Белом анђелу
Искре ватре нежежене
низ крило се ројем круне,
неземаљске сјају зене,
вечна светлост што не трне.
Сви мирови и све твари
ништавни се под њом чине.
Светлост духа кад озари
раздане се плотске тмине.
Кроз тебе је Божја рука
разорила гробно стење,
Носиоче благих вести,
што објави Васкрсење.
Милијана Аћимовић
Отац Пајсије (1957-2003)
почетак мога преумљења. Ево како је то било...
Били смо млади, ретко ко од нас је тада знао са каквим благословом смо се сусрели. За нас који смо упознали оца Пајсија Танасијевића, који је дошао у манастир Светога Прохора Пчињског из Хиландара, додир са изворном православном духовношћу коју је изнедрила Света Гора је постао путоказ кроз цео живот. У присуству оца Пајсија
смо осећали да је живот много више од уобичајеног животарења, да је то Дар живота у присуству Божијем и у присуству божанске Благодати. То сам лично доживљавао као Огањ који чисти сваку моју нечистоту. Тај неразрушиви живот који смо осећали у близини светога старца је био нешто уобичајено, као да смо имали право на њега. Сада увиђам да је то био дар свемилостивога Оца небеског.
Приликом једног бдења у манастиру Светога Прохора Пчињског, шетао сам око храма пошто нисам увек имао бодар дух и тело да издржим стајање у храму по неколико сати. Том приликом сусрео сам оца Пајсија који је долазио на заједничку молитву. Увек је било надахнуће видети свештеног оца, па смо често трчали за њим као права деца. Те вечери отац Пајсије ми је ставио кажипрст на груди у правцу срца и питао: "Шта има унутра, какав ти је унутрашњи живот?" Нико ме пре њега никада није питао за унутрашњи живот, и нисам ни знао да постоји све до тог сусрета. Са њим сам упознао Светлост исихастичког живота, јер је једно од основних правила манастирског живота у Светом Прохору била непрекидна молитва. Док смо шетали Козјак планином, док смо радили у башти или у кухињи, или на неком од послушања, увек је један од братије наглас изговарао речи молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“. Те речи су све нас позивале на једно умно делање о коме су доста писали духовници, међутим, посебан
благослов је био када смо се сусрели са тим делањем у животу. Тај неразрушиви живот је био пут спознаје умносрдачне молитве као и спознаје да је Бог љубав. Исихастички покрет, који је нарочито цветао на Синају и Светој Гори, говори о практиковању теорије (на старогрчком
теос=Бог, орао=видети, боговиђење) умом у срцу. Теорија (молитва) се практиковала са правилним дисањем и призивањем Имена Исуса Христа. Оно што смо научили кроз ту молитву са оцем Пајсијем јесте да нас Бог изнутра види,
пошто су Божанске Енергије саставни део живота.
Младост ми је пролазила у бурним годинама распада бивше државе Југославије, а таква су ми била и осећања. Бурна унутрашња стања су осликавала изгубљеност наших генерација. Једини темељ и сигурност мога живота, до сусрета са оцем Пајсијем, била је моја породица. То сада схватам. Иако смо имали различита мишљења и сукобе, породица је била лађа која са сигурношћу плови. Наишле су буре у нашим животима, али лађа породице није била потопљена.У критичним моментима јавиле су се изузетне личности, које су утицале да лађа стигне у тихо пристаниште вере.
После низа чудних догађаја у моме животу, пре свега неке врсте пробуђења за духовно, кренуо сам да тражим духовника. Да ли сам тада знао шта то значи – сигурно нисам. Такво је било време, као да смо се сви будили из неког летаргичног сна. Сећам се једног недељног јутра, шинтери који су ишли по селу убили су ми пса, а ја сам почео да плачем и само рекао – ја желим у манастир. О манастирима, монаштву, и уопште о хришћанству сам знао само онолико колико сам био понекад на Светим Литургијама. Можда је то било довољно за буђење из живота свакодневнице. Кренуо сам не знајући куда идем. Нисам знао одакле треба да почнем, а не сећам се ни како сам доспео до свих тих манастира. Био сам у Витовници код оца Тадеја и на другим светим местима, тражећи излаз. Сенка зла, како би рекли психолошким речником Карла Густава Јунга, ме је свуда пратила, сенка у мислима и срцу.
Нека подељеност је у мени живела све до сусрета са оцем Пајсијем. Сећам се тога благословеног дана када сам крочио у манастир Светога Прохора Пчињског. Видео сам једног монаха који у тишини пролази поред мене - та
тишина ме је заувек победила. Да ли је то био додир са Благодаћу Светога Духа - не знам, али знам да сам рекао у себи – то је то, то је мој дом! И са тим домом сам до данас остао духовно повезан иако живим брачним животом. Тишина светога манастира, дубока посвећеност монаха и свете мошти Светога Прохора биле су оквир благословеног сусрета.
Поредак који је отац Пајсије завео у манастиру је био изузетно захтеван. Легали смо рано, око 19 часова увече, да би у поноћ одлазили сви у храм, често остајући по целу ноћ на молитви. Врхунац богослужбеног поретка је била свакодневна Света Литургија, али је целоноћна молитва посебно бодрила наш дух. Питам се како смо све то подносили са радошћу, чак и када је све изгледало заиста за тело тешко и напорно. Једном
смо после свеноћног бдења у 6 сати ујутро садили купус - тело није тражило одмора. Били смо бодрога духа, јер нас је крепила молитва, светост старца и самога манастира.
Сав тај поредак са целодневним радом и радошћу при свим нашим активностима је био чудесан за мој ум и срце. Рекао сам
сам себи - ово је нешто посебно. Осећао сам као да се пројектовао Небески мир и поредак у овоме грешном свету. Био је то непресушни извор познања до данашњег дана.
Из искуства сусрета са оцем Пајсијем схватио сам да је оно што је њему било веома важно јесте непрестана молитва у уму и срцу. Он је живео и дисао свештеним предањем и оставио нам у аманет да то предање преносимо даље у тражењу нашега односа са Богом. Теорија исихастичке молитве јесте оно чему нас је он у пракси учио и најважније је што ми је од њега остало.
Вероватно је отац Пајсије видећи моју душу на неки мени тада несхватљив начин пожелео да од мене направи човека, и хвала оцу Пајсију на томе. Увек ћу благодарити Богу због сусрета са свештеним оцем. Оно што ми је рекао када смо први пут разговарали јесте да се не бојим. Подељености после једнога од многобројних бдења у светом манастиру више није било. Ја сам изнутра осетио нову снагу живота.
Kао када се на гори постави град и у граду борави човек који много зна и има везу са Небом, тако смо се осећали ми који смо долазили у манастир Светога Прохора Пчињског код оца Пајсија Танасијевића, исихасте. Или, као када знаш да те чека
нека велика Утеха у пристаништу после лутања морем - тако смо доживљавали његово исповедање вере и његово молитвено заступање пред Богом. Да ли су сви то видели унутрашњим бићем, не знам, али знам да су долазили са свих страна обремењени људи којима је била потребна духовна помоћ. Господ је показао свима у то време човекољубиво своје старање јер је то време било време буђења. Само, да ли смо се сви пробудили из греховног сна који као пијавица сише нашу крв док нас не прогута безличност и утонемо у сан смртни - вероватно нисмо. Буђење је увек стварност и наше слободе, а често несвесно бирамо ропство уместо те тешке одговорности - слободе.
Отац Пајсије се придржавао светогорских етичких начела, пре свега гостољубља. Нико није од њега отишао да се није истински осетио као добро дошао гост. Барем је то било у моме
личном и породичном случају. Примао нас је и исправљао наше недостатке. Напомињао је да се и по правилу Светога
Саве у Kареји ублажава чак и најстрожи пост у време кад дође неки гост у испосницу, јер је гостољубље важан аспект светогорског и православног поимања духовности. Kод њега није било места никаквом нездравом зилотизму, јер је увек наглашавао да је расуђивање највећа врлина по учењу Светих Отаца. У исто време је једном напоменуо мени да се све мање у теологији прича о Благодати као важном аспекту теолошког
поимања Бога. Отац је Благодат доживљавао, јер су се сви поред њега мењали на боље, чак и несвесно. Једном приликом,
када је примио мене и моју породицу у гостопримницу, а таквих гостољубља је било више, осетио сам посету Благодати
која је у њему живела. Док смо чекали оца Пајсија посматрао сам једну икону Христову, а Икона је мене посматрала до у срж мога срца. Чистила је све у мени. Да ли је вера у Бога и у посредништво оца Пајсија код Њега била та искра Благодати
или је Благодат Та која ме је у присуству оца Пајсија чистила, не знам. Знам само да је исповест код оца увек била као ново
рађање мога бића. Важно је напоменути да је увек после исповести питао и тражио да у срцу нађем одговор за своје
проблеме. Тражио је свесно учешће у исповести, а то је било најтеже јер сам схватао да најчешће бежимо од слободе и љубави. Исповести код оца Пајсија су ме научиле да решења свих наших проблема леже дубоко у нама, похрањена у нашем
свесном и несвесном делу бића, али да је најтеже то и сагледати. Kао да тама греха не дозвољава да видиш Светлост која ти се приближава и жели да обитава у теби.
Дешавало се да је отац био у испосници) па смо га чекали по неколико дана да би нас исповедао. То нас никада није замарало, јер је чекање само по себи било духовно сагледавање, пошто је Бог дејствовао и у његовом одсуству. Та игра Благодати која је у њему живела, привлачила нас је као пчеле око матице да га тражимо, као да је Бог уредио да отац буде за нас оно што је Бог за универзум. Тако сам доживео Цркву као обитавалиште Безграничнога Бога кроз оца Пајсија, који нас је исповедао и био нам истински отац добри и верни. Патио је када га нисмо слушали и када нисмо знали и могли другачије. Благодат која нас је привлачила, одлазила је, јер нисмо могли ту ослобађајућу енергију да заувек одржимо у нама. Често смо се враћали на стари начин живота, јер су навике у нама биле као наша природа. У манастиру се свака греховна потреба устостручава, толико је тешка наша природа по себи, када останемо без ослобађајуће Благодати. Ту долази потреба свесне борбе против греховних навика, а Благодат нас чека као брижна мати своју децу, да нам помогне у нашим немоћима. Међутим, проблем је што људи најчешће бирају лакши пут и беже од слободе и љубави. Имали смо све, и више од тога, кроз оца Пајсија, али путеви срца нису лако разумљиви – дешавало се да од тога бежимо. Да бежимо од љубави, да бежимо од оца Пајсија. Kаква је то страст у нама људима да се дешава да слободу бирамо не као пут ослобођења, него као пут у нихилизам сваке врсте кроз негирање исте те богомдане нам слободе? То чека да буде откривено нама који тражимо, али можда свако има одговор у себи, да ли слободу бира као да или као не Богу. Наглашавао је да се не везујемо за њега, него за Христа, који и јесте деловао кроз оца Пајсија. Барем мени је стално то наглашавао. Пут који нам је оставио захтевао је труд и сабраност. Ум не може у томе наћи спокој, ако се не одрекне свога лутања. То је крстоносни пут исихазма и светогорске праксе, али када свесно изаберемо Бога није га тешко пронаћи.
Дубоко у нама је извор Воде Живе који чека да буде откривен. Исповести код оца су ме томе научиле.
ђакон Горан Груловић
Благодарје, број 8 и 9, 2020.
Молитва Светом Јовану Kрститељу
Ноћни ветар химне ти узноси,
шуме вали са јорданских вода,
док ме у сну милује по коси
рука што је крстила Господа.
Што заиштем, крозате се пода,
Услишење над молитвом мојом.
Слава Тебје, док је мога рода,
руке склапам под иконом твојом.
Нема смрти, осим сагрешења.
Нек се куле вавилонске сруше.
Од крштења до вечног спасења,
Kрститељу, чувај наше душе!
Ако земљу жив огањ прогута,
ако реке потеку крваве,
Прва стопо јединога Пута,
Главоношо, сачувај нам главе!
Нек ти слави милост не узмакне.
Пред престо нас Свевишњег доводиш,
ко те следи, љубав божју такне.
Светлост јеси и кроз светлост ходиш.
Не чују се анђеоске трубе,
Гласом твојим звоне поднебесја,
рад свих оних који Христа љубе
одјекује силно : „Покајте сја!“
Милијана Аћимовић
Нема коментара:
Постави коментар