О ЗАВИСТИ

   На овонедељној литургији чита се јеванђеље о излечењу згрчене жене. Одломак, зачало из Јеванђеља по Луки. Глава 13, 10-17.
   О чему се ради у овонедељном јеванђељу?
   Док је Христос у суботу поучавао народ окупљен у зборници, наишла је жена која је пуних осамнаест година била згрчена, ходала савијена скоро до земље. Није могла да гледа небо, већ само своје ноге и мало тла испред њих. Христос се сажалио и исцелио је. Она се усправила, славећи Бога. А онда се старешина зборнице неочекивано разгневио. Почео је да виче на народ што долази у суботу, заповеђени дан одмора и мировања, да се исцељује и тако показује непоштовање Божијих заповести. Христос га је укорио као лицемера. Свако у суботу одрешује чак и свог вола и магарца да га напоји водом, а камоли неће ако може одрешити несрећну жену од превеликог и предуго ношеног терета. И сви они који су шапатом почели да осуђују Христово „непобожно“ понашање – постидели су се.
   И то би било све. „Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама“ рекао би Свети Николај Српски.
   Иако се овај одломак може тумачити на више начина, иако се у тих неколико редова могу наћи бројне теме, рекло би се да је ово пре свега прича о зависти. Замка сваког старог текста па и вечног Јеванђеља је да га сместимо у околности у коме је настао и да га искључиво тако тумачимо. Јеврејима, књижевницима и фарисејима, припишемо слепило за Живог Бога и крајњи умртвљујући формализам и онда можда пронађемо неке паралеле у данашњем животу. Или, упозоравајуће, пронађемо нешто слично у самој Христовој цркви, коју су ето старозаветни Јевреји припремали, својим заветом са Богом најављивали. И то је нешто.
   Међутим, пречесто заборављамо да се скоро свака реч јеванђеља тиче нас самих. Да су све опомене Христове упућене и нама. Ако је стена вере, једноставни, стамени и искрени апостол Петар могао да поклекне у својој вери, зашто мислимо да ми не подлежемо најразличитијим слабостима, да се Христове опомене не тичу нас самих? Да ли баш никад нисмо завидљиви, баш као што тај старешина јеврејске зборнице? Понекад можда мање, а понекад и више од њега?

   Завидљивост је у нашем народу веома присутна. Можда чак и више него код других. Људи овде не завиде нужно некоме који је бољи у нечему у чему би и сами хтели да буду добри, да се истичу. Kао што например у чувеном филму, завидљиви осредњи композитор Салијери дише за врат генијалном Моцарту. Иако знамо да не можемо имати све таленте, да би било апсурдно да се са свима такмичимо у свему, ипак жалац зависти дотакне срца многих од нас кад се суочимо са нечијим успехом, па и у области која нас до тада уопште није занимала, нитити је имала за нас икаквог значаја.
   Неспособност да се истински обрадујемо успеху ближњих, да тај успех чак и потпомажемо и трудимо се да увећамо, је једна од великих болести нашег, бројно све мањег, народа.
Откуда завист има тако високо место међу нашим манама? Сигурно је да јој можемо пронаћи много различитих узрока, зависи од угла из ког гледамо. Један од узрока је свакако осећај угрожености, страх. Ирационалан подземни страх да ће нам тај коме завидимо отети оно што је можда могло бити наше - богатство, љубав других или поштовање. Неосвешћени страх далеко сеже. Тако нам се, иако тога нисмо у потпуносни свесни, чини да ће нам тај други све отети ако настави да се својим успехом шири – да за нас ништа неће остати! Делимично је то проблем мале средине у којој сви познају свакога, или макар мисле да га познају, и сва добра од материјалног богатства до угледа сагледавају као видљиво ограничена у оквиру своје заједнице, али дуготрајна егзистенцијална угроженост и недостатак институција у које се има поверење, одуство било каквог континуитета, па чак и основне сигурности, у многоме потпомаже бујање зависти.
   Искушење је да одмеравамо завист. Kод кога је већа, којој је узрок оправданији. Па кажемо нешто као: ако смо ми очајни, у претешким околностима и изложени сталним неправдама, разумљиво је да повремено осетимо пролазну горчину зависти. Људи смо. А како тај тамо старешина зборнице пред Божјим чудом може да осети завист! То је ипак превише!
   Мало шта у јеванђељу тиче се само „тамо неких“. Скоро све се тиче нас, мене. Ако за тренутак уђемо у кожу тог старешине, који цео живот дословце преноси људима законе и знања која је примио, који на основу тога има своје место у друштву, и видимо како се пред нама одвија чудо које уздрмава цео наш свет, наравно да ћемо осетити страх. Па и ако се ради о чуду Божијем. А ако се сва љубав и сво поштовање присутних усмери према ономе кроз кога се чудо десило – доћи ћемо у искушење да себе у будућности видимо као промашену личност, непотребног и непоштованог – и страх ће расти. Замрзећемо онога ко нас угрожава, и осетићемо дубоку завист.
   Ако бисмо успевали да стално имамо на уму да су сви дарови од Бога и да у Њему има места за све нас, да је свако од нас потребан за целокупну слику, Божански мозаик – завист би нас чешће заобилазила него што би нас спопадала. Ако хоћемо да се ослободимо зависти пре свега потребно је да сагнемо главу пред Богом. Да му поверујемо. Да му верујемо да за нас постоји јединствен пут који је само наш, на коме има успона и падова, али нам га нико не може отети, зато што је само наш, једини и непоновљив. А на њему многи привидни успони су падови, а падови заправо успони. Није лако тумачити оно што је пред нама. Али с вером у Бога може се тим путем мирно и стрпљиво корачати.
   Kад је Христос подсетио на очигледне животне чињенице оне који су Његовом чуду претпостављали древни формализам, они су се постидели. И то, баш тај крај одломка јеванђеља, зачала, је можда оно најважније у њему. Kао смртна бића нужно се кроз читав живот рвемо са страхом. Страх нас уводи у многе грехе, страх нас приводи и зависти. Тешко да никад нећемо осетити завист, али једно не треба да заборавимо. Kад год нам се завист неопажено привуче, а ми је макар и за тренутак пригрлимо, не заборавимо да се што пре искрено постидимо пред Богом и – покајемо. Баш увек, сваки пут. И тако ће завист морати да се повлачи пред Богом и пред нама, као Његовим сарадницима. И повућиће и велики део ирационалног страха са собом.
   Замислите како би, рецимо, Србија изгледала - да је у њој само мало мање зависти!

(Из Kњиге "Нешто за успут". Објављено пре пет година, већ сам и заборавио, али кад сам прочитао текст учинило ми се да и те како има смисла да га опет поделим).
извор: www.facebook.com/о. Ненад Илић