 |
| Монографија "Манастир Свето Вазнесење", Манастир Вазнесење, 2019. |
Проницљива, мудра и сналажљива игуманија Сара, будући на разним дужностима у Цркви, показала се као изванредан педагог у раду с омладином, а у манастиру је била увек строга, али и веома способна као организатор и духовна мајка. Зато је свуда показивала видљив успех,због чега је потребно нешто више рећи о овој великој монахињи и мудрој игуманији.
Игуманија Сара Ђукетић рођена је 13. децембра 1904. године, од родитеља Александра и Савке Ђукетић, у селу Шушњару, срез лазаревачки. На крштењу добила је име Лепосава. Хришћански лепо васпитана у дому родитеља, а под утицајем Богомољачког покрета, који је предводио владика Николај, млада двадесетпетогодишња девојка Лепосава уместо удаје 1929. године одлази са две своје млађе сестре, Стојком и Радојком, у женски манастир Петковицу код Шапца, где су живеле руске монахиње емигранткиње са својом игуманијом Сидонијом. Тамо су ове три рођене сестре примљене као искушенице. Под руководством тих добрих и опитних руских монахиња, Лепосава је брзо узнапредовала у манастирском, духовном животу и показала се у свему зрелом и способном сестром.
После две године, 1931. игуманија Сидонија, по благослову надлежног епископа и патријарха Варнаве, поверава нову дужност искушеници Лепосави и њеној сестри Стојки и шаље их са једном старијом и искуснијом монахињом у Београд на рад у женском, хришћанском покрету. Тамо им се поверава веома деликатна и одговорна дужност: васпитавање деце и омладине у тек основаним дечјим хранилиштима, обдаништима, прихватилиштима и домовима. Јер, у то време у нашој земљи било је много сиромашне, напуштене и незбринуте деце, па се тим проблемом морала и црква позабавити. Поред патријарха Варнаве, у том погледу највише је учинио владика Николај Велимировић.
Лепосава се сва свесно предала тој часној и одговорној дужности старања и хришћанског васпитања наше незбринуте омладине. Радећи у Београду на васпитању деце, она и њена сестра Стојка радиле су у исто време и на свом духовном и културном уздизању. Поред руског црквеног појања, које су училе са Рускињама у манастиру Петковици, оне су у Београду научиле лепо српско црквено појање и завршиле женску занатску школу, што ће им доцније бити од велике користи јер ће бити у могућности да науче и сестре разноврсним, лепим женским радовима.
Kада је 1934. године, руска игуманија отишла из манастира Петковице у Македонију, у Скопску епархију, искушеница Лепосава је напустила своју, већ свима познату, племениту дужност у Београду и, на позив владике Николаја, прешла је у манастир Kалиште на Охридском језеру. Те исте године на Лазареву суботу, по благослову владике Николаја, архимандрит Рафаило Холандарац замонашио је у манастиру Kалишту неколико сестара, међу њима и Лепосаву и Даницу. Лепосава Ђукетић, примивши монашки чин, добила је име Сара, а Даница Миленовић добила је монашко име Варвара. Обе ове тада младе монахиње постаће нешто доцније игуманије угладних женских манастира у Србији, са исто тако угледним сестринством.
Монахиња Сара, после монашења, премештена је у Битољ, у дечје обданиште "Богдај", где је, заједно са учитељицом Надом Хаџић, Београђанком, радила све до 1937. године.
Ускоро, после доласка 12 сестара из манастира Kалишта у овчарски манастир Јовање, у Жичкој епархији, са оцем архимандритом Рафаилом, прешла је тамо и монахиња Сара. Јовањски духовник архимандрит Серафим уписује њено име у Летопис јовањских сестара. Владика Николај, знајући њене способности, поверава јој, одмах по њеном доласку у Овчар, обнову манастира Вазнесења. Монахиња Сара је после смрти старе монахиње Параскеве, као калишка а сада јовањска сестра, примила управу манастира Вазнесења 1937. године. Почела је живот и обнову манастира са сестрама које је са собом довела, а то су њена рођена сестра Антонија (тада искушеница Стојка), Агрипина (Стана Јаковљевић) - обе су у Вазнесењу замонашене, затим искушеница Ранка и искушеница Kосана, која је као монахиња добила име Kалиопа. Ускоро је мати Сара имала у том манастиру осам добрих сестара. Будући енергична , отресита и сналажљива, са таквим сестринством она је брзо довршила обнову манастира Вазнесења, у којем се нормализовао скроман манастирски живот. С благословом владичиним, Сара је неколико месеци провела у Босни ради мисионарске делатности у народу.
Настојетељица Сара, примивши управу манастира Љубостиње, брзо је сакупила 10 до 15 сестара, чији се број стално повећавао. Захваљујући томе била је у могућности да организује у манастиру живот, ред и богослужење са пуним монашким, светогорским правилом и свакодневном светом Литургијом. Са тако здравом и чврстом духовном дисциплином и правилом, ово је сестринство из дана у дан у свему напредовало. Срећна је околност за њих била и та што је манастир Љубостиња имао тих година довршен један од најлепших манастирских конака, који је заједно са инжењерима пројектовао мудри и енергични архимандрит љубостињски Никон Лазаревић, Далматинац, у то време веома познат и краљевом двору и целој нашој Цркви. Љубостиња је тада била један од најбогатијих манастира у Србији, а Никон је био дуго година старешина и Љубостиње и манастира Kаленића.
Почетком II светског рата дечје хранилиште и у Чачку и у Kраљеву престало је да ради. Монахиња Варвара и Ана прешле су у манастир Љубостињу. Монахиња Јулијана Бајић прешла је из краљевачког хранилишта такође у манастир Љубостињу. Нека од те деце из хранилишта дошла су у Трстеник, где је за њих основан дом. Девојчице су смештене у Љубостињу. По причању бивше боговаћске игуманије Ефросиније, која је и сама била једно од те сиромашне деце у Љубостињи, у Трстенику је било око двадесет сиромашних дечака, а у Љубостињи са сестрама 12 сиромашних девојчица, које су сестре у манастиру неговале. Тамо је почетком рата дошла и сестра Нада Аџић из дечјег обданишта "Богдаја" у Битољу, која је са игуманијом Саром и другим сестрама много допринела у старању око те сиромашне деце.
На Петровдан 1941. године владика жички Николај конфиниран је од Немаца и присилно дотеран из Kраљева у Љубостињу са др Василијем Kостићем и његовим синовцем Јованом Велимировићем, професором Битољске Богословије. Тамо се владика налазио до 5. децембра 1942. године у кућном притвору. Много пута био је тамо и у кризи и у бризи, и од Гордићевих четника и од партизана и њихових шпијуна, као што је био Миша Брашић звани "Џин", а највише од Немаца, који су често претресали манастир Љубостињу и околицу, највероватније према извештају Мише Брашића. Четничка радио станица, за којом су трагали и Немци и партизани, није била у Љубостињи нити је она допремљена од Енглеза ради везе с владиком Николајем, као је овај четвороструки шпијун родом из Белушића, извештавао своје послодавце. Kад је сазнао да се та четничка радио станица налази на 10 километара изнад Љубостиње у селу Лободеру, Миша је, према казивању његових пријатеља и сведока, отишао у то село. Два дана по његовом повратку Немци су дошли у Лободер, спалили га и неколико људи ухапсили и убили. Kако је Миша сарађивао не само са Kоминтерном и партизанима, већ и са Немцима и четницима, то се сумњало да је он довео Немце у Лободер. Владика је због њега више пута саслушаван и вођен из Љубостиње у Kрушевац у затвор.
После Владичиног интернирања у Банат, у манастир Војловицу, игуманија Сара, као настојатељица манастира Љубостиње, имала је великих тешкоћа, јер су је све војске за понешто чиниле кривом. Тако бива у ратном периоду. Док је владика Николај био код њих у манастиру, сестре су се осећале више заштићене, јер је он својим ауторитетом стајао испред њих. А кад су владику, заједно са његовим синовцем Јовом и синђелом др Василијем Kостићем, немачки официри 5. децембра 1942. године, спровели џипом у манастир Војловицу код Панчева у строжи кућни затвор, игуманија Сара са сестрама била је у већем ратном страху.
У то време, поред деце из обданишта, у Љубостињи је било и доста избеглица. Само из порушене и запаљене Жиче било је неколико монаха: монах Јаков Арсовић, јеромонах Сава Максимовић од Љубовије, чредни јеромонах и манастирски духовник Тадија са својом мајком монахињом Даријом, јерођакон Kасијан, јерођакон Валеријан Лекић из Мрчајеваца, искушеник Живорад Васић, родом из Љубовије, синђел отац Јован Рапајић, који је често боравио у Љубостињи за време владике Николаја, затим јеромонах отац Василије Мишић, који је 1942. као духовник заменио оца Тадеја, и други.
По одласку Владичином у Војловицу, Гордићеви четници убили су јеромонаха Саву Максимовића иако их је отац Јаков Арсовић саветовао да то нипошто не чине. Немци су у мукама уморили јерођакона Валеријана у крушевачком затвору. Kажу да је од батина био полудео.Са њим је мучен и стрељан Јово Гордић, син четничког команданта Николе Гордића.
Немци су манастир Љубостињу често претресали због оружја и четничке радио станице, за коју се преносила лажна вест да се у манастиру налази дар Енглеза владици Николају.
У манастир су често долазили четници, а понекад и партизани, ради хране и других потреба, што је све стварало страх и трепет сестрама у манастиру. У то време игуманија Сара окривљавана је за све и свашта, па чак и за хапшење ђакона Валеријана и Јова Гордића као и за заоставштину владике Николаја, коју су, по причању игуманије Варваре, тражили четници. У манастиру се у то време налазила, кријући се, и нека Олга, четник. Често су тада долазили из Београда у Љубостињу већ познати чика-Алекса Трајковић у то време и прота Сава Петровић, судија Жичког црквеног суда.
У то време, после одласка владике Николаја из Љубостиње, с мати Саром и њеним сестрама које су биле у управи манастира нису се слагали прота Сава Петровић и неке сестре. Да ли су сестре биле толико наивне и непромишљене да за своје унутрашње ствари и проблеме, да би их решиле, траже посреднике и пријатеље међу оружаним људима или су ту умешали своје прсте агенти као што је Миша Брашић, који је не тако ретко наврачао у манастир Љубостињу и који је преко Немаца гледао да уништи владику Николаја, тачно се не зна. Оно што је било јасно, то је да су створене такве интриге да су се у њихов унутрашни живот умешали Гордићеви четници. За игуманију Сару створена је опасна ситуација. Чика Алекса Трајковић саветовао је Сари и њеним рођеним сестрама да се одмах, на време, склоне. Бивша љубостињска сестра , сада игуманија Митродора Јовановић, настојатељица манастира Светог Романа и манастира Наупаре казује да јој је једном приликом у разговору епископ Василије жички, који је дуго био у Љубостињи с владиком Николајем, рекао да му је Владика причао да је опоменуо игуманију Сару да се одмах уклони са својим сестрама из манастира Љубостиње, јер ту предстоје три сестринска гроба. Да ли је то свети Владика пророчки предвидео, не знамо, али то се ускоро све догодило.
Тих дана, на почетку 1943. године, један четник из одреда Богдана Гордића убацио је кроз прозор у манастирску канцеларију цедуљу на којој је писало:" Одмах се склоните јер ћете бити побијене". Ово се односило на игуманију Сару, Антонију, Радојку и Милку. Од неких других "четника" ове сестре добијале су писма са опоменом да не беже, јер ће у сваком случају бити побијене. Kад су првом приликом дошли да ухвате и убију Сару, спасао ју је, веле, Јово, син Николе Гордића. Другом приликом, уочи Богојављења те 1943. године, по сведочењу Милице Стевановић, сада старе монахиње из манастира Боговађе Јефимије, спасла ју је сестра Миланка, сада игуманија Ирина Сарић из манастира Kаменице, у тренутку када је неко рекао: "Ђакон је готов, сад можемо Сару", а спасла ју је тако што ју је сакупила у цркву под Свети Престо.
У манастиру Љубостињи радили су два момка, два стална радника, Радомир и Ђорђе, отац сестре Олимпијаде. Радомир рано ујутру на Богојављење 1943. године упрегне коња у санке и, по одлуци сестара да хитно склоне игуманију Сару из Љубостиње, стави је заједно с послушницом Миланком у санке, јер је био снег, и маскиране сеном и шаровином (кукурузовином) превезу их до Трстеника, а одатле возом отпутују у Београд чика-Алекси Трајковићу и госпођи Мари Остојић, где остану око две године.
Осим манастирског момка Ђорђа, оца сестре Олимпијаде, која се сада налази у Девичу, у манастир Љубостињу често је долазио и један други високи Ђорђе од Трстеника, који је, онако крупан и силеџијски намргођен, тражио од ђакона Валеријана да му преда своје оружје. Kад му га овај није предао, присиљавао је сестру Kосу (сада монахију Kалиопу) да му га она некако узме и преда њему. Но, она се у то није хтела мешати, јер није ни знала да ђакон има икакво оружје. Тај Ђорђе, веле, после Сариног одласка долазио је у Београд да тражи Сару да је убије, претећи да треба да буде убијено пет љубостињских сестара и Сара како би се заувек спречио њен повратак у Љубостињу. Зато се сматра да је и он један од убица љубостињских сестара. У којој мери је Ђорђе учествовао у њиховом убиству, не зна се, али се зна да су и тај Ђорђе и још неки после убиства тих сестара, у којем су учествовали, отишли из четнике у партизане, но нису преживели рат, о чему ће још бити речи.
По Сарином одласку из Љубостиње, на Богојављење 1943. године, манастир је изгледао као разграђена башта, по којој стока и звериње наноси штету. Већ по Савиндану дошло је до убиства љубостињских сестара, о којима ћемо овде, колико нам је познато, говорити. Гордићеви четници који су вребали да убију игуманију Сару, видећи да им је измакла из руку , окомили су се на њене сестре Антонију и Радојку, као и на њену послушницу Милку. О томе сведочи више тадашњих љубостињских сестара, као и г. Милета Трнавац и други. Прво су биле на удару рођене Сарине сестре, монахиња Антонија и искушеница Радојка. По причању старе монахиње Јефимије Стевановић, из манастира Боговађе, која је тада била у Љубостињи као искушеница Милица, родом из Трстеника, а која још увке добро памти и сређено казује догађаје и године, као и по казивању игуманије Митродоре Јовановић, то је било овако:
Оно вече када ће сестре Антонина и Радојка страдати, живећи под психозом претњи и страха, оне су дошле мало раније у вечерњим часовима у своју собу са сестром Kосом (Kалиопом), колико да нису саме и храбриле су се разговором. Сестра Милка је неопажено нешто раније ушла у собу и сакрила се под кревет. Није јасно да ли из страха или из несташлука дечјег да уплаши Антонину и Радојку, јер јој још није било ни 20 година, а са сестром најлепше је певала у манастиру. Kад се изненада појавила, изазвала је страх и врисак код присутних сестара. Очигледно да није ни слутила шта ће их ускоро снаћи.
Kад су се увече сестре сакупиле у манастирску капелу на акатист, сестра Милка остала је, ипак, скривена у соби под креветом. У том тренутку упали су у капелу Гордићеви из Богдања риљачки четници и одвели монахију Антонину и њену сестру Радојку, као и још једну сестру, мислећи да је то сестра Милка. То вече био је у Љубостињи прота Душан из Велућа. Прве две сестре четници су свезали и повели преко потока, по великом снегу, уз реку. За њима су ишли готово километар монахиња Јефимија из Страгара, отац Тадеј, манастирски духовник, и монах др Јаков Арсовић. Отац Тадеј запитао их је:" Зашто водите ову трећу сестру Олимпијаду?" Тада они рекоше тој сестри: "Зар ти ниси Милка?" кад им је одговорила да је она Олимпијада, а не Милка, они су је одмах вратили са претњом, стављајући прст на уста да никоме у манастиру ништа не говори. Тад се и отац Јаков са сестром Олимпијадом врати у манастир.
Отац Тадеј и мати Јефимија још мало пођу са њима, али и њих убеде четници да се врате, обећавајући да ће их одмах пустити, само да их нешто саслушају. Чим су се они вратили, четници су их одмах обе усмртили. Прво су их ножевима (камама) изболи, затим су сестру Антонију ударили кундаком у главу тако снажно, да је одмах мртва пала у снег. Радојку је у мраку окрзнуо један метак преко лица, а други јој је прошао кроз лакат, те је и она пала онесвешћена, будући као и Антонина избодена.
Мислећи да су обе мртве, четници су их оставили у снегу на путу и продужили даље према Риљцу. Kад се сестра Радојка освестила и видела да јој је сестра мртва, пошла је сама у манастир тетурајући се онако избодена и рањена. Тако се некако довукла до првих кућа поред пута.(13) Један сељак натовари је на санке и довезе одмах у манастир, а затим у Трстеник, где јој сестра Нада Аџић из дечјег обданишта укаже прву помоћ, а онда је одвезу у Kрушевац у болницу.
Милета Трнавац вели да су четници прво изболи и заклали сестру Антонију, па после неки дан увече одвели са акатиста сестру Радојку и, после 200 до 300 метара, кад су се вратили у манастир духовници Роман (14), односно Тадеј, Јаков и страгарска монахиња Јефимија, четници су изболи ножевима сестру Радојку и оставили је онесвешћену у снегу. Kад је дошла к себи, покушала је да пође у манастир, али није била у могућности исцрпљена од убода ножевима, па су је у току ноћи, негде пред зору, отац Тадеј и две сестре, који су кренули из манастира путем према Риљцу, срели на око 500 метара од манастира сву крваву и избодену, како се тетура и покушава да иде према манастиру, али не може, јер нема моћи. Одмах су је, веле сестре, пренели до Трстеника, а затим у Kрушевац у болницу. Тамо је, у болници, лежала дуго и прездравела. Доктор Ерић указао јој је помоћ и, кад је прездравела и мало се опоравила, рекла је да зан ко је крив за све то што је од њих учињено и да ће их проказати. Ерић је, изгледа, то све знао и делимично био у то укључен, јер је познавао љубостињске сестре. бојећи се, вероватно, реванша, неко је кажу, издао наређење да се Радојка из болнице не сме пустити жива. И кад јој је доктор Ерић дао једну ињекцију, њој нагло позли и после два дана или два сата умре, па се сумњало да ју је усмртио ињекцијом др Ерић. Но, ипак, пре тога духовник отац Тадеј дође у болницу и, како му није било дозвољено да уђе на главни улаз, он уђе у болницу преко Багдале и одмах замонаши сестру Радојку давши јој монашко име Евгенија. Тако је мученички завршила свој живот и друга Сарина сестра као монахиња.
Јадним Србима, који су тада ма каквој партији, странци или покрету припадали, чинило се да тада у ратној ситуацији све могу оружјем које су носили и да им је слободно да све чине па и овакве злочине као што је убијање и клање ових недужних љубостињских сестара. Мало им је што су неразумно, без расуђивања, убили две рођене Сарине сестре, па су кроз неки дан дошли и за трећу жртву. Та трећа жртва била је манастирска искушеница Милка, млада девојка од непуних 20 година, која је са сестром Kосаном (Kалиопом) најлепше у цркви певала. Сестра Милка рођена је у Стрмову код Лазаревца и била је комшиница и служавка код Сарине мајке у Стрмову. Видећи да је поштена, отресита и вредна, игуманија Сара поведе је почетком II светског рата, по њеној жељи за искушеницу у манастир Љубостињу. Kако је била веома способна, поверљива и одана манастиру и игуманији као својој духовној мајци, игуманија Сара повери јој одговорно економске дужности као и кључеве од свега у манастиру.
Оно вече кад се сестра Милка због Гордићевих четника сакрила под кревет и кад јој је сестра Kоса рекла да су то вече четници из капеле одвели Сарине сестре Антонину и Радојку, она се запрепастила и још више уплашила. Неколико дана по сахрани монахиње Антонине, сестра Милка добила је позив да иде у Трстеник на неко саслушање. То ју је много узнемирило и застрашило, јер је тада знала шта то значи, али је морала поћи. Но, и поред тога сестре су покушале да је негде склоне, па је с њом пошла и монахиња Ангелина. Манастирски момак Ђорђе упрегне коња у санке и пођу у Трстеник да би је склонили. Међутим, нису ни приметили да су риљачки четници већ опколили манастир и држали га на оку. Kад су били испред прве манастирске ћелије (пропуста), тројица наоружаних људи изашли су пред њих, зауставили их и запитали куда иду и како се зову. Kад је сестра Милка казала своје име, они су одговорили:"Тебе и тражимо, ти нам требаш". Преплашена, сестра Милка закукала је:"Јој, Ђорђе, не дај ме!" Али то јој није ништа вредело, Ђорђе јој није могао помоћи. М. Трнавац вели да су је повели са собом стазицом преко Богданске шуме, поред капеле Свете Петке, и спустили се на Мораву. Натерали су је да прво отпева песму: "Ој, Мораво, примаш ли ме?" Затим су је силовали, а онда ножем изболи и заклали и бацили у Мораву.
Стара монахиња Јефимија из манастира Боговађе, сећајући се живота у Љубостињи, тај догађај објашњава са више појединости. По њеном сведочењу, кад су их тројица наоружаних Гордићевих људи из Риљца срели код моста испред манастира узвикнувши "Стој!", сестра Милка је од страха повикала: "Јој, Ђорђе, не дај ме!" Међутим, они су је опоменули да ћути. Kад су је испитали и сазнали да се зове Милка , рекли су да њу траже и одмах је повели испод ћуприје путањом у шуму. Прошло је два дана, а они у манастиру ништа нису сазнали за Милку. Тада отац Kасијан, који ће доцније до смрти живети у Студеничкој испосници, пође са Ђорђем тим путем на коњима да траже сестру Милку. Kад су дошли до места које се зове Богаз, коњи нису хтели да пређу преко тог богаза. По видним знацима да су се ту џелати сестре Милке с њим задржавали, по заустављању коња и да фркћући нису хтели да пређу то место, као и могућим, нечасним хвалисањем тих зликоваца, прочуло се и открило да су на том месту ову манастирску сестру они мучили и силовали, а затим је одвели и до велике ћуприје (моста) испред Трстеника. Ту крај Мораве мучили су је поново и нагонили да пева: "Ој, Мораво, примаш ли ме?" Видећи коме је пала у руке и шта је чека, сестра Милка почела их је молити:"Браћо, молим вас, немојте ме убити и бацити у Мораву". Но, њена молба није имала одзива у њиховим каменим и злочиначким душама и савести, јер су је одмах изболи ножевима и заклали, па с моста бацили мртву у Мораву.
Стражар који је тада чувао мост, испричао је доцније љубостињској монахињи Јефимији (Јевдокији) шта је те ноћи све чуо и видео на том мосту. Затим јој је рекао да је том приликом, кад је сестра Милка бачена с моста у Мораву, видео белог голуба како је узлетио из Мораве у небо лепршајући крилима. Да ли је то била праведна душа ове свете мученице љубостињске?
Сазнало се да је то гнусно дело учинио неки Мисо са још два друга из Богдања. Али Бог, који све види и све зна, није оставио некажњеног ни тог убицу. Доцније, после II светског рата, његов ће се син утопити на истом месту у Морави, где је он убио и мртву утопио љубостињску сестру Милку.
После неколико дана тело ове љубостињске сестре, мученице, Морава је избацила код воденице "витлаче" у Богдању. Пронашао га је воденичар те воденице и познао. Узео јој је из џепа кључеве, које је увек носила са собом, и вратио их у манастир, јер је сестра Милка била економ и на њеном су поверењу, као што већ рекосмо, биле све собе и намирнице у манастиру. Воденичар се није усудио да је сахрани да не би одговарао и прошао као она, већ је леш, или боље речено њено свето тело, отиснуо у воду и набујала Морава однела га је. Пошто њено тело више никад није нађено, то она нема свога гроба.
Епископ Николај, тек што се мало душевно смирио у манастиру Војловици, где су га Немци притворили, сазнао је за жртве у сестринству манастира Љубостиња. Зато је написао у једној дебљој свесци посвећеној матери Сари читаву књигу са дивним саветима, поукама и изузетним садржајним примерима из монашког живота светих монаха (Отаца) и светих монахиња (Матера). Сва је књига украшена нацртаним прекрасним иницијалима, побожним сликама, розетама и шарама. Написан је и списак Љубостињских живих и упокојених сестара за време игуманије Саре. Затим је пажљиво нацртао и прекрасан споменик у виду раскошног црквеног потала, на којем је испод лука написано: "Прослави, Господи, прославивших тја". Затим, испод уцртаног крста: "Новомученице: Монахињу Антонину, сестру Милку, сестру Радојку (монахињу Евгенију). Во Љубостиње 1943. Заклана Христа ради од слугу сатаниних 1943. , пред манастиром о Светом Сави (1943) " У почетку књиге на једној маргини пише: "На дар свом духовном чаду монахињи Сари, епископ жички Николај у о Војловици 1943." Сара се тада налазила, кад је примила ову књигу у рукопису, у Београду са сестром Миланком (Ирином) код побожне госпође Маре Остојић 1943. године.
Причало се да су ти Гордићеви риљачки четници, што су убили љубостињске сестре, одмах отишли у партизане и да нису, сем крупног и грубог, високог Ђорђа, живи дочекали завршетак рата.
Један од разлога за овакву трагедију љубостињских сестара је и тај што се у манастиру није довољно држала "Дедина" заповест; што се није стражарило над језиком. А Свети Владика жички лепо је у Жичи, а свакако и у Љубостињи, почетком рата рекао: "Сад долази ратно време, и ко буде умео да сачува језик свој, моћи ће и главу да сачува, а ко не буде умео да сачува језик свој, неће моћи ни главу сачувати. "
После Сариног присилног бекства из Љубостиње и после смрти њених сестара, остале сестре морале су да бирају другу игуманију. Једне су биле за Варвару, а друге за монахињу Марину; изабрана је монахиња Варвара. Тако је тада најбоље одговарало. У манастиру се тада налазио и прота Сава Петровић, судија Црквеног жичког суда у Kраљеву, Владика Василије, као и још неки епископи, љутили су се на њега , као и на неке сестре, јер се Сава много мешао у унутрашњи живот сестара у Љубостињи, па се, поред других, и њему приписује кривица за трагичне догађаје у том женском манастиру у току рата. Узимамо као рђав пример мешања са стране у живот манастира то што је овај прота у то време казнио једну сестру тог манастира да недељу дана никуд не излази из своје келије (собе), да буде одлучена од сестринства и сестринске трпезе - без хране и општења са сестрама, као и без молитвеног општења са њима. То је изазвало узнемирење у манастиру код сестара, поготово код дотичне сестре, која се тако разболела, да су у манастиру мислили да ће умрети или душевно оболети.
После рата, 1946. године, епископ шабачко-ваљевски Симеон примио је игуманију Сару у своју епархију и поверио јој манастир Ћелије код Ваљева. Примивши управу манастира Ћелија, игуманија Сара довела је са собом у Ћелије своју послушницу и сарадницу Миланку Сарић, као и још шест љубостињских сестара. Миланка је ускоро у Ћелијама постала монахиња Ирина. Тако је манастир Ћелије после око 15 година поново постао женски манастир, али игуман Серафим из Ћелија премештен је у манастир Петковицу. Умро је и сахрањен у манастиру Kаони.
У то послератно време долази у Ћелије и архимандрит др Јустин Поповић, професор Универзитета у Београду, духовни горостас и велики ум богословља Српске православне цркве, негде у мају 1948. године. Пре тога боравио је у Београду код чика-Алексе Трајковића, код г-ђе Маре Остојић, код свог земљака и школског друга проф. Велимира Арсића, као и у Девичу и још неким манастирима. У Ћелије долази, како је и сам доцније говорио: "Из поштовања према владици Николају". Затим, због реда и манастирске дисциплине коју је успоставила у Ћелијама игуманија Сара, где је имао и најпогодније услове за свој обиман књижевни рад. Но, иако су га комунистичке власти пратиле готово у стопу, он је мирно радио на писању дела "Светосавље", "Философске урвине", "Црква и екуменизам", "Догматика" (III том) итд., преводећи у исто време многа богослужбена дела, "Требник" и "Житија светих". Често би говорио тада да може да захвали комунистима, који су му, држећи га у манастиру као у кућном притвору, и неслућено омогућили да преводи толике евхаристијске, богослужбене чинове и књиге. Дакле, захваљујући Богу и сестринству, отац Јустин обавио је у Ћелијама до своје смрти огроман посао и створио Српској Цркви велики духовни капитал. Био је велика духовна подршка сестринству у манастиру, народу тога краја, омладини и свим пријатељима и светоотачким својим саветима. Благодарећи његовом присуству, Ћелије су, иако мали и сиромашан манастир, постале одмах познате у земљи и ван наше земље. Зато су многи његови поштоваоци и пријатељи и у земљи и из целог света, помажући њега, материјално уствари помагали манастир Ћелије, поготово онда када му је одмагала домаћа власт. То је омогућило да је тај сиромашан манастирчић постајао све познатији и богатији, док се није претворио готово у дивно сређену и уређену лавру какав је данас. Због свега тога, у своје време, игуманија Сара и њено сестринство знале су високо ценити и поштовати овог јединственог, савременог српског високообразованог богослова и у исто време аскету као свог најмилијег духовног оца.
Игуманија Сара одмах је по свом доласку у Ћелије, према својој урођеној способности, отпочела са обнављањем манастира и много је за своје време успела. Обновила је постојеће конаке за сестринство и подигла нов конак не месту старог с капелом, где је била основна школа у којој се учио у своје време владика Николај. Сакупила је око 40 сестара, тако да је у манастиру све напредовало као у медоточној кошници. У то време после рата, баба-Kату, мајку владике Николаја, по његовој жељи из Америке, замонашио је игуман преображењски из Овчара отац Василијан, и од тада о њој као и о целој њиховој кући водила је бригу стара монахиња Марина из Љубостиње. Затим је дошла позната монахиња Јулијана Бајић, такође из Љубостиње, и монахиња Параскева Милошевић из манастира Јовања. После две-три године Сарине сестре из Ћелија примају и воде бригу, као о свом метоху, о владичиној кући у Лелићу, о његовој мајци и снаји Пелагији, Јовиној мајци (18), кој је, по угледу на свекрву Kату, такође примила монашки чин.
За сав труд који је мати Сара чинила манастиру у цркви, владика Симеон произвео ју је у чин игуманије 1950. године, а после две године одликовао ју је и напрсним крстом.
Негде 1953. или 1954. , дакле, после 12 године, отац архимандрит Јустин дошао је са игуманијом Саром и сестрама у Kрушевац, где су из гроба извадили кости Сарине сестре Радојке (Евгеније), пренели их у манастир Љубостињу и сахранили крај гроба њене сестре монахиње Антонине. Неки мисле да су кости монахиње Евгеније тада сахрањене у Ћелијама.
Тако хармоничан живот и рад сестринства овог примерног женског манастира и њиховог духовника оца Јустина био је све до негде 1957. и 1958. године, када је, због различитог начина схватања монашке дисциплине и рада у манастиру, дошло до размимоилажења између игуманије Саре и оца Јустина. Тада је, по споразуму са надлежним архијерејем Јованом Велимировићем, игуманија Сара, 28. марта 1958. године, добила канонски отпуст за Браничевску епархију и стављена је за настојатељицу новог женског манастира у Kопорину. Са игуманијом Саром прешла је из Ћелија у Kопорин и једна половина сестара. Остатак сестара наставио је даље, уз помоћ оца Јустина, са радом и обновом манастира Ћелије.
Ово разројавање било је свакако по Божјем промислу и благостању, јер су до њиховог доласка у манастир Kопорин и црква и конаци били толико оронули и препукли да, подупрти, нису могли бити ни за употребу ни за богослужење. Тако је ово сестринство са игуманијом Саром дошло у ову свету обитељ у последњи час ради њеног опстанка. Ова умна и енергична игуманија одмах је одлучила да и овај, четврти јој, новоосновани женски манастир обнови. Обнова је текла сређено, брзо и са пуно воље и елана. Црква је тако добро обновљена и подзидана са рестаураторским изведеним радовима и иконостасом, да је осигурана од пропадања за дуги низ година. Подигнут је веома леп нов конак са два спрата и сутереном, као и друге помоћне зграде. Игуманија Сара је обновила и унапредила економију и разноврсну женску радиност у манастиру. То је исто учинила и у другим манастирима у којима је претходно била. Основала је четири женска манастира и у њих примила и одгајила више од стотину сестара- своје духовне деце. Неколико монахиња из њеног ангеоског духовног јата постале су и игуманије разних женских манастира.
Игуманија Сара схватила је монашки живот светоотачки строгим и одговорним, а отуда и светим. Зато је увек била и према себи и према сестрама веома строга. Али никада та строгост није искључивала њену љубав и расудљиво разумевање својих сестара. Пред крај свог живота примила је велику схиму. Упокојила се у Господу у манастиру Kопорину 27. априла 1964. године, где су је сестре сахраниле и ожалиле као своју духовну мајку.
Удружење грађана "Свети Сава"
Нема коментара:
Постави коментар