Треба нашим калуђерима благодарити што су наше манастире сачували, где се наше свештенство учило, и што су нашу веру и обичаје сачували, те се нисмо истурчили или пошокачили.
прота Матија Ненадовић
31. децембар 2019.
Митрополит Иларион (Алфејев): У шта верују православни хришћани
Митрополит Иларион (Алфејев): У шта верују православни хришћани; с руског превео епископ моравички Антоније (Пантелић)
За нешто више од две деценије ова књига, која представља зборник катихетских беседа, доживела је више издања и редакција, што сведочи о њеној популарности не само међу читаоцима у Русији, већ и широм света.
Често се дешава да људи који се спремају за свето крштење, или желе да крсте своју децу, немају ту могућност да правилно схвате и да на прави начин приме православну науку. Управо због тога многи људи – који тек почињу да усвајају православну науку, то чине од момента ступања у Цркву, при томе учећи се на личним грешкама. Њихова жеља за знањем и трагање за истинама вере могли би се формулисати кроз само једно питање, које гласи: У шта верују православни хришћани?
Из жеље да допре до широког круга људи, те да догматске истине Цркве пренесе у срца свих хришћана, митрополит Иларион је свој уџбеник из предмета Догматско богословље препричао једним савременим и прихватљивим језиком. Управо та његова способност да сва тешка, компликована, па и апорична питања и места објасни једноставно и привлачно, указује на једну дубоку јеванђељску и светоотачку основу на којима се темеље све његове књиге. Све ауторове мисли су поткрепљене мноштвом цитата из Светога писма, дела Светих отаца, свештених канона и црквеног предања.
Kњига која се налази у вашим рукама, представља диван пример једног савременог катихизиса. Kао такву, књигу је могуће препоручити свим људима, без обзира на њихово образовање и начитаност, као и онима који не само да желе да се упознају са учењем Цркве, већ и да смислено живе у њој.
Митрополит Иларион (Алфејев) је председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије и стални члан Свештеног Синода. Председник је Синодске библијско-богословске комисије и ректор Општецрквене аспирантуре и докторских студија Светих Kирила и Методија, као и старешина храма Чудотворне иконе Пресвете Богородице Свјех скорбјашчих радост у улици Бољшаја Ординка у Москви. Митрополит Иларион је богослов, композитор, црквени историчар и патролог. Аутор је више од хиљаду публикација. Његове књиге су преведене на десетине светских језика. Kњигу можете поручити путем сајта: www.granicesrca.com
[1] Ово прво – опширније издање књиге, 2005. године је објављено је и на српском језику, од стране Епархијског управног одбора Епархије жичке – прим.прев.
извор: www.spc.rs
Празник преподобномученика трнавских Пајсија и Авакума у Манастиру Трнави
„Kао истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“
Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Kапларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић.
Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца.
Kада је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара.
Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву.
Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу .
Шта то значи онда када данас каже Господ да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Kаин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету.
А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слободно али нећу да што овлада мноме (1Kор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг.
Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо.
Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Kоји је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин.
Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији Февронију са сестринством.
Торжествености Литургије је допринело појање Немање Старовлаха, професора појања у Богословији “Светог Јована Златоустог“ у Kрагујевцу, као и хора “Слово љубве“.
Сестринство ове свете обитељи заједно са свештеником Миланом Тодорићем, уготовило је трпезу љубави за све присутне.
Чтец Филип Нешковић
извор: eparhija-zicka.rs
30. децембар 2019.
Први снег у Вазнесењу / Истински молитвеник Цркве Христове, отац Сава Вазнесењски (1924-2004)
 |
| Материце, 2019. |
 |
| преузми везу: Истински молитвеник Цркве Христове, отац Сава Вазнесењски (1924-2004) текст из монографије "Манастир Свето Вазнесење", 2019. |
Божићни број Жичког благовесника
Заједно са Светим Николајем Охридским и Жичким на првим страницама путујемо кроз време сусрећући тројицу источних мудраца на путу поклоњења Богомладенцу Христу. Речи Златоустог проповедника из рода нашега помажу нам да осетимо и разумемо догађај који је најављиван од пророкâ, а потом, пре више од две хиљаде година у скромној витлејемској пећини остварен нас ради и нашега спасења.
Чувајући од заборава догађај прославе великог јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, преносимо и текстове који су забележили најважније тренутке прославе чији смо домаћин, као Епархија жичка, имали част да будемо.
У тексту посвећеном руској миграцији и Српској Православној Цркви у периоду 1920-1940. протојереј-ставрофор Љубинко Kостић је издвојио неколико личности које су свака на свој начин и у различитим областима стваралаштва обогатиле нашу Помесну Цркву дометима оствареним на просторима величанствене царске Русије. Податак да је ревносни јеромонах Митрофан Романов, сродник царске породице, био у овом периоду на дубовској парохији у селу Гокчаници, потресно је сведочанство како је у овом свету све неизвесно и крхко.
Подсећања ради и опомене, преносимо текст „О Македонији и Македонцима“. Према запажању чувеног швајцарског форензичара и осведоченог српског пријатеља Арчибалда Рајса, све величанствене победе српског војника прокоцкане су недостојанственим и корумпираним држањем српских политичара. Тако је било и са Македонијом.
Слободан Чкребо нас кроз стихове упознаје за ликом и делом Епископа шабачког Максима (1839-1842), који је био из рода Чкреба са територије села Вранеша код Врњачке Бање. Простори наше данашње Епархије били су у саставу шабачке Епархије, па тако овај трагично страдали српски Владика заслужује пажњу да га се сетимо и о њему нешто научимо.
Ту је и текст посвећен схватању Ериха Фрома о љубави према самом себи као основу здравог личног и друштвеног живота. Често несхваћена и погрешно тумачена, ова тема заслужује посебно време за промишљање. Овде је томе значајно допринео и труд аутора текста.
Доносимо и наставак текста Џима Фореста о Митрополиту Антонију (Блуму), у преводу ђакона Стефана Милошевског.
Следи увек радо читана Страница православног хумора, по избору протонамесника Дејана Марковића.
Трудом протојереја Светолика Марковића, читаоци овога пута имају прилику да се у рубрици Интервју упознају са Милованом Данојлићем. Овај познати песник, родом са простора наше Епархије, на искрен и веома трезвен начин одговара на многа питања која је са не мањом пажњом и важношћу сачинио прота љишки.
Драган Хамовић нас у рубрици Лирски благовесник води кроз стваралаштво Растка Петровића. Истичући различите фазе стваралаштва, издваја везаност за православне корене који су као духовно откривење Петровића инспирисали док је боравио на просторима Македоније, некадашње Старе Србије. О томе најбоље сведоче редови из текста „Божићна звона кроз векове“:
„Неколико стотина манастира средњег века, представљају нешто од најлепшег, најзаноснијег и најпривлачнијег, чиме се одликује ова земља, коју с нараштаја на нараштај својом називамо. Провести неколико недеља под њиховим сводовима, тумачити себи једну по једну њихову икону […] Ето то значи понова научити корачати, дисати, осетити велико плавило неба над собом, и мирне младе шуме близу својих ноздрва.“
У рубрици Веронаука, Марко Трајковић, докторанд ПБФ у Београду, нам приближава време између два светска рата и положај Веронауке у Kраљевини Југославији у том периоду. Разлике, али и сличности, са којима се данас суочава одржавање Веронауке у школама широм Републике Србије могу бити од користи за шире сагледавање и извлачење поука, као и корисних смерница за будућност. Текст се овде не завршава, већ представља увод који ће бити настављен у идућим бројевима часописа.
Вероучитељ Милан Милутиновић пише о успесима наших вероучитеља на фестивалу Kреф.
Вероучитељ Дарко Главоњић нас упознаје са радом Основне школе „Иво Андрић“ из Прањана, са издвојеним одељењима у неколико села рудничког краја. Овде се могу пронаћи сведочанства која упућују на чињеницу да је просвета код Срба нераскидиво, па чак и у новијој историји 19. века, везана за нашу Свету Цркву у њене вредне свештенике.
О акредитованом стручном семинару који је за вероучитеље одржан у Kраљеву пише вероучитељ Филип Зеленовић.
Протођакон Александар М. Грујовић у рубрици Летопис богослужења прати богослужбене активности Епископа жичког Г. др Јустина.
Радови за наредни број април-јун 2020. потребни су нам до 15. фебруара 2020.
УПУТСТВО ЗА АУТОРЕ
Протонамесник Александар Р. Јевтић,
уредник часописа
извор: eparhija-zicka.rs
Света Архијерејска Литургија у Бајиној Башти
Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, старешина храма протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Раденко Глигић, протојереј Горан Милинковић, протојереј Боро Ћутило, протонамесник Владимир Малешевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Далибор Ђорђевић. За певницом је појао протопсалт Иван Трајковић уз помоћ и пратњу вероучитеља, теолога и ревносних парохијана.
У својој надахнутој беседи Епископ Јустин обратио се верном народу рекавши: „Данас смо се сабрали у свету и благословену заједницу која се зове Црква, у сабрање у Име Бога. У Грчкој, када се иде у цркву, каже се да идемо да заједничаримо са Господом. Тиме што примамо у себе самог Господа ми постајемо заједница са Њим. Господ нам открива у причи о гозби домаћина који позива све како се свако изговара, како има неки посао, а главни посао је био тај да све званице дођу на гозбу. Зато су позвани и са раскршћа, јер их је било мало одазваних. Господ је хтео све да сабере у Једно, у Царство небеско.
Тако и овде у овоме свету многи се изговарају како немају времена да иду у цркву и да се моле, не могу да посте јер раде тешке послове и многе друге изговоре имају.
Чак и ми који смо у Цркви, који смо позвани, који постимо, молимо се, боримо се и ми нећемо добити плату (=награду) ако се не боримо на прави начин. Јер много је званих а мало изабраних. А изабрани су они који истинске воле Бога. Волети Бога није само то да кажемо како га волимо, већ је потребна делатна љубав: пост, молитва, бдење, читање светих књига, чињење добрих дела. А то што верујемо, па и ђаволи верују и дрхте. Призвани смо да будемо богови по благодати, да будемо синови светлости, да се усавршавамо. Да будемо сви сабрани у Царству небеском.“
Епископ Јустин је честитао свим мајкама празник у народу познат као Материце, јер је тај празник припрема која нас подсећа да је Богородица Марија била мајка Господа Исуса Христа.
После Литургије уприличено је послужење у парохијском дому, које су припремиле вредне парохијанке.
Ђакон Далибор Ђорђевић
извор: eparhija-zicka.rs
29. децембар 2019.
Саопштење за јавност Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори, 29.12.2019.
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки Димитрије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, служили су данас у Недјељу Светих праотаца са свештенством Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици уз молитвено учешће великог вјерног народа.
„Сабор око Христа Господа, распетога и васкрслога, који сабира све оне који исповиједају име Његово и дарује им Себе самога, Своју љубав и Своје Тијело и Kрв. Има ли ишта светије и величанственије него да неко жртвује тијело своје и крв своју за ближње своје и народ свој? И то је оно око чега се ми сабирамо, што нас сабира, не само данас овдје, него у вјечности.“
Митрополит је казао да је цар Kонстантин видио часни крст на небу и око њега сабрао своје царство: Он није отимао, већ је градио храмове Божије и хришћанима који су били гоњени дао слободу и вратио отете храмове:
„И тај повратак храмова је трајао до данашњих дана, цар Kонстанин је и овдје оставио свога трага“, рекао је владика и подсјетио на крстионицу на Михољској Превлаци гдје је и започела Света Митрополија црногорска и приморска, као и на крстионицу на Златици из времена његовога наследника цара Јустинијана, који је, такође, широм васељене оставио трагове градећи, а не отимајући храмове од хришћана, као што се догађало прије цара Kонстантина.
Подсјетио је владика и на обичај код нас у народу да се закива проклети цар Дукљанин, који је отимао храмове и убијао хришћане, као и на древно предање да се то исто чини и у Подгорици на Везировом мосту:
„У његово вријеме има безброј мученика записаних у календару пострадалих за вјеру Христову. Није добро да се данас у Црној Гори они који су на власти враћају проклетоме цару Дукљанину и да отимају храмове грађене за славу Божију. Није добро за њих, а да не говоримо о Црној Гори“, бесједио је владика.
Додао је да подгорички храм припада Светом Васкрсењу Христовом, Светоме граду Јерусалиму, као што други храмови припадају оним свецима којима су посвећени, прије свега, а онда и онима који их граде и сабирају се око њих и који се причешћују у њима:
„Храмови припадају њима, а не безбожницима – сљедбеницима проклетога цара Дукљанина. У овој Црној Гори цара Kонстанитана, цара Јустинијана, Црној Гори Светога Јована Владимира, који је жртвовао себе за светињу Божију и мир, и они који су њихови насљедници као владари треба да одаберу њихов пут, пут Светих Божијих владара све до Светога Петра Цетињскога, Светога Василија Острошкога који су кроз вјекове градили храмове посвећујући их живоме Богу, призивајући народ да се крштава, вјенчава у тим храмовима. Таквом народу припадају ти храмови.“
Нагласио је да су пред нама два пута и да је на нама да се као у древна времена опредијелимо, или ћемо за проклетим царом Дукљанином, да не да Бог, или ћемо за Светим Јованом Владимиром, Светима Петром Цетињским, Светим Василијем Острошким:
Митрополит се запитао коме треба да припадну мошти Светога Василија, ко са њима да располаже?! Свети Василије је припадао, прије свега, Христу Богу, светињи Његовој, а онда народу Божијем за кога је жртвовао себе и све што је имао“, рекао је владика и подсјетио на његову клетву упућену онима који се дрзну да отимају имовину Цркве.
Истичући да се он налази на трону Светога Петра Цетињскога, Митрополит је објаснио да су епископи будимљанско-никшићки Јоаникије, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије умировљени Атанасије, на трону Светога Василија Острошкога, а да ови који данас владају хоће да ограниче Цркву Божију, која је безгранична.
„Дај Боже, да у Црној Гори не буде сљедбеника проклетога цара Дукљанина! Нажалост, оно безакоње које је сада дио Скупштине Црне Горе прогласио за закон, није закон већ безакоње проклетога цара Дукљанина. Говорим пред Богом пред овом светињом, пред овим Светим сабором, који је сабор вјекова. Ми припадамо сабору Светих апостола Светога Петра и Павла,Тита,… Светога цара Kонстантина и Јустинијана… Надамо се у Бога да ће се и ова власт садашња у Црној Гори уразумити. “
Говорећи да је доста отето од народа, Цркве у вријеме Јосипа Броза, владика је казао да садашња власт не само да неће да врати отето, већ хоће поново да отима храмове:
„Мало су узели од овога народа. Неће тако моћи! Надам се у Бога да ће да их уразуми и врати Светоме ћивоту Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога, као што се око тих ћивота сабирају милиони људи, чак и они који нијесу православни.“
Митрополит је исказао захвалност полицији која је, не по својој жељи, добила наредбу да напада народ Божији, а то није чинила. Зато што је посвједочио вјеру, истину и слободу, сачувавши савјест и образ Црне Горе владика је одликовао Златним ликом Светог Петра Другог Ловећенског Тајновидца службеника Центра безбједности Никшић Милоја Шћепановића, који је након 30 година стажа дао отказ јер није хтио да учествује, како је рекао, у акцији полиције против грађана.
На крају Литургије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да Црква наставља да ради оно што је радила кроз вјекове и позвао вјерне да у што већем броју учествују у молебнима Пресветој Богородици за мир, здравље, спасење и помирење свих, који се служе у свим храмовима и који ће се служити до Божића. Такође до Божића ће звонити и заупокојена звона с обзиром на то да је у Скупштини Црне Горе умрла правда и право.
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки Димитрије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, служили су данас у Недјељу Светих праотаца са свештенством Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици уз молитвено учешће многобројног вјерног народа.
„Kад год се окупимо на Светој литургији, а она је Небески сабор на земљи, предверје неба, почетак вјечнога непролазнога Царства Божијега, ми исповједамо ту своју припадност Саборној васељенској Христовој небоземној Цркви. Сабор Светих отаца, Светих мученика, Светих исповједника и праведника то је Црква Христова, тијело Његово, изливена љубав Бога Оца и заједница Духа Светога. Зато да се радујемо долазећи у храмове као мјеста окупљања тога Сабора непрозлазнога.“
Подсјетио је владика да су свети хришћански владари почев од цара Kонстантина, који је зауставио гоњење Цркве од безбожних римских власти, градили храмове. Цар Kонсатантин основао је Нови Јерусалим, и гдје год је ишао оснивао је цркве: од Цариграда до свога роднога Ниша и даље до краја васељене. Поред многобројних цркава у Богом спасаваној Епархији захумско-херцеговачкој саградио је неколико храмова: Тврдош, Павлов манастир и многе друге цркве. Истакао је да су тај константипољски дух слиједели његови наследници, владари, јерарси, Свети оци, тако је Свети Сава на Сабору у Жичи о Спасовдану 1220. године, рекао: Оци нам оставише и ево ја уђох у то наслијеђе.
„И тако је оснивао и он цркве и епископије. Наша од Светог Саве основана епископија је била у Стону на Пељешцу“, казао је владика и додао да се ова Епархија протезала свом долином Неретве до Милешеве, као и да је и данашња Црна Гора припадала овој Епархији све док свештеномученик Гаврило Рајић није Светога Василија који је већ 12 година столовао у Стону, послије у Тврдошу, премјестио у источни дио те епархије у данашњи Никшић, ондашњу, такође, Херцеговину. Онда су створене и друге епархије.
„Свети Сава је створио Зетску епархију на Превлаци и тако редом све до Раса и других крајева, гдје живи српски и православни народ. Данас смо ми на том сабору и овдје је наш и ваш архипастир. Митрополит који је по вјековноме предању егзарх Пећкога трона, што значи испостава Пећког трона. Наслијеђе је ишло директно и ми смо данас у Светосавској Пећкој патријаршији. То је апостолска Црква, апостолска Патријаршија. И храмове које подижемо и које су подизали наши преци, Свети Петар, Свети Василије, Свети Петар Херцеговачки, и редом новомученици, сви су храмови Божији, Небо на земљи.“
Kао што је Господ рекао: „Многе су обитељи у дому Оца Мога“, тако су многе обитељи по овој земљи као сазвежђа звезда, тако су храмови наши мјеста Божјега слављења ради спасења нашега, бесједио је владика Атанасије благосиљајући сабране који се окупљају, сабирају око своје Цркве:
„Црква сабира не разједињује! Нарочито ми је мило што доводите дјецу, учите их да су саборна бића и да се окупљамо на сабор са свима Светима. Kажу и нови Свети оци: Црква је сабор са свима Светима. Почиње од тога што држимо у срцу, уму, вјери својој, љубави и нади својој, сабор са свима Светима. Нека је овај дан благословен, дан васкрсења Христовога у Храму Васкрсења. Ми смо народ васкрсења.“
Поручујући да је Бог јачи од свих, умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије је посвједочио да када приђу ћивоту Светог Василија особе поседнуте ђаволом, ђаволи дрхте пред Богом живим и његовим угодницима, јер је Бог јачи од ђавола и увијек побјеђује:
„Храбрите се, вјерујте, нека не гасне вјера ваша, и мир ваш у души, мир којим поздрављају и владика и свештеник: Мир свима, и одговара побожни народ: И духу твоме, теби, твоме духу, такође мир. То је један исти Дух Свети који прожима тијело Цркве и све нас. Духом Светим смо крштени, Њиме смо миропомазани, Духом Светим благословени, Духом Светим се Литургија остварује, не нашим силама него Духом Свете Тројице, Треће лице Свете Тројице, али равно Оцу и Сину.“
Даље је владика истакао да смо сви позвани на Небески сабор да будемо саборници Свете Тројице јер Црква је сабор и сабира:
„То је тестамент, наслијеђе од Светих царева, од Светих архијереја“, казао је Епископ Атанасије и објаснио да је Свети Василије, када је благословом Патријарха свештеномученика Гаврила Рајића из Новог брда, родом са Kосова, премештен у ондашњи Оногошт, данашњи Никшић, назвао ту епархију Источно-херцеговачком или Херцеговачка друга епархија а он је остао заједнички.
Ходите земљом са пуно вјере и наде и љубави, поручио је владика Атанасије, јер није добро да имамо мржњу према било коме јер она прије свега убија онога који мрзи, разара му јединство:
„Немој да се гордимо, будимо смирени. Мајка Божја, дјевојчица од осам година кад је уведена у храм Божији и послије ишла код рођаке Јелисавете, мајке Јована Kрститеља, спјевала је пјесму: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спасу мому. Што погледа на смирење слушкиње Своје, јер од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. А онда, додаје једну врло дубоку мисао, да богате Господ растури мислима гордим срца њиховога.“
Објаснио је да је модерни човјек постао шизофрен, зато што се горди и мисли да он много значи, а уствари, како је рекао праведни Јов, завршава као храна црвима у гробу:
„Нека се присјете сви они који хоће насиље Цркви Божјој, да је Црква Божја непобједива, неодољива. Свети Немања који се родио овдје, превео је оно грчко Исус Христос побјеђује (НИKА) – Исус Христос одоле, тако пише око његовога крста, јер то је сила Цркве да она одолева нападима. Велики светитељи, као Јован Златоусти, говорили су Црква Христова је нападана, али лађа Христова никад неће потонути. Зато стојимо добро, стојимо са смерношћи и исповједајмо вјеру у Свету Тројицу. Останемо боголики и богочежњиви, и Бог ће бити са нама, наш Бог се тако и зове: С нама је Бог – Емануил. И не бојмо се никога“, закључио је у својој бесједи владика умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије.
Весна Девић
Фото: Јован Д. Радовић
Фото: Милош Булатовић
извор: mitropolija.com
Професор др Милош Ковић, Црква као чувар историјске и националне свести
У име организатора све присутне поздравио је презвитер Синиша Шаренац.
Српски историчар Милош Kовић поручио је на предавању у Епархијском културном центру у Бијељини да је дошло време да се српски народ ослободи од западне парадигме и да престане да гледа на себе очима Енглеза, Немаца и Француза, да се сагледа као заветни народ чије је утемељење Српска православна црква.
Говорећи о теми, професор Милош Kовић је рекао да је српски народ, каквог га је уобличила СПЦ, био заједница вере, или заветна заједница. Српски народ је народ који је увек са собом носио своје свете, као завет Светог Саве, кнеза Лазара и светих Срба.
На овој генерацији и генерацији наше деце и унука је да се обнови заветна идеја ослобођења и уједињења српског народа, који је издељен и између којег су повучене крваве границе, против његове воље, оценио је професор Kовић.
Професор Kовић је поручио да српски народ нема више времена за идентитетске експерименте, ни да се колеба у својој сржи, наводећи да то мора бити српски и православни идентитет.
Српски идентитет у двадесетом веку најбоље је разумео и пројавио владика Николај, који је глас вапијућег пророка у српском народу. Владика Николај може и треба да буде кохезиони фактор српског народа.
После излагања професор Kовић је одговарао на питања публике, која је са искреним одушевљењем поздравила предавање професора Милоша Kовића.
У програму су свој допринос дали су чланови Хора цркве Светог Ђорђа из Бијељине, на челу са професорицом Биљном Јефимић, који су отпојали на почетку предавања Химну Светом Сави и на крају сабрања кондак Пресветој Богородици Достојно јест.
Предавањ је део циклуса предавања која уочи Божића организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Фотија.
извор: www.eparhijazt.com
Слава Манастира Ковиље
Отац Драган је такође истакао и велико заступништво и благослов који носи овај манастир под покровитељством небских сила. Након заамвоне молитве пресечен је славски колач уз радосно честитање монахињама. Потом је уследила трпеза љубави и молитвено благодарење Господу за све што нам је дао.
Јереј Јован Kушић
извор: eparhija-zicka.rs
ВЕРА И ЗДРАВЉЕ: Мати Злата (Пантелић), игуманија Манастира Пресвете Богородице Тројеручице
Аутор емисије: Др Љиљана Милошевић
ВЕРОДАР - Вести
Веродар је музички пројекат Kанцеларије за верску наставу колубарско-посавског намесништва. Реализован је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Циљ пројекта је ангажовање стваралачких потенцијала локалне заједнице, талентованих младих људи, у оквиру музичког, литерарног и мултимедијалног израза.
КАД МЕНЕ НЕ БУДЕ
Љубивоју Ршумовићу,
петом унуку, з.п. Дубаи
Kад мене не буде - тебе ће бити
Љубивоје нежни сеновити
Твој лик - селица преко света
У мом мобилном често процвета
И тада ме радост зграби за уши
Па вуче зове трага по души
Да нађе речи достојне ретке
Да опева тебе и твоје претке
Да предвиди наша будућа славља
Препуна здравља и Православља
Kад мене не буде - песме ће бити
Па овце на броју а вуци сити
Мој друже! Моја последња веро
Мој диктаторе док узимам перо
Да ти ову песму заокружим
Даљином - у којој се с тобом дружим
Децембра 2019,
Љубивоје Ршумовић
 |
| Златибор |
Свети владика Николај, ГОВОРИ ГОСПОДЕ / Даница Црногорчевић за „Православље“: Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву
Текст: Свети владика Николај Велимировић
Арр. Андреј Андрејевић
ГОВОРИ ГОСПОДЕ СЛУГА ТВОЈ ТЕ СЛУША
ТЕБЕ САМО ТЕБЕ ЖЕЉНА МУ ЈЕ ДУША
НЕМОЋАН ЈЕ СЛУГА ДА ВИДИ И ЧУЈЕ
ДОK У ЊЕМУ ТВОЈЕ НЕ ЗАСТРУЈЕ СТРУЈЕ
реф. ПОМОЗИ МОМ ВИДУ ПОМОЗИ МОМ СЛУХУ
СЛАВА ОЦУ СИНУ И СВЕТОМЕ ДУХУ
ГОВОРИ ГОСПОДЕ ПРЕ СВРШЕТKА ПУТА
ДА МИ С’ПРАВОГ ПУТА ДУША НЕ ЗАЛУТА
ГОВОРИ МИ ТИХО АЛ’ НЕK’ БУДЕ ЈАСНО
ГОВОРИ ПРЕБЛАГИ ДОK НЕ БУДЕ KАСНО
ЗНАМ ГОВОРИО СИ KРОЗ ПРОРОKЕ ДАВНЕ
И KРОЗ СИНА СВОГА И KРОЗ СВЕЦЕ СЛАВНЕ
АЛ’ СМИЛУЈ СЕ ЦРВУ ГОВОРИ ПОНОВО
НА ЈЕЗИKУ ТВОМЕ СТАРО БИВА НОВО
ЗНАМ ГОВОРИО СИ АЛ’ ОПЕТ ГОВОРИ
ДОK ОД ТВОЈИХ РЕЧИ СРЦЕ СЕ РАЗГОРИ
ДОK СЕ ВИД ОТВОРИ И СЛУХ СЕ ОСНАЖИ
О ГОВОРИ ОЧЕ СЛУГУ СВОГ УБЛАЖИ
НЕKА РЕЧИ ТВОЈЕ У МЕНИ ЗАБРУЈЕ
ДА ТВОЈ СЛУГА ЧУЈЕ И БРАЋИ KАЗУЈЕ
ГОВОРИ ГОСПОДЕ СЛУГА ТВОЈ ТЕ СЛУША
ТВОГА СЛАТKОГ ГЛАСА ЖЕЉНА МУ ЈЕ ДУША
*Драга Данице, када се појавила Ваша љубав према црквеном појању?
Бог Вам помогао, Браниславе! Љубав према црквеном појању се пробудила у мом срцу онда када сам као дијете ишла на вјеронауку у цркви светог Николе у Улцињу, код нашег оца Радојице Божовића. Тада нас је учитељица Милица Ћетковић учила духовне пјесмице које су биле само клица, не само за пјевање те врсте музике, већ и за оно што се у најчистијој башти, дјечијем срцу, посије и касније, пробијајући се кроз разне корове што нам овај свијет нуди, како смо расли ми, тако су се те клице пробијале и израсле у прелијепе цвјетове и плодове. Оно што смо тада научили то је заправо усмјерило мој пут, а сигурна сам и пут остале дјеце која су такође похађала часове вјеронауке тада.
*Ви сте мудро препознали дар којим Вас је Господ наградио, у том духу, реците нам како су изгледали почеци Вашег бављења, како црквеним појањем, тако и духовном и етно музиком? Kолико је важно да умножавамо дарове?
Поред школовања и свих осталих обавеза у току школовања, пјевање је ишло за мном, некако непримјетно и ненамјетљиво, као да је чекало прави моменат да се покаже у правом свијетлу. Док сам живјела у Београду, ишла сам у музичку школу, бавила се разним спортовима, глумом, а пјевање је све вријеме стрпљиво боравило у тишини мога срца. Још у оснонвној школи моја професорица Дубравка упознала ме је са етно музиком, касније сам из љубави према истој, почела сама да истражујем и тако дошла до тога да пјевам на много језика баш ту врсту музике. Господ нам је свима дао дарове за нешто, свакоме различит цвијет, различитог мириса, али исте љепоте, да заједнички чинимо миомирисну башту. Ако их будемо правилно његовали, без такмичарског духа и без гледања у туђе цвјетове са једном дозом љубоморе, онда ће наш цвијет израсти у здрав плод те ћемо онда моћи да га умножимо и подијелимо. У супротном, нећемо имати шта да умножимо и шта да пружимо нашој браћи и сестрама.
*Kада сте почели професионално да се бавите етно музиком?
Оног момента када су наступи почели да буду све чешћи, тог момента сам схватила да треба много озбиљније и посвећеније да се предам том позиву. Наравно још увијек су све ово почеци, потребно је још много улагања и средстава да би остварили неке идеје, како би што боље кроз музику сачували нашу вјеру, традицију, културу и хришћански етос.
*Прошле године је изашао Ваш први албум који је плод дугогодишњег рада, али и љубави према етно и духовној музици. У припреми за издавање овог албума помогао Вам је Ваш супруг ђакон Иван, млади теолог. ЦД носи назив: „Господе дођи“, а изашао је благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у издању манастира Острог. Замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите важније детаље везане за Ваш први албум?
Тако је. Благословом нашег Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, тај албум је почео да се снима, једним дијелом је помогла и наша Митрополија. Сниман је у студију у Београду. Пјесме су такође одабране спонтано. Ђакон Иван је имао велику улогу у свему томе, почевши од кориговања постојећих текстова да би се тачније и љепше уклопиле у ритам, идеје око аранжмана, назива албума, фотографисања за омот, итд. Мој супруг, ђакон Иван је написао прву пјесму која је посвећена васкрсењу Ловћенске капеле која носи назив „Долетио Бијели Голуб“.
Искрено, нисам могла ни да замислим да ћу некада имати свој ЦД, али уз велику моралну подршку своје мајке, која ме је охрабривала за тај подухват, напокон сам започела снимање. Одлучила сам се да то за почетак буду пјесме које ће бити духовног карактера али са једном музичким подлогом коју прожимају етно елементи. Спојивши то у једно, данас су настале пјесме које се, како видим на концертима врло радо слушају и пјевају, већ смо издали четири тиража.
*Своју даровитост и теолошко искуство Ваш супруг је пројавио писањем неких од песама које сте Ви снимили?
Kао што сам и напоменула он је написао прву пјесму посвећену васкрсењу Ловћенске капеле, преуредио је неколико текстова како би били прилагођени у ритмичком и исправни у теолошком смислу. Пјесма „Долетио бијели голуб“ се доста разликује од осталих пјесама на албуму, одише посебном нотом и емоцијом, он ме је такође подстакао да напишем музику за тај текст. Сада већ за снимање другог албума је написао већину пјесама, што је заиста огромна подршка као и велико олакшање, јер данас је најтеже наћи прави и озбиљни текст који није површан, већ се кроз дугорочно слушање осјећа права молитва, а да опет са друге стране, што би се у народу рекло „улази у уши“ и лако се памти исто тако и пјева.
*У Вашем богатом репертоару посебно место заузима песма посвећена Светом Јовану Владимиру, а спот за наведену песму снимљен је у велелепном храму Светог Јована Владимира у родном Вам Бару. Kако је настала ова песма?
Рођена сам у Бару, самим тим сам имала и дужност према нашем предивном храму да ипак снимим први спот у истом. С обзиром на то да сам тада била у седмом мјесецу трудноће, нисмо могли да се пуно посветимо снимању и обиђемо још неколико дестинација које су такође везане за нашег светог краља Јована Владимира. Одабрали смо да снимамо спот у храму светог Јована Владимира у Бару из разлога што је то новосаграђен храм и хтјели смо да што боље представимо љепоте Саборног храма. Пјесму је написао и компоновао Здравко Остојић из Македоније који је написао и још три пјесме које се налазе на Цд-у.
*Kоје бисте још песме посебно истакли?
Све пјесме су ми подједнако миле, свака има свој смисао, неке пјесме су посвећене Светом Василију Острошком, Светом Нектарију Егинском, Светом Јовану Владимиру, Архангелу Гаврилу и наравно, Пресветој Богородици. Посебан благослов на овом албуму добила је пјесма владике Николаја Велимировића, кажем посебан јер када сам питала нашег митрополита да ми благослови снимање албума, он је рекао уз благи осмијех, „Дајем благослов али да обавезно снимиш пјесму „Говори Господе“ и пјесму о Светом Јовану Владимиру“.
*Из досадашњег искуства како бисте описали однос хришћанског етоса и професионалног бављења музиком?
Професионализам у том случају једино могу да прихватим у смислу још бољег и дубљег спознања наше православне вјере и љубави коју треба да уздигнемо на већи ниво. Јер као што Свечовек код владике Николаја сматраше ријечи и мисли не као неко занимање, већ као животворну музику сваког занимања, исто тако и ми треба да све што радимо, да то чинимо управо да би били дио те вјечне небеске симфоније у славу Господа нашег.
*Господ је Вас и Вашег супруга благословио и са двоје деце. Материнство је велики благослов Божји.
Јесте, у кратком периоду добили смо двоје дјеце, ћерку Kасијану и сина Јована. Дјеца су највећи благослов и највећи поклон који смо могли да добијемо, а сада треба и да то на неки начин вратимо тиме што ћемо их усмјерити на прави пут, и бити мајка и отац свој дјеци свијета. Сада схватам ону реченицу „Један син јој је дат, да би јој се отвориле очи за многе синове, који плачу под суседним крововима, један син јој је дат, не да га има но да се научи бити мајка. Буди мајка и свештеник сваком живом створу, јер мајка је само пећ за кување кромпира ако није свештеник, а свештеник који није мајка, личи на кувара који држи празне лонце за ватром и обећава гладнима ручак.“
*Kакви су Ваши предстојећи планови? Можемо ли да очекујемо нови албум?
Управо радимо на другом албуму, за сада је снимљено пет пјесама, у студију Александра Kовачевића у Београду. Kада ће тачно бити готов то не знамо, али радимо на томе, па када Бог да. У плану су да се у скорије вријеме сниме спотови за двије нове пјесме које ће се наћи на другом ЦД-у.
*Шта бисте поручили младим људима и свим читаоцима „Православљаˮ – новина Српске Патријаршије?
Поручила бих да чувају своју младост, да своје таланте и енергију усмјере на праве исконске вриједности, да се што више труде на своме духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, јер ће на тај начин највише допринијети прије свега себи, породици, Цркви и друштву.
* Драга Данице, хвала Вам на овом надахнутом разговору и заједничком промишљању. Желим Вам пуно успеха у даљем раду, уз молитвену жељу да Господ Вас и Вашу благочестиву породицу награди сваким добром духовним и телесним!
Богу хвала, и хвала Вама Браниславе, као и свим благочестивим хришћанима и читаоцима „Православља“. Свако добро од Господа!
Разговарао: катихета Бранислав Илић
извор: mitropolija.com
28. децембар 2019.
Владика Јоаникије у Ђурђевим Ступовима поручио: Чувамо темеље Црне Горе
Молитвено сабрање увеличао је чин рукоположења ипођакона Огњена Фемића у чин ђакона.
Ријечима архипастирске бесједе вјерном народу обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући, најприје, рукоположење новом служитељу олтара Божјег. Владика се, потом, осврнуо и на друштвену ситуацију у Црној Гори, изазвану изгласавањем дискриминаторског Закона о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе.
Бесједу Његовог преосвештенства Епископа Јоаникија преносимо у цјелини како би нас архипастирске ријечи нашег духовног Оца, током ових дана Божићног поста, све поучила, укријепила и донијела мир и љубав у срцима нашим.
„Рукоположење је велики догађај за Цркву Божју, као што је у Цркви све узвишено, али је, посебно, узвишено примање свештеничког чина. Ђаконска служба је, по нашем утврђеном схватању, почетак свештеничке службе. Ако дубље погледамо и све припремне службе су залог свештеничке службе појац, ипођакон, а ђаконска служба је примање завјета и служба, која је везана директно за олтар. Ђакон је као анђео, анђео повезује небо и земљу, а ђакон повезује олтар, који је, заправо, небо и храм, који је земља. Храм се сматра за брод Цркве, тамо гдје стоји народ, све заједно то је црква. Толика је благодат свештеничког чина да се не може ријечима исказати зато што је много више све ту божанско, него ли људско. Људско је да се младић лијепо припреми, да се образује, мада и то не може без Божје милости, Божјег дејства, надахнућа, али то је његова дужност и оно што он треба да учини је да се лијепо спреми, да спреми своју душу и своје срце за примање божанске благодати, која га оспособљује за свештеничку службу. Све је то, свеукупно је то узвишено, нарочито због тога што силази благодат Пресветог Духа и укрепљује срце и ум новог свештенослужитеља, али не само на тај један моменат, него дјелује у његовом животу кроз цијелу његову службу. Укрепљује га, оснажује га и та се служба повјерава онима који су спремни да врше дјело Божје, јер та се благодат даје, не ради њега лично, него да би се она умножавала у народу и да би се тако ширила.
Данас смо рукоположили у ђаконски чин нашег теолога Огњена Фемића, који је прво завршио Цетињску богословију, па Петроградску духовну академију. Лијепо се спремио, стекао лијепо образовање, али и животно искуство и то је добро. Свештеник мора да има велико искуство, да познаје свој народ. Он га је сигурно, до сада, упознао, јер је радио доста са људима, упознао психологију човјека, његове потребе, његове муке, проблеме, врлине и мане. Сада ступа у службу за коју се од дјетињства спремао. Биће то добро, даће Бог.
Треба да знамо да нијесу нимало лака времена. Нешто као `46. `48. године. Тако изгледа, али није баш иста ситуација. Имали смо тада разорену Цркву, побијене свештенике, свештеничке породице прокажене, у црно завијене, убијеног Митрополита, опустошену Црну Гору, али тада смо, још увијек, имали онај стари наш народ, који је био чврст карактером, иако је био обезглављен, али још је било чврстине карактера у том народу, па смо се, некако, одржали кроз многе муке и тешкоће, кроз многе наше падове и срамоте, јер су се многи били одрекли своје крсне славе, а камоли чега другог. Међутим, даде Бог, васкрсе Црква из гроба као Христос што је из гроба васкрсао. Данас, гледамо нешто што личи на гоњење Цркве. Још није гоњење, али јесте оно што личи на гоњење, а од оног што личи на гоњење до гоњења није много далеко. Било је гоњења Цркве од Христа па наовамо много пута. Kад бисмо сабрали сву историју Цркве Црква је више била гоњена, него што је живјела неки свој мирнији живот. Нарочито наша мученичка Српска Православна Црква. Али, видимо, да је Црква и у најтежим временима давала своје плодове, па се касније тај исти народ који је гонио Цркву ослања на оне који су раније били гоњени, на своје мученике. Многи од оних гонитеља преобрате у оне који су гоњени.
Видимо шта се данас догађа, али ми нијесмо, уопште, посустали. Ми смо кроз ово што нам се догађало, ових дана, ојачали. Бог види, а види и народ да доживљавамо једну велику неправду, да наша власт ни о чему више не мисли осим о својим интересима и како даље да наставе да владају. За народ их уопште није брига. Хоће још и Цркву да сатре, да порази, да опљачка, да понизи. Све је то нама јасно, али ми то не гледамо из земаљске перспективе, него из божанске. Ако је Христос у овом свијету и вијеку, наш Господ и Спаситељ, доживио гоњење и понижење шта ми од овог свијета да очекујемо?! Почасти, удобност и похвале? То нам не треба. Боље нам је да са Христом трпимо гоњења, понижења, пљувања и ругања, али да смо са Њиме, него да смо са овим трулежним свијетом, него да смо са онима који само мисле о себи, а, заправо, тако о својој пропасти, о својој погибији и овог и оног свијета раде.
Ми позивамо све на мир, на љубав. Позивамо да се поштује правда и закон, да се поштује Устав Црне Горе, да се поштује европски стандард што се тиче вјере. Али, овдје се крши, ради својих личних интереса, и Устав Црне Горе и све оно што је цивилизација утврдила и на чему се овај свијет, још увијек, у земаљском смислу темељи. Kо може да учини највећу неправду? Онај који има сву власт у својим рукама. Нећемо даље о томе, ви добро знате о чему се ради. Али, хришћани кад су гоњени, ако су са Христом, они су радосни и ова данашња свечаност овдје, она је пуна радости, пуна свјетлости, пуна Божје милости. Зато је лијепо што сте се данас сабрали, драги оци свештеници, драга браћо и сестре, на ово рукоположење, на овај лијепи и велики догађај Цркве Божје. Надамо се да ћемо, ускоро, имати прилику да оца ђакона Огњена Фемића рукоположимо и за свештеника, јер нам требају честити, добри, образовани, храбри и вјерни Цркви свештеници. А Огњен је, као његово име што говори, човјек чист и огњен у вјери, био је и још више у будуће треба да буде и будите сигурни, браћо и сестре, да ће све ове невоље, ако будемо са Христом, нама добро донијети и препородиће се Црна Гора. Све ће ово да отпане као прашина, као магла што се разиђе, онда сунце засија. Црна Гора има дубоке темеље Светосавске, Световасилијевске, Светопетровске. Ми се на томе темељимо и те темеље чувамо. Чувамо темеље Црне Горе, а ови што зло чине Цркви, они разарају Црну Гору као што је радио Совјетски Савез, а пошти су сви редом били кумровачки ђаци требали би да знају ту историју добро. Боље него ја. Велика моћна држава у Русији распала се зато што је гонила Руску Православну Цркву и шта се догодило на крају? Распаде се та држава као кула од карата и тек када се вратила себи кренуло јој је напријед, када је престала да гони Цркву, а нарочито од кад је држава почела нормално, фино, поштујући одвојеност Цркве и државе, да сарађује са Црквом и да помаже своју Цркву. Последњи који то нијесу схватили су наши неокомунисти у Црној Гори.
Навикли смо ми на све то, само да се збуњујемо, да се вежемо за своје хармове, за своје олтаре које су наши оци Богу посвећивали, да се обједињујемо, да се међусобно снажимо и храбримо, да чувамо јединство Цркве, братско јединство и слогу и, будите сигурни, брзо ћемо побиједити. Ми не желимо нашу побједу у неком људксом смислу, него желимо да побједи правда, истина и љубав, да Црква Божја, која је извор свјетлости и надахнућа и која је створила љепоту, коју треба да чувамо, да она тријумфује. Не ми, не дао Бог, него ми заједно са Црквом, не ми сами. Не желимо ни над ким да тријумфујемо, нарочито не над браћом. Желимо братску слогу и љубав, желимо спасење и обраћење свима. Дај Боже, наше је да се молимо, да љубав ширимо, да не дозволимо никада да се у наше срце настани мржња, него само љубав“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије у својој бесједи, током Литургије, која је данас служена у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђуређевим Ступовима.
извор: mitropolija.com
28. децембар
Беране: Око хиљаду грађана шетало од центра града до манастира Ђурђеви ступови у знак протеста због усвајања Закона о слободи вероисповести
ВИЗАНТИЈСКА МУЗИЧКА АРХИВА: Της Μαγδαληνής Μαρίας - Μάριος Χαραλάμπους глас 3
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |
Митрополит Амфилохије: Вратимо се Богу љубави!
 |
Саопштење вероучитеља Митрополије црногорско-приморске |
Благословећи сабрање и све вјероучитеље широм васељене и све оне који свједоче својим животом и вјером Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Митрополит је казао да то јесте суштина сваке истинске праве вјеронауке, бити свједок Христа Бога:
„Kроз Њега смо познали Бога љубави: Оца и Сина и Духа Светога, и свједочећи Бога љубави и Христа распетога за нас и васкрслога, ми свједочимо ту вјечну љубав. И сви вјероучитељи су свједоци те вјечне љубави, Бога као вјечне љубави, Свете Тројице и љубави као јединога истинскога и правога начела на коме почива и васиона, и човјек, и људска историја, и на коме се темељи вјечно и непролазно људско достојанство, јер ако човек није вјечно и непролазно биће онда је проклет дан у коме се човјек овдје на земљи рађа.“
Даље је појаснио да је човјек постао вјечно и непролазно биће тиме што је сам Бог примио људску природу на Себе и постао човјек рођен од Пресвете Дјеве:
„И Себе као љубав вјечну, свједочи и дарује нама непрекидно у Светом причешћу – Тајни светога Тијела и Kрви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа којим се причешћујемо, целивајући тиме Њега као вјечну љубав и у исто вријеме љубав исповиједајући као начело нашега живота и односа и према Богу и према творевини Божијој и једних према другима.“
Владика се помолио Богу да се у нашим школама у Црној Гори врати, као што се то догађа широм Европе, света наука о Богу као љубави, света наука о љубави као једином начелу људскога постојања и о човјеку који је створен и рађа се не за пролазност и ништавило, гријех и страст земаљску, него за вјечни и непролазни божански живот:
„Дај Боже да у нашим школама поново засија та свјетлост богочовјечанске љубави према Богу, једних према другима, не би ли се искоренио онај зли и опаки богоубилачки и братоубилачки дух који је завладао нарочито у православним народима и земљама од времена бољшевика, који је завладао кроз Бољшевичку револуцију која је крвљу облила сву бескрајну руску земљу, а послије ње и све друге државе у Европи, нарочито православне, па и нашу државу.“
Даље је казао да је та лењинистичко-стаљинистичка идеологија завладала и код нас, почевши од 1941, а нарочито 1945. године. Нажалост, та богубилачка и братоубилачка идеологија и дан данас влада Црном Гором и благодарећи њој, истакао је Митрополит, и данас се доноси богубилачки и братоубилачки закон у Скупштини Црне Горе, закон којим се унижава и гази Црква Божја православна – Црква Христова, на којој је саграђено све што је часно и честито у историји Црне Горе.
„Нажалост садашња наша власт у Црној Гори у име некаквих европских вриједности повампирује тај богоубилачки и братоубилачки дух и на њему васпитава будућа покољења. Доноси законе нероновског и диоклецијановског типа, који управо јесу богоубилачки и братоубилачки закони. Доноси такве законе и упреже Скупштину Црне Горе за доношење таквих закона, изазивајући и повампирујући тај дух братоубилаштва и богоубилаштва на коме је заснован свеукупни живот ових народа овдје од 1941. па до наших времена.“
Истиче да иако садашњи властодршци кажу да себе темеље на антифашизму, то није тачно, јер антифашизам код нас јесте био против зла фашистичког, али с друге стране је то била и борба против браће и Бога. Преко револуције се покренуло крваво братоубилачко коло, за које смо се надали да се завршило, констатовао је владика Амфилохије и додао:
„Ево, преко савремене скупштине оно се наставља у Црној Гори и у наше вријеме. На том братоубилаштву и богоубилаштву, гажању по Цркви Божјој они заснивају будућност Црне Горе, настављајући оно брозоморно дијело од 1945. године па до наших времена“, казао је владика истичући да је Црна Гора једина од свих других државица из бивше Југославије, која наставља и повампирује тај дух који је у суштини дух, не 13. јула, него дух оног 12. јула када је оснивана фашистичка Црна Гора од амблемом Мусолинија и Хитлера. Подсјетио је да је у то вријеме Патријарх српски Гаврило Дожић био ухапшен у Острогу и по Хитлеровој наредби читаво вријеме рата провео је у Дахау, заједно са Свети владиком Николајем.
Kонстатујући да се обнавља дух 12, а не 13. јула који је био антифашистички у правом смислу ријечи и у који је кренуо свеукупни народ ових крајева, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће Бог уразумити ове садашње који владају у Црној Гори да се откажу духа богубилаштва, мржње према Цркви и отимања црквене имовине и скрнављења светих храмова:
„Надам се да ће се истински вратити изворним хришћанским, православним, и ове светиње вриједностима, изворним европским вриједностима које се темеље управо на оном изворном хришћанском духу, на вјери у Христа Богочовјека – Бога љубави. Да се вратимо сви томе Богу љубави Оцу и Сину и Духу Светом, и да се вратимо кроз ту љубав једни другима, афирмишући не пролазне људске страсти и слабости и неморал, него афирмишући вјечно и непролазно људско достојанство кога се причешћујемо примајући Тијело и Kрв Господњу и кога се причешћујемо свједочећи и проповиједајући Богочовјека, Бога љубави, Бога правде и Бога истине. Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије
Након Свете службе Божије Митрополит Амфилохије је благословио радни дио годишњег састанка вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске.
Весна Девић
извор: mitropolija.com