Светоотачко богословље као чување аутентичног лика Христовог

   “Христолошке дебате водиле су се вековима. За сво то време Црква није престајала да исповеда тајну Христа , да се он у Светом Лицу Исусовом открио и сакрио. У Никеји (325) је Христа исповедила као једносуштну икону Оца; у Ефесу (431) као непроменљивог Логоса који је постао тело; у Халкидону (451) као истинитог Бога и истинитог човека; у Цариграду (553) као ‘једног од Свете Тројице који је за нас пострадао’; опет у Цариграду (681) као Логоса Божијег, чије су човечанска енергија и воља до смрти потпуно стајале у сагласју са Божијим саветом.
   После ових дугих векова немира, тешких сукоба за истинито исповедање Христа, наш поглед се спушта на спокојну слику: икону Христа.“

   Луча, 2006, стр. 422
   извор: eparhija-zicka.rs