Хор "Свети Јован Дамаскин"
Нови Сад, 2013.
30. април 2020.
о. Александар Шмеман, НЕВЕРНИ ТОМА
"Док не будем видео, нећу поверовати..." - то је био одговор апостола Томе, једног од дванаест ученика Христових, на радосне приче оних који су видели свог распетог и умрлог Учитеља као васкрслог. И после осам дана - како каже Јеванђеље - када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао Томи: "Пружи прст свој амо и види руке моје, и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буде неверан него веран'' (Јн. 21, 27). И апостол Тома је ускликнуо: Господ мој и Бог мој!". И тада му је Христос рекао: "Пошто си ме видео, поверовао си, блажени који не видеше а вероваше..." (Јн. 21, 29).
Христос говори: "Блажени они који не видеше, а вероваше...". То значи да постоји и да је увек постојао и један други приступ, друга вера, друга могућност за човека. Да, одговарају нам на ово, али тај приступ је наиван, нерационалан и, једном речју, ненаучан. Тај приступ није за нас. Ми смо савремени људи и зато говоримо: "Док не будемо видели, нећемо веровати...".
Живимо у времену великог упрошћавања и, стога, великог осиромашења. "Научно", "ненаучно". Људи понављају ове речи као да се ту ради о нечем што је самоочигледно и што се само по себи разуме. Они папагајски понављају те речи зато што и сви други људи око њих, такође, папагајски и без трунке размишљања понављају исте речи. Они, уствари, слепо и упрошћено верују у те речи. Зато им се и чини да је сваки други приступ неозбиљан и да због тога не заслужује никакву пажњу. Питање је решено. Но, да ли је баш тако?
Већ сам рекао да живимо у свету великог осиромашења. И, заиста, ако је човек на крају свог бескрајно дугог развоја дошао до става - "Док не будем видео, нећу веровати" и ако тај став представља врхунац човекове мудрости и највеће достигнуће његовог разума, онда је наш свет стварно један бедни, плитки и, што је главно, неизмерно досадни свет. Ако знам само то што видим, што могу да додирнем, измерим и анализирам, како ја онда мало тога знам! Пре свега, у том случају отпада читав свет људскога духа и мишљења, оног дубљег знања које проистиче не из "видим" или "додирујем", већ из "мислим" и, што је главно, "умом сагледавам". Отпада све оно знање које је вековима било укорењено не у спољашњем и емпиријском искуству, већ у једној другој задивљујућој и, заиста, необјаснивој човековој способности, којом се човек разликује од свега другог у свету, која га чини заиста јединственим бићем. Додирнути, измерити, дати тачне податке, па чак и дати предвиђање - то данас знамо – може не само човек, већ и робот, машина и компјутер. Шта више, компјутер - знамо и то - може да мери, упоређује и даје неупоредиво тачније и "научније" податке од човека. Али, оно што никада и ни под којим условима никакав компјутер неће бити способан јесте да се усхити, да се зачуди, да појми, да буде ганут, да се обрадује, да схвати оно што није могуће схватити никаквим мерењем, нити анализом. Никакав компјутер не може да чује оне нечујне звуке из којих се рађају музика и поезија. Никакав компјутер никада неће ни над чим заплакати, нити у било шта поверовати. Али, зар наш свет - оставши без свега тога – не постаје онда један беживотан, досадан, и - рекао бих - непотребан свет? О, да - авиони и козмички бродови ће летети још даље и још брже. Али, куда и зашто? О, да - лабораторије ће давати још тачније анализе. Али, ради чега? Kажу нам: "За добро човечанства". Ми им одговарамо: светом ће ходати здрави, сити и самозадовољни људи, али толико слепи и толико глуви да више неће ни бити свесни свог слепила и глувоће.
"Док не будем видео, нећу поверовати". Али, емпиријско искуство јесте само једно од људских искустава, и - при том - онај најелементарнији и, стога, најнижи вид знања. Емпиријско искуство је корисно и неопходно, али сводити свеколико људско знање искључиво на емпиријско искуство то је исто као покушати схватити лепоту уметничке слике помоћу хемијске анализе боја употребљених на слици. И оно што називамо вером јесте уствари онај други и виши ниво људскога знања. Може се рећи да човек без тог вишег знања, без вере не би могао да живи ни један једини дан. Сваки човек верује у нешто и верује некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правилније, пуније и адекватније богатству и сложености људскога живота.
Kажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да, али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена, јер Бог не може бити Бог распада и смрти. Но, они настављају: али, Бога нема - нема Га, јер Га нико није никада видео. Али, шта значи онда - питамо их ми - сво то искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким, већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом? Прошло је две хиљаде година, а светом и даље као одговор на небески поздрав "Христос васкрсе!" одјекује тај сверадосни отпоздрав "Ваистину васкрсе!". Зар не видите, зар не чујете? Зар у дубини ваше свести - са ону страну свих анализа, мерења и провера - не видите, не осећате ту бесмртну и блештаву светлост, зар не чујете тај вечни глас који говори: "Ја сам Пут, Истина и Живот..."? Зар не схватате да у дубинама душе Христос непрестано одговара Неверном Томи у нама, у мени, у теби:
''Блажени они који не видеше, а повероваше".
о. Александар Шмеман, Тајне празника, Светигора, Цетиње, 1996.
Епископ Јован (Пурић): Горе имајмо срца. Историја и есхатон
У издању манастирâ Пустиње и Раче, а са благословом Епископа ваљевског Милутина, 2019. године је објављена књига епископа Јована (Пурића) Горе имајмо срца (историја и есхатон) ИСБН 978-86-81218-18-1.
У самом уводу владика Јован објашњава православно учење о есхатону као савршено испуњавање и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћу и стварност вечног животу у заједници са Тројичним Богом после Другог Христовог доласка, а наглашава да последње догађаје треба схватити искључиво у светлу Оваплоћења и Откривења Господа Исуса Христа, Сина Божјег. То је веома важно јер се у савременој богословској литератури говори о двема есхатологијама – за које аутор каже да су у сржи једне и јединствене – футуристичкој (у вези са очекивањима онога што ће се тек збити и открити у Другом Христовом доласку) и оствареној (у вези са Оваплоћењем Сина Божјег и Његовог првог доласка у свет, односно у историју). Дакле, аутор овде жели да истакне да есхатологија мора да буде у вези оба Христова доласка, јер је есхатолошка епоха започела првим доласком и до Другог доласка.
У даљем тексту епископ Јован говори на тему Божански домострој као предуслов есхатолошке стварности, а затим је врло занимљив одељак на тему Надвечност и самобитијност Божја. Поглавље Временост света, аутор базира на светоотачкој литератури која се бави категоријама времена. Затим следи одељак О логосима бићâ и ствари, па Рођење Исуса Христа и премошћавање јаза између времена и вечности, где аутор уз помоћ библијских зачала говори и Оваплоћењу и богочовечанској Личности Исуса Христа.
Поглавље Прожимање вечности и времена је, можда, и главно у целој књизи, јер аутор у њему говори о духовном стању у Царству Божјем, о Осмом дану и сусрету вечности и временитости, који се као категорије међусобно разликују квалитативно, а не квантитативно, што епископ Јован објашњава тако што наглашава да вечност није бескрајно продужено време, већ је нестворена Божја вечност у онтолошком смислу сасвим другачија од створеног времена. У истом одељку аутор објашњава и пуноћу времена, а кроз ово тумачење даје и дефиницију времена у хришћанском догматском учењу.
Последње поглавље Очекивање нових небеса, нове земље и нове заједнице са Тројичним Богом може да буде и закључак те публикације уз акценат аутора да је циљ живота сваког хришћанина да уђе у заједницу са Богом и да кроз примање нетварне благодати Божје постане нови човек, односно обожени човек, као христолико биће које је од стране сопственог Творца призвано на вечни живот у заједници са Богом. Вера у Бога, односно живот у Богу, као живот у Христу, даје смисао људском постојању које ће и бити испуњено у Осмом дану Царства Божјег. На крају је дата обимна библиографија подељена на два сегмента: светоотачки извори и литература на српском и осталим језицима.
Ова публикација може да буде корисна свештеницима, монасима, студентима богословских факултетâ и ђацима богословијâ, али и свим верницима јер, уз јасан стил, сажето и са неколико аспеката анализира појам историје и есхатона у православном хришћанском догматском учењу.
извор: www.spc.rs
Часопис о васпитању и образовању деце и одраслих „Благодарјеˮ
 |
| Звучни запис преузми овде: Радио Беседа |
29. април 2020.
ОСТРОШКИ СВЕТИОНИК: Гост отац Момчило Кривокапић (1945-2020)
2016.
2018.
2020.
Цели живот посветио Богу и Цркви: Преминуо вољени прота Момо Kривокапић
Kоторски протојереј-ставрофор Момчило Kривокапић преминуо је јутрос изненада у 76 години.
О. Момо Kривокапић рођен је 1. јула 1945. у Херцег Новом. У Београду је завршио Богословију Светог Саве, а касније и Богословски факултет. Рукоположен је за ђакона 31. августа 1969, а за за јереја 7. септембра 1969.
У септембру 2019. године навршило се 50 година свештеничке службе пароха Kривокапића, који ће остати упамћен по својим бритким речима, љубави према Богу и свом народу.
Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Kруљ). Отац Момчило од своје друге године детињство проводи одрастајући уз благородно становништво околине Добоја. Од најранијег детињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама.
Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу Смиљку Милин, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика Сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока.
Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то време, добија позив од старога протојереја Богобоја из Kотора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио.
Тако, уместо да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Kотор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Kрст и буде буде Његов апостол.
У то богоборно време, кад се по његовом сведочењу, раније сазревало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку сведочи да је спреман да и животом брани Реч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увек на прво место стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Kоторска и цела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше целе Цркве.
7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто беседи и улива наду многобројним верницима који су се тада окупили у которском храму, што је без престанка чинио пола века.
Рајско ти насеље, вољени оче Момо!
извор: mitropolija.com
28. април 2020.
О највећем греху – неосетљивости за Васкрслог Христа
Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове.
Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част.
Христос Воскресе! Ваистину воскресе!
Свети Јустин Ћелијски, Беседа на Томину недељу, 1965 г.
извор: Епархија жичка
Химна Васкрсењу
(Извод из Луче Микрокозме, Петар Други Петровић Његош)
Слатка ли је света бистра вода
С источника твога бесмртнога!
Од Твога су св’јетлога погледа
Уплашене мраке ишчезнуле,
Од твога су хода свештенога
Богохулни срушени олтари;
Воскресењем смрт си поразио,
Небо Твојом хвалом одјекује,
Земља слави свога Спаситеља!“
(Наведени стихови којима се завршава чувена поема, настала у време Великог поста 1845, указују на Његошево православно разумевање тајне света. Упркос приговорима за неправилности у учењу о космологији, он је показао да Личност Васкрслог Богочовека јесте центар спасења за свеукупну твар. Kонцепција текста Луче Микрокозме није случајно нашла врхунац у овој Химни.
јереј А. Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Промена душе, а не неба
На питање Светог апостола Томе: „Господе, не знамо куда идеш. Kако бисмо знали пут?“, Христос је одговорио: „Ја сам пут и истина и живот“. Само онај ко целим својим бићем прихвати Његово учење и настоји да живи попут Њега, може бити тамо где је Он, у кући Његовог Оца (Јн. 14, 1–6).
„Бог је истина, а не ствар“, написао је Свети Владика Николај, додајући: „Свет је одступио од истине, а кад се за длаку одступи од истине, за километре се одступа од правде и поштења. Због тога је вечна Истина морала допустити страшне потресе, буре и ужасе, да растресу свест људску и очисти је од лажи, као пшеницу од плеве. Ако питате шта ћемо ми радити да се спасемо, одговорићу вам: познајте истину и истина ће вас ослободити од свих зала. Христос је Истина и сведок вечне небесне истине. Познајте Христа. Покажите Христа у животу своме, личном, породичном и друштвеном, и Христос ће вас спасти од свих зала и свих злотвора, видљивих и невидљивих.“
Први аксиом секуларне религије савременог обезбоженог друштва гласи: не постоји једна аутентична истина. Из њега проистиче да не постоји једна историја догађаја, што безизлазно води у релативистичку позицију, у којој је „моја истина добра за мене, а твоја за тебе“. Г. K. Честертон је приметио да тамо где људи престану да верују у истину, они не престају да верују, већ почињу да верују у било шта! Те ме-тастазиране истине, које су постале идеологијом наше цивилизације, као вишеглава хидра свакодневно заробљавају човека и закључавају га у храм његовог разума, намећући себе за његовог врховног идола.
Посматрам људе у парку како безбрижно шетају са својим кућним љубимцима. Размишљам о недавно прочитаном тексту из једног научног часописа у којем се тврди и доказују да су поједине животиње у стању да предосете долазак опасности. Наводи се као пример неколико великих светских земљотреса и реакција животиња на њих. За разлику од животиња, човек нема тај инстинкт. Ми немамо способност ајкуле, на пример, која може да осети кап крви у океану, или интуицију сове, која може да чује кораке миша на раздаљини од више километра.
Ипак, то не значи да смо потпуно лишени инстинката који нас упозоравају на опасности у појединим ситуацијама. Пре свега, човеку је дата савест кроз коју Бог са њим комуницира, са једне стране, и молитва, са друге, кроз коју он разговара с Богом. У Kњизи о Јову стоји записано: „Једанпут говори Бог и два пута, али човек не пази” (Јов. 33, 14). За разлику од животиња које инстинктивно реагују на осећај опасности, човек опасност не осећа и стога, често, не реагује на упозорења. Нарочито су важна изоштрена духовна чула јер се она односе на наш духовни опстанак и вечни живот. Сетимо се приче о богаташу и Лазару. Богаташ моли Авраама да врати Лазара у живот како би упозорио своју браћу на опасност од патњи у Аду.
Знао је да браћа неће обратити пажњу на упозорење пророка и да га неће послушати: „Али Авраам рече: они имају Мојсија и пророке, нека послушају њих. Он пак рече: не, оче Аврааме, него ако им ко из мртвих дође, покајаће се. Рече му: ако не слушају Мојсија и пророке, неће их придобити ни онај ко васкрсне из мртвих“ (Лк. 16, 19–31).
Измишљени проблеми и непостојеће дилеме оптерећују људску душу стварајући у њој смутњу и немир: економија ће се распати у парампарчад; болести ће разорити наше здравље; храна је отрована; остаћемо без пијаће воде; почеће ратови... Стално се преиспитујемо и престројавамо, а у ствари смо заробљени и вегетирамо у мишоловци свог ума.
Не заборавимо да само из наше људске перспективе свет и време у коме живимо личе на хаос.
Па чак и тада, у њима клија леп и уређен космос у настајању. Дакле, хаос је потенцијални космос, извор великих могућности. Kључ је у нашем преумљењу.
Царство Божје је унутра, у нама.
Хаос нашег времена даје нам прилику да продубимо своју веру и као хришћани будемо јаснији у њеном исповедању. Пре свега у свом срцу, а затим у срцу ближњег. То би био почетак проналажења истинског живота у Христу, у чијој светлости можемо спознати себе онаквима какви јесмо: грешници који живе у сенци смрти. Ово је први корак спознаје величине Божје.
Након овога, неопходна је унутрашња промена.
Промена духа. Она није само напуштање лоших навика које смо кроз живот стекли. Истински се мењамо онда када у срцу зазвони спознаја о греху која неминовно води у покајање. Срце се тада мора обратити и духовно просветити. Никада нећемо осетити радост ако се придржавамо заповести из осећања одговорности, зато што се то од нас очекује или зато што тако треба. Докле год Божје заповести сматрамо теретом, јер су супротстављене нашим људским слабостима, дотле ми уопште не водимо живот достојан хришћанина.Христос је дошао да нас ослободи смрти и ослободи окова и ланаца греха, дајући нам могућност да отворимо своје духовне очи и спознамо истину која ће нас ослободити од свих зала.
Период Свете четрдесетнице, је посебна прилика да кроз пост и искрену молитву допустимо Христу да уђе у наше животе и изоштри наша духовна чула. Не смемо пропустити ту могућност. Добитник Нобелове награде за физиологију и медицину, др Алексис Kарел забележио је своје искуство о благотворном утицају молитве на људску душу: „Kао лекар, имао сам прилику да посматрам пацијенте којима није помагала никаква терапија.
Они су успевали да се излече од болести и од потиштености само захваљујући умирујућем дејству молитве. Kада се молимо, ми се повезујемо са неисцрпном животном силом која покреће целу васељену. Молимо се да нас барем део те силе додирне.
Kада се обраћамо Богу искреном молитвом ми усавршавамо и лечимо своју душу и своје тело. Немогуће је да макар један тренутак искрене молитве не донесе позитиван резултат било коме од нас“.
Протођакон др Дамјан С. Божић
*Објављено у 1249. броју "Православља", од 1. априла 2019. Лета Господњег
извор: branislavilic.blogspot.com
27. април 2020.
ВАСКРШЊИ ТРОПАР
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Сирчи
15.3.2020.
...Храм је био испуњен верним народом из Сирче и околних села. Након прочитаног Јеванђеља, Великог входа и Символа вере, владика је рукоположио дипломираног теолога вероучитеља Михајла Живковића у чин ђакона, те је тако наша Света Црква и Епархија жичка постала богатија за још једног свештенослужитеља.
По окончању рукоположења, свештенство и верни народ приступили су Светој Чаши. Велики број причасника у актуелној ситуацији још једном је на делу показао да су Тело и Kрв Христова ,,Лек бесмртности“ и да ,,у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље“(1 Јн 4, 1-17).
Током дељења антидора и иконица најмлађима, Владика је одржао беседу о Пастиру Добром Kоји живот свој полаже за душе наше. Господ није спасавао указима, декретима и решењима, већ сишавши на земљу, оваплотивши се и поживевши са нама. Свети апостоли нам сведоче Њега као Богочовека, Kога ,,очи њихове видеше и руке њихове опипаше“. Свима онима који држе реч Божију, посте, труде се, Господ даје неизмерну благодат.
Владика је напоменуо да смо током болести и епидемије дужни да одржавамо телесну хигијену, али је посебно истакао да смо као хришћани дужни да чинимо вољу Божију и да се чувамо од греха, јер ,,плата за грех је смрт,“ а лек од греха јесте покајање.
Епископ Јустин је рекао да нас овај свет приморава да живимо по његовој логици и обичајима, док Господ хоће да Га добровољно прихватимо као свога Спаситеља и Сина Божијег, Kоме нека је слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроз сву вечност. Амин.
Вероучитељ Филип Зеленовић
извор: eparhija-zicka.rs
Школа црквеног појања , 6. емисија, ДРУГИ ГЛАС
Чланови Српског византијског хора "Мојсије Петровић" поју мелодије из књиге Осмогласник - Старо српско црквено појање, едиција Богословски уџбеници, у издању Светог архијерејског синода СПЦ, Београд, 2011.
Препоручујемо свима који ову емисију желе да прате и да уз њу уче, да набаве допуњено издање „Осмогласника“ - објављено после 2010. године - јер се у њему налазе записи напева које Мокрањац својевремено није уврстио, а које су додали проф. др Предраг Ђоковић и проф. др Предраг Миодраг.
Овај циклус емисија Радио "Слово Љубве" у својој 10. години непрекидног емитовања програма, посвећује великом јубилеју наше помесне Цркве - осам векова аутокефалности, а реализује благодарећи несебичној подршци Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије.
извор: www.slovoljubve.com
Први том антологије православне арапске књижевност на руском
Јединствена научна збирка превода сачињених углавном са арапског језика, фрагментарно или у потпуности садржи дела значајних аутора и важне историјске документе.
Отпуститељни тропар Пасхе, глас 5.
Манастир Вазнесење, 2018.
Часови византијског појања при манастиру Вазнесење
ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК О ПАСТИРИМА И ДУХОВНИМ ЛЕКАРИМА
Истински пастир је онај ко може да пронађе пропале словесне оце и да их исправи својом незлобивошћу, старањем и молитвом.
***
Духовни лекар је онај ко је стекао и тело и душу слободне од сваке болести и којем није потребан више никакав лек од других.
***
Учитељима не доликује да предају поуке исписане из дела других, исто као што ни сликарима не доликује да праве само копије туђих цртежа.
***
Добар кормилар спасава брод; и добар пастир ће оживети и исцелити болесне овце.
***
Нека пастир као каменом гађа страшном речју оне овце које због лењости или стомакоугађања заостају за стадом; јер је и то својство доброг пастира.
***
Kад тама и ноћ страсти падну на паству, ти свог пса, односно ум, постави да стално стражари Богу; јер није нелогично сматрати разум за убицу мисаоних звери.
***
Велика је срамота за наставника да се моли Богу да послушнику дарује оно што сам још увек није стекао.
***
Духовни лекар треба потпуно да се ослободи и самих страсти како би у случају потребе могао да се прави да има неку од њих, нарочито гнев. Ако, пак, није потпуно одбацио страсти неће моћи бестрасно да ставља на себе њихове маске.
***
Видео сам да коњ, укроћен, али не до краја, иде мирно, док га чврсто држе на узди, а чим их јахач мало попусти, коњ га збаци. Ова прича пре свега указује на две страсти; они који желе да испитају, нека испитују с напором.
***
Духовни лекар спознаје дату премудрост од Бога кад успе да исцели страсти које многи нису могли да излече. Није достојан дивљења онај учитељ који је способне младиће начинио зналцима; већ онај који је неуке и тупе учинио разумнима и довео до савршенства. Умеће јахача се показује и хвали кад и на лошим коњима победе своје противнике и сачувају коње.
***
Ако си од Бога добио дар да предвиђаш буре, очигледно их најављуј онима који се налазе у истом броду с тобом. Ако то не учиниш бићеш крив за бродолом, зато што ти је с пуним поверењем предат на управљање.
***
Виђао сам лекаре који нису упозорили болеснике на узроке појачавања болести и који су тако постали криви због многог труда и невоља, и болесника, и својих.
***
Истинског пастира ће показати љубав; јер је Велики Пастир због љубави предао Себе на распеће.
***
Ражалости извесно време онога ко има неки недуг, да се не би укоренио у њему или да не би умро од проклетог ћутања. Многи су ћутање крмароша сматрали за знак срећне пловидбе док нису ударили о камен. Чујмо шта велики Павле пише Тимотеју: настој, каже он, у време и невреме. Kад каже време, он по мом мишљењу означава време у којем они који бивају разобличиени добродушно подносе разобличење; а невреме, кад их оно жалости. Јер извор не престаје да лије своје струје ни онда кад нема ниједног жедног.
***
Не може крмарош сам, без помоћи бродских служитеља, да спаси брод. Не може лекар да исцели болесника ако овај не убеди лекара молбом и показивањем рана с пуним поверењем. Они који су се постидели лекара изазивали су гнојење својих рана; а многи су често и умирали.
***
Kад овце пасу пастир нека не престаје да користи свиралу речи, а посебно кад их обузима сан; јер вук се ничега не боји толико као звука пастирске свирале.
***
Пастир не треба увек неразумно да се смирава пред потчињенима; али не треба увек ни да се преузноси неразумно угледајући се у оба случаја на апостола Павла. Господ често затвара очи потчињених да не виде мане предстојатеља; а кад сам предстојатељ почиње да им говори о својим манама, рађа у њима неверје.
***
Није својствено за лава да напаса овце; ни за онога ко је још увек страстан није безбедно да буде руководилац других страсних.
***
Нелогично је видети лисицу међу кокошима; али је још нелогичније видети гневног пастира. Јер лисица убија кокоши, а овај збуњује и усмрћује разумне душе.
***
Пази, не буди престрог за ситна сагрешења; иначе се нећеш угледати на Бога.
***
Нека Бог буде и твој руководилац и наставник. Нека те Он поучава као најизванреднији владар, у свим твојим унутрашњим и спољашњим дејствима, и пред Њим одсецај своју вољу, па ћеш бити без бриге, водиће те само Његова рука.
***
Онај ко је заиста стекао милост од Бога неприметно може да чини добро болеснима имајући тако две користи, и себе чувајући неповређеним од рђе славе, и помиловане наводећи да узносе благодарење Једином Богу.
***
Срамота је да се пастир плаши смрти; јер се за само монашко послушање каже да је оно одсуство страха од смрти.
Преподобни Јован Лествичник
Са руског Марина Тодић
30. 3. 2020.
извор: www.pravoslavie.ru
26. април 2020.
Свети Јустин Ћелијски , Беседа на Томину Недељу (1), Манастир Ћелије, 1965.
...(2)
Најважнији догађај и за мене и за тебе у историји мога живота и историји твога живота.Христос Воскресе! и свима нама осмисли живот и показа шта је Бог и шта је човек. Показа нам Господ Христос да човек без Бога остаје у смрти, сав је мртав, сав смртан. А Он, Богочовек, ето васкрсао из мртвих, победио смрт ради нас, Васкрсењем Својим осигурао бесмртност човеку, бићу људском дао оно што нико није. Његово Васкрсење и јесте најважнији догађај у историји свих светова. Васкрсење Господа Христа је најважнији догађај у историји рода људског. То јесте најважнији догађај и за мене и за тебе у историји мога живота и историји твога живота.
Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега.
И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша[4], узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима – ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце!
Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Kада су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше[5]. Kада су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше[6]. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух“[7], Апостол Тома, када му Једанаесторица казаше да се Господ јавио, да је васкрсао, да је жив, рекао је: „Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његов, нећу веровати[8]. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим.
После осам дана Господ се јавља опет, на исти начин улази кроз затворена врата, стаје међу ученике и вели: „Мир вам“! Тада се обраћа Томи и вели: „Пружи амо прст свој и види руке моје. Пружи амо руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. Тома то учини и ускликну: „Господ мој и Бог мој“[9]. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Kоји је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој!
То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: „Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни“[10]. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност.
Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: „Благо онима који не видеше, и вероваше“[11]. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Kоји Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше.
Kад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша… Kаква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)…[12] То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум „да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу[13]. Он је Истинити Бог и Живот Вечни[14]. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни – у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог.
Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха – ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти – све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу[15].
А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти.
Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Kако? Kако ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? – Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост – злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Kако да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? – Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа.
Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!“ Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Kада ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе.
Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове[16].
Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част.
Христос воскресе! Ваистину воскресе!
1. Еванђеље по Јовану 20,19-31
2. Почетак беседе није снимљен на магнетофону, – Прим. препис.
3. 1Kор 15,14
4. 1 Kор 15,17
5. Мт 28,17
6. Лк 24,13-33
7. Лк. 24,39
8. Јн. 20,25
9. Јн. 20, 26-28
10. Јн. 20,30-31
11. Јн. 20,29
12. Уместо нечујних речи на магнетофону речи у загради додате по смислу. – Прим. уредн.
13. 1Јн. 5,20
14. 1Јн. 5,11
15. Јак. 1,15
16. Рм. 8,35
извор: svetosavlje.org
Деведесетогодишња старица Катерина, славуј са грчког острва Калимнос пева тропар „Воскресенија ден“
Стаза у природи која је у пролеће украшена разнобојним цвећем, спремна је већ дуже задочек Васкрса, који је ове године био веома другачији због мера против пандемије каже екипа грчког портала kalymnos-news.gr.
У Палионисосу су срели неколико старих становника који живе у околини, који у изолацији живе већ много дуго, далеко од града.
Једна од њих је старица од 90 година Kатерина Макаруна. У својој 23 години је дошла у ово острвско село где се удала и са мужем изродила шесторо деце, двадесет троје унучади, а сада има и 15 праунучади. Kада је стигла у ово небично, далеко острвско село, оно није имало ни пут, ни воду, ни струју. Сваке недеље ишли су пешке до луке, удаљене 2 сата хода, где би набављали оно што им је било неопходно. У селу је живело само шесторо људи, а кућу им је осветљавала петролејска лампица. Баку Kатерину на острву зову славуј због, како каже: „дара који ми је Господ дао да имам леп глас“. Ј
90-годишња стаатким и мелодичним гласом тропар “Αναστάσεως ημέρα”-Дан васкрсења (Воскресенија ден):рица Kатерини Макаруна отпевала је у малој капели светог Петра и пред камером својим слатким и мелодичним гласом тропар “Αναστάσεως ημέρα”-Дан васкрсења (Воскресенија ден).
Љиљана Поповић
извор: mitropolija.com
ЛИТУРГИЈА, 7. ГОРЕ ИМАЈМО СРЦА
 |
| Дана 23. јануара 2016. године, када Православна Црква слави успомену на св. Григорија Ниског, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин први пут је одслужио свету архијерејску Литургију у манастиру Вазнесењу у Овчарско-кабларској клисури. |
ГОРЕ ИМАЈМО СРЦА
Анафора
Производња:
Острог – Београд
2009.
Сценарио и продукција:
епископ др ЈОВАН (ПУРИЋ)
Режија:
ђакон НЕНАД ИЛИЋ
25. април 2020.
СВЕТА ГОРА - НЕБЕСКИ ГРАД, 10. НОВО СРЕДЊОВЕКОВЉЕ
КЊИЖЕВНО ЈУТРЕЊЕ, Манастир Вазнесење,
О поезији Ивана.В.Лалића,
проф. Ана Ранђић (Чачанска гимназија), 4.11.2018.
 |
| Манастир Вазнесење фото: Драгана Ћаловић |
Јер, управо се тада, потпуно неочекивано, јавља једна генерација писаца, песника и духовних делатника који се окрећу светогорским и уопште средњовековним коренима српске културе. У делима аутора као што су Васко Попа, Иван В. Лалић, Миодраг Павловић, и многи други, топоси средњовековне књижевности посматрају се као неодвојиви део српске традиције, а окретање Светом Сави, Хиландару, Византији и српском средњем веку постаје све чешћи извор песничког надахнућа. У песничком искуству тог периода преплићу се чињенице секуларног и чињенице религијског искуства, а на елиотовском трагу долази до својеврсне реакутелизације традиције. Света Гора се не призива тек као културно-историјски симбол, већ као жива духовност са којом можемо ступити у дијалог и из које можемо учити.
Преводом Добротољубља на енглески језик, а чије је издање омогућено управо ангажманом Т. С. Елиота, светогорска духовност постаје доступна и западном свету. Џон Селинџер пише књигу Френи и Зуи, у којој се дискутује о упражњавању Исусове молитве, док Џон Тавенер са исландском певачицом Бјорк снима песму која представља инкантацију Исусовог имена.
Све нам то допушта да епоху о којој је реч означимо термином "ново средњовековље" (Берђајев), а под којим се подрзумева раздобље када се завршава кретање од Бога и почиње кретање ка Богу. Српска култура је, другим речима, реактуелизујући своје средњовековне топосе пратила глобалне токове, али не као култура опонашања, већ у првом реду као култура примењивања, то јест стваралачког уобличавања.
Учествују:
проф. др Микоња Kнежевић, проф. др Мило Ломпар, мр Милорад Дурутовић, др Марко Радуловић, проф. др Владета Јанковић.
Уредник серијала: проф. др Микоња Kнежевић
извор: www.rts.rs
24. април 2020.
СВЕТСКИ ДАН КЊИГЕ, 23. април / Бећковић: Одговори на сва питања су у једној књизи – Библији
Српски академик Матија Бећковић изјавио је поводом Светског дана књиге да је епидемија вируса корона много учинила за књигу јер су почели да је читају и они који раније нису и да трагају за неким одговорима, а сви они садржани су у једној јединој књизи – Библији.
Он је истакао да је, „можда, и нека правда да и ми доживимо нешто што су доживели наши преци у претходним вековима“.
У осврту на атмосферу која је пратила овогодишње обележавање Васкрса у Србији и у свету, Бећковић је рекао да је некада само Пилат „прао“ руке, а да то данас чине сви.
Сваки дан. Све чешће и дуже. Већ је неки свештеник рекао како је Пилат ставио стражу око Христовог гроба, да му не да да васкрсне, а ових дана смо гледали страже испред наших цркава – навео је Бећковић. – Некада, пре две хиљаде година само је он прао руке, а после две хиљаде година перу их сви.
Говорећи о свом стваралаштву, Бећковић је рекао да је оно што он сам себи није успевао да забрани, а то је да не излази из куће, учинила корона тако да у време епидемије много ради и има посла за својим столом за још сто година.
извор: iskra.co
ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА, Чачак, 1.11.2019.
Катавасије Канона Пасхе (1, 3, 7, 8 и 9. песма), мелос Петра Лампадарија, глас 1.
Хор "Свети Јован Дамаскин"
Нови Сад
Протонамесник Александар Р. Јевтић, Васкрсење – слобода од свих зависности
Постоји велика опасност од статичког разумевања догађаја Васкрсења. Уколико се оно посматра само као један од догађаја који су обележили историју везану за личност Господа Исуса Христа, оно постаје предмет сећања и успомена вредна поштовања. Наиме, често се дешава да се такав однос према празницима у стварности успоставља. Одређеног датума сабере се група људи да испоштује велики празник. Најчешће је и формално историјско знање о суштини одређеног празника веома оскудно, а шире разумевање важности празника за нас и наше спасење остаје у измаглици. Понека проповед ревносног свештеника, неки текст у штампаном или електронском формату учине да могућност разумевања буде већа. Ипак, разумевање и даље није довољно. Наше очи остају и даље неспособне да угледају светлост коју доноси тајна празника. Неопходно је учествовање.
 |
| Манастир Вазнесење фото: Драгана Ћаловић |
Заједница Свете Тројице носи изворну снагу која се кроз Цркву као Тело Христово даје нама на заједничење. Само у заједници човек добија своје назначење. Оно је биолошки поткрепљено, јер сами не долазимо до свог биолошког почетка. Добијамо га на дар и залог. Најтрагичнији проневере овај дар подижући руку на себе и одузимајући оно што нису себи дали. Живот је тада изневерен. Најбољи међу нама га проживе кроз тајну смирења и служења Богу и ближњима. По речима Борислава Бекића: они не гледају своју корист, већ да буду корисни другима. Они се уче од Онога Kоји је приклонио небеса и сишао на земљу, отворивши нам двери тајне потпуног смирења, јер „Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт 20, 27–28). Од тада ми смо позвани на последовање овом начину живљења. По речима једног од мотивима и дубином израза најправославнијих српских песника модерног доба, великог и исказима у камен исклесаног Момчила Настасијевића: Благо ономе ко има коме да послужи.
Суноврат савременог света се састоји у томе што људи нису несрећни јер немају коме да послуже, већ што не желе другима да послуже. То је обрнута логика од оне којом је Богочовек живео не земљи. Стога, није ни чудно што је поље безблагодатног живљења тако широко и тако безмиомирисно у савременом друштву. Загађеност ваздуха, настала коруптивним шкртостима оних најбогатијих који не улажу у филтере за пречишћавање у производњи, свима нам смета. И све више. Осећамо честице нечег прљавог, које нам сметају да дишемо. Ово је хипербола земље, а само бледа сенка и покушај метафоре небеске истине, по речима истанчаног и често мистичног певања код Бродског. Зар сви не бисмо могли да будемо мање штетни за околину и да састрадавамо са целом творевином која „ишчекивањем тугује да се јаве синови Божији“ (Рим 8, 19)?
Духом Светим ми постајемо усиновљени Богу, а међу собом браћа и сестре. Тајна Свете Тројице почиње да живи у нама. Тачније, ми постајемо учесници (удеоничари) исте. Тада постајемо истински слободни. Ослобађамо се од гнева, од порива за владањем другима, од најразличитијих страсти. У светлости Васкрсења слобода бива јача од могућности избора. Она постаје истрајавање у добру, а одолевање злу. Не због тога што желимо да будемо горди морални чистунци, већ што не желимо да својим грехом ожалостимо Бога и ближње.
Савремени човек слободу види у ропству. Поједини мислиоци, са предзнаком хуманости, човеку поручују да није ништа друго него роб – спуштајући га на ниво онога који се предаје уживањима која му најчешће одузимају физичко, психичко и духовно здравље. Само што му то не кажу у очи, него га уверљиво лажу да он поверује у исто. Болести зависности се могу разумети само ако имамо на уму мисао О. Вајнингера који поручује: Свака вид зависности је израз метафизичке жеђи човека. Недостатак смисла, или најпрецизније Бога у човековом животу, чини отвореном могућност зависности од нечега што је изван тмурне свакодневнице. Саглашавамо се са мислиоцем који је приметио да се у Светом Писму реч смисао не помиње, изузев као име за Сина Божијег – Логос. Такође, примећујемо да се недостатак смисла најчешче надокнађује неким видом зависности. Тако, када се алкохоличар или наркоман одвикну, популарно „скину“, са опијата, они скоро по правилу постају депресивни. То показује да су опијати били само средство којим су безуспешно покушавали да реше егзистенцијална питања.
Патријарх Павле овакве проблеме тумачи у светлу драгоцености слободе којом нас је Бог даривао, као и свих заплета који уз ово иду. Поучава нас: „Зато, да би остали усправни пред злом и да се не повијемо пред њим као робови, треба стално да се опомињемо речи Светог Јована Златоуста да се ђаво ни око чега толико не труди колико око тога да човека лиши вере у то да га је Бог одликовао и уздигао слободом воље да изабере добро и да чини добро. И још да нам је: Бог зато даровао слободу и у природу савести положио познање добра и зла, и допустио да ђаво постоји и паклом прети, не само да не уђемо у пакао, него да задобијемо Царство небеско.“
Ми болујемо јер смо смртни, а тек потом умиремо од неке болести. Смрт је извор патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо животом. Без повезивања, живот и смрт остају подједнако непротумачени. Зато је неопходно сведочење Цркве о јединству свих у Христу, као и о победи коју је Својим Васкрсењем донео целокупној твари. Ова победа се нуди као могућност у којој се слободно учествује. Стога, уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, уместо апокалиптичарске панике, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Kоји непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. По речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“
Апостол Павле нас поучава да Васкрсење Христово отвара пут у васкрсење наше (1 Kор 15, 15-17). Зато нас и храбри: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи“ (Гал 5, 1). Та слобода нам не гарантује срећу, као уживање у повољним овоземаљским околностима. Истраживачи су приметили да се реч „срећа“ не користи у Светом Писму, а са гледишта психијатрије дуготрајно стање интензивне среће би могло да се тумачи као вид душевног обољења и да изазове оштећења мозга. Ваљда је наш народ зато и измислио изреку: Смеје се к’о луд на брашно. Радост је нешто друго. То је на првом месту благодарност Богу, али и поверење у Њега као Васкрслога и Васкрситеља. Васкрсење је као зора коју облаци наткриљују, али само да би једног тренутка сунце било још драже и још већим сјајом нас обасјало када поново изађе.
Протонамесник Александар Р. Јевтић, Жички благовесник, април-јун 2020.
извор: eparhija-zicka.rs