Архимандрит Јован

 

Родни Лелић је прославио

Онај што мирно у кивоту спава

Што је тамо и цркву саградио

Да има где да почине му глава.

А дечак што уз њега провео је дане

И ког је упутио на своје стазе правац

Црноризац поста од младости ране

Да пример нам даје овај свети Старац.

Жичке лавре послушник и дечански сабрат

Овчарских клисура смирени житељ

У подвигу је прошао и ужаса рат

У Призрену са ђацима створио обитељ.

Цео живот подарио светињи и чудима,

Монашком завету и молитви Богу

Сваког са осмехом и љубављу прима

Метохију и Kосово прош’о босих ногу.

Претрпео батинање неверних Бугара

И остао предан своме послушању

Прохујалих времена врата нам отвара

Неуморно пише и ноћу и дању.

Арнаути кад цркве у пламен огња дадоше

И народ с огњишта растераше мачем

Рањене руке тад му задрхташе

Па завапи Богу молитвом и плачем.

Искреном душом и радосним очима

Kрепки Старац Истину животом сведочи

И дуг враћа оном што у Лелићу почива

И недуге нађе молитвом лечи.

Мира духу своме у старости нађе

Под окриљем јуначке планине Јелице;

Тишина Јежевице скри га од буке и свађе

И лукавог што баца отровне стрелице.

Kрстоносни пут води га до Дрине

Да испише сећања последњу страницу

И у Рачи старој о своме роду брине

Па хита у Лелић, на последњу станицу.

И радује се свети владика Николај

Јер молитва изроди оца Јована

што Јеванђељу учи грешни род овај

Док у Лелић хрли са свих српских страна.

Сада Лелић село има два јунака:

Једног у календар што уписа Бог,

Другога познаје српска душа свака

И љуби га ко духовног родитеља свог.

   Протојереј Владан Симић,

   из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.

   извор: www.spc.rs