«Ја сам смешан човек» или «ја сам човек из подземља» - тако се често изјашњава јунак Достојевског представљајући се читаоцу. Приморавајући свог јунака да говори о скривеним, али важним стварима, Достојевски се његовим језиком обраћао читаоцу-малограђанину који се нипошто није сматрао «смешним» или човеком који седи у подземљу. Човек који је читао Достојевског је, по својој личној процени, највероватније био озбиљан и солидан. И седео је за столом у гостинској соби или на радном месту међу важним папирима, а не у подземљу. Међутим, читајући пажљиво густ текст пред собом, у извесној фази је са чуђењем између себе – солидног човека – и човека из подземља, морао наћи извесне сродне црте. Морао је схватити да је и он «смешан човек», премда на прсту има прстен, уштиркани оковратник му притиска подбрадак, а за столом га служи кућна помоћница. И нека је чак студент, који сања о срећи целог света; нека је банкар, који сања о томе да сакупи сва богатства под своје окриље, свеједно је морао осетити: «Ја сам смешан човек.»
30. април 2015.
29. април 2015.
Како можемо да грешимо, мислећи да у себи имамо истинску љубав према Богу
У наше време људи се врло често варају претпостављајући да је потребна само жеља имало напора да би почели да воле ближње хришћанском љубављу. Како се много и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви зову једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен овом идејом неке апстрактне човечанске љубави, нада се да ће тим путем разрешити све своје ужасне противречности.
У хришћанском учењу се такође често говори о љубави према ближњим: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио поред прве заповести – о љубави према Богу, а сви оци Цркве једнодушно тврде да је љубав према ближњем основа заповести о љубави према Богу.
У хришћанском учењу се такође често говори о љубави према ближњим: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио поред прве заповести – о љубави према Богу, а сви оци Цркве једнодушно тврде да је љубав према ближњем основа заповести о љубави према Богу.
Архимандрит Лазар(Абашидзе), ТАЈНЕ БОЛЕСТИ ДУШЕ
КАКО СМИРЕЊЕ МОЖЕ БИТИ ЛАЖНО?
Овде смо често понављали: треба се смиравати, тежити смирењу пре свега... Међутим, треба рећи да и смирење може бити лажно.
Као прво, треба правити правилну разлику између смирења и смиреномудрености, са једне, и између смиреномудрености и смиренословља, са друге стране. Смирење је једна од највећих јеванђељских врлина, која је недоступна човековом схватању. Смирење је божанствено, оно је Христово учење, Христово својство, Христова делатност. Преп. Јован Лествичник каже да само они које води Дух Божији могу на задовољавајући начин да расуђују о смирењу. Онај ко жели да стекне смирење мора врло брижљиво да изучава Јеванђеље и са великом пажњом да испуњава све заповести Господа нашег Исуса Христа. Делатељ јеванђељских заповести може да позна своју сопствену греховност и греховност читавог људског рода, и да на крају стекне свест и убеђење да је он најгрешнији и најгори од свих људи. Смирење је осећање срца.
Овде смо често понављали: треба се смиравати, тежити смирењу пре свега... Међутим, треба рећи да и смирење може бити лажно.
Као прво, треба правити правилну разлику између смирења и смиреномудрености, са једне, и између смиреномудрености и смиренословља, са друге стране. Смирење је једна од највећих јеванђељских врлина, која је недоступна човековом схватању. Смирење је божанствено, оно је Христово учење, Христово својство, Христова делатност. Преп. Јован Лествичник каже да само они које води Дух Божији могу на задовољавајући начин да расуђују о смирењу. Онај ко жели да стекне смирење мора врло брижљиво да изучава Јеванђеље и са великом пажњом да испуњава све заповести Господа нашег Исуса Христа. Делатељ јеванђељских заповести може да позна своју сопствену греховност и греховност читавог људског рода, и да на крају стекне свест и убеђење да је он најгрешнији и најгори од свих људи. Смирење је осећање срца.
Манастир Подмаине, 2014. |
Старац Филотеј Зервакос, Богатство човеку не доноси никакву срећу
…Богати одлазе из овога света исто као и сиромашни: богаташ из Јеванђеља је умро исто као и сиромашни Лазар, који није имао ништа, ни комад одеће ни парче хлеба. Према томе и богати и сиромашни умиру, о чему пророк Давид пева: „Богатство пролази и зато му не предај срце своје“. Ако богатство пролази као што протиче река, немој му предавати срце своје, јер неће остати. Богатство, дакле, не доноси никакву срећу човеку.
Манастир Вазнесење |
28. април 2015.
27. април 2015.
Свети Теофан Затворник, МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ, Недеља раслабљеног
ПОНЕДЕЉАК
Свети Стефан говори: Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима... Какав ћете ми дом сазидати, говори Господ, или које је место за почивање моје? (Дап.7,48-49). Само нерукотворени храм срца може Бога да прими, као што је рекао Господ: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн.14,23). Ми не можемо да схватимо како се то дешава. Ипак, то је тако, јер је очигледно да тада Бог чини у нама да хоћемо и да творимо по Његовом благовољењу (Фил.2,13). И зато не расуђуј о томе, него само дај Господу срце своје, и при томе - дај без деобе. Он сам ће од њега себи да направи храм. Ако нешто не буде предато, неће моћи да се направи целовит храм. Јер, нешто ће бити трошно, нешто разбијено. И испашће, ако уопште нешто испадне, храм са развалинама, или без крова, или без врата. У таквом се, пак, храму не може живети. Ни Господ неће у њему пребивати. То ће бити храм само по имену, док ће на делу представљати само гомилу камења.
Свети Стефан говори: Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима... Какав ћете ми дом сазидати, говори Господ, или које је место за почивање моје? (Дап.7,48-49). Само нерукотворени храм срца може Бога да прими, као што је рекао Господ: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн.14,23). Ми не можемо да схватимо како се то дешава. Ипак, то је тако, јер је очигледно да тада Бог чини у нама да хоћемо и да творимо по Његовом благовољењу (Фил.2,13). И зато не расуђуј о томе, него само дај Господу срце своје, и при томе - дај без деобе. Он сам ће од њега себи да направи храм. Ако нешто не буде предато, неће моћи да се направи целовит храм. Јер, нешто ће бити трошно, нешто разбијено. И испашће, ако уопште нешто испадне, храм са развалинама, или без крова, или без врата. У таквом се, пак, храму не може живети. Ни Господ неће у њему пребивати. То ће бити храм само по имену, док ће на делу представљати само гомилу камења.
Манастир Вазнесење |
БОГА НЕ МОЖЕШ ПОЗНАТИ ИСПУЊАВАЈУЋИ ОДРЕЂЕНА ПРАВИЛА
Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи" - тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко.
Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба - то је нешто што се свакако подразумева - већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом.
Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба - то је нешто што се свакако подразумева - већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом.
26. април 2015.
Монахиња
Из филма „Монахиња“
Стихови протојереја Андреја Логвинова.
Музика: монахиња Јулијанија (Ирина Денисова)
Једноставно је: заволи,
Нека ти срце као свећа засија!
Тада, као риба у речној дубини,
На врху видећеш другу висину.
Једноставно је – не суди,
Као гомила која на Бога пљуваше.
Твоје призвање је – пред тобом,
Пут којим ниси ходио.
Једноставно је: заволи,
Неког малог узми под окриље!
Тада, као слободни орао у степи
Наниже видећеш другу дубину.
Једноставно је: не тугуј,
На невоље и недаће у судбини својој:
Него благодарност у сав живот свој унеси
Томе, ко ти је Живот подарио.
Једноставно је – заволи,
Једноставно је – не суди,
Једноставно је – не тугуј,
Једноставно је – свима опрости!
Песня из документального фильма "Инокиня"
муз. мон. Иулиания (Ирина Денисова), Стихи прот. Андрея Логвинова.
Ноты можно взять здесь:
https://plus.google.com/photos/113376...
Всего-то навсего: полюби,
сердечком-свечкою засветись!
Тогда, как рыба в речной глуби,
вверху увидишь иную высь.
Всего-то навсего - не суди,
как Бога сплюнувшая толпа.
Твое призвание - впереди
тобой нехоженная тропа.
Всего-то навсего - полюби,
Всего-то навсего - не суди,
Всего-то навсего - не грусти,
Всего-то навсего - всех прости!
Всего-то навсего: полюби,
Кого-то малого приголубь!
Тогда как вольный орёл в степи
Внизу увидишь иную глубь.
Всего-то навсего: не тужи,
что беды с горестями в судьбе:
Но благодарность в всю жизнь вложи
Тому, кто Жизнь подарил тебе.
Всего-то навсего - полюби,
Всего-то навсего - не суди,
Всего-то навсего - не грусти,
Всего-то навсего - всех прости!
25. април 2015.
МИРОМ ГОСПОДУ ПОМОЛИМСЈА
Невероватно колико је наша служба испуњена молитвама за мир
и тражењима истог! Само у једној почетној јектенији (која се и назива „мирна“
), реч „мир“ се среће више пута. То је и почетно „Миром Господу помолимсја“,
које би правилније било превести са грчког „у миру Господу помолимсја“. То је
затим и следећа молитва за вишњи мир, тј. за мир који долази одозго, од Бога.
Потом – за мир целог света, што на руском („о мире всего мира“) звучи као да
кажете „узмимо, на пример, следећи пример“, али у грчком представља молитву за
„мир у космосу“ и ослобођено је повезивања са таутологијом. Узгред, тај
молитвени призив „за мир целог света“ својевремено се био инфилтрирао у
совјетске плакате, па су многи некад редовно могли да виде позив „Свету – мир!“
(рус. Миру – мир!) који је био написан белом бојом на јарко црвеном памучном
платну. Затим, после молитве за „благорастворење ваздуха и изобиље плодова
земаљских“ у служби се поново чује молитва за времена мирна. И то не рачунајући
многобројне „Мир свима“ и возгласе у којима се Господ назива Царем мира. О чему
говори толико често призивање мира и подсећање на њега? Говори о томе да нам
недостаје мир. Унутар сваког појединачног људског срца налазе се раздор, побуна
и бројне жалости. Између људи у породицама и колективима све време тињају
спорови, који су час пригушени час заоштрени. Због глупости, ситница. Свађају
се комично и непомирљиво таште и зетови, снахе и свекрве. Свађају се надређени
и подређени. Ропће редов на заставника и заставник на потпуковника. Попреко
један на другог гледају црномањасти и риђи. Богати тихо презиру сиромашне, и
сиромашни, час тише час гласније, али једнако жестоко мрзе богате. И тај
синонимични низ конфликата и конфронтација могао би се продужавати и
продужавати. А да се речи не би вукле у бесконачност, млади песник који је у
младости и погинуо једном је рекао, да је „ма где ти био и ма шта радио –
између Земље и Неба – рат“.
Носећи у самоме себи, под грудима, под срцем, а пре – у
самом срцу, семена спорова и раздора, човек је осуђен на свађе у свакодневици,
а човечанство на локалне и глобалне конфликте. „Откуда ратови и распре међу
нама? Не отуда ли, од сласти ваших, које се боре у вашим удима? Желите и
немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и
немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер зло иштете, да у сластима
својим трошите.“ (Јак. 4,1-3) И при свему томе Црква стално тражи мир, моли се
за мир и призива мир на све људе. Ви ћете рећи – где је плод? Где је, заправо,
мир? А плод је у томе што ми и буквално не једемо међусобно једни друге. Дивни
Гогољ једном је рекао да људи не једу једни друге за доручак и не претварају се
у праве људождере, само зато што се стално служи Света Литургија. Благодат
Божија излива своје уздржавајуће дејство и не да људима се потпуно одвоје од
моралног закона и поистовете са демонима. То и јесте плод. Онај ко се моли,
разуме изречено. Али онај ко се уопште не моли, такав говори надмене фразе
типа: „Због чега Бог не уништи зло? Где је уопште ваш љубљени Сведржитељ, ако
је у свету толико зла?“ Ово питање, као неправилно формулисано, не заслужује
одговор. А човек који се моли мора срцем да схвати да су молитве Цркве –
тајанствени извор свега онога што је добро, и јака, можда, једина узда на свако
сатанско деловање. Стога дакле Црква сваког сата, чак и у овој сада минути на
различитим језицима и гласовима позива, моли се и тражи мир, и та мољења нису
бесплодна нити бескорисна.
Човек нема мира. Нема га ни у срцу, ни у мислима. На папиру
мир, истина, постоји. Постоји у декларацијама и мировним споразумима. Ти
споразуми, који ће неминовно бити нарушени правом јачег или из других разлога,
и претворени су у макулатуру. А у животу и у стварности нема мира. Код Бога
постоји мир, и Сам „Он је мир наш“, како Павле о томе више пута говори. И Црква
се непрестано моли за оно чега или нема, или недостаје, а што је веома
потребно. Хвала јој на томе. Када једног дана Црква напусти свет и сакрије се
као Крилата Жена Апокалипсе, тада ће сва твар осетити да је живот изгубио
смисао. То ће осетити и верујући и неверујући, због тога што је живот без Цркве
тужно и неподношљиво ишчекивање неизбежне смрти. Понегде то већ знају, и то не
из књига већ из искуства. Знају, чекају крај, и изводе правилне закључке...
Осврните се около. Ако видите крст који вири изнад кровова и
ако зачујете звук звона, ако просто из неког разлога пожелите да одете у храм,
знајте – у храму се и сада, и јуче, и прекјуче моле за мир целог света.
Придружите се тим непроцењивим мољењима. Управо због њих изнад наших глава још
увек не лете меци.
Са руског Наташа Јефтић
Протојереј Андреј Ткачов
извор: православие.ру
24. април 2015.
Исидора Секулић, СА УСКРШЊОМ ПОШТОМ
Добри Боже, Теби ово писамце,
Васкрс је данас.
Мир и тиха радост људи,
Мале деце и младих животиња,
И сваке зелени.
Гробни камен препуче јутрос, Господе.
Испунише се пророштва и обећања.
Истина се показа.
Истина се данас сме рећи:
Ваистину је истина!
Но не само гроб запечаћени:
Пуче и истина новог пролећа.
Пуче и истина живих ослобођених вода.
Пуче истина снегом заметених стаза.
Васкрс је дан пуцања свих
Истина што у тами ћуте.
А све има своју истину, Боже!
И та истина му је живот и једино право.
А често, Боже, камен је наваљен
На истине малих, сиротих живота.
Шта ће ту гробни камен, Боже?
Васкрс је данас.
А мени не даду рећи
Истину праву о малом народу.
И мени ко да није Васкрс.
Хтедох причати сећања стара:
О смерности простих северних Лапа
Што у студеној пустињи живе
Од најмањих истина и права.
Радују се ко деца шареним капама
И топлу млеку и брзом санкању
И чувају ирвасе тамо око Кируне,
На мосту између Шведске и Норвешке,
Мосту малених земаља и народа.
Не дадоше ми казати сећања!
Узех да причам о малом народу
Што тамо далеко има и чува
Вилински посед, чаробна блага,
И стога му мале кућице у малој земљи
Пуне су финих, скупих играчака.
Не дадоше ми зборити, Боже!
Почех тад грцати, о Боже, о народу
Који је малени народ мој.
Истине наше нису малобројне,
И све до једне пеку и боле,
А оне су нам све благо и све право наше!
Пресекоше ми реч, Господе!
Васкрс је данас.
А ја под плочом ћутим,
И жалим Ти се, Боже, горко, горко,
И молим Те:
Пусти ме преда Се,
Живу или покојну,
Да теби бар кажем шта је данас
Истина страшна о малом народу.
1940.
Васкрс је данас.
Мир и тиха радост људи,
Мале деце и младих животиња,
И сваке зелени.
Гробни камен препуче јутрос, Господе.
Испунише се пророштва и обећања.
Истина се показа.
Истина се данас сме рећи:
Ваистину је истина!
Но не само гроб запечаћени:
Пуче и истина новог пролећа.
Пуче и истина живих ослобођених вода.
Пуче истина снегом заметених стаза.
Васкрс је дан пуцања свих
Истина што у тами ћуте.
А све има своју истину, Боже!
И та истина му је живот и једино право.
А често, Боже, камен је наваљен
На истине малих, сиротих живота.
Шта ће ту гробни камен, Боже?
Васкрс је данас.
А мени не даду рећи
Истину праву о малом народу.
И мени ко да није Васкрс.
Хтедох причати сећања стара:
О смерности простих северних Лапа
Што у студеној пустињи живе
Од најмањих истина и права.
Радују се ко деца шареним капама
И топлу млеку и брзом санкању
И чувају ирвасе тамо око Кируне,
На мосту између Шведске и Норвешке,
Мосту малених земаља и народа.
Не дадоше ми казати сећања!
Узех да причам о малом народу
Што тамо далеко има и чува
Вилински посед, чаробна блага,
И стога му мале кућице у малој земљи
Пуне су финих, скупих играчака.
Не дадоше ми зборити, Боже!
Почех тад грцати, о Боже, о народу
Који је малени народ мој.
Истине наше нису малобројне,
И све до једне пеку и боле,
А оне су нам све благо и све право наше!
Пресекоше ми реч, Господе!
Васкрс је данас.
А ја под плочом ћутим,
И жалим Ти се, Боже, горко, горко,
И молим Те:
Пусти ме преда Се,
Живу или покојну,
Да теби бар кажем шта је данас
Истина страшна о малом народу.
1940.
о. Александар Шмеман, ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ
Када у Страсну седмицу слушамо јеванђелско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су - како каже Јеванђеље - напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други - чудо, трећи - исцељење, четврти - ослобођење од мрског римског јарма, пети - уређење својих земаљских послова.
Мироносице на Христовом гробу, Манастир Грачаница |
Азбука победе: Љ
Љубав је јача од свега, премда не изгледа увек тако. Љубав је јача од злобе и од свега и од смрти. Љубав Божја слађа је од меда. Ко њу окуси, опија се њоме за навек и побеђује све. Љубављу према Богу апостоли су победили злобу јеврејску, и мач римски, и огањ, и зверове, и моћ природе и смрт. Побеђуј и ти тим непобедивим оружјем.
Епископ Николај, Азбука победе, Сабрана дела, књига 8, Глас цркве, Шабац, 2013.
Епископ Николај, Азбука победе, Сабрана дела, књига 8, Глас цркве, Шабац, 2013.
Свети владика Николај, Молитве на језеру
говори: Небојша Дугалић
Снимано у капели Св.владике Николаја Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жича
2009/2010.
Митрополит Амфилохије: "У БОРБИ ЈЕ ГЛАВНО ТРПЉЕЊЕ"
Интервју с митрополитом Црногорско-Приморским Амфилохијем (специјално сајт http://www.obitel-minsk.by/obitel-minsk_mid1125.html
Уочи сусрета с митрополитом Црногорско-Приморским Амфилохијем читала сам књигу о чудима по молитвама светитеља Николаја. Свештеник-познаник ми ју је дао на читање. Целе недеље сам са свештеним страхом сазнавала нешто о невероватним причама људи којима је помогао свети Николај Чудотворац и молила сам му се у мислима. Кад су ме назвали из митрополије да потврде мој сусрет с митрополитом, саопштили су ми време и место за интервју — храм Светитеља Николаја Чудотворца...
23. април 2015.
Архимандрит Софроније, ПУТЕВИ БОГОСЛОВСКЕ АСКЕЗЕ
Две хиљаде година је прошло од момента када је у свет дошао
Саздатељ његов; и Он нам је у људском
телу и нашим језиком говорио о начину
Божанског постојања. Али чак до данас сви који су поверовали у Њега налазе се у
мукама стваралачког усвајања датог Откривења. Они у којима преовладава тежња да
се Божанство појми интелектуално, путем богословске науке, не добијају живо
искуство вечности. Они који се задовољавају само молитвом не достижу
савршенство, иако се на тренутке Богу приближавају интензивније од првих. Ни
интелектуано богословље без покајне молитве, ни молитва, чак и пламена, али без
умног богословског виђења, не представљају савршенство. Тек се познање које
садржи у себи оба поменута аспекта као један живот приближава пуноћи.
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА, фото: православие.ру |
Арсеније Чарнојевић, МОЛИТВА ЗАСПАЛОМ ГОСПОДУ
АРСЕНИЈЕ ЧАРНОЈЕВИЋ
око 1633-1706
И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом,
од места до места,
као лађа на пучини великог океана
бекству се дајемо,
чекајући када ће заћи сунце
и преклонити се дан
и проћи тамна ноћ
и зимска беда која лежи над нама.
Јер нема онога који нас саветује,
ни оног који нас од невоље ослобађа,
и невоља наша удвостручава се.
И рекох са сузама:
Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,
докле ће се наоружавати на достојање твоје?
Устани, Господе!
Зашто спаваш,
зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?
И опет васкрсни, Господе,
помози нам имена твојега ради!
И тако непрестано ридање на ридање прилажемо
и ниоткуда помоћи.
око 1633-1706
И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом,
од места до места,
као лађа на пучини великог океана
бекству се дајемо,
чекајући када ће заћи сунце
и преклонити се дан
и проћи тамна ноћ
и зимска беда која лежи над нама.
Јер нема онога који нас саветује,
ни оног који нас од невоље ослобађа,
и невоља наша удвостручава се.
И рекох са сузама:
Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,
докле ће се наоружавати на достојање твоје?
Устани, Господе!
Зашто спаваш,
зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?
И опет васкрсни, Господе,
помози нам имена твојега ради!
И тако непрестано ридање на ридање прилажемо
и ниоткуда помоћи.
Азбука победе: Л
Ласкање и лакомство морају победити они који хоће да се назову синовима Божјим. А ту победу лако је задобити сваком ко више цени похвалу од вечнога Бога него од смртних људи и ко више воли непролазне сласти Раја од пролазних и штетних сласти земље. Каже апостол Павле Солуњанима: Нигда из ласкања не говорисмо вам, нити из лакомства, Бог је сведок. Тако говори победилац.
Епископ Николај, Азбука победе, Сабрана дела, књига 8, Глас цркве, Шабац, 2013.
Епископ Николај, Азбука победе, Сабрана дела, књига 8, Глас цркве, Шабац, 2013.
Свети владика Николај, Молитве на језеру
говори: Небојша Дугалић
Снимано у капели Св.владике Николаја Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жича
2009/2010.
22. април 2015.
Свети Теофан Затворник, МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ, Недеља светих жена мироносица
ПОНЕДЕЉАК
Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих (Дап.3,19). Тако говори свети апостол Петар Јудејцима који су распели Господа, тешећи их [мишљу да су грех] учинили из незнања. Ми, пак, по други пут својим гресима распињемо у себи Господа и то не више из незнања. А Он нас, као многомилостив, прима кад се кајемо и из свег срца Њему обраћамо. А то смо ми учинили у Великом посту. Свако је приступао Господу са сузама покајања због грехова својих. Уколико смо искреније плакали, утолико смо снажније осећали свежину помиловања која је долазила од Господа, преко руку и преко разрешне молитве свештеника. А сада, шта нам остаје да радимо? Да се чувамо од нових падова да не бисмо опет упадали у грех распињања Господа. Апостол говори да је Господа Исуса небо примило само до времена васпостављања свега (Дап.3,21). Затим ће Он поново доћи и устројити Суд. Каквим очима ће да погледају на Њега они који су га проболи! Зар нећемо и ми бити у истом реду са њима уколико престанемо да приносимо плодове покајања и опет се вратимо на старо.
21. април 2015.
СХИАРХИМАНДРИТ ВЛАСИЈЕ, О духовном оцу
Потоњи духовник Пафнутијевог Боровског манастира схиархимандрит Власије (Перегонцев) дошао је на свет кад је његова мајка имала 56 година. Родила је седморо деце, али су сва умрла још у првој години живота. Осма је била девојчица, која је напунила годину дана. И мислили су да ће све бити у реду, али није било. Кад је малишанка напунила две године дадиље су је повеле напоље да се игра. Ту је пасао коњ. Девојчица му је пришла. Коњ се ритнуо и ударио је девојчицу по главици...
Схиархимандрит Власије (Перегонцев) |
20. април 2015.
Свети владика Николај, ЈЕВАНЂЕЉЕ О СУМЊИ И ВЕРИ АПОСТОЛА ТОМЕ
Како је диван однос мајке и детета! С једне стране љубав и жртва, с друге стране вера и послушност.
Има ли неког другог пута к срећи за дете осим да верује мајци и слуша мајку? Има ли већег чудовишта од детета, које не верује својој мајци и не слуша своју мајку?
Вера је најчеднији пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај постаје нечедан, нечист.
Вера је најбржи пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај ступа на пут задоцњења.
Где има вере, има и савета; где нема вере, савет не помаже.
Где има вере, има и разговора међу двојицом; где вера оскудева, оскудева и разговор; тад сумња и кушање заузимају место разговора.
Туђин туђину не верује, сродан сродноме верује. Кад се настани вера међу туђине, туђини постају сродници; кад ишчезне вера међу сродницима, сродници постају туђини.
Како би могао мирно спавати домаћин, који би затворио у један обор вука и овцу? Како ли може бити ведар и спокојан човек, у чију је душу ускочила сумња и устремила се на веру његову?
Кад вера нема сумњу за суседа, онда је душа човекова спокојна и снажна, а лице ведро.
О, како је плачеван призор кад се сретну два смртна човека, оба створена од Онога који је створио и серафиме, па један другом говори кушајући, и један другог слуша сумњајући!
Само је један други призор плачевнији од овога, а то је кад створени човек слуша јеванђелску реч свога Створитеља и сумња у њу.
Има ли неког другог пута к срећи за дете осим да верује мајци и слуша мајку? Има ли већег чудовишта од детета, које не верује својој мајци и не слуша своју мајку?
Вера је најчеднији пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај постаје нечедан, нечист.
Вера је најбржи пут сазнања. Ко са тога пута скрене, тај ступа на пут задоцњења.
Где има вере, има и савета; где нема вере, савет не помаже.
Где има вере, има и разговора међу двојицом; где вера оскудева, оскудева и разговор; тад сумња и кушање заузимају место разговора.
Туђин туђину не верује, сродан сродноме верује. Кад се настани вера међу туђине, туђини постају сродници; кад ишчезне вера међу сродницима, сродници постају туђини.
Како би могао мирно спавати домаћин, који би затворио у један обор вука и овцу? Како ли може бити ведар и спокојан човек, у чију је душу ускочила сумња и устремила се на веру његову?
Кад вера нема сумњу за суседа, онда је душа човекова спокојна и снажна, а лице ведро.
О, како је плачеван призор кад се сретну два смртна човека, оба створена од Онога који је створио и серафиме, па један другом говори кушајући, и један другог слуша сумњајући!
Само је један други призор плачевнији од овога, а то је кад створени човек слуша јеванђелску реч свога Створитеља и сумња у њу.
Пасхальная «писанка», Фото: Чубукова Ольга
|
ГАЛОПИРАЈУЋЕ ТРИВИЈАЛИЗОВАЊЕ
Марио Варгас Љоса о распаду естетског кода и декаденцији масовне културе
Перуански нобеловац Марио Варгас Љоса објавио је прошле године на шпанском језику збирку изванредних есеја у срџби и бесу, насловљених „La civilizacion del espectaculo“ која је недавно објављена у немачком преводу под насловом Mario Vargas Llosa: „Alles Boulevard - Wer seine Kultur verliert, verliert sich selbst“, Берлин 2013. Немачки издавач је шпански изворник преиначио у „Свеопшти булевар“, додавши наслову и максиму која гласи: “онај ко губи своју културу, губи и самог себе“, која суштински одражава смисао Љосиног ангажованог културно-песимистичког пледоајеа. Наслов ове књиге асоцира на дело француског аутора Guy Debod(a): „La societé du Spectacle“ , 1967. које је настало под утицајем Адорнове и Хоркхајмерове анализе „Културне индустрије“ (1944), с једне стране, као и студентских револта и њихове критике културе капитализма и цензурисане културе у државама источног блока, са друге.
Перуански нобеловац Марио Варгас Љоса објавио је прошле године на шпанском језику збирку изванредних есеја у срџби и бесу, насловљених „La civilizacion del espectaculo“ која је недавно објављена у немачком преводу под насловом Mario Vargas Llosa: „Alles Boulevard - Wer seine Kultur verliert, verliert sich selbst“, Берлин 2013. Немачки издавач је шпански изворник преиначио у „Свеопшти булевар“, додавши наслову и максиму која гласи: “онај ко губи своју културу, губи и самог себе“, која суштински одражава смисао Љосиног ангажованог културно-песимистичког пледоајеа. Наслов ове књиге асоцира на дело француског аутора Guy Debod(a): „La societé du Spectacle“ , 1967. које је настало под утицајем Адорнове и Хоркхајмерове анализе „Културне индустрије“ (1944), с једне стране, као и студентских револта и њихове критике културе капитализма и цензурисане културе у државама источног блока, са друге.
Чтение Пасхального Евангелия
Храм св. Великомученика Георгия Победоносца в Коптево
Фото: Александр Данилюшин, православие.ру |
Епископ Атанасије (Јевтић), Патрологија - књига прва
Држећи у рукама свеже одштампану књигу Патрологија – Црквени Оци и писци прва три века историје Цркве, Епископа Атанасија, прелиставајући је са задовољством и читајући, спонтано нам долазе у ум еванђелске речи: „Други су се трудили, а ми смо у труд њихов ушли“ (Јн.4,38).
Овој књизи-уџбенику Епископа Атанасија ум. Херцеговачког, професора Богословског факултета, која представља плод његовог труда, љубави и целоживотног саживљавања и друговања са Светим Оцима Цркве Христове, Епископ Максим Западноамерички написао је предговор, који целовито преносимо на крају овог кратког приказа.
Овој књизи-уџбенику Епископа Атанасија ум. Херцеговачког, професора Богословског факултета, која представља плод његовог труда, љубави и целоживотног саживљавања и друговања са Светим Оцима Цркве Христове, Епископ Максим Западноамерички написао је предговор, који целовито преносимо на крају овог кратког приказа.
19. април 2015.
Источни петак у манастиру Стјеник
Пасхалне седмице, у петак, 17. априла 2015. године, прослављен је празник Живоносног Источника Пресвете Богородице у манастиру Стјеник, подно Јелице планине. Сабрање је отпочело у јутарњим часовима у порти манастира, одакле се, стазом кроз шуму, кренуло путем Извора свете воде стјеничке, око километар удаљене. Верни народ је за својим пастирима молитвено кренуо путем извора уз васкршњи тропар и химне Богородици.
о. Александар Шмеман, НЕВЕРНИ ТОМА
"Док не будем видео, нећу поверовати..." - то је био одговор апостола Томе, једног од дванаест ученика Христових, на радосне приче оних који су видели свог распетог и умрлог Учитеља као васкрслог. И после осам дана - како каже Јеванђеље - када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао Томи: "Пружи прст свој амо и види руке моје, и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буде неверан него веран'' (Јн. 21, 27). И апостол Тома је ускликнуо: Господ мој и Бог мој!". И тада му је Христос рекао: "Пошто си ме видео, поверовао си, блажени који не видеше а вероваше..." (Јн. 21, 29).
Свети Теофан Затворник, МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ, Томина недеља
ПОНЕДЕЉАК
Благовестећи Оваплоћење Господње, анђео говори: "Радуј се благодатна"! Објављујући пастирима рођење Христа Спаситеља, он такође говори: Ево јављам вам радост велику! Међутим, обавештавајући жене о Васкрсењу Господа, анђео изговара само: "Устаде, није овде"! Он не додаје: "Радујте се", јер ће радост сама собом испунити њихова срца чим се увере да је Господ заиста устао. Тада је то уверење било опипљиво: анђео га је припремио, а Господ га је својим јављањем употпунио. И радост је код свих била неисцрпна! Сада је код нас све украшено - и Црква, и куће и тргови. Све је у одећи радости, и сви су обузети општом бујицом радовања. Но, ти се потруди да своју мисао одвојиш од спољашњег и да, сабравши се у срцу, примиш истину Васкрсења у свој ширини, дубини и висини њеној, како би се показао радостан не само по спољашности, него како би и у себи самом носио дух радости, који изнутра извире као извор светле воде која избија из недра земље.
Благовестећи Оваплоћење Господње, анђео говори: "Радуј се благодатна"! Објављујући пастирима рођење Христа Спаситеља, он такође говори: Ево јављам вам радост велику! Међутим, обавештавајући жене о Васкрсењу Господа, анђео изговара само: "Устаде, није овде"! Он не додаје: "Радујте се", јер ће радост сама собом испунити њихова срца чим се увере да је Господ заиста устао. Тада је то уверење било опипљиво: анђео га је припремио, а Господ га је својим јављањем употпунио. И радост је код свих била неисцрпна! Сада је код нас све украшено - и Црква, и куће и тргови. Све је у одећи радости, и сви су обузети општом бујицом радовања. Но, ти се потруди да своју мисао одвојиш од спољашњег и да, сабравши се у срцу, примиш истину Васкрсења у свој ширини, дубини и висини њеној, како би се показао радостан не само по спољашности, него како би и у себи самом носио дух радости, који изнутра извире као извор светле воде која избија из недра земље.
Хришћанска радост васкрсења
Човек губи способност да се радује. Следећи пут када будете ишли улицом, погледајте лица: колико њих се осмехује дубоким осмехом који каже "ДА" свему? Сетите се себе на школском распусту. Више од свега сте желели да уживате у животу, да заборавите на стегу. Покушали сте да се опустите али често увиђали да не можете. Снажна принуда да се "уради нешто" би спречавала било какво спонтано уживање. На крају распуста, долазили бисте до закључка да сте га протраћили - провели сте већи део времена хипнотисани испред телевизора или у прижељкивању некакве забаве коју нисте имали.
Наравно, способност за радовање није потпуно изгубљена: извесна joie de vivre, како је Французи називају, и даље постоји. На пример, када нас добра храна или добро друштво испуне узбуђењем, изгледа као да нам се радост враћа. Удисање чудесне величанствености шуме са планинског врха има слично дејство. Али и поред тога, то су изолована искуства, који испуњавају само одређене тренутке и то само привидно, док наша општа склоност остаје. Радост је изузетак уместо да је правило.
Филигран Покимица |
18. април 2015.
ИСТОРИЈАТ ПРАЗНИКА ЖИВОНОСНИ ИСТОЧНИК
Захваљујући обимној литератури на нашем језику, у којој се коментаришу византијски извори о успомени на светилиште Мајке Божије поред Цариграда, које је утицало на успостављање у православним Црквама празника Живоносни Источник, могуће је рећи нешто више о томе како је настао овај празник који Срби називају Источни петак...
Мада је светилиште Богородице од Извора настало још у V или VI веку, то јест у време владавине ромејских царева Лава I (457-474), односно Јустинијана (527-565), служба (у литургичком смислу) посвећена култу који се ту неговао и обновљењу првобитног храма Мајке Божије, настаје у доба Палеолога, у првим деценијама XIV века. Писац службе и других сродних текстова у славу вишевековних чудотворних исцељења Богородичине цркве од Извора (τής Θεοτόκου τής Πηγής) који брзо попримају богослужбену употребу, је византијски историчар и песник Нићифор Калист Ксантопул између 1308. и 1320. године. Такође, почетком XIV века и Манојло Филес саставља бројне епиграме у част исцељења у Богородичином светилишту.
Од тога времена грчки, а касније руски Цветни триоди (Пентикостари) бележе да се празник Богородице Живопријемног (тачније него Живоносног) источника (Ζωοδόχος πηγή) прославља на Источни петак, петак Светле седмице. Овде треба напоменути да се епитет источни не односи на страну света, већ на источник као извор. Истраживачи нису регистровали да је ова служба нашла место у српскословенским цветним триодима, али се она ипак налази у Пентикостару (руске редакције) који данас употребљава наша Црква. У наслову синаксара се истиче да је овај празник посвећен „пресветој госпођи владичици Богородици Живопријемном источнику“. Даље се бележи да се тога дана празнује обновљење храма Богородице званог Живоносни источник и да се чини памјат чуда која су се догодила. Санаксар садржи и податке о оснивању светилишта и царевима који су га обнављали, најчешће из захвалности због излечења. Како су поменути многи владари, јасно је да је двор био блиско везан за обитељ овог светилишта.
Мада је светилиште Богородице од Извора настало још у V или VI веку, то јест у време владавине ромејских царева Лава I (457-474), односно Јустинијана (527-565), служба (у литургичком смислу) посвећена култу који се ту неговао и обновљењу првобитног храма Мајке Божије, настаје у доба Палеолога, у првим деценијама XIV века. Писац службе и других сродних текстова у славу вишевековних чудотворних исцељења Богородичине цркве од Извора (τής Θεοτόκου τής Πηγής) који брзо попримају богослужбену употребу, је византијски историчар и песник Нићифор Калист Ксантопул између 1308. и 1320. године. Такође, почетком XIV века и Манојло Филес саставља бројне епиграме у част исцељења у Богородичином светилишту.
Од тога времена грчки, а касније руски Цветни триоди (Пентикостари) бележе да се празник Богородице Живопријемног (тачније него Живоносног) источника (Ζωοδόχος πηγή) прославља на Источни петак, петак Светле седмице. Овде треба напоменути да се епитет источни не односи на страну света, већ на источник као извор. Истраживачи нису регистровали да је ова служба нашла место у српскословенским цветним триодима, али се она ипак налази у Пентикостару (руске редакције) који данас употребљава наша Црква. У наслову синаксара се истиче да је овај празник посвећен „пресветој госпођи владичици Богородици Живопријемном источнику“. Даље се бележи да се тога дана празнује обновљење храма Богородице званог Живоносни источник и да се чини памјат чуда која су се догодила. Санаксар садржи и податке о оснивању светилишта и царевима који су га обнављали, најчешће из захвалности због излечења. Како су поменути многи владари, јасно је да је двор био блиско везан за обитељ овог светилишта.
ГРОЖЂЕ, А НЕ ГВОЖЂЕ
Од виноградне лозе се не прави ни греда за строп, ни ексер «да се обеси о њему какав суд» (Јез. 15, 3). То је, каже Бог кроз пророка Језекиља, предност виноградне лозе у односу на дрвеће. Јабука и вишња такође доносе плод, али је њихово дрво познато и столару у домаћинству. Тако стоје ствари са свим дрвећем осим виноградне лозе. Она се не може искористити ни за шибице. И ова изабраност је почасна и опасна у истој мери. Опасна је зато што у случају да не рађа плод лоза више ништа не ваља. Од шугаве овце има бар неки прамен вуне, а од лозе нема ни овог «прамена». Домаћин ће такође смислити како да нешто направи од јалове крушке или вишње. А с виноградном лозом није тако. Као со која је обљутавела, јалова лоза је потпуно бескорисна. Со се просипа, а лоза је осуђена на спаљивање. Речено није толико важно с тачке гледишта разумног вођења домаћинства колико с тачке гледишта историјске судбине народа.
Манастир Вазнесење |
Митрополит Антоније Блум, ЦИЉ НАШЕГ ПУТОВАЊА ЈЕ СУСРЕТ СА ВАСКРСЛИМ ХРИСТОМ
Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост;Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи.(1 Кор 1, 22-25).
Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?
Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и
живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!
Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?
Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и
живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!
Благодатни огањ у манастиру Сопоћани |