ХАЉИНА ЗА ВИСИНЕ или ВИДОВ ДАНАК НА ПРИЛЕПЦУ

 

   Видов Дан је горео над нама као небеса Арла над Ван Гоговом главом.

   - Је л ти знаш жено где идеш? - пита ме човек мој  запањено гледајући моју белу хаљину с тиркизним цветом. - Па није тамо бал него парастос. Није тамо позорница, него шума и камен. Треба да се попнеш на преко 800 метара надморске висине. Разумеш ли ти? 

   Наравно да разумем, мислим и не одговарам. И наравно да ћу ићи у белој хаљини, са тиркизним цветом. То је она у којој сам се пела и на Олимп. Јер бело није боја, него светлост. Идем у светлост да допуним дане кад је нема, кад је нећу  моћи видети или је неће бити. Ту где се цар наш родио, мора бити силно и  светло. Дан је Вида, да гледам и да видим. 

   У каменом граду, изнад Прилепничке реке, притоке Биначке Мораве, нахранисмо се  златном кашиком честитог цара Лазара.

   Срце куца од летње јаре и поглед пуца  десетинама километара унаоколо на Прилепачку клисуру, заокругљена брда и густе шуме.

   Зеленило је густо, мрко и дубоко.

  Плаветнило час пуно и обло плаво, час  разређено сунцем, истањено и лако. Ето места паперјастим белим облацима у мојој хаљини за висине! 

   Стасава наша Kосовчица. 

  Живећеш, царе Лазо, пише на јелеку њеном, избледелом и старом, два века. Свекрва вели да су млоге девојчики у њега заигрувале.

   Ципелице њене злаћане  мачују се са сунцем у бици за  Ново Брдо.

   Глас детињи, жури из грла у свет! 

  Младост пуни око сунцем и сузама.

   Ипак, осмех не губим, певам и ширим руке над земљом овом од вина и хлеба. Ребра се размичу на овом планинском поветарцу, срце голо, све у се прима. Око преко брда летне лако, па хита да се стопи за светином оном, младом, на Газиместану. 

   Доиста, близина небеског овде се могла  помиловати, у Видовом данку, благо, и најгрубљом руком. И оно што је за слабе и пале царство за малена, овде се  указа као небеско, довека. 

   - Видиш да жена увек зна куда иде, и коју хаљину носи? - рекох свом човеку и окинух 

последњи селфи над Прилепачком клусуром.

   Пођосмо, пратећи Анђелијине злаћане ципелице. Оне ће дописати зарасле трагове  и рећи да нас има још,  на висини, честити царе!

    - Јест. И будет.

   Душица М. Филиповић