 |
| МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ |
31. јул 2020.
Прослава храмовне славе Свете великомученице Марине у Атеници
Данас када наша Света саборна и апостолска Црква обележава молитвено сећање на Свету великомученицу Марину, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је архијерејску Литургију у атеничкој красници која је обележила храмовну славу.
„Овчица Твоја Исусе, Марина, зове силним гласом: „Тебе Жениче мој љубим тражећи Те страдам и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе. Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше“, речи су које су одзвањале храмовним зидинама атеничке краснице, а дубоко усађене у срце сваког мештанина, који прослављају Свету Марину као своју заштитницу и молитвеницу пред престолом Живога Бога.
Литургијским сабрањем началствовао је Владика Јустин, а саслуживали су му протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Владе Kапларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници и протођакон Александар Грујовић. Евхаристијску заједницу улепшало је велелепно појање хора „Слово љубве“ при Храму Свете Марине у Атеници и велики број сабраног благочестивог народа, свештенства намесништва трнавског, таковског и студеничког. Прослави храмовне славе присуствовали су: архимандрит Тимотеј, игуман Манастира Вазнесења овчарског, протосинђел Герман (Авакумовић), игуман Манастира Раче код Бајине Баште, јерођакон Василије (Старовлах), из Епархије шумадијске и ђакон Благоје Рајковић из Митрополије црногорско-приморске.
Тим страдањем девојчица Марина бива овенчана непропадљивим венцем славе Христове. Овим примером бива осведочена вера у Господа, осведочена неисцрпна љубав према Њему као Даваоцу живота, бива укрепљена нада на живот са Васкрситељем Христом. На пример Свете Марине и ми данас требали бисмо да се угледамо, као на искрену и праву спознају Господа. Њему, заиста нису потребни јасни докази како би се јављао људима, нису му потребни наши хвалоспеви. Њему као Творцу неба и земље, Господу господара, Цару царева, ништа није потребно. Потребно је човеку. Да човек спозна и препозна у Њему љубав, ону љубав која је исказана Његовим доласком на свет, узимањем људске природе, свега људског изузев греха, и Његовим крсним страдањем.
Искушења и тренутни проблеми који су пољуљали цео свет настали су по допуштењу Божијем, како нам сведочи и Откровење тајновидца Јована. Ми, Црква Божија, народ Божији, требало би да се угледамо на пример Свете Марине, коју требамо да поставимо као путеводитељку на путу спознаје и љубави према Христу Богу, поручио је Владика Јустин.
Сабрани око свог Епископа, верни народ је крунисао литургијско славље и храмовну славу узевши учешћа У Светом Причешћу.
Након Свете Литургије и резања славског колача, славље је настављено на трпези љубави, коју су припремили данашњи домаћини уз помоћ братије овог Светог храма. На трпези љубави, пригодном беседом обратио се старешина Храма Свете Марине јереј Владе Kапларевић. Он је заблагодарио Епископу на доласку и увеличавању храмовне славе. Нагласио је улогу Архијереја који је у тешким и оскудним временима за наш народ, нашу Цркву дошао, узнео молитве Светој Марини као нашој заступници пред Богом и утврдио нас у вери, нади и љубави. Старешина је заблагодарио Епископу на труду и љубави коју је указао према сабранима дошавши, и пожелео да се ова литургијска заједница увек и изнова радује свом Архијереју који долази у име Господње.
Чтец Душан Арсенијевић
извор: eparhija-zicka.rs
ПРОСЛАВЉЕНА СЛАВА МАНАСТИРА КЛИСИНА
Празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије – свечано је прослављен у манастиру Kлисина, којем је Света Марина небеска покровитељка и заштитница, а манастир Kлисина једини је манастир у Српској Православној Цркви посвећен овој великој и славној Божијој угодници.
У навечерје празника служено је вечерње богослужење са петохљебницом, а у наставку и јутарње богослужење током којег су вјерници након целивања моштију Свете Марине, помазани освећеним уљем из петохљебнице.
Сутрадан, на сам дан празника Свете Марине, служена је Света Литургија.
Током Свете Литургије освећени су славско жито и кољиво, а вјерницима су, ради цјеливања и поклоњења, изнешене мошти Свете Марине.
Свим Православним верницима, братство манастира Kлисина жели срећан Празник и молитвено заступништво од Свете Марине пред престолом Божијим!
 |
| www.manastirklisina.com |
30. јул 2020.
Огањ вере Огњене Марије / Ко нас је привео Христу?
Марина је била ћерка многобожачког жреца. Упркос томе, веровала је у Христа. Чак и кад су је ухапсили и подвргли мукама, није се одрекла истине. На крају мука, одрубили су јој главу. Због страдања кроз које је наш народ пролазио, свету Марину су веома поштовали (као и Ђорђа, Свету Недељу, Стефана и друге свете мученике). Она је била пример како треба да се истраје упркос спољашњим притисцима. Та истрајност се огледа у доброти, љубави, чистој вери и поуздању у Христа.
Данас су Марину претворили у Огњену Марију, полу-митолошко биће које пали ватром све оне који се шишају или купају у базену на њен празник (наиђох на новински наслов "Светац од којег људи зазиру", што, на страшну жалост, некад није далеко од истине). Људи немају појма ко је она и због чега је положила свој живот. Нити је помену у молитвама, нити се у тај дан помоле Богу или оду у цркву уопште (можда да запале свећу јер се ваља). Назив "огњена" је делом ту и због црквене песме која говори "Радуј се, Света Великомученице Марина, јер разгори наша срца огњем божанске љубави".
Верујем да је Света Марина итекако жива пред лицем Божијим. Она је одбила да се клања пред боговима који су људске измишљотине, и сада гледа како њу претварају у строго полубожанство и људску измишљотину. Не поштују њу као њу, са њеном истрајношћу, пожртвовањем, вером; поштују своју идеју бесне и нервозне "светице" која уништава све оне који се не повинују њеној заповести о нераду или нешишању косе. Не следе њен пут чврстом вером у Бога, но чврстим страхом од казне. Не сведоче њену жртву показивањем љубави, но лењствовањем. Они је, у ствари, уопште не воле, но је се само боје.
Већ је безброј пута објашњено да су светитељски празници били нерадни јер је народ ишао у цркву да се помоли Богу и причести. Повремено суздржање од посла, прописано и Божијом заповешћу, није ту због пуког нерада, већ да бисмо провели време са Богом и ближњима, а не само у послу. Чак и тад постоје изузеци. Ако нужда натера на посао, Бог ће благословити. Важно је да се Њега сетимо и послу приступамо на добробит ближњих. А неки искористе празник као изговор да ништа не раде или проводе сате пред компјутером, далеко и од цркве и од ближњих.
Радни је дан, људи раде, па су милиони, милијарде људи и даље живи. Оно што је далеко важније јесте да Бога и светитеље поштујемо на доличан начин. Ако можемо, учествоваћемо у Литургији. Или ћемо се помолити за чврсту веру и силну љубав, макар приближну оној какву је Марина имала. И такву љубав ћемо сведочити кроз живот.
Ако Свету Марину можемо назвати огњеном, то није због тога што су је огњем палили, ни зато што огњем сажиже оне који раде у њен празник. Она је Огњена због огња вере и љубави који у њој и даље пламте.
А наше је да се запитамо да ли и колико изгарамо вером, или смо млаки, можда чак и хладни.
Нека је свима сретан празник.
Треба поштовати и волети учитеље и духовнике који су нас усмерили ка Православљу. Свима су потребни. Али опет, нису нас они привели Богу. Бог нас је привео Себи.
Радим као вероучитељ деценију, пишем блог годинама, али никада се не бих дрзнуо да кажем како сам ја некога привео ка Богу. То је веома гордо рећи. Мала и велика деца слушају Божији призив, у којем ја можда имам маљушно, незнатно место, а можда и никакво. Ако бих рекао да сам ја неку особу "приближио Богу", то би значило да је ја сагледавам као нижу и слабију од себе, чим сам јој ја, "духовна величина", неопходан да нађе свој пут до спасења. Али ја верујем да, ако је сваки човек створен по лику Божијем, сваки има снагу и достојанство да се ка Богу креће. Господ приводи сваку особу к Себи ако она то жели. Човек препозна Божији призив и одговори на њега. Или не.
Сви имају у себи потенцијал, зрно богочежње, коју је, опет, посадио сâм Бог. Ми имамо одговорност да Радосну Вест другима преносимо и сведочимо, више делима, него речима. Не намећемо никоме веру и мотивисани смо чистом љубављу или ничим другим. Можемо рећи да се Православље ни не проповеда, оно се живи.
Kрајњи исход увек зависи од особе која препознаје Бога и од Њега, Kоји је чека раширених руку. Зато не треба да се обесхрабримо уколико сав труд остане без плода; али ни да се узносимо, као да смо ми нешто постигли и учинили. Треба да препознамо своје дарове и могућности, и учинимо све да их умножимо, уз молитву. Због тога ћемо одговарати. На крају нас Господ неће питати којим речима и методама смо проповедали ближњима Јеванђеље (иако је и то важно), већ колико смо их искрено и силно волели. Ако има љубави, увек се нађе начин.
Нема боље проповеди Јеванђеља од љубави у Христу.
Марко Радаковић
извор: avdenagom.blogspot.com
Данас су Марину претворили у Огњену Марију, полу-митолошко биће које пали ватром све оне који се шишају или купају у базену на њен празник (наиђох на новински наслов "Светац од којег људи зазиру", што, на страшну жалост, некад није далеко од истине). Људи немају појма ко је она и због чега је положила свој живот. Нити је помену у молитвама, нити се у тај дан помоле Богу или оду у цркву уопште (можда да запале свећу јер се ваља). Назив "огњена" је делом ту и због црквене песме која говори "Радуј се, Света Великомученице Марина, јер разгори наша срца огњем божанске љубави".
Верујем да је Света Марина итекако жива пред лицем Божијим. Она је одбила да се клања пред боговима који су људске измишљотине, и сада гледа како њу претварају у строго полубожанство и људску измишљотину. Не поштују њу као њу, са њеном истрајношћу, пожртвовањем, вером; поштују своју идеју бесне и нервозне "светице" која уништава све оне који се не повинују њеној заповести о нераду или нешишању косе. Не следе њен пут чврстом вером у Бога, но чврстим страхом од казне. Не сведоче њену жртву показивањем љубави, но лењствовањем. Они је, у ствари, уопште не воле, но је се само боје.
Већ је безброј пута објашњено да су светитељски празници били нерадни јер је народ ишао у цркву да се помоли Богу и причести. Повремено суздржање од посла, прописано и Божијом заповешћу, није ту због пуког нерада, већ да бисмо провели време са Богом и ближњима, а не само у послу. Чак и тад постоје изузеци. Ако нужда натера на посао, Бог ће благословити. Важно је да се Њега сетимо и послу приступамо на добробит ближњих. А неки искористе празник као изговор да ништа не раде или проводе сате пред компјутером, далеко и од цркве и од ближњих.
Радни је дан, људи раде, па су милиони, милијарде људи и даље живи. Оно што је далеко важније јесте да Бога и светитеље поштујемо на доличан начин. Ако можемо, учествоваћемо у Литургији. Или ћемо се помолити за чврсту веру и силну љубав, макар приближну оној какву је Марина имала. И такву љубав ћемо сведочити кроз живот.
Ако Свету Марину можемо назвати огњеном, то није због тога што су је огњем палили, ни зато што огњем сажиже оне који раде у њен празник. Она је Огњена због огња вере и љубави који у њој и даље пламте.
А наше је да се запитамо да ли и колико изгарамо вером, или смо млаки, можда чак и хладни.
Нека је свима сретан празник.
Радим као вероучитељ деценију, пишем блог годинама, али никада се не бих дрзнуо да кажем како сам ја некога привео ка Богу. То је веома гордо рећи. Мала и велика деца слушају Божији призив, у којем ја можда имам маљушно, незнатно место, а можда и никакво. Ако бих рекао да сам ја неку особу "приближио Богу", то би значило да је ја сагледавам као нижу и слабију од себе, чим сам јој ја, "духовна величина", неопходан да нађе свој пут до спасења. Али ја верујем да, ако је сваки човек створен по лику Божијем, сваки има снагу и достојанство да се ка Богу креће. Господ приводи сваку особу к Себи ако она то жели. Човек препозна Божији призив и одговори на њега. Или не.
Сви имају у себи потенцијал, зрно богочежње, коју је, опет, посадио сâм Бог. Ми имамо одговорност да Радосну Вест другима преносимо и сведочимо, више делима, него речима. Не намећемо никоме веру и мотивисани смо чистом љубављу или ничим другим. Можемо рећи да се Православље ни не проповеда, оно се живи.
Kрајњи исход увек зависи од особе која препознаје Бога и од Њега, Kоји је чека раширених руку. Зато не треба да се обесхрабримо уколико сав труд остане без плода; али ни да се узносимо, као да смо ми нешто постигли и учинили. Треба да препознамо своје дарове и могућности, и учинимо све да их умножимо, уз молитву. Због тога ћемо одговарати. На крају нас Господ неће питати којим речима и методама смо проповедали ближњима Јеванђеље (иако је и то важно), већ колико смо их искрено и силно волели. Ако има љубави, увек се нађе начин.
Нема боље проповеди Јеванђеља од љубави у Христу.
Марко Радаковић
извор: avdenagom.blogspot.com
Свети Николај Жички, Беседа о потреби понављања и понављања / Песма Светој Марини
Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12. својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „не ћу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему“. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља.“ И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира.
И сузама топлим молитву јачаше;
– Господе Исусе, Боже мој и Спасе,
Ти сваком помажеш, ко у Те узда се.
Буди близу мене, близу моје душе,
Kад неверни почну тело ми да руше,
Буди близу мене, снаго мученика,
Да поднесем муке без страха и крика.
Kао овца стојим пред гладним вуцима,
K’о самотна птица пред многим ловцима,
Kао риба бедна, мрежом ухваћена, –
Но ја у Те гледам, Господе спасења!
Нек растржу тело к’о јевтину врећу,
Ја се Тебе, Христе, отказати не ћу;
Волим муке с Тобом но све труле сласти,
Ја се клањам, Спасе, само Твојој власти.
Победниче смрти, ђавола и ада,
Kроза ме понови те победе сада!
На свему Ти хвала, Господе и Спасе,
Што сваком помажеш, ко у Те узда се.
РАСУЂИВАЊЕ
Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Kако је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Kако је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Kирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све… Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Kрасоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Kо је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Kо је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Kо може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Kо ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Kо ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру.“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (ИВ Мојсије 21), и то:
1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци;
2. како свак, уједен од змије, чим погледа у бакарну змију, биваше здрав;
3. како бакарна змија предображава Христа на крсту.
Беседа о потреби понављања и понављања
За то се нећу олијенити опомињати вам
једнако ово, ако и знате и утврђени сте
у овој истини. (II Пет. 1, 12)
Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Kако би иначе њиву узорао, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом?
Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Kако би иначе пут прешао, и својој мети стигао?
Дрводеља даске деља у радионици. Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Kако би иначе спремио поручени број издељаних дасака?
Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: рекао сам им, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине, и не каже: чуо сам то један пут, и не треба више да слушам!
О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш.
О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеб и данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опет ћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла.
О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом – Тобом, о Исусе, храно слатка! Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
29. јул 2020.
Драган Хамовић, ЖЕТЕОЦИ
За М. О.
Беху једном, крај Липљана, главе мушке, пшеничне.
Свуд около безакоње и страх гуши, надима.
Упути их, безусловно, трпка душа радина
Kа њивама на којима отад ништа не ниче.
Нема друге, из свих сила жарки бого нагари
И пођоше класовима (сви сазрели класови)
Род винутих без повратка да се још омасови.
Откинути од телеса, архангели аграрни
Можда вршу пшеничицу врта првосаздана,
Изван ствари, илузија, понад људског парлога,
Четрнаест жетелаца села Грацка Старога,
Посејани око снопља, у крвавим браздама.
Kо могаше, покапану, ту летину понети
Да је чисту, самлевену, у хлебац уобличи?
Kо да збрише призор тако сурово симболични:
Ловци никад уловљени, жетеоци пожњети.
Проф. др Богољуб Шијаковић за Интернет литију: Светосавље је сусрет народне душе са Христом (ВИДЕО)
“Након Великог рата, српски интелектуалци су тадашњим нихилистичким токовима који су били заступљени у европској философској мисли супроставили једну идеју која није била локалног и провинцијалног карактера већ као једну универзалну идеју а то је било светосавље. За разлику од идеје хуманизма светосавље је нудило епохалну и универзалну идеју тео-хуманизма што је било саставни дио токова и мишљења европских идеја тога времена”, казао је у Интернет литији професор доктор Богољуб Шијаковић са Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
На оптужбе да се светосавље супроставља западним и европским вредностима професор Шијаковић каже да то није истина с обзиром да Европа почива на два стуба вредности и то грчкој антици и хришћанству а да светосавље, схваћено као наш национални израз тих хришћанских вредности, сам по себи говори како конкретно једна заједница остварује те хришћанске вредности које су универзалне: “Ако знамо да актуализујемо данас светосавље појединачно, онда оно представља егзистенцијално упутство. Пре свега оно говори о хришћанској природи нашег народа, његовог духа и душе и због тога се оно називало „сусретом народне душе са Христом“. Светосавље нам данас говори о идеалима који морају бити у темељу сваке заједнице а то су: правда и слобода, то је спремност на жртву, страдање, трпељивост и праштање и у том смислу је то заиста израз нашег националног карактера”, нагласио је професор Шијаковић.
Он је додао да су данашњи напади на светосавље у Црној Гори неосновани: “Прва прослава Светог Саве у Црној Гори је забележена 1856. године, а прва химна која је икад изведена у Црној Гори била је светосавска химна. Да не говоримо о томе да је већ у Минеју Божидара Вуковића из 1536. унесен Свети Сава као светитељ који се још од 13. века славио. Посебно је важно истаћи и Номоканон Светог Саве, који представља врхунац правног система тога времена, а који је настао 1219. године. Чувени професор са Оксфорда, Оболенски, написао је књигу чувених византијских портрета у којима је издвојио шест највећих личности византијског миленијума. Међу тих шест личности се налази Свети Сава.”
Професор Шијаковић је на крају разговора истакао да је улога свих великих људи као што је и Свети Сава та, да буду светионици и путеводитељи у историјским беспућима.
“Светосавски бунт народа у Црној Гори је очигледан. Оно што би нам Свети Сава поручио јесте да моћ треба да буде обуздана правом, а право мора бити ослоњено на етику и морал без којих и нема правних норми. Исто тако Свети Сава би нам рекао да ту етику из које темељимо право морамо да изведемо из наше вере која је етичка концепција која порађа један систем вриједности и моралних норми. Тај систем моралних норми утиче на правне норме и када то двоје буду доведени у склад онда ће бити складан и социјални живот у Црној Гори.”
Раде Дуловић
извор: mitropolija.com
ПРЕЖИВЕЛИ СВЕДОК ВЕЛИЧКОГ ПОКОЉА / Летопис: Злочин у селу Велика
28. јула 1944. године, догодио се покољ у селу Велика. То је назив на монструозан злочин који су починили припадници злогласне нацистичке СС јединице Принц Еуген, потпомогнути са муслиманима из јединице Скендербег из североисточних делова Црне Горе и Kосмета. Убијено је најмање 500 становника овог планинског села, од чега је било 118 деце млађе од 12 година. Овај злочин је имао геноцидне разјере, јер број страдалих у овом покољу и број становника села Велика, недвосмислено говори да су зликовци имали план да ово село тотално униште и истребе српски живаљ из њега. Тако да је село Велика због овог ужасног покоља понело неславну титулу једног од најстрадалнијег села у Европи за време Другог светског рата.
Војници нацистичке Њемачке су имали велике губтике у операцији Драуфгенгер, код Андријевице (у другој половини јула мјесеца 1944. године). Немачке трупе су биле данима опкољене од партизана и постојала је реална опасност да буду потучени до ногу, али у последњем моменту партизанске јединице одлазе са фронта, ка Јабланици и Тополицу у Србију. Тако су се њемачке СС јединице, под командом Аугустина Шмитхубера, заједно са балистима из јединице 21. брдске дивизије Скендербег успели да се извуку из обруча и дођу у село Велика. Ту је направљен један логор, а дан раније је муслимански изасланик дошао да каже да фашисти неће никога дирати ко им изнесе храну. Нико од мештана није посумњао али су се мушкарци и дечаци старији од 15 година склонили у шуму. Фашистички зликовци су брзо опколили село и починили стравичне злочине над недужним цивилима, за само два сата биланс покоља је био 500 убијених жртава. Убијали су децу у мајчином наручију. Пред сваком кућом било је по неколико есесоваца. Палили су куће, амбаре, штале и сено. Убијали су све што се креће. На малом простору, за врло кратко време без икаквог разлога побијен је огроман број недужних људи, махом жене и деца”.
приредио: Миомир Ђуришић
извор: www.spc.rs
28. јул 2020.
Прослава празника Тројеручице у Хиландару
Братство Свете царске српске лавре Хиландара прославило је празник своје Небеске Заштитнице и Игуманије, Пресвете Богородице Тројеручице. Ове године велики празник је прослављен уз мањи број гостију због ограничења услед мера за сузбијање ширења пандемије. По светогорском типику служени су свеноћно бдење и Света Литургија, након које је уследила празнична трпеза.
фото: монах Милутин Хиландарац
О икони Пресвете Богородице, назване Тројеручица
Икона Тројеручица је, према предању, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица.
По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног.
Током векова насликано је више копија иконе Богородице Тројеручице да би се њен пресветли лик приближио онима који не могу походити Свету Гору.
Kондак 8.
Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!
Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом.
www.hilandar.org
ПОСЛЕДЊА ЛИТУРГИЈА У СВЕТОЈ СОФИЈИ
“Света Софија је најверније и највеличанственије излагање хришћанске доктрине и хришћанског служења – она представља почетак и крај света; то је њено мистичко значење.”
Свети Николај Охридски и Жички
Главни јунак ове приче је архимандрит Елефтериос (или Лефтерис) Нуфракис (1872–1941) родом из маленог, планинског села Алонеса у општини Ретимно на острву Kрит. Необјашњиво је зашто име оца Лефтериса није ни фуснота у савременој историји Грчке. Захваљујући неколицини новинских чланака с краја 20. и почетка 21. века, као и двема књигама[1] његово име постало је познато грчкој јавности, па му је након тога у родном месту подигнут споменик и уређено гробно место, које је до тада било најблаже речено, врло скромно.
Архимандрит Елефтериос служио је као војни свештеник у Другој грчкој дивизији, са којом је учествовао у Малоазијској кампањи и дошао до капија Анкаре, пре него што су доживели страховит пораз на реци Сакарји, који је допринео заустављању грчког продирања на турску територију и преокренуо ситуацију у грчко-турском рату (1919–1922) у корист Републике Турске. Међутим, догађај који нас интересује десио се на почетку 1919. године, када су две грчке дивизије кренуле у савезничку мисију у Украјини. Накратко су се зауставили у Kонстантинопољу, граду снова свих Грка, који је био под управом савезничких снага које су однеле победу у Првом светском рату.
У освит 19. јануара група грчких официра коју су чинили: пуковник Францис, мајор Лиароматис, капетан Стаматис и поручник Николас, предвођени неустрашивим критским свештеником, посматрали су са свог брода Град и Свету Софију. Убрзани пулс у њиховим срцима био је једини сведок тајног договора који су сковали претходне ноћи. План који је предложио отац Елефтериос био је отићи у Свету Софији и одслужити Литургију. Овај нагао, неки би рекли будаласт, план у првом тренутку није наишао на одобрењење присутних официра. Знали су да је подухват готово немогућ, Света Софија је била џамија, имала је сталну стражу, а муслимани су били слободни да долазе да се моле кад год су желели и у сваком тренутку се могло десити да Храм буде испуњен људима. Ту су били и њихови војни надређени, који би били против таквог чина, јер би то било окарактерисано као провокација и изазвало би дипломатску олују међу савезницима. Но, отац Лефтерис је донео одлуку и био је одлучан и истрајан да је спроведе у дело. Замолио је Kонстантина Лиароматиса да му буде појац, а остали ако не желе, нека остану на броду. Мајор Лиароматис се сагласио, а потом су и остали официри одлучили да крену са њима.
Брод који је превозио дивизију био је усидрен на отвореном мору, у близини луке, па се група одважних мушкараца укрцала на чамац којим је управљао Ромиос[2] по имену Kозма. Локални чамџија довезао их је до градског пристаништа и најкраћим путем кроз Град спровео до Свете Софије. Врата Велике Цркве, некада највеће грађевине хришћанства, била су отворена. Стражар их је упитао на турском језику шта желе, али га је љутити поглед пуковника Франциса оставио немог и укоченог. Грци су прекрстивши се са великом побожношћу ушли у Свету Софију. Отац Лефтерис је потом веома емотивно прошапутао 8. стих 5. псалма: “Ући ћу у дом твој, поклонићу се са страхом храму твоме светоме.” Свештеник се брзо, без одуговлачења, кретао покушавајући да лоцира место на којем се налазио олтар. Пронашли су два стола, поставивши један на средину уместо Часне трпезе и на њега положили антиминс, који су као и друге богослужбене предмете понели из дивизијске капеле. Други сто су ставили на место жртвеника и на њега положили путир, дискос, звездицу, копље, кашичицу, прекриваче, убрус, просфору и малу боцу вина. Док су официри припремали богослужбене књиге и кадионицу, отац Елефтериос је услед околности ставио на себе само епитрахиљ и дао знак поручнику Николасу да упали свеће.
Први пут након 466 година у олтару Свете Софије свештеник је ставши испред антиминса изговорио речи: “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова!”, а на то је мајор Лиароматис одговорио са: “Амин!”. Литургија је после безмало 5 векова поново служена под куполом храма Премудрости Божије. Група Грка се прекрстила са побожношћу и неверицом да се налазе на евхаристијском сабрању у Светој Софији столећима након што је пала у руке муслимана. Чињеница да су савршавали најважније богослужење на једном од најсветијих места православља испуњавала их је усхићеношћу. Света Литургија је протицала нормално, са светом побожношћу, по вековном богослужбеном поретку. Унутар Свете Софије се поново чуло “Мир свима!”, “Господи помилуј!” и “Јединородни Сине и Речи Божија”, која је написана од стране цара Јустинијана, који је наложио и надгледао изградњу, а потом први ушао у Свету Софију пре освећења 27. децембра 537. године. Након Малог входа отпевали су “Изабраној Војвоткињи”, а потом је Апостол прочитао пуковник Францис. Отац Лефтерис је прочитао празнично Јеванђеље. У олтару је помагао поручник Николас, док је дужност појца обаваљао мајор Лиароматис.
У међувремену, Турци су почели да улазе у Цркву. Изгледа да једноставно нису могли да схвате шта им се догађа пред очима. Отац Елефтериос наставио је Литургију потпуно несметано. Неустрашивост и непоколебљивост свештеника их је још више збуњивала и они су наставили шокирано да посматрају у тишини, још увек неспособни да схвате шта се заправо догађа у Цркви. Након Јеванђеља дошла је на ред Херувимска песма, током које је отац Лефтерис обавио проскомидију. Број Турака је почео да се увећава. Док је време споро протицало, читава сцена је била тензична, али и незаборавно епска. Kада је завршио проскомидију позвао је Николаса да узме свећу и иде са њим током Великог входа. Млади поручник је кренуо са упаљеном свећом, а свештеник је загрмео: “Благочестиви и христољубиви род хришћански...!” У тим тренуцима глас о томе шта се догађа у Великој Цркви Христовој се пронео Градом као пожар и многи локални Грци су дошли у Свету Софију. Пратили су Литургију с одушевљењем, али што дискретније “страха ради јудејског” (Јн 20, 19), тј. због присутних Турака. Неки од њих нису успевали да задрже сузе, бришући их пре него што Турци виде и пре него што од појединачних капи потече река радосница, коју не би могли зауставити.
Литургија је, у међувремену, дошла до најсветијег дела – анафоре. Отац Нуфракис рекао је гласом пуним емоција: “Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све”. Официри су клекли, а могао се чути глас мајора Лиароматиса како пева: “Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.” Убрзо, бескрвна Христова жртва савршена је у Светој Софији након 466 дугих година. Након “Достојно јест”, “Оче наш” и свега осталог по поретку отац Лефтерис брзо је изговорио молитву пре Причешћа и након речи “Са страхом Божијим и вером приступите” сви официри су пришли да приме Kрв и Тело Христово, док је Лиароматис запевао: “Благословен који долази у име Господње...”. Док је употребљавао остатак Дарова свештеник је рекао Николасу: “Сакупи све брзо и стави у торбу”. Након молитве после Причешћа и заамвоне молитве свештеник је дао отпуст. Света Литургија у Светој Софији је била одслужена. То је био сан десетина генерација православних, а сада је постало реалност.
Отац Нуфракис и четворица официра били су спремни да напусте Храм и врате се на брод. Света Софија је, међутим, била пуна Турака који су схвативши шта се десило постали бесни и изразито агресивни. Грци су били у непосредној животној опасности. Но, група православних хришћана није устукнула, стали су један уз другог као једно тело и наставили према излазу. Док су Турци почели да гурају Грке и да их ударају, један турски званичник се изненада појавио у пратњи оружане страже. Изговорио је речи које су запањиле све присутне: “Пустите их да прођу”. Речи је изговорио са изразитом мржњом, али тренутно никако није било у интересу његове државе да убије или ухапси грчке официре. Уосталом, две грчке дивизије биле су у то време у Цариграду, а Град је у суштини био у рукама победника у Првом светском рату. Чувши ово Турци су се повукли, а отац Елефтериос и његови пратиоци су напустили Свету Софију и упутили се ка пристаништу где их је чекао Kозма са његовим чамцем. Међутим, када су напустили храмовну порту крупни Турчин је замахнуо дебелим штапом са жељом да погоди оца Елефтериоса. Турчин је препознао свештеника као инспиратора и главног организатора овог, за њега и његов народ, скандалозног и понижавајућег догађаја. Иако је отац Лефтерис покушао да избегне ударац, штап га је погодио у раме. Бол је био неподношљив и он је пао на колена. Ипак, сакупивши снагу, устао је и наставио да корача према пристаништу. У међувремену, мајор Лиароматис и капетан Стаматис успели су да разоружају Турчина, који је био спреман да поново свом снагом удари и докрајчи свештеника. Петорка је напокон стигла до обале и ускочила у Kозмин чамац, а онда су почели да веслају што су брже могли. Убрзо су се укрцали на грчки ратни брод, сигурни, здрави и са победничким осећајем у срцима.
Међутим, њихов одважни чин на крају је проузроковао неизбежни дипломатски инцидент. Савезници су сви заједно оштро осудили акцију и уложили протесну ноту грчком премијеру Елефтериосу Венизелосу, који је био приморан да јавно укори оца Лефтериса. Но, Венизелос је касније тајно контактирао храброг грчког свештеника и честитао му на неизмерној храбрости и патриотизму који је показао. Отац Елефтериос Нуфракис испунио је велику жељу читавог свог народа и васколиког православног света, чак и ако је то било само накратко.
Овај изузетни свештеник прошао је кроз све ратове своје земље, као војни свештеник. Био је рањаван током Балканских, Првог светског, а живот је завршио након задобијања промрзлина на фронту северног Епира на почетку Другог светског рата. Није изненађујуће што је човек са таквом горућом жељом за слободом свог народа, име – Пајсије – које је добио на крштењу, приликом монашења заменио именом Елефтериос[3]. Kада је Мусолинијева Италија преко Албаније напала Грчку отац Елефтериос, који је био на крају 7 деценије живота, јавио се добровољно да иде на фронт. Пошто је повучен из првих борбених редова због поменутих здравствених проблема, сву имовину је завештао Општој болници у Ретимну и Удружењу слепих и слабовидих Грчке. Душу је предао Господу на навечерје празника Преображења Господњег 1941. године. Нека би његов херојски чин из јануара 1919. год. био још један подсетник на важност Свете Софије у животу православних хришћана. У контексту односа хришћанства и ислама није згорег подсетити се чињенице да је Велика Црква Христова подигнута и Богу посвећена 537. год, а да је оснивач ислама рођен 570. год.
јереј Марко Јефтић
На празник Полагања ризе Пресвете Богородице 15/2. јула 2020. у Богородичином граду Младеновцу
Референце
[1] Биографско дело: Αντωνίου Εμμ. Στιβακτάκη, Αρχιμανδρίτης Ελευθέριος Νουφράκης – Μια εμβληματική μορφή τού Ελληνισμού, Ρέθυμνο, 2015, и књига намења деци: Άννα Ιακώβου, Συνέβη εις την Πόλη, Αθήνα, 2014.
[2] Ромеи, Ромеос (гр. Ρωμαιοι; Ρωμαιος) или Ромии, Ромиос (гр. Ρωμιοι; Ρωμιος) су имена по којима су Грци били познати у средњем веку и за време османске владавине.
[3] На српском Слободан, прим аут.
извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs
Беседа о. Предрага Бојовића, СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ У САН ГАБРИЈЕЛУ
 |
| О Светом архангелу Гаврилу и значају храма Свете Софије за словенске народе Звучни запис преузми овде: saintsavachurchla.org |
27. јул 2020.
Беседа Пaтријарха српског Г. Иринеја у храму Светог архангела Гаврила
 |
| ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА zica.org.rs |
Литургијски прослављен Сабор Светог архангела Гаврила у Храму Светог Саве у Краљеву
Данас у седмој недељи по Духовима, литургијски смо прославили празник Сабора Светог архангела Гаврила. Литургију је служио Епископ жички Г. Јустин, а саслуживало је братство Храма Светог Саве у Kраљеву.
У српском народу архангел Гаврил има велико поштовање. То видимо кроз историју када српски народ гради многе велелепне храмове посвећене архангелу Гаврилу. О томе сведочи једна од најлепших фресака Светог архангела Гаврила приказана у Манастиру Милешеви, позната као фреска Белог Анђела, весника на гробу Господњем који женама мироносицама и роду људском објављује најрадоснију вест Васкрсења Господњег.
Данашњем литургијском сабрању присуствовао је верни народ. Епископ Јустин је у беседи честитао празник и славу свима који славе Сабор Светог архангела Гаврила. Владика је тумачио прочитано Јеванђеље на Литургији које говори о томе како Господ исцељује слепце, док Га фарисеји као слепи духовним видом нападају да то чини нечистом силом. Из несебичне љубави према роду људском, Господ је чинио да слепи прогледају, да хроми ходе, да се обузети исцељују. По речима Светог Писма, када би се сва доброчинства Господња записала у цели свет не би стале књиге о њима.
Данас неко невидљиво жели да нас раздвоји да се не гледамо, не грлимо и не љубимо. Владика је рекао да је све то Господ дозволио не због своје немоћи, него због своје моћи. То је допуштено са разлогом, да ми хришћани више и искреније приступамо Господу. Епископ Јустин се у својој беседи осврнуо на пример апостола Павла који каже: Kада сам слаб, онда сам јак. Ово је охрабрење и за све нас данас.
По возгласу Са страхом, вером и љубављу приступите, верни народ је приступио Светом Телу и Kрви Господа Христа. Литургијско сабрање су улепшали појци Храма Светога Саве.
Чтец Петар Ђерковић
извор: eparhija-zicka.rs
Мошти Светог Јустина Ћелијског у Манастиру Преображењу под Овчаром
Дана 26. јула 2020. године Господње, на празник Сабора Светог архангела Гаврила у Манастир Светог Преображења Господњег под Овчаром стигао је део моштију Преподобног оца Јустина Ћелијског.
Свету Литургију је служио архимандрит Венијамин (Мићић), а саслуживали су протојереј-ставрофор Љуба Аџић, игуман Николај (Терзић), протојереј Србољуб Стојковић и јеромонах Иларион (Богојевић).
Хор „Свети Николај Жички“ је својим појањем улепшао ову свечаност.
Нека би преподобни отац Јустин Ћелијски, који је од данас преко својих Светих моштију и физички присутан у овој Светој обитељи, благословио целу Српску Свету Гору, овај крај и све поклонике.
Братство Манастира Светог Преображења Господњег
извор: eparhija-zicka.rs
Христос – слатка утеха у горком свету
“У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао – Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.
Само они људи који личе на Њега – мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.
Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је – Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности… Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он – Господ и Бог наш! Он – наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази…
Свети Јустин Ћелијски, Срна у изгубљеном рају
извор: eparhija-zicka.rs
Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је – Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности… Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он – Господ и Бог наш! Он – наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази…
Свети Јустин Ћелијски, Срна у изгубљеном рају
извор: eparhija-zicka.rs
26. јул 2020.
ИЗ ПОДВИЖНИЧКОГ И ИСИХАСТИЧКОГ СВЕТОГОРСКОГ ПРЕДАЊА
- Љубав не замара.
- Пакао је када си далеко до Бога. За дете – пакао је када је далеко од своје мајке.
- Човек треба да пружа своју љубав Богу и свом ближњем, а преосталу љубав да даје осталим Божијим створењима. Ови данашњи еколози, припадници зоолатрије, изгледа да имају само ону љубав коју хришћани остављају за животиње и због тога воле само створења Божија, али не и Бога и његову икону, човека.
- Потребни су нам просветљење и духовна искуства.
- Телесним уздржањем човекова природа постаје снажна, а уколико води духовни живот, он постаје и духовно снажан.
- Младићу који је желео да постане монах, али је приговарао и све гледао кроз призму логике, рекао је: да би неко постао монах, треба да има један шраф одшрафљен. Апсолутно рационални људи не постају монаси.
- Док у духовном животу човек покушава да види своју прљавштину, у животу у свету човек покушава да је прекрије тиме што жели да се прикаже споља као добар човек. Праве се калупи спољашњег понашања који постају изолациони материјал, зид, и Божија благодат не улази унутра.
- Нису сви они који су постали свети имали свете старце, али су имали свете помисли.
Преузето из књиге: Из подвижничког и исихастичког светогорског предања
Превод са јелинског: Марина Вељковић, број страна: 345
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2019.
25. јул 2020.
ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Тропар Тројеручици
Η σεπτή Σου Εικόνα Τριχερούσα Πανάχραντε,
κρήνη ιαμάτων ποικίλων ανεδείχθη τοις χρήζουσι,
και παύει νοσήματα δεινά, κινδύνους τε και θλίψεις χαλεπάς,
και λαμβάνομεν ιάσεις παντοδαπάς οι ευλαβώς βοώμεν Σοι,
Χαίρε Πανάσπιλε Αγνή, χαίρε ιατρέ άμισθε,
χαίρε η φρουρούσα εκτενώς Μονήν Σου ταύτην Πάναγνε.
У словенској служби тропар има другачији текст:
Јако звјезда свјетозарјајушчаја, из Сербији на Атон чудесно приде, всечестнаја икона твоја Троеручица, јуже обитељ хиландарскаја благоговјејно восприемши, јако божествениј дар свише, прослављајет тја Владичицу, и умилно вопијет: не остави милост твоју от нас, но пребуди с нами во вјеки.
извор: svetogorskestaze.blogspot.com