Беседа Епископа жичког Господина Јустина, Храм Свете великомученице Марине, Чачак, 30.7.2019.

Света Анастасија

Почиње обнова прве задужбине Немањића

   За обнову прве Немањине задужбине, манастира Светог Николе у Куршумлији, у години прославе осам и по векова од изградње здања, Министарство културе и компанија „Планинка“ обезбедили су 12 милиона динара. Градиће се порушена кула и подизати ограда око манастирског комплекса.
   Манастир Свети Никола смештен је на брду изнад Куршумлије са кога се пружа поглед на град који је, због белих кровова светиња у средњевековној Србији, носио име Беле Цркве. Први је немањићки манастир који је имао свој типик.
   „Куршумлија је у том периоду била прва немањићка престоница. Свети Сава је након добијања аутокефалности управо у Манстиру Свети Никола крстио првог верника а оно што је мало позната чињеница јесте да се у оквиру Светог Николе налази честица мошти овог свеца“, објашњава историчар уметности Славиша Јовановић.
   Црква Светог Николе сматра се прототипом Рашке градитељске школе. Више пута је рушена и паљена. Почетком прошлог века је обновљена, а последња реконструкција урађена је пре 40 година.

   „Са пуним очекивањем се надам да ћемо то испунити у овој јубиларној години макар ако не и више, да постигемо да је физички комплетирамо. Наравно њено физичко комплетирање значиће и духовну обнову“, истиче старешина Манастира Свети Никола протосинђел Григорије.
   Манастир Свети Никола је под заштитом државе као споменик културе од изузетног значаја. Његова обнова вредна 12 милиона динара почеће наредног месеца.
   „Министарство је успело из свог скромног буџета да обезбеди пола средстава за обнову цркве. Другу половину обезбедила је АД Планинка. То је у данашње време светао пример задужбинарства“, каже архитекта Миле Вељковић из Завода за заштиту споменика културе Ниш.
   У куршумлијском крају је више од 70 светиња које представљају важно културно наслеђе али и места која туристи радо обилазе.

   извор: mitropolija.com

Светојустинска академија у Ваљеву, 13.6.2019.

Слава Цркве Свете великомученице Марине у Атеници

„Овчица Твоја Исусе, Марина, зове силним гласом: ‘Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.‘ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше“

   Наведене речи тропара одзвањале су у срцима верног народа који је данас прославио храмовну славу Атеничке краснице, посвећене Светој великомученици Марини. Богољубиви народ ове цркве литургијски и духовно се поново обрадовао свом архипастиру Епископу жичком Господину Јустину.
   У литургијској молитви коју је Владика принео саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, пароси атенички протојереј Нешко Богдановић и јереј Радиша Сеочанац, протођакон Александар Грујовић, као и ђакон чачански Ђорђе Петровић.
   Посебну радост донео је велики број монаштва из манастира Жичке епархије (игуман Манастира Раче код Бајине Баште, архимандрит Герман (Авакумовић), игуманија Манастира Благовештење у Овчар Бањи монахиња Михаила са сестринством, и монахиња Наума која доноси благослов Успења Мајке Божије са Каблара), као и бројно свештенство наше епархије. Духовно сабрање предвођено Епископом као иконом Христа Бога и христољубивим свештенством пропраћено је торжественим појањем хора „Слово Љубве“ при Храму Свете великомученице Марине, са диригентом Весном Ђуновић на челу.
   На Литургији присуствовали су представници локалне самоуправе града Чачка, који узимају учешћа у помагању ове богомоље.
   Након прочитане перикопе из Јеванђеља уследила је беседа у којој је Владика све сабране подсетио на житије Свете великомученице Марине чији молитвени спомен данас прослављамо. Рођена у Антиохији за време великог прогона Цркве Христове, где и данас букте ратови са једином жељом да се уништи људско постојање и хришћанско наслеђе. Антиохија, источна покрајина царства била је место страховитог прогона хришћана, место у чијим су градовима убијани на десетине хиљада чврсто опредељених за истину Христову, али исто тако место које је нудило чуда, да су се у исто време у другим градовима дуплирали бројеви хришћана у односу на оне који страдају. У том периоду дешава се уклањање свега што поседује Христове елементе, свега хришћанског. Прогонитељи сакривају Крст Господњи на сметлиште, као најдрагоценију реликвију Његових следбеника.
  Након Миланског едикта, благочестива царица Јелена открива Часни крст на осам метара дубоког сметлишта. Пронађени крст сведочио је истину Христову која се сачувала све до дана данашњег. Мученици, исповедници, молитвеници и сви они који су положили животе своје за Христа, они представљају сведоке и чуваре вере Његове до данашњега дана, нагласио је Владика. Антиохијска девојчица Марина са дванаест година исповеда Христа и веру у Њега као Цара и Бога пред многобожцима и идолопоклоницима. Страда за Њега и бива прослављена као силни сведок Истине Христове.
   Дивљење које данас гајимо према мученицима, који су положили живот свој за веру, молитвеницима и исповедницима и свима светима чија житија читамо, а који су наследили Царство небеско, нису довољна. Она не би требала да се своде на дивљење, већ на рађање и ширење човекових мотива да наследи живот вечни. Господ је тај Који нас препознаје као своје, онако како сведочимо делима својим. Некада је врло мало потребно показати љубави и жеље како бисмо наследили живот вечни. Разбојник на крсту за једну реч бива спашен – онога момента када исповеда Христа животодавца за Бога. Господ ће нас препознати по настројењу душе наше, јер се Царство Божије задобија једном речју, али исто тако и губи једном речју, нагласио је Владика.
   Милост коју Господ показује према жени блудници из јеванђелске перикопе, сведочи милост и љубав Божију која нема граница. Његове речи: „Иди и не греши више“, постају универзалне и једнако важне за сваког човека који исповеда Христа јуче, данас и за вавек. Оно мало што се од нас очекује своди се на ове речи, да не грешимо и да живимо у Истини. Настојања човека да задобије светска блага бивају сувишна будући да хришћани треба да буду оријентисани само у правцу задобијања Истине Царства небеског.
   Евхаристијско сабрање крунисано је заједничком чашом, која представља врхунац данашњег славља, а у којој је узео учешћа велики број верног народа.
   Након молитве благодарности Епископ Јустин са свештенством осветио је и преломио славски колач у част Свете великомученице Марине која нас је својим молитвама сабрала на данашњи дан.
   Братство овог Светог храма приредило је трпезу љубави за све присутне, на којој се присутнима обратио старешина овог храма јереј Владе Капларевић. У својој пригодној беседи отац Владе је заблагодарио Епископу Јустину на доласку. Пожелео је срећну и Богом благословену славу присутнима уз жељу да имамо љубави међу собом и да нас увек и изнова окупљају заступничке молитве Свете Марине. Овом приликом старешина се захвалио свима онима који су помагали, који помажу и који су добре воље да помогну радове на атеничкој цркви, како би она добила пуну лепоту, а да нас Господ заступничким молитвама Свете Марине позна као своје и подари ону праву и нетљену лепоту у животу вечном. Амин.

   Чтец Душан Арсенијевић
   извор: eparhija-zicka.rs

протојереј - ставрофор др Милош Весин, ХРИШЋАНСКИ ДОЖИВЉАЈ КРИВИЦЕ

Предавање протојереја-ставрофора др Милоша М. Весина у великој дворани Задужбине Илије М. Коларца одржано 14. маја 2013. на тему "Хришћански доживљај кривице”.

преузми везу: 

РАСКРШЋА КРИВИЦЕ

Тропар Светој Марини

Храм Свете великомученице Марине, Чачак

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 6. по Духовдану, 28.7.2019.

Овчарско-кабларска клисура

Nectarie Protopsaltul - Axion, glas 5

ДЕТИЊСТВО ЈУЧЕ И ДАНАС

   Деца не желе да одрасту. Недавно сам дошао до овог запањујућег открића. До сада сам био уверен у то да сваки дечарац у одговор на питање одраслог: „Шта ћеш бити кад одрастеш?“ поносно одговара: „Космонаут!“ или: „Алпиниста!“, или неко други из јуначког дела човечанства. Није случајно што девојчице кад мама није код куће обувају њене ципеле и тако ходају и смешно мажу своја дечја лица шминком. Није случајно ни што момци журе да обрију своје прве паперјасте бркове како би се они што пре претворили у праве. Деца желе да буду одрасла. И чак кад су несрећни дечаци 1990-их година хтели да буду или „посланици“ или „мангупи“, а девојчице њихове „сапутнице“ из пословне пратње (захваљујући телевизору и општој атмосфери у земљи) свеједно су се у томе угледали на одрасле и хтели да изађу из детињства. Међутим, дошло је време кад на питање: „Шта желиш да будеш кад одрастеш?“ човек у одговор може да чује: „Па не желим да одрастем.“

   Ова реченица не значи да мали човек не зна да ће одрасти. Зна. Наша деца су паметна. То такође не значи да ће се човек који одрасте одрећи задовољстава одраслог човека. Али то значи да савремено дете које све одлично разуме свесно не жели да уђе у зону личне одговорности и да напусти зону комфора у којој све и сви раде за њега.

Острошка прича о неосуђивању

„Десило ми се једном да је код ћивота Светог Василија ушао један момак, онако – у папучама и шортсу, и носи једну лименку са Фантом. И пошто ја сад имам неко настројење да одма’ заведем неки ред тамо – као свештеник, ја га гледам и кажем: ‘Не могу да вјерујем да човек носи лименку са Фантом и иде право на ћивот Светог Василија Острошког?!’ Али, кажем себи – ‘ајде, нећу ништа да му причам; ‘ајде да сад не правимо свађу… па, ако баш крене ону лименку да стави, Боже опрости, на ћивот – онда ћу да реагујем. Он иде с оном лименком, долази до мене… е сад, пазите – ја му не причам ништа, али у себи говорим следеће ствари: ‘Магарче један, је л’ им’о ико да те научи како се улази у цркву?! Па, је ли могуће да не знаш да не треба та лименка да се уноси код мошти Светог Василија?! Па, ђе ти је памет!? Јеси ли глуп, јеси ли луд…’, ја то све у себи говорим о томе момку. Он је пришао… е, да ли је он сад осјетио шта му ја причам у своме срцу, окренуо се и каже: ‘Оче, је ли вруће?’ Ја кажем: ‘Па, јест’…’ Каже он:’Ево мало сока да се освјежите.’ Ето како срце ради, како душа ради… а све ти се чини ти то радиш из највеће побожности: он је грешник, он носи лименку, ја сам свештеник, ја га осуђујем – и то с правом! Погледајте како може човек да се превари! У суштини, Христос каже: ‘Не судите, да вам се не суди.’ Немојте никога да осуђујете.“

   Према казивању протојереја-ставрофора Гојка Перовића
   извор: eparhija-zicka.rs

Отац Гојко Перовић, ХРИШЋАНСТВО И КРИЗА ЛИЧНОСТИ

Предавање ректора богословије светог Петра цетињског протојереја-ставрофора Гојка Перовића на тему „Хришћанство и криза личности“, које је одржано 25.  јула 2019. године у оквиру 26. Сабора православне омладине Црне Горе и Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“.

СУЗА ЊЕГОШЕВА

Асим Сарван

КРСТИОНИЦА, МАНАСТИР МИХОЉСКА ПРЕВЛАКА

Митрополит Амфилохије благословио Сабор православне омладине Црне Горе / Владика Јован (Ћулибрк), Светосавско и косовско у духовном и просвјетном предању Западне Славоније

   

Поводом славе свештене царске лавре Манастира Светога архангела Михаила на Михољској превлаци код Тивта и Сабора православне омладине Црне Горе, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Преосвећеним Епископом пакрачко – славонским г. Јованом служио је данас, 26. јула, на Сабор Светог Архангела Гаврила, Свету архијерејску литургију уз саслужење свештенства и вјерног народа.

   Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, владика Јован је своје архипастирско слово почео појашњењем да када тумачимо Јеванђеље, морамо знати да је први и основни ниво Јеванђеља чињеница да старозавјетном јеврејском народу и првој Цркви Божијој долази обећани Месија којега је јеврејски народ чекао кроз цијелу своју историју. Господ је Мојсију, који је провео јеврејски народ преко Црвеног мора и 40 година преко пустиње, рекао да неће ући у Обећану земљу, него да ће је видјети са горе Небо у Јордану, гдје ће и оставити своје кости. Све је то из разлога, објаснио је владика, да не би Мојсије постао, у срцу и уму јеврејског народа, неки други Месија кога ће они обожавати, осим живога Бога.

   „И ево сада том народу, коме је речено да ће доћи Месија који ће измијенити сав свијет и поставити јеврејски народ, тј. Цркву Божију изнад свих народа дати им Обећану земљу, долази овај Месија“, казао је владика.

   Тај Месија шаље своје сљедбенике, апостоле, и каже  Ево вам дајем власт да стајете на змије и шкорпије и на сву силу вражију и ништа вам неће наудити. То Јеврејима изгледа као да је дошао коначно онај који влада свијетом и који ће им цијели свијет под ноге покорити. Али он говори. Не радујте се томе што вам се духови покоравају, значи не само да могу стајати на змије и шкорпије, него се и ангели који се данас славе покоравају апостолима – ученицима Христовим, онима који су сљедбеници тога Месије, него каже: Не радујте се власти коју сте добили, него што су имена ваша написана на небесима.

   „Гле како страшну ријеч говори Господ Јеврејима који очекују да се Царство оствари сада, одмах и и овдје у овом свијету и времену, са овим људима. Они очекују да Христос не буде Спаситељ, него да буде управитељ, Господар, цар над Израиљем и цијелим народом, да виде у својим рукама плодове Његовог Царства, да виде богатство и власт“, бесједио је Преосвећени Епископ Јован.

   Појаснио је да Господ говори да Његово Царство није од овог свијета и да је важно што су имена ваша написана на небесима.

   „Што значи да ће Царство које долази бити неко друго. Страшна јерес за јеврејски народ и фарисеје – његове учитеље, садукеје који нијесу вјеровали да постоји васкрсење. Страшна ријеч за све учене, за  све који су обликовали јеврејски народ у тренутку кад им долази Месије.“

   У даљој бесједи Епископ пакрачко – славонски Јован је тумачио ријечи Господње: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио то безазленима: 

   „Што ће рећи: Хвалим те Боже, Господе што си ми дао ове апостоле, које узех од рибара – простих људи, које узех као Натанила који повјерова зато што му рекох видјео сам те под смоквом, и од њих направих учитеље свијета. Они ће бити први међу онима чија су имена написана на небесима у Царству Божијем које је Царство које долази: Царство Оца, Сина и Духа Светога – Тројице једносушне и нераздјељиве којој је слава у вјекове. Амин!“

   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након што је благосиљао и пререзао славски колач, честитао је празник и благословио Сабор православне омладине Црне Горе који је почео данас на темељима ове древне светиње, а чиј је домаћин ове године Михољски збор.

   „Ово је 26. сабрање наше омладине – оних који су крштени у име Христове. Младост њихова се обнавља као орловска, јер нијесу млади само они који су тјелесно млади, већ и они који су подмлађени Тијелом и Крвљу Христовом, који се Њиме подмлађују и задобијају вјечну младост. “

   Владика је казао да су се овдје већ 1800 година подмлађивала читава покољења, као и да толико и трају сабрања у овој светињи још од времена првог хришћанског мученика, чије су мошти пронађене приликом ископавања на овом локалитету. Од тада па до донас у овој светињи се пјева Богу живоме на свим земаљским језицима:

   „Овдје се кроз вјекове сабирају, крштавају и подмлађују младошћу Христовом, ангелском младошћу не само они који су овдје примали ангелски чин, монаси и јеромонаси, него сви који се крштавају у име Господње. Зато посебно честитамо славу нашој, али и свеправославној омладини.“

   Наглашавајући да су Свети архангели Гаврило и Михаило својим присуством увијек подмлађивали и ангелском силом и благодаћу испуњавали оне који су се овдје сабирали кроз вјекове, владика Амфилохије је положио наду у Бога да ће се ова светиња Божија обновити и позвао све да обећају да од данас почиње њена обнова, што су присутни и учинили.

   „Данас почињемо са обновом храма Светих архистратига Гаврила и Михаила, надам се да ће и они који су у Црној Гори задужени за културу дати сагласност, јер су задужени да чувају и обнављају светиње“, рекао је Митрополит истичући да је народ дао своју сагласност као и сабрања кроз 18000 година.

   Нагласио је да ова светиња на Михољској превлаци није споменик зато што има хиљаду камења, него зато што је у њој кроз вјекове уграђено хиљаде и хиљаде душа:

   „Зато је ова светиња толико значајна не само за Црну Гору и наш народ, него за Исток и Запад. Овдје смо кроз вјекове свједочили да смо Исток на Западу и Запад на Истоку. Најблагословеније сјеме које је Запад дао, Светих бенедиктинаца монаха је овдје посијано и оно до данас ниче. И сјеме Истока православно, преко Светога Саве и Илариона првога зетског епископа, од 13. вијека, заједно са сјеменом Светих бенедиктинаца, кроз вјекове је доносило живога и благословенога плода.“

   Како би то били и убудуће, и да ово не буде рушевина, јер нијесмо чувари рушевина него обновитељи својих душа и душе земаљских народа и древних светиња, Високопреосвећени владика је изразио наду да ће се Света служба Божија идуће године служити испод златнога крста на храму а не као данас напоље:

   „У то име примите благослов Божији и нека вас младост Христова, богочовјечанска вјечна и непролазна, подмлади и учини све младима. Здраво били на многаја и благаја љета“, поручио је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије сабраној омладини на Михољској превлаци.

   У оквиру овог црквено народног сабрања, Михољски збор организовао је богат културно умјетнички програм.

   Сабор православне омладине традиционално је окупио велики број младих а ове године је обогаћен и Међународном духовном академијом „Свети Јевстатије Превлачки“ која је почела 23. јула и трајаће до 3. августа.

Весна Девић

Фото: Јован Д. Радовић

извор: mitropolija.com

                                      

Сабор Светог архангела Гаврила свечано прослављен у Манастиру Вујан

   Данас када Света саборна и апостолска Црква празнује Сабор Светог архангела  Гаврила, Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Вујан служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Епископу Јустину саслуживали су: архимандрит Јован (Никитовић), игуман Манастира Вујан, протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, Архијерејски намесник таковски, протојереј-ставрофор Миленко Милованчевић,парох пети горњомилановачки.

   Сабор Светог архангела Гаврила је велика радост за Цркву Христову зато што прослављамо онога који је Пресветој Богомајци благовестио да ће зачети и родити Сина и назваће га Христос. То је неизмерна радост за човека, јер ће се родити Богочовек Христос Спаситељ Света. Такође, у читавој историји човечанства у Старом и Новом Завету јавља се благовесник Гаврил, као што и самим мироносицама објављује радосну вест да Христос је васкрсао и да није у гробу.
   Манастир Вујан је највероватније првобитно био изграђен у 16. веку (или чак у време Немањића), а на тим темељима је 1805. године подигнута садашња Црква која је барокне архитектуре и фрескосликарства .На старим темељима подигао га је Никола Милићевић (Луњевица),који је сахрањен као ктитор у самоме храму. У манастиру се налазе мошти непознатог вујанског светитеља из 13. века. Једна од занимљивости манастира је то да је извесно време свога земаљског живота у њему боравио блаженопочивши Патријарх српски Павле.Патријарх Пале, тада као Гојко Стојчевић који је био тешко болестан од туберкулозе. Он се молио и измолио исцелење од непознатог вујанског светитеља, а за узврат ручно је изрезбарио крст и приложио га манастиру. Крст се данас налази у манастиру, са натписом: О исцељние приложи раб Божији Гојко.
   Данас братство и сестринство чине игуман Јован Никитовић и његова сестра по крви и Христу мати Јелена (Никитовић).
   Епископ Јустин је у својој беседи рекао да се радује што овде данас служи. Истакао је да се радује и благодари Богу што је Цркви даривао оца Јована (Никитовића), који је прошао разна времена и опстао и остао као монах. Епископ Јустин је заблагодарио верном народу што долази и помаже ову светињу. Тако треба да наставе да чине ради свог духовног пута и спасења. Владика се осврнуо на јеванђелско читање и рекао да се не молимо као фарисеји, већ да у срцу своме схватимо када чинимо грех и да принесемо покајање. У молитви Оче наш молимо се Богу: да буде воља твоја и на земљи као и на небу. Тамо су и девет анђеоских чинова. Они су невидљиви за наш очињи вид. Господ од нас очекује да растемо у меру раста висине Христове. За то су нам неопходни многи подвизи. Лако је да се жртвујемо за праведника, а тешко за грешника јер је за то потребна велика љубав. Архангели и анђеоски чинови су наши заштитници и треба да им се молимо и они ће нам бити помоћници.
   У својој беседи владика Јустин је рекао да на Небу нема нерада и да тамо Господа сви славе једним устима, једним срцем, једном душом: Свет, Свет, Свет Господ Сведржитељ испуни се Небо и земља славе Твоје. Тако и ми требамо да славимо Бога Оца, Сина и Духа Светога у све векоке векова.
   На Светој Литургији се причестио велики број народа, а у наставку је пререзан славски колач. На крају је приређена пригодна трпеза љубави, на којој се присутнима обратио игуман Јован, речима благодарења Епископу Јустину, оцу и пастиру свих нас, као и верноме народу на помоћи и љубави коју показују према манастиру..

   Чтец Петар Ђерковић
   извор: eparhija-zicka.rs

Празник Тројеручице у Хиландару

   Манастир Хиландар је свечано и молитвено прославио своју Небеску Заштитницу, Пресвету Богородицу Тројеручицу. Под омофором Богомајке, хиландарско братство са гостима из свих крајева, служило  је свеноћно бдење и Свету Литургију, након чега је уследила празнична трпеза за око 250 људи.

   Службом која је почела 24.07. увече а завршена следећег дана ујутру, началствовао је новоизабрани игуман светогорског манастира Констамонита, Високопреподобни архимандрит Харалампије. Благољепију службе су допринели појци – за десном певницом старац Дамаскин из келије Светих Бесребреника – Нови Скит, са братијом; за левом – братија хиландарске келије Светог Николе, Буразери. На служби су били сабрани и монаси из других светогорских манастира, скитова и келија, свештеници Српске цркве, као и поклоници придошли са разних страна.

   Другог дана празновања, у петак 26. јула прослављен је Сабор Преподобних отаца хиландарских, који се слави када и Сабор Светог архангела Гаврила. Овај празник је уједно и слава Фондације Задужбине Светог манастира Хиландара у Београду. Уз присуство директора Задужбине Миливоја Ранђића и запослених у фондацији, чин резања славског колача је извршио протојереј Милан Цветић из храма Светог Петра и Павла у Топчидеру.

   Фото: монах Милутин Хиландарац
   извор: www.hilandar.org

Епископ Фотије, Игуманијо Свете Горе

Мајко Божија, игуманијо
Свете Горе, смилуј се
убогом, слузи твоме ради
благодати Хиландарске
Тројеручице, утехе српске
наше и дивног братства
хиландарског

Мајко Божија, игуманијо
Свете Горе, смилуј се
благодаћу својих
чудотворних икона
светогорских,
Утешитељке Ватопедске,
Портаитисе Ивиронске и
Брзопослушнице Дохијарске

Мајко Божија, игуманијо
Свете Горе, смилуј се
молитвама отаца
светогорских и мноштва
пустињака и келиота,
који својим подвизима
васељену осветише

Мајко Божија, игуманијо
Свете Горе, смилуј се
молитвама усопших
Атонских Отаца, који
Свету Гору моштима
својим обогатише и
Врт твој, у храм
претворише даноноћног
Богу славословља

   извор: www.eparhijazt.com

Псалам 1, Манастир Ормилија

Псалам 1.
(Псалам Давидов, не натписан у Јевреја)

1. БЛАЖЕН човек који не иде на веће безбожника,
и на пут грешника не стаде,
и на седалиште погубника не седе.
2. Него је у закону Господњем воља његова,
и у закону Његовом поучава се дан и ноћ.
3. И биће као дрво засађено крај извора вода,
које плод свој доноси у време своје,
и лист његов неће отпасти,
и све што ради преуспеће.
4. Нису такви безбожници, нису такви,
него су као прах који ветар размеће са лица земље.
5. Зато неће устати безбожници на суду,
нити грешници у сабору праведних.
6. Јер зна Господ пут праведних,
и пут безбожника пропашће.

   извор: svetosavlje.org

Свети Максим Исповедник, О динамици тварног постојања

“Свако, дакле, од умних и словесних бића, односно анђелȃ и људи, тиме што је саздано логосом који је у Богу, јесте и назива се честицом Бога због тога што његов логос, као што је речено, прапостоји у Богу. Стога је несумњиво да ће се, буде ли се кретао у складу са собом, обрести у Богу, у Коме логос његовога бића прапостоји као његово начело и разлог; сходно томе, ако своју жељу не усхте да усмери ка било чему другом већ ка свом начелу, онда се неће одвојити од Бога; напротив, сврставањем уз Њега, сȃм постаје бог и назива се честицом Божијом, зато што, саобразно својој природи, мудро и разумно, односно прикладним кретањем, доспева до сопственог начела и узрока. А после свога начела и усхођења и васпостављања у логосу по којему је саздан, он нема више куда да се креће или како да се креће, јер његово кретање ка божанскоме циљу, као што је очито, окончано је у самом том божанском циљу“.

   Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама
   извор: eparhija-zicka.rs

СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ: Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија)

Емисију преузми овде: www.beseda.rs

У другој емисији "Светотајинско богословље", своју пажњу посветили смо Светоотачким основама православног учења о Тајнама. У оквиру емисије указали смо да су Свете Тајне саме по себи чин који преображава, као и да без Светих Тајни не може бити истинског живота у Христу. У овој емисији дали смо одговор и ко је савршитељ Светих Тајни, а у духу Светоотачких поука подсетили смо да је погрешно ограничавање Светих Тајни на број седам. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

ПОЗИВ АНДРЕЈА СИНАИТА

Не видим
Ништа свето
На себи
Никакав знак
На обличини
Времена
У коју се
Из дана у дан
Претварам

А опет
Милује ветар
Вода теши
И песма
Без које се
У богославље
Не може

Не видим
Ништа свето
У долини плача
У којој
Материја кружи
Противно
Мом телу

Растављају се
Сустави небески
У самоћи
У дробу свемира
Као зуб
Чију трулеж
Показао је зелени
Плод шњиве

Не видим
Ништа свето
На тој
Поцрнелој
Микро кости
А опет
Милује Реч
Место заломљено

И постоји
Свет други
Ресаздавајући
И света тама
У којој се разабира
Исихија
И наше силуете
Наспрам ње
Нове и светлоносне

Не видим
Ништа свето
У раскомаданим телима
И пољу презачињеном
Крвљу
А опет...

И опет
Господу се помолимо

   Александар Марић
   Сабор Светог архангела Гаврила, 2019.
   извор: aleksandarmaric.blogspot.com

Aghios o Theos - Ormylia

Овчарско-кабларска клисура

Митрополит Иларион: "Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо ране које се задају Цркви!"

Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“.

 Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања?

   — По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе.

Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете?

   — Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље.

Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине?

   — Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично.

Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате?

      — Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини.
   Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“.
   Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол.
   Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка.

Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе?

   — Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком.
   Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака.

Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови?

   — Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу?
   Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога.
   Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију.
   Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света.
   Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16).

   извор: www.tvhram.rs

Епископ Фотије, ЦРНА ГОРА

Како мавровунити од српске
и свијетле Горе направише
црно море и од Ловћена српске
главе, одакле се све српске
земље виде, маузолеј страве
начинише - човекопоклони.

Ал’ неће св. Петар и Василије дати, ни
Стефан Пиперски свети, да они који
су проклети Црну Гору у ад сведу,
а била је увек небу под облаке.

Милогора ће опет Црна Гора бити
дедовина св. Саве и Симеона, јер
је увек у биткама умирала и
васкрсавала, плодове светости
доносећи.

Велики Његош и краљ Никола за
Црном Гором сузе лију, не би
ли покренули сву србадију за
српску капу црногорску, коју
чојство и јунаштво чине.

   извор: www.eparhijazt.com

извор: www.manastirpiperi.me

Митрополит Амфилохије, Каква је то црква без Бога и против Бога, Михољска превлака, 23.7.2019.

ХРИШЋАНСТВО У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

Михољска Превлака, 23.7.2019.

Патријарх Иринеј у манастиру Тројеручици: Царство Небеско почиње нашим животом овде!

ЗВУЧНИ ЗАПИС:
www.slovoljubve.com

   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је после празничног бденија уочи славе манастира Иконе Богородице Тројеручице у рипањском засеоку Дробњаци, по чину Великог молитвослова замонашио досадашњу искушеницу Стојку у првину ангелског образа, која је примивши монашки постриг добила монашко име Евгенија по Преподобној Евгенији - царици Милици. Патријарх Иринеј је у чин искушеничке расе произвео Францускињу Мирјану давши јој име Јелена по Светој Јелени Анжујској. "Монах и монаштво захтева одрицање од света, али не и порицање света", рекао је Патријарх Иринеј у беседи појаснивши претходно зашто су сестра Евгенија и искушеница Јелена добиле та имена. "Само Бог зна колико је оних који су у животу своме примили монашки свети лик", указао је Свјатјејши и додао да "када се срце и ум људски загреје Христом, јеванђељем, благодаћу Божијом, онда нема ништа тешко, све је лако јер је то све у руци Божијој". Његова Светост је подсетио и на огромни духовни капитал који нам је Господ даровао преко светих Немањића, указавши да су Црква, патријарси, архиепископи и монаси водили наш народ током векова ропства те да смо "благодарећи држању пута светога Јеванђеља и опстали до данашњег дана". Звучни запис ове изузетне беседе Патријарха Иринеја коју је забележила Зорица Зец, можете чути у наставку ове вести.
   Празничним бденијем пре чина монашења началствовао је Преосвећени Епископ полошко-кумановски г. Јоаким уз саслужење високопреподобних архимандрита Јустина (из Париза) и Јоаникија (Архиепископија београдско-карловачка); старешине манастира Пиносава, оца Петра Драгојловића, презвитера Игора Карановића (Епархија банатска) и ђакона Горана Нухановића из манастира Раковице.

Празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице у Хиландару, 2018.

Фото и аудио запис делова бдења и Свете Литургије служених за празник иконе Пресвете Богородице назване "Тројеручица" , 25.07.2018 у светогорском манастиру Хиландару. Прву певницу држи монах Дамаскин са својом братијом из келије Светих Чудотвораца Козме и Дамјана у Новом Скиту. Другу певницу држе монах Нектарије и остала братија хиландарске келије Светог Николаја - Буразери.

   Икона Тројеручица је, према предању, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица.
   По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног.
   Током векова насликано је више копија иконе Богородице Тројеручице да би се њен пресветли лик приближио онима који не могу походити Свету Гору.

Кондак 8

Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!

                     Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом.

   извор: www.hilandar.org

О служби Тројеручици

   Кад сам 18. новембра (1. децембра) 1971. године први пут ступио у Свету Гору, долазећи у свету Српску Царску Лавру Хиландар, у својству изасланика Њ. Св. Патријарха српског Господина Германа за славу храма (Ваведење), Свештени Сабор (Управа) ове свете Лавре изразио ми је жељу да, по могућности, сачиним на црквенословенском језику службу Пресветој Богородици, у част и спомен доласка у манастир Хиландар њене чудотворне иконе, зване Тројеручица. Сматрајући то за највишу част, са великом радошћу прихватио сам се овог светог посла, тим пре што у Српској Православној Цркви скоро да и нема сличне службе. Један руски Мјесјацослов (Ив. Косолапов, Сибирск 1880.) набраја равно 235 оваквих празновања у руској Цркви. А код нас? Кад би се бар нотирала и у месецослов унела само она празновања која је српски народ већ увео: Пећ, Чајниче у Југославији, затим Тројеручица и Млекопитателница у Хиландару...
   Потрудио сам се колико сам знао и могао, да жељи Свештеног сабора Свете сроске царске лавре Хиландара удовољим. Ова служба плод је тога труда. Све што је у њој добро, дар је свише, све што не ваља - лично је моје.

   У Светој српској царској лаври Хиландару.
   29. јануара/11. фебруара 1972. године

   Протојереј Мирко Р. Павловић

   извор: svetogorskestaze.blogspot.com

Др Драган Хамовић, “Матијина мајка са три длана“

   Као што је предмет општег дивљења и поштовања, које се не мора и не може често успешно речима изразити, у српској поезији новијег доба, чудотворна икона Богородице Тројеручице била је подстицај за неке од заиста антологијских песама. Мислимо на песме Васка Попе „Хиландар“, Љубомира Симовића „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској“, као и на „Шапат Јована Дамаскина“ Ивана В. Лалића, као и на песму „Богородица Тројеручица“ Матије Бећковића, писану поткрај седамдесетих година минулог века, којој ћемо овде посветити пажњу, посматрајући је унутар развојног тока њеног аутора:

БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила …
Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.
Једино овде, Царице Небеса –
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.

    У раној поезији Матије Бећковића, као што је познато, индивидуална самосвест песничког субјекта, који дораста до главног лирског јунака под властитим именом, препознаје се искључиво у видокругу сопственог неиживљеног и агоничног искуства. „Све што је постојало осетио сам једино по себи“, налазимо у песми „Доста је било“, а тело песничког Ја представљено је као „моја једина историја“.
   Поетички обрат, из побуњене самосвести дубински припреман током прве ауторске деценије, постао је очигледан, у свој оштрини учињеног заокрета, збирком поема Рече ми један чоек (1970) и збиркама што су непосредно следиле, а у којима је препознат и активиран језички потенцијал „ровачког вијенца“ Матије Бећковића. Песничко Ја се овде разделило и маскирано проговорило кроз читаву галерију ликова и гласова, кроз „властити језик“ поцрпен и посвојен из таложеног искуства претходника. Или, по речима из давног, незаобилазног рада Николе Кољевића: „У трајању које превазилази појединачни живот, и на хоризонту искуства који је шири од сваког уже омеђеног личног, језик се јавља и као низ примарних облика помоћу којих обједињујемо своје искуство у смисаоне целине. По томе је језик ʼпаметнијиʼ од сваког појединца.“
   Значајна тема епохе ослобођеног, неприкосновеног индивидуализма, који се прелама и кроз модерну поезију, јесте разрешење њеног односа према предању, тачније према уделу колективне прошлости у нама самима. Овај однос најпре се постављао веома заоштрено, да би се, након реза и отклона, разматрали и облици повратка и помирења личног и колективног пола унутар појединаца и унутар културе.
   Мимо уврежене, романтизоване и идилизоване тачке описа наших епских предела и људи, овде се уводе и тамније назнаке далекосежних историјских узрочности. Иво Андрић, у есеју о Петру Кочићу, скицира крајишки „живот убог и до опорости једноставан“ да би се могло „живети ако човек жели остати оно што јесте“, тј. одолети изазовима конверзије и асимилације, лишавајући се предности и комфора империјално скројеног идентитета. Тако и Бећковић одређује старе Ровчане као свет вољно избегао „изван света“. Ровачко „једино искуство са светом је страх“, као прва додирна тачка са доживљајем „модерне маније и трауме“. Није у томе једино, нити главно пресликавање старог у савремени свет, на које песник упућује. „Овај говор је деструктиван и јеретичан“, напомиње песник, „види се да се на њему не може изражавати ништа дневно ни плитко, ништа једносмерно и привремено, никакав официјелни оптимизам, а да он не буде осиромашен“.
   Језиком који је обликовао мит о Црној Гори пориче се тај исти мит, поставља у раван вербалне фикције, као у поеми „Плач унука Алексе Маринкова над Црном Гором“: „Од постања кука што је нема, / И по томе једино је има! / Оплакује изгубљену славу, / Која никад постојала није, / Нако кроз њен плач и погибију!“ У раздобљу уљуљканом идеолошком фикцијом државе напретка и социјалне једнакости, Матија Бећковић, разврће и идеолошке окошталости предања за које се опредељује, да би оснажио и пројавио непорециве, темељне слике српске самосвести Црне Горе.
   Ауторска стратегија подразумева полифонију и распоне у ставовима, од разорно негаторских до најчистије афирмативних. У поеми „Богојављење“, тако, након живописних менталитетских карикатура, застајемо и код описа који као да су преузети из најдуховнијих деоница његошевског надахнућа: „Овај крш је за себе градио / и смјестио у подножје неба / и под њим су и над њим небеса, / није ни крш – но дворац небески!“ Тако и у поеми „Лелек мене“, Његошев топос, тада већ оскрнављен противхришћанским пројектом маузолеја, наслања се на историјски архетип Косова, као два упоришта самосвести што проговара кроз тај продужени лелек: „Шта је Ловћен до Гора Отаца / С које наше Небо отпочиње?“ […] Шта Косово но жртвена порта / Ђе је сваки од нас погинуо / Давно прије но што се родио!“ Лично пребива у надличном, појединац је свесни заточник предања. Основна знамења националне културне самосвести Бећковић смешта у своје поеме дијалекатски маркиране, даје их у епској и пост-епској преради високог православног наслеђа, у често сучељеним регистрима и перспективама, већ према говорним лицима која их посредују.
   Године изласка из тоталитарних идеолошких оквира, поткрај двадесетог века, омогућиле су, наравно не саме од себе него јавним залагањем, непосреднији и обухватнији израз дуго потискиване културне самосвести, укључујући и њену православну основу и потку. Не више обавезно провучена кроз епски и фоклорни филтер, који је у доба „народног режима“ био ограничено толерисан, самосвест светосавске и светолазаревске предаје нашла је свој изразит глас и у Матији Бећковићу, песнику и беседнику. Компримовани исказ о најдоњем камену на којем стоји и појединачно и колективно трајање заједнице којој припада читамо у Бећковићевој, већ чувеној песми, „Богородица Тројеручица“. Приспеће пред икону заштитнице Хиландара час је за свеобухватно самопреиспитивање. У слику Хиландара и његове тројеруке игуманије песник уграђује представу о јединој постојаности, осамстогодишњем континуитету који је одржала заветна заједница у име које се обраћа: „И кад би ми земљу и језик збрисали, / Све, сем ове стопе на којој сад стојим, / Знам: још се из људи нисмо исписали, / А док тебе има да и ја постојим.“ У наведеном завршном катрену садржана је и свест о деловању повесне деструкције, али и духовног саморазарања, као и вера у животворност светиње која свој народ симболички и мистички обједињује.

   Др Драган Хамовић

   Преузето из: Жички благовесник, јул-септембар 2019.
   извор: eparhija-zicka.rs