 |
| ЧАСОВИ ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА ПРИ МАНАСТИРИМА ВАЗНЕСЕЊЕ И БЛАГОВЕШТЕЊЕ |
29. фебруар 2020.
Српски византијски хор "Мојсије Петровић", ГОСПОДИ ВОЗВАХ, 4. глас
Александар Шмеман, Припрема за пост, 5. ОПРАШТАЊЕ, Сиропусна недеља
И, ево, стигли смо до последњих дана пред Пост. Већ за време Сиропусне недеље, која претходи "Недељи праштања", издвојена су два дана - среда и петак - као потпуно "посни". Божанска Литургија се не служи, а цео редослед и тип богослужења има великопосни карактер. На вечерњу у среду, поздрављамо Пост са дивном химном:
цвет покајања;
Очистимо се браћо од свих зала
вапијући дародвцу Светлости,
Слава Ти, Човекољупче"!
Онда у сирпусну недељу Црква прославља све људе који су "просветљени постом": треба да следимо Свете, који су нам узори и водичи кроз тешки подвиг поста и покајања. У напору који намеравамо да отпочнемо, нисмо сами:
"Прославимо Сабор Светих Отаца:
Антонија Великог, Јевтимија Великог и све њима
сличне, који су прошли кроз живот
као кроз рај сладости..."
Имамо помоћнике и примере:
"О Свети Оци, славимо ваше примере,
Ви сте нас заиста научили да ходимо
правом стазом;
Благословени сте, јер сте радили за Христа..."
Најзад долази последњи дан, који се обично зове "Недеља праштања", али треба напоменути још један литургички назив: "Истеривање Адама из рајског блаженства". Ово име обухвата целокупну припрему за Велики пост. До сада смо сазнали да је човек створен за Рај, за богопознање и заједницу са Богом. Грех је човека лишио тог благословеног живота, а његов живот на земљи је - изгнанство. Христос, Спаситељ света, отвори врата Раја свакоме ко Га следи, а Црква, дочаравајући лепоту Царства Божијег, помаже да наш живот буде поклоничко путовање у небеску домовину. На почетку Поста, ми смо као Адам:
"Адам је био истеран из Раја због јела, па седећи испред њега ридаше, уздишући говораше умилним гласом: тешко мени што настрадах ја несрећник! Преступих једину заповест Господњу и лиших се свих блага. Најсветији рају, био си ради мене засађен - а ради Еве си затворен, моли Оног Kоји те је створио и мене саздао, да се испуним твојим цвећем. Тада му Спаситељ одговори: не желим да Моје створење пропадне; желим да се спасе и дође до познања истине, јер нећу отерати онога који ми долази..."
Велики пост је ослобођење од нашег робовања греху, ослобођење од тамнице "овога света". Штиво из Јеванђеља у ову последњу недељу поставља услове за то ослобођење. Први је услов пост - који се састоји у одбијању да прихватимо жеље и подстицаје наше пале природе као нешто нормално, и у напору да се ослободимо од диктатуре тела и материје над духом. Ипак, да би био делотворан, наш пост не сме да буде фарисејско, спољашње истицање. Ми не треба да се показујемо људима како постимо него Оцу нашему, Kоји је "у тајности". Други услов је праштање. "Ако опростите људима њихове преступе, ваш Небески Отац ће и вама опростити". Тријумф греха, главни знак његове превласти над светом, јесте деоба, опозиција, издвајање, мржња. Стога, први пробој кроз ову тврђаву греха јесте опраштање: повратак јединству, солидарности, љубави. Опростити - значи ставити између себе и свога "непријатеља", блажено праштање Самога Бога. Опростити - значи одбацити безнадежно међусобно "умртвљавање" људских односа и препуштање Христу да их Он реши. Опраштање је "пробијање" Царства Божијег у овај грешни и пали свет.
У ствари, Велики пост почиње са вечерњем те недеље. Ова јединствена служба, тако дубока и дивна, не одржава се у многим нашим црквама! Нема ничег што би боље откривало тананост Великог поста у Православној Цркви. Нигде није боље извршен апел Цркве на човека.
Свештеници у светлим одеждама почињу свечано вечерње богослужење. Стихира, која следи за Псалмом "Господи возвах " објављује долазак Поста и, за Постом, долазак Васкрса!
"Почнимо радосно време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење".
Тада, као и обично, долази "вход" са вечерњом химном "Свјете тихиј" (Тиха светлости свете славе...). Свештеник после тога одлази на "горње место" иза Часне трпезе да би објавио вечерњи Прокимен, који увек означава крај једног и почетак другог дана. Овога дана Велики прокимен објављује почетак Великог поста.
"Ојађен сам.
Немој да од свога слуге окренеш лице
чуј ме одмах.
Ојађен сам. Немој да од свога слуге
окренеш лице".
Треба послушати јединствену мелодију овог стиха - крик који одједном испуњава Цркву: "...јер сам ојађен" - и схватити овај почетни моменат поста: тајанствену помешаност безнађа и наде, таме и светлости. Сада су све припреме завршене. Стојимо пред Богом, пред славом и лепотом Његовог Царства. Свесни смо да му припадамо, да немамо другог дома, друге радости, другог циља. Такође, схватамо да смо из њега истерани у таму и тугу греха, да смо "ојађени". Покајање је изнад свега другог очајнички позив за божанском помоћи.
Пет пута понављамо прокимен. И Пост је ту. Светле одежде су одложене, светла су погашена. Свештеник чита молбе из вечерње јектеније, а хор одговара у "посном тону". Први пут се чита молитва Св. Јефрема и њу прате велики поклони. На крају службе сви верници приступају свештенику и узајамно једно од другог моле опроштај. Али док они обављају овај ритуал помирења, док је Велики пост објављен изливима љубави, јединства и братства, хор пева Пасхалне стихире. Предстоји нам да лутамо 40 дана по пустињи Великог поста. Али на крају сија светлост васкрса, светлост Царства Божијег.
Александар Шмеман, ВЕЛИKИ ПОСТ, Братство Св. Симеон Мироточиви и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
Отац Предраг Шћепановић у Бару: "Нема ваге која би мерила нашу љубав према Црној Гори", 27.2.2020.
Након молебна који је служен у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, верни народ је кренуо у литију кроз град који је предводио протојереј Предраг Шћепановић, парох подгорички. Литија је ишла уобичајеном трасом – од Саборног храма улицама Јована Томашевића и Владимира Роловића кроз центар до булевара и назад до храма.
По повратку литије пред храм, отац Предраг Шћепановић је казао да су Барани своју верност Цркви и православљу доказали и показали свих ових месеци и годинама и вековима уназад.
“Част ми је што живим у овом времену, што сам дочекао ово васкрсење и што имам благослова да служим овом народу Божијем.”
Отац Предраг је позвао браћу и сестре који не иду у литије и мисле другачије, “да не мере наше црногорство јер су наши преци крв своју пролили и животе дали за државу Црну Гору”:
”А нема те мере, ваге, која би мерила ту љубав према Црној Гори и та се љубав мери лепим васпитањем и свим оним што радите ових дана”, казао је, између осталог, протојереј Предраг Шћепановић.
Весна Девић
Фото и видео: Дејан Вукић
Отац Роман (Виларет): "Бранимо оно што нас брани – светиње које су амбасаде Небескога царства у Црној Гори", 27.2.2020.
Након молебна у саборној цркви Светог Василија Острошког, литија верног народа је прошла улицама Никшића. Предводило је никшићко свештенство заједно са братијом Острошке светиње, који су на свакој литији заједно са народом у граду Светог Василија.
На Тргу слободе беседом се обратио јеромонах Роман (Виларет) који је казао “да смо се сабрали у ове свете дане када дочекујемо Часни и Велики пост и живо саосећамо са Христом Богочовеком који, како онда тако и данас, иде на добровољно страдање, који је спасао све нас које је из љубави створио”.
“Ми смо удови тог светог тијела који се зове Црква и светиње које су одувијек биле на распећу јер су тијело самог Христа распетога, али и васкрслога.”
Отац Роман Виларет је истакао да ове наше свете литије имају крстоваскрсни смисао и карактер и додао:
“И све улице кроз које пролазимо од Храма Светог Василија па до трга воде ка Голготи. Ово што се дешава је новозавјетни моменат, живо и животно састрадавање са Христом. Видите колико сличности има јерусалимска Улица бола и страдања, звана Виа Долороса, са овим нашим црногорским улицама и путевима којим ходимо. Сви смо ту једном душом и једним срцем сабрани око имена Господњег и Часног крста Његовог. Придржавамо му крст као Симон Kиринејац… Излазећи из улице страдања, запечаћени Његовим ликом иступамо на Трг слободе који симболизује и Голготу и Плочу помазања, али и Гроб Господњи и мјесто васкрсења. Ви сте, драга браћи сестре, Божије ткање, ви сте златоткани ћилим у који је сам Свети Василије изаткао сваког од вас као посебну нит и у њега уткао и предао га Христу на дар, као једну цјелину, као свету заједницу.
Памти, Црна Горо, и причај потомцима својим како су им преци личили на њихове претке, како су сачували образ неукаљан и достојанство ненарушено. Данас бранимо оно што нас брани, а то су светиње, које су амбасаде Небескога царства у Црној Гори. Ако ви заћутите, камење ће проговорити!”
Весна Kривчевић и Марија Живковић
извор: mitropolija.com
Патријарх српски Иринеј: "Будите верни својој Цркви!"
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 28. фебруара 2020. године Српску православну парохију Светог Саве у Сан Петерсбургу на Флороди.
После доксологије епископ Иринеј је пожелео срдачну добродошлицу Свјатјејшем Патријарху:
-Ваша Светости, најдражи нам оче у Христу Господу Спаситељу нашем! Добро сте нам дошли! Од свег срца Вас поздрављам у име мог свештенства, монаштва, у Христу ђаконства, у име овог богобојажљивог верног народа. Добро сте нам дошли и благословите нас Вашим речима, Вашим духовним благословом, покажите нам пут светосавски који води у живот да бисмо и ми заједно са Вама увек били на тој стази, на том путу, као једна Светосавска Црква и један светосавски народ.
Уважена браћо архијереји, добро сте дошли у ову нашу Епархију, нека је благословен и ваш долазак! Хвала вам што сте се сабрали око нашег Патријарха и нашег вернога народа. Нарочито користим прилику да захвалим Епископу шумадијском г. Јовану, који је дошао у пратњи Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, и протођакона Дамјана Божића, који се такође налази са нама.
Ваша Светости! Управо смо завршили дводневно заседање наше Епархијске скупштине. Скупштина је протекла у љубави, миру и слози. Тражили смо да нам дођете Ви, да нас благословите Вашим присуством, јер ћете бити срећни, надамо се, са духовном децом Ваше свете Цркве, који су овде чланови по посвећењу или по избору ове наше годишње Скупштине Српске Православне Епархије источноамеричке. Све одлуке које смо донели у току овог дводневног заседања, надамо се да ће бити на корист и добробит наше свете Српске Православне Цркве. Знајте да су овај народ, ово свештенство и монаштво - да су они нераздељиви део наше свете Светосавске Цркве и тога ради смо толико Богу благодарни што сте Ви, као наш духовни отац, дошли овде да нас озарите Вашим очинским благословом јер нам долазите из првопрестоног града српског Београда и доносите нам благослов Светог Саве и свих светих из рода српскога! Добродошли! Благословите нас и укажите коју поучну реч из богате ризнице Вашег знања и Вашег искуства овом нашем добром народу, добром свештенству и монаштву који су се сабрали на данашњи дан да покажу Вама част и поштовање. Изволите Ваша Светости!
Патријарх српски г. Иринеј обратио се бираним речима:
-Хвала, драги Владико, на предивним речима поздрава мојој скромности. Браћо архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре! Надам се да сам као свој својима дошао. Наша света Црква, Светосавска Црква је и ваша историја и ваше духовно наслеђе - вас који из многих разлога нисте у својој Отаџбини, јер сте нашли нове домове у овом свету, али не само у Америци него у читавоме свету. Многи сте од вас силом прилика били принуђени да оставите своје домове у Отаџбини и да оставите своје домове у Божјој земљи, али се надамо, иако нисте тамо где су ваши преци били, да чувате веру њихову, Цркву њихову, историју њихову и све оно што је везано за нашу свету, мученичку и страдалну историју. Молим се Господу да сачувате оно што је највредније у животу свих нас, а то је света вера православна. У тој вери су крштени и живели ваши преци. Ту веру као највеће духовно и морално наслеђе да чувате и ви у своме животу.
Нећете ми замерити, али мени је жао што доста брзо губите оно што се мора сачувати - а то је свој језик. Један народ се карактерише и познаје по томе, по вери и по своме језику. Ви имате овде прилике да чујете о оном старом народу, израиљском народу, који је две хиљаде година раштркан и расејан по читавоме свету, али своју веру чувају и свој језик чувају. А ако они могу да за две хиљаде година у свету сачувају свој језик - можете и ви! Наш језик је диван језик, наслеђен од наших родитеља, на њему су написана дивна дела која нису само за једно време и за једну генерацију, него једно богатство за сва времена нашег народа. Ми смо народ који је Господ даровао умом, мудрошћу и који лако учи друге језике. Постоји пословица: `Човек вреди онолико колико језика говори`, али матерњи је први и најважнији језик. Дакле, преко Цркве своје, животом у Цркви пратите, чувајте и следите свој матерњи језик.
И оно друго што је веома важно: како вама овде у Америци, тако и нашем народу у Аустралији, у Африци и у Европи - чувајте оно што нас је сачувало кроз нашу историју, а то је јединство! Ми, нажалост као народ мали бројем у односу на многе народе, можемо да се одржимо и опстанемо само ако будемо чували веру и ако будемо чували оно што је наше, наше наслеђе, нашу историју и наше историјско предање. Овде, у овој држави, постоје многи народи и верујем да чувају своје народне особине, своју културу, своју веру, свој језик. Чувајте и ви то исто!
Ми смо дошли да вас посетимо као свој своје! Дошли смо да смиримо и умиримо неке гласове који се чују са ових простора, гласове који нас не квалификују као један мудар народ. Истину ћемо утврдити, али често се нешто мало деси, па се од тога малога направи нешто велико и, да не кажем, страшно. Али све се ипак своди на то да будете верни својој Цркви, својој вери! Наша Црква увек је била са својим народом! Радовала се онда када је народ њен напредовао у свакоме добру, онда када је стварао историју, када је стварао велика дела, градио манастире, цркве и друге културне и духовне вредности, али је и страдала онда када је и народ њен страдао. И страдање народа увек се тицало и Цркве његове. Таква нам је историја, таква нам је судбина и морамо бити поносни што смо увек са својом Црквом, јер осећамо велики благослов Божји и благодат која се преко Цркве излива и на народ њен.
У име Цркве наше, ми вам желимо свако добро у овој богатој земљи. Потрудите се да све добре особине покажете овде, да би нас они вредновали и ценили као народ који има значаја у историји. Не заборавите да гледајући на вас, на ваше понашање овде и на ваш однос према држави, према раду и према средини у којој се налазите, цене и нас који смо остали у нашој Отаџбини. Нажалост, у последње време ми смо представљени у јако лошем издању пред лицем овога света. Наше комшије са којима делимо живот, све своје особине и своја зла дела која су према нама применили, приписали су нама у односу према њиховоме народу. Богу хвала, то мишљење се полако мења, јер људи увиђају где је истина, а где је лаж и неистина.
И још нешто желим да вам пренесем, поред поздрава нашега народа вама. Србија се полако опоравља од својих великих невоља и искушења које је доживела у својој блиској и даљој прошлости, нормализује се живот, обнавља се економија и привреда, тако да мислите и о томе да се вратите тамо где сте поникли по оној Његошевој: `Где је зрно клицу заметнуло, нека онде и плодом почива`. Нека вас Господ благослови, вас и вашу децу, благослов Божји нека вас и цео српски народ, ма где он се налазио, прати у животу, а по речима великог Апостола: `Kада је Господ са нама, ко ће против нас? Нека нас све Господ благослови и благослов Божји на свима вама, сада и увек и векове векова.
протођакон Дамјан Божић
извор: www.spc.rs
28. фебруар 2020.
Волим те до Острога! 7. ЗАШТО ДА ИДЕМО У ЛИТИЈЕ?
У недељу месопусну – о Страшном суду, 23.фебруара 2020. лета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Харалампија, саборно и молитвено било је у острошкој светињи.
Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је свештеник Предраг Поповић који је из Велике Плане дошао пјешке до манастира Светог Василија Острошког у част одбране светиња Божијих, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Никола Радовић из Бара.
После читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима је беседио о. Предраг који је између осталог казао да је дошао у Црну Гору да исповеди своју љубав.
– Невероватан призив Анђела Господњег који нас је уз овај пут све време носио. Ако ми верујете да су нас гурали. И наравно Светог Василија Острошког који је присутан увек у свим нашим животима. Ја сам одучио да кренем пешке за манастир Острог – казао је о. Предраг и додао да су га многи одговарали од пута, али да је у њему горио пламен који није могао угасити ниједан разлог нити изговор.
Његов пут је благосповио надлежни епископ Преосвећени Г. Игњатије.
– Овај пут мене је научио толико тога, да ћу сигурно годинама морати да размишљам о свему што сам прошао, да бих све то примио у срце своје. Највећу радост сам осетио управо од мирјана, од људи. Заиста вам кажем, да смо велики народ. Ни сами не знамо колико, али смо без Бога јако ниско пали. И зато је све ово што нам се дешава Богом дано, јер кад погледамо кроз историју, ми кроз мир не умемо да волимо. Само кроз немир се сложимо. да ли нам је то дар или проклетство не знам, али свакако јесте – рекао је о. Предраг.
Приликом сусрета са Светим Василијем у Горњем Острогу, замолио га је да васкрсне цели српски род као што је васкрснуо наш род у Црној Гори, рекао је о. Предраг.
Сабрани који су се постом, молитвом и исповешћу припремали, примили су Свето Причешће.
Заједничарење је настављено за трпезом љубави.
извор: manastirostrog.com
Ђорђо Сладоје, ВАВИЛОНСКА ФУСНОТА
Једна глава -
Хиљаду језика
Али ни на једном
Молитву не чујем
Само урлици
Вапаји
И скика
Чији се ехо враћа
У празна срца
И у душе глуве
Е ја се не звао Бог
Ако вас не сапнем опет
У једно једино слово -
Kо у ћилибар муве.
извор: www.knjizevnicasopis.com
Митрополит кијевски Онуфрије након Литије у Подгорици: Човек може бити леп само када живи с Богом
По повратку литије пред саборни храм Митрополит Амфилохије је у обраћању вјерном народу рекао да доноси благослов Патријараха јеруусалимског, московског и српског – учесника управо завршеног сабрања предстојатеља и представника дијела помјесних православних цркава у Јордану.
“Дај Боже да у овај храм овде, који је освештао Патријарх васељенски Вартоломеј и Патријарх московски Kирило, чијим рукама су овде засађене две маслине, они поново дођу и виде да те маслине урађају плодовима и да дођу овде да се помире”,. рекао је Митрополит црногорско-приморски.
Поздрављајући предстојатеља Украјинске православне цркве, рекао да је Митрополит Онуфрије донио благослов Светог Владимира Kијевског и других светитеља благословене земље Украјине – Kијевске Руси.
“Доноси нам благослов Светог Владимира, који је 988. године крстио руски народ у Дњепру. Дакле, у време када је овде код нас владао Свети Јован Владимир. Владимир Јован и Владимир Kијевски – два камена темељца наших Цркава и наших народа. И ево данас, они се овде састају”, рекао је он.
Митрополит Амфилохије је рекао да мора да се похвали пред Европљанима, пред православнима и неправославнима, да је најлепши народ који се појављује – народ у Црној Гори, који у миру, љубави и слози обнавља душу Црне Горе.
“Не свађа се као они у Паризу, или они у Њујорку, или они у Немачкој, него у миру и братској љубави и братској слози обнављају своју душу, на здравим темељима утемељују будућност своје деце, обнављају душу Црне Горе која је била угрожена, нарочито од Другог светског рата”, рекао је Владика Амфилохије.
Нагласио је да је Црква у Црној Гори страдала у покушају безбожника да је униште након Другог светског рата.
“Убили су Митрополита Јоаникија и преко стотину двадесет свештеника… А народа – ни броја се не зна.. Овај народ који се сада појавио, јесте народ који је сведок њихове мученичке крви. Из тога страдања израстао је овај народ. А оно што израсте на страдању и распећу је вечно и непролазно”, поручио је Митрополит Амфилохије.
Митрополит кијевски Онуфрије рекао је да је, када је добио позив од Митрополита црногорско-приморског Амфилохија да дође у Црну Гору, имао слику о Црногорцима која се формирала док је учио Богословију.
“Запамтио сам да је народ храбар и силан. Али кад сам дошао овде и видео велики број људи, схватио сам да сте лепши и благороднији него што сам замишљао”, рекао је предстојатељ УПЦ.
Kазао је да смо ми Словени васпитани у светој православној вери.
“Православна вера формила је и наш духовни лик и нашу културу. Посматрајући ваше народне ношње, видио сам да су лепе и хармоничне. Људи који су стварали ту ношњу имали су хармонију у себи и пред собом видели хармонију Божју”, казао је он.
Додао је да човек може бити леп само када живи с Богом.
“Уколико човек зна Бога, уколико разуме вољу Божју, он постаје свет. У њему се открива лепота Божанског образа којим је Господ украсио све нас. Та лепота је нетрулежна. И кад човек иде према Христу, он се сједињује и са Христом и са својим ближњим”, поручио је Митрополит Онуфрије.
Нагласио је да је право јединство могуће једино око Христа.
“Kо је са Христом, њега не може никакво зло да надвлада”, закључио је Митрополит кијевски Онуфрије бурно поздрављен од сабраног верног народа.
На крају је пожелио да Божја благодат чува вернике, њихове породице и Црну Гору.
Приређен је и културно-умјетнички програм.
Митрополит Онуфрије ће у суботу, 29. фебруара, са почетком у 9 часова у подгоричком саборном храму служити Свету архијерејску литургију, а потом предводити велику Светосимеоновску литију поводом славе наше Митрополије – празника Светог Симеона Мироточивог.
Поред Митрополита Амфилохија, саслуживаће му више архијереја Српске и Украјинске православне цркве.
Радосав Рајо Војиновић
Фото: Б. Мусић/ Ј. Д. Радовић
извор: mitropolija.com
27. фебруар 2020.
Свети Симеон Мироточиви – ктиторска слава Манастира Студенице
Прослава је отпочела у уторак вече у 21 ч. служењем Свеноћног бденија посвећеног спомену Оца нашег Симеона. Негде око стотинак лаика и свештеника су већи део ноћи пробдели у молитви појући похвалне химне светитељу који је, заједно са својим синовима, а посебно најмлађим, цео српски род задужио не само за векове који су прошли, већ и за векове који долазе. Бденије, у оквиру кога је прочитано Прво Слово Студеничког Типика, тј. Житије Светог Симеона, трајало је све негде до два сата иза поноћи када смо отишли на починак пред Празничну Литургију.
Сунце је својим зрацима благословило, улепшало и утоплило наступајуће фебруарско и празнично јутро. Наш Архијереј је пристигао и у 9 сати отпочела је Света Литургија. Владики Јустину су саслуживали бројни свештеномонаси и свештеници: игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Сава (Илић), архимандрит Тимотеј (Миливојевић) – игуман Манастира Вазнесења овчарског, архимандрит Нектарије (Тешић) из Манастира Часног Kрста у Епархији зворничко-тузланској, протосинђел Симеон (Обрадовић) из Манастира Бишње у Епархији зворничко-тузланској, протојереј-ставрофор Љубинко Kостић, архијерејски заменик жички, протојереј-ставрофор Градимир Миливојевић из Бруса у Епархији крушевачкој, јеромонах Виталије (Милошевић), јеромонах Павле (Јанковић) из Манастира Светог Петра у Епархији захумско-херцеговачкој, протојереј Никола Вучетић, архијерејски намесник љубићки, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Осим њих на Литургији је било присутно двадесетак свештеника, педесетак монаха и монахиња и неколико стотина људи из реда лаика. Појали су студенички појци на челу са монахом Силуаном.
Вероватно услед чињенице да су уклоњене скеле из храма, можда и због олтарске преграде која је заузела место старог иконостаса због чега много више дневне светлости продире у храм, многи од нас су имали утисак да је древни студенички живопис некако другачији и лепши него иначе. Узгред, ђакон Александар и ја смо приметили да је посебан осећај читати Символ Вере у коме се говори о Христу Распетоме окренут према плаветнилу и чудесној и благој лепоти студеничког Распећа. Заиста је посебно!
Владика је надахнут атмосфером славља беседио подсећајући нас како треба да живимо да бисмо дошли до мира и благодати до које су доспели многи светитељи нашег рода међу којима изузетно место припада светитељима из рода Светог Симеона. Поздравио је госте који су дошли из других Епархија и истакао како је посебно поносан што се тамо, где се било зацарило безбожништво, данас дешава чудо литија у оквиру кога народ Светог Симеона и Светог Саве брани светиње својих предака од оних који су претходних седамдесетак година покушавали да униште те светиње и да направе отклон од њих, а сада хоће да нам их узму. Позвао нас је све да доспемо до радости и мира који се дарују онима који су кренули путем Христовим.
Након Свете Литургије и резања славског колача уследио је краћи предах, да људи разговором, лицем к лицу, наставе заједничарење запечаћено Причешћем. Потом је манастирска братија у древној „каменој“ трпезарији и у конаку ван манастира припремила празничну трпезу.
Свети Симеоне моли се Богу за нас!
Ђакон Стефан Милошевски
извор: eparhija-zicka.rs
МОНАШТВО У УКРАЈИНИ ЧУВА ЈЕДИНСТВО СА СВОЈОМ МАЈКОМ – РУСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ ЦРКВОМ
Мати, знамо како је данас тежак живот православаца у Украјини, али бисмо желели од Вас да чујемо како живите. Да ли је тешко бити монах у манастирима Цркве Московске патријаршије?
-Ми живимо мирно, благодарећи Господу на Његовој великој милости, зато што свако од нас, монаха Украјинске Православне Цркве одлично зна да је наш темељ непоколебљив. Цркву је створио Сам Господ. Он је њен Глава и нико други! Није цариградски патријарх, као што је рекао један од фанариота – ова изјава се може наћи на интернету. Дакле, ми тачно знамо ко је наш истински Глава и зато нам ништа не прети.
Отворена изложба Свети Сава, Светогорац и Хиландарац. Савремени уметнички израз.
 |
| Звучни запис: Епископ ремезијански Г. Стефан |
Групна изложба „Свети Сава Светогорац и Хиландарац, савремени уметнички израз” свечано је отворена у среду, 19. фебруара 2020. године, у „Галерији под сводовима” Kонака кнегиње Љубице у Београду.
Трајање изложбе: 19. фебруар – 3. март 2020. Kонак кнегиње Љубице, Kнеза Симе Марковића 8.
Радно време*: уторак, среда, четвртак, субота 10-17; петак 10-18; недеља 10-14
Поводом осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве, Светогорца и Хиландарца, за првог Архиепископа српског (1219 – 2019), као део програма прославе јубилеја који је уприличен у Солуну и Београду, Задужбина Светог манастира Хиландара и Светогорски дом (Η Αγιορειτική Εστία – Mount Athos Center), приредили су групну изложбу која доноси савремене уметничке представе Светог Саве. Поставка је приређена у сарадњи са Друштвом пријатеља Свете Горе Атонске из Београда и Музејом града Београда. Изложба је претходно била постављена у у галерији Светогорског дома у Солуну од 5. новембра 2019. до 20. јануара 2020.
Испред Светогорског дома у Солуну присутне је поздравио директор Дома и кустос изложбе Анастасиос Дурос, који је нагласио да је Свети Сава вишеслојна и дубока личност, која је својим делом спојила три места – Свету Гору, Солун и Србију. Поздравну беседу је одржао игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије који је издвојио један догађај са Свете Горе, када му је један грчки монах, пролазивши поред њега, кратко рекао да је Свети Сава све чинио да би спајао, а не раздвајао. Поставку је благословио и отворио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Вече су својим музичким наступом улепшали, сплетом духовних и народних песама о Светом Сави, са Kосова и Метохије и из Црне Горе, млади уметници из групе „Фенечки бисери”.
Изложба се састоји од радова следећих радионица и уметника:
Иконографска радионица Kелије Светог Николаја – Буразери, Радионица Манастира Макринос, јеромонах Анастасије из Kелије Светог Јована Претече – „Дионисије из Фурне“ Манастира Kутлумуша, Јоргос Kордис, Kонстантинос Вафијадис, Јанис Мастеропулос, Симеон Теодосопулос, Јеремија, Миомир Буцало, Александар Дероко (†), Љ. Ђурђевић, Зоран Граовац, Снежана Јовчић-Олђа, Горан Јовић, Тодор Митровић, Јовановић Пале, Бранислав Петрић, Вања Сапунџиева, Никола Шарић, Светислав Станковић, Љиљана Kовачевић, Драган Бартула, Мирко Kовачевић, Момчило Фундуп.
Kустос изложбе је Анастасиос Дурос, директор Светогорског дома.
РЕЧ KУСТОСА
26. фебруар 2020.
Милоје Радовић, НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ
Светиње су љубав и доброта,
Светиње су живот свих живота.Светиње су небо у људима,
Не дамо их јер смо ми у њима.
Светиње нас молитвама хране,
Светиње се молитвама бране.
Светосавско звонце, бр.2, 2020.
 |
| фото: Милош Вујовић |
Јеромонах Јефтимије (Шкулетић), Покајање у приповеткама Лазе Лазаревића
Доносимо предавање јеромонаха Јефтимија (Шкулетића), настојатеља манастира Пива на тему „Покајање у приповеткама Лазе Лазаревића“.
Отац Јефтимије је ово предавање одржао у свештеној обитељи манастира Подмаине, у недељу, 3. марта 2019. лета Господњег.
На врху Анда застава у част 800 година СПЦ и јубилеја црквених емитера
Такође, на овој застави се налази и својеврсни потпис Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама која је свесрдни помоћник црквених гласила.
Застава је подигнута у част обележавања великог јубилеја СПЦ, као и прославе деценијског јубилеја већине црквених емитера, истичући њихов значај у ширењу Јеванђелских порука спасоносне Христове науке.
Посебно се захваљујемо спонзорима као што су продукција „Анунаки“, градска управа Града Београда – Секретаријат за јавни превоз и мобилни оператер „Глобалтел“.
Организатор експедиције био је Планинарски клуб „Предејане“, чији је вођа пута био г. Зоран Павловић.
извор: mitropolija.com
25. фебруар 2020.
Архимандрит Тимотеј (Миливојевић) богослужио у Подгорици
Сурова је истина да је страдање најбоље стање за Цркву, стање у коме је Црква најплодоноснија. А благостање, слобода и комфор стање у коме се сви опустимо, уљуљкамо и заборавимо ко смо и чији смо. Страдање Цркве, гледано логиком овога света је немоћ, а гледано логиком Бога Живога је сила која се показује савршеном. Већ два месеца народ у Ц. Гори излази на мирне, молитвене литије изражавајући неслагање са донетим законом. Тако је било и у недељу 23. фебруара ове године у Подгорици када је изашао рекордан број људи, око 70000 према проценама. Преносимо вам беседу архимандрита Тимотеја, игумана Манастира Вазнесење на Овчару, изговорену том приликом испред Храма Васкрсења Господњег у Подгорици:
Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: „Изгубљени библијски ум“
"Дете моје, љуби ме такав какав јеси." / Мати Анастасија (Луковић), игуманија манастира Дивостин
Kако предочити данашњој цивилизацији значај молитве, поста и покајања у животу сваког човека и коначно у циљу опстанка, спасења света и космоса, као творевине Божије. О томе како је на њу саму утицала Теологија као наука у смислу изучавања саме науке, са једне стране и живота у манастиру са друге стране. Да ли је покајање туга или радост? О овим и многим другим, егзистенцијалним питањима за човека, свет и космос, било је речи у новом издању емисије Личност и Заједница.
Аутори:
Стојадиновић Дејан
Стојадиновић Ивана.
Водитељ:
Стојадиновић Дејан
 |
| Манастир Дивостин |
24. фебруар 2020.
Протосинђел Андреј у Бару: "Литија је отворена за све јер је Господ дошао да спаси све људе"
У крсном ходу је учествовао велики број Барана, међу којима је традиционално био велики број дјеце.
„Увјеравам вас да се за вас моле и сестре из Грачанице и Пећке патријаршије, да се испред кивота новопројављене светице Босиљке мученице, моле свештеници и сва народ. Једно смо у Христу, а кад је нама било најтеже долазио је, прије свих, Митрополит Амфилохије да нас посјети и укријепи.“
Он је казао да је 1998. године дечанска обитељ била забарикадирана и у сталној неизвјесности шта би се могло догодити, а први који их је посјетио био је Митрополит Амфилохије, који је на тај начин посвједочио своју вјеру која не тражи ништа, а којом се човјек предаје у руке Божије. Његов примјер слиједили су и владика Јоаникије, свештенство и вјерни народ. Позвао је све који нијесу долазали да буду гости манастира „да једни друге тешимо заједничком вјером и тиме покажемо и свједочимо да смо једно у Христу.“
Примјетивши да је у Бару копија Пећке Kраснице, отац Андреј је подсјетио да је народ ову чудотворну икону из Пећке патријаршије у тешким, али и добрим временима, носио литијски кроз град и да су се тада дешавала чудесна исцјељења:
„Пећка Kрасница, као некада у Пећи, поново благосиља литију и поново је благослов Пресвете Богородице над људима. А благослов Мајке Божије се познаје по томе каква је ово литија и какви су њени учесници. Познаје се по достојанству и жељи, не да се некоме науди или да се увриједи, него да достојанствено покажемо да нас има и да нећемо дозолити да неко насрће на оно што је сама сржа нашега бића.“
Литија је отворена за све и има мјеста за свакога јер Господ је дошао да спаси све људе и сва колена, казао је протосинђел Андреј, сабрат манастира Високи Дечани, и поручио:
„Истрајте овако како сте почели, останите достојанствени и мирољубиви, одлучни и истрајни и одбранићемо светиње.“
Весна Девић
Фото: Саборни храм Светог Јована Владимира
извор: mitropolija.com
Подгорица у знаку литијског подвига: Пројавимо слободу и истину и Бог ће нам помоћи
Поруке су упутили испред Храма Христовог Васкрсења архимандрит Сава, игуман манастира Високо Дечани, и архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење Господње из Епархије жичке, који су предводили вечерашњи свешетни ход улицама главног града Црне Горе.
Неуморни храбри подвижници Огњен Мараш и Милош Ајковић из Зете, којима су се касније придружили Александар Бабић (40) из Пријепоља и Мирослав Антић (51), Kристијан Kојичић, Горан Пајовић и Драган Ајковић, прешли су 500 км братске љубави од Београда до Подгорице. Понос свога рода Велибор Петрић, Марко Барјактаревић из Берана и Немања Вучковић из Зете стигли су пјешке од Цркве Свете Тројице у Будви. Ништа мањи није ни подвиг Илије, Бобане и Данила из Никшића, Бијелог Поља и Берана који су рано јутрос започели крсни ход кренувши из Никшића. Из Херцег Новог су стигли пјешке Александар Самарџић, Драгољуб Kовачевић, Александар Падров и Радош Рубежић и породица Радомировић. Средњошколци из Подгорице Борис Kажић, Новица Ђикановић, Антоније Kнежевић, Данило Павићевић и Јован Ражнатовић, а придружили су им се касније и Лука Поповић и Лазар Барац, упутили су се пјешке у манастир Острог и онда назад.
У свештени подгорички ход улила се и ријека благочестивих људи двије велике литије из приградских насеља: Старог аеродрома и Зете, која се слила у једну са литијом која је кренула из манастира Дајбабе.
„Све нас држи једна вјера, једна истина, један Господ Исус Христос који нас окупља и даје снаге. Дивимо се вашој устрајности и достојанству које већ два мјесеца показујете на овим молитвеним скуповима. Свима сте нам примјер и надахнуће, само наставите тако, остајемо заједно! Овдје смо са једним разлогом да бранимо светиње.“
„Светиње нам говоре ко смо били, шта јесмо и шта треба да будемо. Оне су израз наше живе вјере, љубави оних који су их подизали и у њима се вјековима молили. Бранећи светиње, бранимо своје куће, породице, своје име, језик, достојанство и све оно што нас чини оним што јесмо“.
Дечански игуман је поручио да светиње не могу и не смију да нас раздвајају јер су оне мјесто сусрета и помирења, не само за хришћане, већ и за оне који другачије вјерују у Бога.
„И данас Дечани и све наше светиње свијетле и хришћанима и муслиманима и свима који отворе своје очи за тајну љепоте и премудрости Божије“, казао је о. Сава и примјетио да би неки да виде светиње као музеје и културна добра, а не као мјеста молитве и Божије домове:
„Управо је у томе овај несрећни закон споран. Неки би да светиње претворе у државно власништво које Црква наводно може само да користи као подстанар.“
Поручио је да „ми нијесмо и не можемо бити подстанари. Домаћин у својој кући не може бити подстанар“, те да „смо зато овдје да дигнемо свој глас и кажемо: Не дамо светиње!“
Нагласивши да је цио свијет позван да постане дом Божији, дечански игуман је објаснио да су литије у којима се Литургија преноси на улице у радости и пјесми заправо Црква, и да је сваки човјек који препозна у себи и другима лик Божији Црква….
„Наш подвиг није борба која се заснива на подијели, сукобу, или, не дао Бог, на насиљу…Мржња се не може побиједити мржњом, земаљске побиједе увијек имају побједнике и побјеђене. Наша побједа мора да буде побједа свих у којој сви препознајемо правду и истину, честитост и доброту, и скидамо мрачни повез који нам не да да видимо истину“, нагласио је о. Сава.
Позвао је још једном све који су одговорни у Црној Гори да савјесно и разумно размотре новонасталу ситуацију и да заједно са епископима и народом нађу пут који ће сачувати владавину права и закона који ће учврстити мир, да никада више не устане брат на брата, комшија на комшију.
„И само то ће бити побједа свих нас! А до тада наше је да овим молитвеним скуповима и литијама палимо свјетла и указујемо на истину и правду и одагнамо лаж и неправду. Истином, правдом, пјесмом, мирним крсним ходовима, осмјехом дјеце ми следујемо само нашем Господу, који нас учи да треба свјетлост свету и со земљи. Зато упалимо наше светиљке и одагнајмо мрак, неистине, предрасуде, страх и горчину… пројавимо слободу и истину и Бог ће нам помоћи.“
У тој свјетлости, како је рекао, видјећемо лица једни другима, лица свога ближњега, и размјети да нема радости и мира уколико наша побједа не буде побједа братске љубави.
Најмасовнијем скупу у новијој историји Подогорице, обратио се васкршњим поздравом и словом љубави архимандрит Овчарско-кабларске клисуре Тимотеј, који је донио благослов првопрестоне седмоврате Епархије жичке, молитве и благослов Епископа жичког Јустина, свештенства и монаштава те епархије, односно молитве и благослов првог епископа жичког Сетога Саве, с надом да ће Свети Сава измирити и данашњу завађену браћу.
„Светиње бранимо зато што су наше, и зато што нису наше него наших предака који су их нама оставили у насљеђе, и нису наше него наших потомака којима треба да их предамо у насљеђе. Наше су утолико уколико их чувамо, бранимо, штитимо, обнављамо, уљепшавамо и такве украшене добрим дјелима, врлинама, молитвом, саборношћу и слогом предамо нашим потомцима у насљеђе да их и они чувају“, казао је, између осталог, отац Тимотеј.
Вјерни народ сабран пред Саборним храмом благословио је и поздравио протојереј Никола Пејовић који је казао да молећи се за братску слогу, мир и љубав, ми те молитве износимо из храмова на улице црногорских градова призивајући све људе да дођу у литије и да, кроз њих, Црна Гора постане једна велика породица.
„Свети Василије је започео ове наше литије. Ми само за њим идемо, никога не слушајући, слиједећи само њега који нас води путем Богочовјека Христа. И као што је дом и срце Светог Василија отворено за сваког човјека, тако су и ова наша сабрања отворена за сваког оног коме је правда, истина мир и братска слога и љубав на првом мјесту. Ове литије су прилика да позовемо све да Црна Гора буде држава свих нас и једна велика породица, у којој различитости нећемо гледати као мане већ као врлине и богатство“, поручио је отац Никола.
Весна Девић
Фото и видео: Борис Мусић
извор: mitropolija.com
Митрополит Амфилохије одликовао „Београдски синдикат“: Јадна држава ако се плаши од пјесника
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је одликовао чланове гупе „Београдски синдикат“ Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца за надахнуте пјесме, ревност и бригу за мајку Цркву и састрадалну љубав, посвједочену кроз пјесме „Догодине у Призрену“ и „Свиће зора“, посвећене одбрани светиња у Црној Гори и Kосову и Метохији.
„Београдски синдикат“ је требало вечерас да учествује на литији у подгоричком насељу Стари аеродром и након тога наступи испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
Уручујући награду, Високопреосвећени је казао да је у Црној Гори васкрсао народ и да је кроз његово буђење и наша Црква на овим просторима постала један од најзначајнијих духовних центара не само нашег народа, него свеукупне Европе и свијета.
„Ово што се догађа ових дана, ови молебни и благословене литије то је нешто јединствено што се данас догађа у свијету. Народ масовно излази на молитву Господу, Пресветој Богородици у знаку братске љубави и слободе. Одавно је требало и чекало се да се народ Црне Горе пробуди и да задобије слободу и ослободи се од страха“, казао је владика Амфилохије и објаснио да је све што се догађало код нас последњих година било у знаку страха, нарочито од 1945. године.
По његовим ријечима први пут послије толико времена дух који његује Црква Христова, дух љубави и заједништва, братске слоге и слободе, и страха само пред Богом, а не пред моћницима овога свијета, се пробудио и „то је велики Божији дар“.
Подсјетио је да је члановима групе „Београдски синдикат“ који су требали данас да наступе у Подгорици, забрањен улазак у Црну Гору, истичући да је јадна држава и Црна Гора ако се плаши од пјесника:
„Црна Гора која је огњиште великих пјесника и светаца Божијих, Великога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, та Црна Гора се уплашила од пјесника. Зато је забранила и долазак највећем пјеснику послије Његоша у Црној Гори, Матији Бећковићу. Он је опасан по својим пјесмама. Нико тако није написао величанствене пјесме о Црној Гори као Матија Бећковић, јесте изразио и тугу своју због Црне Горе која је била и која нестаје. То је тачно, то је чињеница, али све што је написао је истина.“
Говорећи о томе да је Бећковић писао на ровачко-морачком дијалекту, владика је казао да је сада црногорски дијалекат проглашен за језик. По његовом мишљењу „ваљда је страх за тај језик измишљен, који је сада завладао у Црној Гори, разлог да се плаше пјесника“.
Истакао је да су ови који забрањују пјесницима улазак у Црну Гору потомци оних који су срушили Цркву Светога Петра Цетињскога на Ловћену, оскрнавили мошти Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца и ухапсили га.
Обурдавајући цркву са Ловћена обурдали су Црну Гору, оцијенио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и додао да Црна Гора не може нестати јер је она саграђена на богољубљу и братољубљу:
„Сви који су у Црној Гори кроз вјекове ходили светим путем Божијим су усправљали овај народ и данас из те усправљености народ је кренуо да прославља име Божије улицама у миру и љубави, радости и братској слози и слободи.Тако су и ови млади људи из Београдског синдиката кроз те своје пјесме пјевали веома опасну пјесму за Црну Гору, која није ништа друго него поновљени тестамент и химна краља и господара Црне Горе Николе Првог Петровића.“
Захваљујући се на награди Александар Протић је казао да му је драго што је данас са браћом у Црној Гори, и уједно изразио жаљење због одсутности осталих чланова групе, истичући да свима њима „све ово што се дешава последњих дана у Црној Гори даје велику вјеру и наду“.
Весна Девић
Јован Д. Радовић
извор: mitropolija.com