Родни Лелић је прославио
Онај што мирно у кивоту спава
Што је тамо и цркву саградио
Да има где да почине му глава.
А дечак што уз њега провео је дане
И ког је упутио на своје стазе правац
Црноризац поста од младости ране
Да пример нам даје овај свети Старац.
Жичке лавре послушник и дечански сабрат
Овчарских клисура смирени житељ
У подвигу је прошао и ужаса рат
У Призрену са ђацима створио обитељ.
Цео живот подарио светињи и чудима,
Монашком завету и молитви Богу
Сваког са осмехом и љубављу прима
Метохију и Kосово прош’о босих ногу.
Претрпео батинање неверних Бугара
И остао предан своме послушању
Прохујалих времена врата нам отвара
Неуморно пише и ноћу и дању.
Арнаути кад цркве у пламен огња дадоше
И народ с огњишта растераше мачем
Рањене руке тад му задрхташе
Па завапи Богу молитвом и плачем.
Искреном душом и радосним очима
Kрепки Старац Истину животом сведочи
И дуг враћа оном што у Лелићу почива
И недуге нађе молитвом лечи.
Мира духу своме у старости нађе
Под окриљем јуначке планине Јелице;
Тишина Јежевице скри га од буке и свађе
И лукавог што баца отровне стрелице.
Kрстоносни пут води га до Дрине
Да испише сећања последњу страницу
И у Рачи старој о своме роду брине
Па хита у Лелић, на последњу станицу.
И радује се свети владика Николај
Јер молитва изроди оца Јована
што Јеванђељу учи грешни род овај
Док у Лелић хрли са свих српских страна.
Сада Лелић село има два јунака:
Једног у календар што уписа Бог,
Другога познаје српска душа свака
И љуби га ко духовног родитеља свог.
Протојереј Владан Симић,
из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар