да ће он преживети пут.
Очекује да све веће знање у науци може коначно да донесе ‘олимпско бивствовање’
АЛИ ВИДИ ДА ДУХ ЗАОСТАЈЕ
Мржња и незнање проузрокују смрт и обесхрабреност, каже Удружењу жена
Др Михајло Пупин, који је пре неколико дана примио Џон Фрицову златну медаљу, највећу почаст коју додељује инжењерска професија у Сједињеним Америчким Државама, предвидео је јуче да потпуна трансформација цивилизације долази као резултат нашег све већег знања о снази електрицитета. Говорећи на свечаном ручку Америчког удружења жена, у клубу те организације, у Западној педесет седмој улици 353, рекао је да је наше „веома ограничено”
и да је управљање електрицитетом већ „извршило револуцију у свету.”
Како ово оскудно знање расте, наука може достићи снагу „да уздигне човеков живот до олимпских висина”, истиче др Пупин. Он је рекао да не види разлог зашто наука не би марширала постојано и сигурно ка бољем овладавању знањем о електрицитету, који је он дефинисао као „једну од две фундаменталне физичке снаге у универзуму.”
Покретачка снага топлоте „безброј удружених молекула” и покретачка снага електрицитета „комбинације милијарде милијарди електрона” су две фундаменталне силе и њихово откриће представља једно од највећих постигнућа цивилизације, наставио је др Пупин.
„Ове две силе топлоте и електрицитета отвориле су врата, стотину година уназад, раздобљу енергије, родитељском добу нашег данашњег раздобља машина”, изјавио је др Пупин.
„Оне су погонске снаге људске цивилизације и обећавају несањани напредак како наше знање о њима буде расло. Покретачка снага електрицитета прожима све и свуда, од предмета надомак руке до удаљених пулсирајућих спиралних галаксија, удаљених неколико милиона светлосних година. Ми данас знамо за само неколико ефеката покретачке снаге електрицитета. Постоји вероватно много других које још увек нисмо упознали. Постоји обећање да ово знање неће заувек бити скривено од нас.
Електрицитет је небески поклон човеку. Он има моћ да уздигне човеков живот више него што се било ко од нас до сада усудио да сања. Када човек постигне контролу над том снагом, при поређењу, чуда данашњег раздобља ће се чинити безначајним и човек ће коначно моћи да досегне постојање налик оном богова са Олимпа.”
Др Пупин је истакао да док наука напредује брзим корацима у освајању материјалног света, човеков духовни напредак заостаје. Са жаљењем је говорио о „трагичном недостатку развоја љубави према човеку”.
„Мржње, незнање, ситне љубоморе и предрасуде одговорне су за ратове, пропадање послова и друге патње света“, рекао је др Пупин, додајући да „докле год човеково духовно биће заостаје у свом развоју нећемо бити у могућности да у потпуности уживамо
у плодовима материјалног напретка.”
New York Times 1932.
извор: Благодарје
Нема коментара:
Постави коментар