30. април 2017.
МИРОНОСИЦЕ
Ко не зна за Белог Анђела? Ко не зна како он изгледа? Има ли тога? Бели анђео је најпознатија српска фреска. На њега смо стављали мете кад су нас бомбардовали. Цео свет га је тада видео. Блиставог младића који је објавио Васкрсење Господње, онога који је уз земљотрес сишао са неба, развалио стену са гроба и ноншалантно сео на њу. Онога чије је лице, како Матеј каже, као муња, а одело његово као снег. Ватра и лед, Анђео Господњи.
А опет, Белом анђелу као да нешто недостаје. Он није сам, како га најчешће приказују, у туристичким водичима и скриптама из уметности. Поред њега су још две женске прилике, неупадљиве, зато их немарни увек исеку. Просто их одстране, као вишак. А најпознатија српска фреска заправо је названа по њима – Мироносице на Христовом гробу. Бели анђео је дошло тако, више као надимак. Верни народ провири у олтар Милешеве, и ускликне, тихо (пошто је у цркви): „Хааааа, Бели анђео....“ А мироносице, заклоњене иконостасом, нико не види.
Док мушкарци драме негде у некој јерусалимској кући, обезглављени, депримирани, убивене наде, причају нешто важно, без сумње, као што то иначе раде мушкарци, али су ипак ћутљивији, оне мирно раде свој женски посао. Носе миро на гробље. И кад дође тај Бели анђео уз земљотрес, и кад развали камен на улазу у гробну пећину и кад се стражари буквално следе од страха, јер Бели анђео је и лед, осим што је ватра, оне и даље мирно уносе своје миро у гроб, куда их је бели анђео увео (добро, нека буде, Лука каже да су се мало и уплашиле, и обориле главе, а каже и да су била два светла младића), и тек ту су – не запрепашћене, јер оне су већ и на небу и на земљи, у леду и ватри, где се само гори и смрзава. Јер Раввија нема! Само су ту завоји, погребне пелене, и све мирише, а њихово је миро још увек у посудама.
Црква Мироносице прославља као равноапостолне. Равне, дакле, апостолима. Али ко то зна? Ко би помислио да су оне уопште прибројане светима? На једној фресци, из једне древне кападокијске цркве, мироносице су приказане као сасвим мале, толико мале, као неки патуљци, а анђео се, с адруге стране, никако не би могао назвати белим, не само због тога што има црним веђама наткриљене очи - као ти древни Кавкасци, Хазари и остали – већ зато што је ОГРОМАН. То је Огромни анђео. Који седи на огромној стени. И показује на спирално увијене празне повоје, остављене као свлак белоушке, која се преобразила у змаја.
„Био је ту ваш рави, малене мироносице“, као да говори Огромни анђео, „ у вртлог је смрти уронио, и концентрично се у круг крећући, за вечност је оживео. Што тражите живог међу мртвима? Идите, мале мироносице, ходите својим маленим корацима, носите заувек своје мале посуде са миром, биће мртвих вазда, великих и малих, треба их помазати. И живих ће бити, који су вазда уплашени, треба им ставити мирис под нос не би ли устали.“
И одоше мале мироносице. Са својим миром. Требало је реанимирати нокаутиране апостоле, требало је мазати ране сужњима у тамницама царева прогонитеља, требало је освежавати устајали мирис препуних византијских цркава, требало је крити то миро у тестијама и крепити народ по врлетима турске царевине, требало је последњом капи мира упалити фитиљ и чувати пламен вере у безбожним временима, требало је тим пламичком палити нове бакље.
И ходе малене мироносице својим малим корацима. Можете их видети и данас. Оне бабе, које нам понекад толико сметају својим примедбама, наше домаће и руске бабушке, које су одржале Цркву у време комунизма, просте жене које често погребне обичаје познају боље него оченаш, али су ту, у Цркви, учене госпође које воле да седе код ногу учитељевих, монахиње, попадије, мајке, сестре, жене. Погледајте около. У сваком храму, оне су у већини.
Срећан нам свима Дан жена, али не Осми март, ни Први мај, већ Недеља Мироносица! Христос Васкрсе!
Анастасија-Весна Илић
Светислав Мандић, Анђео из Милешеве
лондонске мостове, и Риалто, највеличанственији,
и свуда шапутах самом себи
да си ми ти једина истина
и да ја, заиста, по једном великом кругу,
доходим твојој лепоти.
Проносио сам твој мир и твоју љубав
од Мораве до Темзе,
и кад сам се радовао,
и кад сам на далеке улице
као рањена птица пао,
никад, никад те, мили мој, нисам заборављао.
Водиле су ме твоје крупне и мирне рашке очи,
и чега год се дотакох добило је твоју боју
утишану као лимски пејзаж
од жуте оранице, светле траве, камења,
и белог октобарског неба.
Сад наслоњен на један бели прозор
оивичен црним рамом градских кровова,
слутим нечију руку охрабрења
на свом узаном рамену.
То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш,
сироти мој Анђеле из Милешеве.
Свети Николај Жички, МИРОНОСИЦЕ / Holy Bishop Nikolaj,The Myrrhbearers
Текст: Свети Николај Жички
композиција, аранжман и интерпретација: Александра Милошевић
МИРОНОСИЦЕ
Ко то тако у зору се вије,
ко то тако горке сузе лије
Благословен јеси, Господи,
научи мја оправданијем Твојим.
То Марија Магдалина света
са женама као мала чета
Благословен јеси Господи,
научи ме оправданијем Твојим.
Пораниле тугу да ублаже,
Спаситеља свога да потраже
Благословен јеси Господи,
научи мја оправданијем Твојим.
А Марија рече ангелима:
Тражим Христа Назарећанина.
Благословен јеси Господи,
научи ме оправданијем Твојим.
А анђели тад рекоше њима:
"Што тражите живог међ мртвима"
Благословен јеси Господи,
научи ме оправданијем Твојим.
А Исус јој за леђ' ма стајаше
ал' Марија Њега не познаше
Благословен јеси Господи,
научи ме оправданијем Твојим.
Господ рече: "Здраво Магдалина
је л' ту негде моја мајка мила"
Благословен јеси Господи,
научи мја оправданијем Твојим.
"Иди сад ти у Галилеју
и објави о мом Васкрсењу."
Благословен јеси Господи,
научи ме оправданијем Твојим.
Text by: Bishop Nikolaj
Music, arrangement, Vocal: Aleksandra Sladjana Milosevic
The Myrrhbearers
Who so early in the day flutters,
Who cries so bitterly,
Blessed art thou, O Lord,
Teach me Your reason.
It's the holy Mary Magdalene
with women like troopers
Blessed art thou, O Lord,
Teach me Your reason
And Mary said to angels:
"I'm looking for the Christ of Nazareth",
Blessed art thou. O Lord,
Teach me Your reason.
And angels told them:
"Why seek ye the living among the dead?"
And Jesus stood behind her
But Mary did not recognize Him.
Blessed art thou, O Lord,
Teach me Your reason.
And Lord said "Hail, Magdalene,
Is my dear mother here?"
Blessed art thou, O Lord,
Teach me Your reason.
"Go now to Gallilee
and tell unto all on my resurrection".
Blessed art thou, O Lord,
Teach me Your reason.
Збор зборила господа хришћанска – Мати Ирина: „Смелост љубави – у сусрет недељи Мироносица“
Мати Ирина игуманија манастира Грабовац, говорила је у оквиру духовне трибине у парохијском дому храма св. Василија Острошког на Бежанијској коси у уторак 25. aприла 2017. године. Тема вечери била је „Смелост љубави – у сусрет недељи мироносица“, а гошћу је представио и вече благословио свештеник Небојша Тополић из братства овог београдског храма, коме и благодаримо за звучни запис ове вечери.
извор: Радио Слово љубве
емисију преузми ОВДЕ
извор: Радио Слово љубве
емисију преузми ОВДЕ
29. април 2017.
Васкршњи број Светигоре
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Христос! Празнично васкршње издање Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске, започиње посланицом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја духовној дјеци о Васкрсу 2017. Затим слиједи бесједа „Свједочанство које одјекује кроз вјекове“, коју је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије произнио у Кутима прошле године, у понедјељак Свијетле седмице на светој архијерејској Литургији.
УГАОНА КОНСТРУКЦИЈА ПРАВОСЛАВЉА
Један Господ, једна вера, једно крштење
(Еф. 4, 5)
Реч уредника
Постоје одређене ствари у животу о којима најчешће и не размишљамо, премда су суштинског карактера. Слобода је најбољи пример – схватамо је као нешто што се подразумева, но тек када је изгубимо осећамо какав је она дар. У истом смислу можемо говорити о православној вери: Срби је углавном наслеђују кроз родитељски дом, обично и не схватајући величину дара ког су многи народи још увек лишени. А сваки дар, разуме се, потребује благодарност. Но да би човек благодарио за нешто, као што рекосмо, прво тог дара треба да је свестан и да га препознаје. У смислу препознавања Православља, формулација која га јасно одређује је Символ вере, који у наше време зна можда сваки стоти Србин...
Никео-цариградски символ вере, настао је у четвртом веку као одговор на погрешна учења која су оспоравала да је Бог Један по суштини и Тројичан по лицима. Аријанство (које је оспоравало божанску природу Сина), а потом и његова верзија у виду духоборства (које је, као што му само име каже, оспоравало божанску природу Духа Светог), су страшно потресали црквени живот у то време. Ове јереси су, богословски гледано, поражене, али су се временом слиле у токове ван хришћанства, о чему најбоље говори ислам као својеврсно арапско аријанство светских размера. Но као што рекосмо, суштинска победа над тим погрешним учењима је однета већ на Другом васељенском сабору, будући да се тицала богословске борбе унутар Цркве, а не ван ње. Символ вере је стога Символ победе унутар Тврђаве Истине.
Читајући чланове тог Символа ми исповедамо Бога у кога верујемо и истовремено потврђујемо и свој лични идентитет у односу на Њега. Стога нема молитвеног правила у животу православног хришћанина у коме не постоји Символ вере. Колико је важно његово исповедање најбоље сведочи чињеница да Причешћу не можемо приступити без тога. Стога, ако за православне хришћане не постоји формулација коју би неизоставно морали знати у свако доба дана и ноћи, онда би то био поменути свештени текст. Већ смо, међутим, напоменули да у Србији ни изблиза није такво стање. Када свештеник чује шта све кумови изговарају када читају Символ вере при чину Крштења одојчади и мале деце запита се шта се то десило са нама. Није реч само о томе да огроман проценат људи неправилно чита свети текст, делом и због специфичних богословских израза – то је у неку руку ненамеран пропуст и да се исправити од стране присутног свештеника, а временом ће га свакако решити веронаука. Далеко већи проблем је начин на који се Символ вере изговара и који, парадоксално, често говори о неверју онога који то чита. Како просечном номиналном хришћанину данас објаснити важност тог текста и његове искрене потврде унутар (раз) ума? Можда, за почетак, тако што ћемо народу поједностављено рећи да је у питању Химна Православља – то ће ваљда променити макар тон и озбиљност којим се свештени текст изговара.
Неодступно бранећи темеље истините вере, Светитељи нису жалили ни своје животе ако је то било потребно. Стога наша благодарност треба да буде макар у томе да се доследно држимо прецизног вероисповедања које нам је предато. Доследно и трепетно...
С љубављу у Христу Васкрслом
Презвитер Оливер Суботић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, Тема броја: Символ вере, март/април, 2017.
50 година Православља - новина Српске Патријаршије
Први број часописа Православље изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 15. априла 1967. године.
Православље – верске новине Архиепископије београдско-карловачке, какав је био првобитни назив овог часописа, угледало је светлост дана као двонедељник штампан на новинском папиру. Већ од 8. броја, односно од 3. августа 1967. године, назив часописа је промењен у садашњи: Православље – новине Српске Патријаршије.
28. април 2017.
УЧЕЊЕ ОТАЦА О ОЧОВЕЧЕЊУ И ВАСКРСЕЊУ СИНА БОЖИЈЕГ
извор: Епархија шумадијска WEB-TV
Предавач је објаснио зашто се питање оваплоћења Сина Божијег не може посматрати ван учења Православне Цркве о стварању. Бог је све створио еџ нихило, покретом своје слободне воље, која је узрок постојања творевине. Међутим, круна свега створеног, човек, одбио је заједницу са Богом, а последица је повратак ка небићу. Бог му, по љубави, шаље Сина свога, а не нове законе. То није етичко, већ онтолошко питање и зато су оци били веома осетљиви на бројне христолошке јереси. Уколико се оваплоћење не схвати у свој његовој реалности, то постаје и сотириолошки проблем. Творевина без телесне и крвне заједнице са Творцем не би могла да постоји вечно. Крсна смрт Христова суштински руши јелинско схватање смрти, као избављење од тела. Смрт је у хришћанском поимању, највећи непријатељ, она је одвајање од Бога. Васкрсење је нови стваралачки чин Божији, Бог пресаздава све што је створио, призива у вечно постојање не само душу, већ и тело. Наше телесно васкрсење значи преображај читаве творевине. По Халкидонском оросу, у ипостаси Сина Божијег су сједињене две природе, божанска и човечанска и то несливено и нераздељиво, где нераздељивост осигурава љубав, а несливеност слободу.
Професор је нагласио да ми можемо реално да учествујемо у Христовом Васкрсењу и то кроз живот у Цркви. Да бисмо избегли судбину творевине, а то је умирање, трулеж, распадање, нестајање, потребно нам је ново рођење, не више из материце жене, већ из материце Цркве. Христос, прворођени из мртвих, залог је нашег васкрсења, Њему се присаједињујемо и Њиме је време васкрсења и Царства Божијег у историји већ почело. Христос је победио ђавола, грех и смрт. Наше је само да у тој победи одлучимо да учествујемо.
Како је велики човек када је – човек
Свакако да је једна од најзаступљенијих речи свих језика света, реч – човек. Но, истовремено, не постоји ни распрострањенији и растегљивији појам од појма човек. Од лика и иконе Божије до најдубљих дубина таме; од највеће, поред Бога, радости до највеће трагедије и жалости. И, све то стаје у само једном човеку.
 |
| фото: Манастир Пипери, април, 2017. |
Како може да буде диван и велик човек - кад је човек! А, да би био човек, прво треба да је усправан. Усправан значи: исправан. Да је по лику Божијем, да гледа стално у Бога. И друге људе да гледа око себе, наравно, а не само да узме неке идеале. Отац Јустин ми је говорио: “Немој се много шепурити. Човек је тајна. Саслушај га и немој много да разглабаш о томе; помоли се Богу и препусти Богу и њега и себе. То је вера у човека. Кад приступаш другом људском бићу, приступај му на голубијим ногама, молећи се Богу да богопосредује твој однос са другим. Чак, да се и за себе молиш да богопосредује твој однос са собом самим: са душом, са срцем, са умом, са вољом...”
Човек обично воли да одмах уновчи све. “Ја сам молитву урадио”, па пошто сам урадио, ја сам заслужан. Па, добро, хоћеш плату да ти платим одмах? Те претензије човекове, с једне стране, извиру из тих потенцијала које је Бог дао човеку. И има човек из чега да има претензије. Али, с друге стране, оне спречавају раст и способности. Једно је важно: никад немој себе ни да потцениш ни да прецениш. И једно и друго је погрешна процена и, у исто време, погрешан животни став. Светитељи то називају: страст. А страст у себи крије страдање, патњу, патолошко стање. Чим си ти претенциозан, ти си у једном патолошком стању. Дакле, страст се назива и претенциозност, гордост - највећа страст.
Гордост се развија од самољубља, егоцентризма, “ја па ја”. С друге стране, преврнута слика, а истог садржаја је: разочарење, депресија. Ево, данас, три човека скочила и убила се у Београду. То никад није било у српском народу. Велика је мудрост живота да човек одржи једну нормалну равнотежу. То је здравље. То је, на грчком, спасење, сотириа, да је човек целовит.
Здравље је, у ствари, целосност. И оно полако расте, разраста се, као дете што расте, јер је Бог уложио у човека једну динамику. Човек је стрела која је избачена и лети своме циљу, који је Бескрај, који је Бог. Зато су потенцијали човекови велики. Човек је увек радосно биће; ''Жизњи је радосна'', каже Достојевски; човек се радује животу, зато што је створен да живи. Да би неко осећао мир, треба да је жив.
О. Јустин Ћелијски је говорио: “Како Светитељ тако мирно зрачи? Као сунце зрачи: сунце је све само није мирно изнутра; то су врења, ветрови, таласи, чуда Божија, а оно мирно зрачи и греје те. Тако и Светитељ; и не открива ти се ко је он био, какве све дубине. И говорио је о. Јустин нама младима, који смо се већ спремали да будемо монаси: треба да се десе тектонски поремећаји, земљотреси у човеку, да се све то изнутра претресе, преиспита само, и онда полако да се, иза тога, надиђе, као што Дух Свети се надношаше над водама. Првобитни свет - то су били хаоси. И, онда, Дух Свети, који одозго, као квочка кад загрева јаја, даје живот.
Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда.
Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''.
То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Св. Василије то исправља, на основу Св. Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом.
Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима.
Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш..
Владика Атанасије Јевтић
извор: www.prijateljboziji.com
Манастир Студеница - 700 година Краљеве цркве
Зборник радова Манастир Студеница - 700 година Краљеве цркве (Београд, 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога.
27. април 2017.
Неверни или уверени Апостол Тома?
У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог апостола Томе у Христово славно Васкрсење. Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног апостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.
Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумња кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ апостол Тома и верни сведок Васкрслог Господа.
О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања), што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима Господ мој и Бог мој! и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.
Богослужбене особености Томине недеље
Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље)
Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсао. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу Шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудеса, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника.
У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима.
Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље)
Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље)
Бранислав Илић, теолог
извор: www.spc.rs
О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања), што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима Господ мој и Бог мој! и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.
Богослужбене особености Томине недеље
Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље)
извор: Apolitikia
У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима.
Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље)
Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље)
Бранислав Илић, теолог
извор: www.spc.rs
НАШИ ПРЕЦИ
Данас сам био у селу на гробљу предака. Ово је рељеф на споменику мом прадеди који је са два своја сина пострадао у Првом светском рату, а подигла га је после рата прабаба са својим преживелим, млађим синовима. Један од њих је мој деда.
Прадеда је под пуном војном опремом. Пушка о рамену. Прабаба у једној руци има букет цвећа а у другој - отмено - кишобран. Вероватно њена жеља, а и уметник се нешто питао.
Прадеда у ставу мирно, а прабаба, макар стопалима - по символичком виђењу сеоског уметника каменоресца - окренута прадеди. Да га дочека. Ако не на овом а онда на оном свету.
Много је мушких тада изгинуло. Две ћерке мојих прадеде и прабабе су умрле младе и неудате. Али Србија је, истина у новом, југословенском калупу, наставила даље. Док Бог није опет изједначио број жена и мушкараца. Онда је и ослободио Србију лошег калупа.
А Србија никако да прохода. Пре свега зато што је изгубила једноставну сељачку веру у Бога који је Живот, а није је заменила неком градском вером јаке црквене заједнице људи заиста потребних једни другима.
Сви смо се стрпали у градове у којима још увек нисмо научили да живимо. Научили смо само да одбацимо своје "примитивно" порекло. И престанемо да будемо наивни.
Тешко да можемо да вратимо овакву идиличну наивност, али храброст чистог срца можемо. Док год верујемо у Бога има ко да опере наше запрљане и уморне душе. Па да опет будемо људи. Мушки и женски људи.
А са прадедама, прабабама и њиховим потомцима можемо заједно да будемо, ако хоћемо, на свакој литургији. Ако се окупимо - постаћемо поново јаки. Са вером у Бога, јаки за живот. Преци ће нам помоћи да потпуно не издамо потомке.
ђакон Ненад Илић
Прадеда у ставу мирно, а прабаба, макар стопалима - по символичком виђењу сеоског уметника каменоресца - окренута прадеди. Да га дочека. Ако не на овом а онда на оном свету.
Много је мушких тада изгинуло. Две ћерке мојих прадеде и прабабе су умрле младе и неудате. Али Србија је, истина у новом, југословенском калупу, наставила даље. Док Бог није опет изједначио број жена и мушкараца. Онда је и ослободио Србију лошег калупа.
А Србија никако да прохода. Пре свега зато што је изгубила једноставну сељачку веру у Бога који је Живот, а није је заменила неком градском вером јаке црквене заједнице људи заиста потребних једни другима.
Сви смо се стрпали у градове у којима још увек нисмо научили да живимо. Научили смо само да одбацимо своје "примитивно" порекло. И престанемо да будемо наивни.
Тешко да можемо да вратимо овакву идиличну наивност, али храброст чистог срца можемо. Док год верујемо у Бога има ко да опере наше запрљане и уморне душе. Па да опет будемо људи. Мушки и женски људи.
А са прадедама, прабабама и њиховим потомцима можемо заједно да будемо, ако хоћемо, на свакој литургији. Ако се окупимо - постаћемо поново јаки. Са вером у Бога, јаки за живот. Преци ће нам помоћи да потпуно не издамо потомке.
ђакон Ненад Илић
The Greek Orthodox Divine Liturgy in Arabic, Greek & English
извор: kourostatis
This is a spellbinder. The sound quality is great. The phrasing is done well, but the reverence is what really sends this one over the top. If you love Orthodox chants then this one is for you. Chanted in Arabic, Greek and English.
Album: Thine Own of Thine Own, a Holy Offering: The Divine Liturgy in Byzantine Chant
Chanters: Samer Kannab-Aida, George Mansour, Elias Bitar, Rana Nassour-Derbaly.
Titles
01. The Great Doxology 12:09
02. The Great Litany 4:34
03. First Antiphon 0:41
04. Little Litany, Second Antiphon, Only Begotten Son 3:30
05. Little Litany, Third Antiphon, Little Entrance 3:34
06. Troparion to St. George 0:47
07. Troparion to the Theotokos 0:59
08. To Thee the Champion Leader 1:34
09. The Trisagion 6:30
10. The Cherubic Hymn 9:23
11. Litany, Creed, Anaphora 12:23
12. It Is Truly Meet 2:41
13. The Angel Cried 3:15
14. All Creation Rejoices 3:06
15. Among the First 3:44
16. Receive Me Today 1:53
 |
| Јутро у Јерусалиму, 2016. фото: Симеон Милиновић |
МОШТИ, КОСТИ И ЛОГОС
Много се, нашироко и надугачко прича о канонизацијама. Том приликом се, готово искључиво користи морални (ређе) и моралистички (много чешће) аргументи, али, не мање - и полуаргументи, пропагандни стереотипи и најразличитије предрасуде.
Па нас тако увек неко ”подсећа” (као да је томе присуствовао и као да је баш то најважније) да је апостол Павле лично учествовао у каменовању архиђакона Стефана; да је Симеон (Стефан) Немања дословно сатро ”триклете јеретике” (бабуне) нимало нежним средствима, краљ Милутин имао малолетну жену и наредио да се његов син Стефан (Дечански) ослепи, владика Николај пушио, а Његош написао ону чувену ”проблематичну” песму (”Ноћ скупља вијека”) и био поприлично строг владар. Чак су и данас неприкосновеног Василија Острошког, свејевремено, неки међу његовим савременицима оштро нападали за наводне ”недозвољене контакте са римокатолицима и папистима”... и тако редом, у недоглед.
Као да се заборавља да је светитељство племенити дар обожења (још за живота) и бљештавог пројављивања иконе Божије у човеку, као живи доказ овоземаљског деловања Свете Тројице - у садејству са талентима, врлинама и подвижништвом одређеног броја показних изабраника. И да није реч о борни за небеску фотељу, нити сујетном надгорњавању на тему наводне (немогуће) савршености каквог амбициозног аскете или изванредно храброг мученика.
Канонизацијом ми ништа посебно не додајемо судбинама оних које осликавамо на иконама и читамо им тропар у цркви.
Они су тамо где јесу, али ми, кроз овакве примере, постајемо бољи, милосрднији, духовно јачи, спремнији на подвиг или неки томе сличан модел конкретне акције и узорног понашања.
Није икона орден, нити је црвено слово у црквеном календару некаква привилегија (чак није ни гарант Божије Пресуде и Његове одлуке по том питању, а камоли нешто много више од тога).
Зато је погрешан приступ тражити длаку у јајету или злобно истеривати мак на конац, јер тиме само упадамо у кобну замку ”људског, сувише људског” и разблаживања нечијег подвига у расуту хрпу свега и свачега - чиме се унапред и неправедно дезавуише и обесмишљава сваки напор и свесна надљудска жртва само ”људског” тела, душе или духа.
Шта се добија подсећањем на давно окајани грех Павла док је био Савле? Или сличних неподопштина из младости или маргиналних токова њихвих живота (код многих других великих светитеља)? Зар није ”покајани разбојник” модел хришћанина, који се, баш тако, означава пред узимање причешћа?
Како је могуће да се тако олако заборавља читав мали/велики духовни рат (од децембра 1968. до 1974. године) између црногорских и југословенских комуниста и српски оријентисане интелектуалне елите поводом Његошеве Заветне Капеле? И то не само од комунистичке, већ, сада, и оне ”наше”, квази-православне стране! Са пуном свешћу црногорских комуниста да се кроз ову акцију води и одлучни бој за душу српског народа у Црној Гори (и у читавој ондашњој СФРЈ). Док та и таква свест у великој мери недостаје православним тумачима ”Његошевог случаја”.
Одакле ма коме међу нама, овако духовно патуљастима, идеја да може да моралише, критикује и смањује горостасни лик ловћенског тајновидца?
И како је могуће да ретко ко данас међу нама разуме да су НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ ЊЕГОШЕВЕ - ЊЕГОВЕ БОГОТРАЖИТЕЉСКЕ И РОДОЉУБАВНЕ РЕЧИ? Да у папирним кивотима Његошевих књига (које многи наши сународници памте и наизуст рецитују, као молитве или јуначке народне епове древних времена) почивају вечно живи стихови, који на своје читаоце делују баш попут телесних ”моћи” (моштију) што остају заувек корисне за духовну ”прву помоћ” и задовољење наших најважнијих потреба?!
Мислите ли да је случајно то колико се и како се цитирају Његошеве речи (са најпозитивнијом могућом поруком и исто таквим последицама) и ко их све стално наводи и анализира (од Исидоре Секулић па до митрополита Амфилохија)?...
Одакле толико бахатог незнања, грешног учитавања и тупавог ”непрепознавања духова” (и приоритета) у случају ?
Па се, тако, трага за пореклом ожиљка на Његошевом челу, прекопава по његовом интимном животу (на најувредљивији и најклеветничкоји могући начин), у маниру таблоидне ”црне хронике” и на сваки други начин омаловажава дивовски духовни лик ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ, САМ САМЦИЈАТ, ПРЕДСТАВЉАО ЖИВУ, ЧЕЛИЧНУ КАРИКУ ИЗМЕЂУ СРПСКОГ СРЕДЊОВЕКОВЉА И МОДЕРНИХ ВРЕМЕНА (и још толико тога, исто тако важног и у јавности неприсутног)...
Свети Владика Николај Велимировић је у својој првој важној књизи (која га је избацила у орбиту, издвојеног од свих његових сабораца и сународника), под насловом ”Религија Његошева” написао много шта о главном јунаку његове студије:
”Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима, без претходника и без следбеника.
Његов једини претходник јесте донекле велика душа српског народа, изражена у народној поезији. Уместо следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине.
Пустимо, читаоче, у мислима својим, нека поред нас прођу сви они Срби, које ми називамо знаменитим. (То је, истина, велика претензија: ми нисмо увек достојни, да нам велики људи чине толику почаст и пролазе поред нас. Но не устежимо се од тога; мисли је дозвољена и немислива слобода. Зар ми често у мислима својим не изводимо анђеле Божје, да поред нас у свом сјају своме пролазе?)
Све њих ми ћемо предусрести са више или мање поштовања разликујући се у оцени њихових дела и њиховог карактера...
Но кад поред нас буде пролазио владика Раде, ми ћемо морати, читаоче, заћутати и устати.
Заћутати - јер ко би од нас могао наћи за њ подесну поздравну реч у моменту, кад нас он са висине своје фигуре погледа својим као дубина морска тамним очима?
Устати - јер како да седимо кад смо малени пред њим и кад устанемо?
И кад он буде прошао мимо нас, наш поглед ће га још дуго пратити, тако, да ће многе велике сени, које њему буду следовале, остати од нас незапажене...”
Тако је о Његошу, Светом Петру Другом Петровићу, писао владика Николај Охридски и Жички, који је необичним стицајем околности пре канонизован од свог великог узора (и са много мање противљења околине).
Светлост Логоса у посмртним остацима обојице српских великана их чини (моћним) ”моштима”, која могу да нас чудесно излече или нам (са главе на ноге) преокрену перспективу којом гледамо на свет.
Само је потребно да и сви ми коначно једном увидимо ово о чему пишем и да слободно пустимо божански ентузијазам да нас испуни до дна душе и последњег кутка свести. Да уместо да будемо самопроглашени проценитељи и самозване судије - покушамао да, макар неко најкраће време, проведемо заједно са неумрлим примером у Христу уснулог светитеља.
Драгослав Бокан
Па нас тако увек неко ”подсећа” (као да је томе присуствовао и као да је баш то најважније) да је апостол Павле лично учествовао у каменовању архиђакона Стефана; да је Симеон (Стефан) Немања дословно сатро ”триклете јеретике” (бабуне) нимало нежним средствима, краљ Милутин имао малолетну жену и наредио да се његов син Стефан (Дечански) ослепи, владика Николај пушио, а Његош написао ону чувену ”проблематичну” песму (”Ноћ скупља вијека”) и био поприлично строг владар. Чак су и данас неприкосновеног Василија Острошког, свејевремено, неки међу његовим савременицима оштро нападали за наводне ”недозвољене контакте са римокатолицима и папистима”... и тако редом, у недоглед.
Као да се заборавља да је светитељство племенити дар обожења (још за живота) и бљештавог пројављивања иконе Божије у човеку, као живи доказ овоземаљског деловања Свете Тројице - у садејству са талентима, врлинама и подвижништвом одређеног броја показних изабраника. И да није реч о борни за небеску фотељу, нити сујетном надгорњавању на тему наводне (немогуће) савршености каквог амбициозног аскете или изванредно храброг мученика.
Канонизацијом ми ништа посебно не додајемо судбинама оних које осликавамо на иконама и читамо им тропар у цркви.
 |
| Преузми везу: РУШЕЊЕ ЊЕГОШЕВЕ КАПЕЛЕ |
Није икона орден, нити је црвено слово у црквеном календару некаква привилегија (чак није ни гарант Божије Пресуде и Његове одлуке по том питању, а камоли нешто много више од тога).
Зато је погрешан приступ тражити длаку у јајету или злобно истеривати мак на конац, јер тиме само упадамо у кобну замку ”људског, сувише људског” и разблаживања нечијег подвига у расуту хрпу свега и свачега - чиме се унапред и неправедно дезавуише и обесмишљава сваки напор и свесна надљудска жртва само ”људског” тела, душе или духа.
Шта се добија подсећањем на давно окајани грех Павла док је био Савле? Или сличних неподопштина из младости или маргиналних токова њихвих живота (код многих других великих светитеља)? Зар није ”покајани разбојник” модел хришћанина, који се, баш тако, означава пред узимање причешћа?
Како је могуће да се тако олако заборавља читав мали/велики духовни рат (од децембра 1968. до 1974. године) између црногорских и југословенских комуниста и српски оријентисане интелектуалне елите поводом Његошеве Заветне Капеле? И то не само од комунистичке, већ, сада, и оне ”наше”, квази-православне стране! Са пуном свешћу црногорских комуниста да се кроз ову акцију води и одлучни бој за душу српског народа у Црној Гори (и у читавој ондашњој СФРЈ). Док та и таква свест у великој мери недостаје православним тумачима ”Његошевог случаја”.
Одакле ма коме међу нама, овако духовно патуљастима, идеја да може да моралише, критикује и смањује горостасни лик ловћенског тајновидца?
И како је могуће да ретко ко данас међу нама разуме да су НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ ЊЕГОШЕВЕ - ЊЕГОВЕ БОГОТРАЖИТЕЉСКЕ И РОДОЉУБАВНЕ РЕЧИ? Да у папирним кивотима Његошевих књига (које многи наши сународници памте и наизуст рецитују, као молитве или јуначке народне епове древних времена) почивају вечно живи стихови, који на своје читаоце делују баш попут телесних ”моћи” (моштију) што остају заувек корисне за духовну ”прву помоћ” и задовољење наших најважнијих потреба?!
Мислите ли да је случајно то колико се и како се цитирају Његошеве речи (са најпозитивнијом могућом поруком и исто таквим последицама) и ко их све стално наводи и анализира (од Исидоре Секулић па до митрополита Амфилохија)?...
Одакле толико бахатог незнања, грешног учитавања и тупавог ”непрепознавања духова” (и приоритета) у случају ?
Па се, тако, трага за пореклом ожиљка на Његошевом челу, прекопава по његовом интимном животу (на најувредљивији и најклеветничкоји могући начин), у маниру таблоидне ”црне хронике” и на сваки други начин омаловажава дивовски духовни лик ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ, САМ САМЦИЈАТ, ПРЕДСТАВЉАО ЖИВУ, ЧЕЛИЧНУ КАРИКУ ИЗМЕЂУ СРПСКОГ СРЕДЊОВЕКОВЉА И МОДЕРНИХ ВРЕМЕНА (и још толико тога, исто тако важног и у јавности неприсутног)...
Свети Владика Николај Велимировић је у својој првој важној књизи (која га је избацила у орбиту, издвојеног од свих његових сабораца и сународника), под насловом ”Религија Његошева” написао много шта о главном јунаку његове студије:
”Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима, без претходника и без следбеника.
Његов једини претходник јесте донекле велика душа српског народа, изражена у народној поезији. Уместо следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине.
Пустимо, читаоче, у мислима својим, нека поред нас прођу сви они Срби, које ми називамо знаменитим. (То је, истина, велика претензија: ми нисмо увек достојни, да нам велики људи чине толику почаст и пролазе поред нас. Но не устежимо се од тога; мисли је дозвољена и немислива слобода. Зар ми често у мислима својим не изводимо анђеле Божје, да поред нас у свом сјају своме пролазе?)
Све њих ми ћемо предусрести са више или мање поштовања разликујући се у оцени њихових дела и њиховог карактера...
Но кад поред нас буде пролазио владика Раде, ми ћемо морати, читаоче, заћутати и устати.
Заћутати - јер ко би од нас могао наћи за њ подесну поздравну реч у моменту, кад нас он са висине своје фигуре погледа својим као дубина морска тамним очима?
Устати - јер како да седимо кад смо малени пред њим и кад устанемо?
И кад он буде прошао мимо нас, наш поглед ће га још дуго пратити, тако, да ће многе велике сени, које њему буду следовале, остати од нас незапажене...”
Тако је о Његошу, Светом Петру Другом Петровићу, писао владика Николај Охридски и Жички, који је необичним стицајем околности пре канонизован од свог великог узора (и са много мање противљења околине).
Светлост Логоса у посмртним остацима обојице српских великана их чини (моћним) ”моштима”, која могу да нас чудесно излече или нам (са главе на ноге) преокрену перспективу којом гледамо на свет.
Само је потребно да и сви ми коначно једном увидимо ово о чему пишем и да слободно пустимо божански ентузијазам да нас испуни до дна душе и последњег кутка свести. Да уместо да будемо самопроглашени проценитељи и самозване судије - покушамао да, макар неко најкраће време, проведемо заједно са неумрлим примером у Христу уснулог светитеља.
Драгослав Бокан
26. април 2017.
ПСАЛАМ 141.
Хор св.Роман Мелод (Бања Лука), аудио запис са наступа у цркви св.Георгија у Бијељини, мај 2004 г.
А. Архангелски - (Псалам 141), Гласом моим ко Господу воззвах, гласом моим ко Господу помолихся. Пролию пред Ним моление мое, печаль мою пред Ним возвещу.
Псалам 141.
Поучан, Давидов, када беше у пећини. Молитва.
(МТ: Псалам 142)
2. ГЛАСОМ мојим ка Господу виках,
гласом мојим ка Господу помолих се.
3. Излићу пред Њим молитву моју,
жалост моју пред Њим објавићу.
4. Када ишчезава дух мој од мене,
и Ти си познао стазе моје.
На путу овоме по којем ходих, они ми поставише замку.
5. Гледах са десна и разгледах,
и не беше никога који ме познаје.
Нестаде уточишта за мене,
и нико не мари за душу моју.
6. Виках Теби, Господе,
и рекох: Ти си нада моја,
удео си мој на земљи живих.
7. Слушај молитву моју,
јер се понизих веома.
Избави ме од гонитеља мојих,
јер се утврдише већма од мене.
8. Изведи из тамнице душу моју,
да се исповедам Имену Твоме.
Мене чекају праведници, докле ми не узвратиш.
ПСАЛТИР са девет библијских песама, Манастир Хиландар, Манастир Грачаница, Манастир Цетињски, Манастир Тврдош, Братство Св. Симеона Мироточивог, Васкрс, 2000.
Хор “Вазнесењски“ на “ХорФесту“ у Ваљеву
Хор „Вазнесењски“ основан је пре 21 године у Чачку при храму Вазнесења Господњег и од свог оснивања поје при Саборној цркви. Пре две године диригент хора постао је Владимир Котлајић, а недуго потом забележени су и велики успеси. Наиме, на такмичењу хорова „ХорФест“ у Ваљеву, које је одржано 16. и 17. априла 2016, хор „Вазнесењски“ освојио је три награде; најбољи камерни мешовити хор, најбољи диригент и специјална награда за извођење класичне композиције. Такође, хор „Вазнесењски“ је најактивнији црквени хор у Чачку, а и шире. О квалитету најбоље сведоче многобројне награде којима је потврђен успех хора.
Поред учествовања на такмичењу хор је више пута наступао солистички, посебно у Чачку и на територији Епархије жичке, затим учешћа на свечаним Светосавским академијама у родном граду. Наравно, поред свих наступа „Вазнесењски“ је превасходно црквени хор који поје на Литургијама Саборног храма у Чачку и представља чачанску цркву широм Епархије жичке, а и у целој Србији. Хор је мешовити, подмлађен и тренутно броји тридесетак чланова.
Ове године хор се представио на такмичењу хорова „ХорФест“ у Ваљеву а овогодишње учешће остварили су у категорији духовне музике. Споменута категорија је, услед великог интересовања, додата ове године. Такмичење је одржано 23. априла у „Ваљевској Гимназији“ а представили су се са три композиције; „VIII руковет (са Косова)“ Мокрањца, „Гласом моим ко господу Воззвах“ (Псалм 141. и 12), „Причастенъ“ Маринковића.
На овогодишњем фестивалу жири су чинили др Драгана Јовановић, доцент за хорско певање на Катедри за дириговање Факултета музичке уметности у Београду и диригент Академског хора „Цоллегиум мусицум”, др Јелена Цветковић Црвеница, ванредни професор на Факултету уметности у Нишу и диригент градског хора „Звездице” из Лесковца, и Божана Дивац, наставник теоретских предмета у МШ „Живорад Грбић” у Ваљеву и диригент поп хора „VAcappella .
Поред „Вазнесењског“ учешће су узели и црквени хорови из Србије и то: Дечји црквени хор „Хаџи рувим“, црква Покрова Пресвете Богородице, Ваљево (диригент Вања Урошевић);
Мешовити црквени хор „Хаџи Рувим“, црква Покрова Пресвете Богородице, Ваљево (диригент Милица Степановић Баба-Милкић); Хор „Алилуиа“, Београд (диригент Милица Радивојевић);
Црквени хор „Свети краљ Милутин“, Црквена општина Козјак, Липнички Шор, Лозница (диригент Дарко Несторовић); Камерни хор „Емануил“, Ваљево ((диригент Вања Урошевић);
Мешовити хор „Свети Архиђакон Стефан“, Црква „Свете Тројице“, Краљево (диригент Александар Јаковљевић); Мешовити хор „Феникс“, „Центар за културу Општине Бор“ (диригент Александар Грубијан).
На проглашењу победника хор је освојио 2. место у оквиру категорије духовна музика, а диригент, господин Владимир Котлајић, добио је 2. награду као диригент. „Вазнесењски“ је овим наградама наставио са успесима које постиже последњих година!
Хор „Вазнесењски“ посебно благодари Епархији жичкој која је материјално помогла одлазак на такмичење, као и Српској Православној Црквеној општини при храму Вазнесења Господњег у Чачку.
Вероучитељ Ђорђе Чоловић
извор: eparhija-zicka.rs
Поред учествовања на такмичењу хор је више пута наступао солистички, посебно у Чачку и на територији Епархије жичке, затим учешћа на свечаним Светосавским академијама у родном граду. Наравно, поред свих наступа „Вазнесењски“ је превасходно црквени хор који поје на Литургијама Саборног храма у Чачку и представља чачанску цркву широм Епархије жичке, а и у целој Србији. Хор је мешовити, подмлађен и тренутно броји тридесетак чланова.
Ове године хор се представио на такмичењу хорова „ХорФест“ у Ваљеву а овогодишње учешће остварили су у категорији духовне музике. Споменута категорија је, услед великог интересовања, додата ове године. Такмичење је одржано 23. априла у „Ваљевској Гимназији“ а представили су се са три композиције; „VIII руковет (са Косова)“ Мокрањца, „Гласом моим ко господу Воззвах“ (Псалм 141. и 12), „Причастенъ“ Маринковића.
Поред „Вазнесењског“ учешће су узели и црквени хорови из Србије и то: Дечји црквени хор „Хаџи рувим“, црква Покрова Пресвете Богородице, Ваљево (диригент Вања Урошевић);
Мешовити црквени хор „Хаџи Рувим“, црква Покрова Пресвете Богородице, Ваљево (диригент Милица Степановић Баба-Милкић); Хор „Алилуиа“, Београд (диригент Милица Радивојевић);
Црквени хор „Свети краљ Милутин“, Црквена општина Козјак, Липнички Шор, Лозница (диригент Дарко Несторовић); Камерни хор „Емануил“, Ваљево ((диригент Вања Урошевић);
Мешовити хор „Свети Архиђакон Стефан“, Црква „Свете Тројице“, Краљево (диригент Александар Јаковљевић); Мешовити хор „Феникс“, „Центар за културу Општине Бор“ (диригент Александар Грубијан).
На проглашењу победника хор је освојио 2. место у оквиру категорије духовна музика, а диригент, господин Владимир Котлајић, добио је 2. награду као диригент. „Вазнесењски“ је овим наградама наставио са успесима које постиже последњих година!
Хор „Вазнесењски“ посебно благодари Епархији жичкој која је материјално помогла одлазак на такмичење, као и Српској Православној Црквеној општини при храму Вазнесења Господњег у Чачку.
Вероучитељ Ђорђе Чоловић
извор: eparhija-zicka.rs
Стеван Стојановић Мокрањац, XV РУКОВЕТ / Fifteenth garland
Диригент Младен Јагушт, изводи хор РТВ-а, издао РТС. Снимано мај/јул 1981. у Београду.
Изложба Архива СПЦ „Митрополит Јосиф Цвијовић-духовник и ратник“
У недељу 23. априла Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин отворио је изложбу Архива СПЦ „Митрополит Јосиф Цвијовић-духовник и ратник“ у Историјском архиву Ужице. Отварању изложбе присуствовали су градоначелник Ужица Тихомир Петквић, и његов заменик, Немања Нешић, градски већници, директор Архива СПЦ, Радован Пилиповић са својим колегама из тог архива, потомци Митрополита Јосифа Цвијовића, свештенство Ужичког и Пожешко-ариљског намесништва, представници установа културе и медија, представници Удружења „Митрополит Јосиф Цвијовић“ из Дрежника и мноштво грађана и верног народа.
Приликом отварања изложбе „Митрополит Јосиф Цвијовић, духовник и ратник“ у Историјском архиву Његово Преосвештенство Владика жички г. Јустин обраћајући се присутнима је истакао „Данас овом изложбом ми се подсећамо, Митрополита Јосифа Цвијовића, духовника и ратника, а свако подсећање је везивање човека за вечност. Требало је тада у то време бити не само духовник него и ратник, и увек је на нашим просторима овде потребно бити не само духовник него и ратник, овде не ратујемо често пута са непријатељима видиљивим него и невидљивим, а он као велики духовник наше цркве ратовао је са духовима поднебесија, духовима таме“.
“Ова поставка је прилика да се шире јавно мњење упозна са делом и ликом Митрополита, човека који је из нашег краја, чије велико дело и велика жртва нису довољно познати у овом крају. Они који знају лик и дело Митрополита Јосифа, знају за његов рад, пре свега на просвећивању и образовању православног живља у Краљевини Југославији, његов велики допринос и помоћ свом крају, посебно свом селу Дрежнику где је учествовао у изградњи цркве и школе.
Треба посебно нагласити да је он заједно са архијерејима и члановима Светог Синода Српске Православне Цркве радио на чувеном меморандуму који је упознао светско мњење са злоделима који су у Хрватској учињени српском народу и српској цркви. Тако велики човек заслужује да му се одужимо памћењем, а његови дрежничани су му се одужили изградњом Спомен дома, музеја Митрополиту Јосифу Цвијовићу који се налази у непосредној близини српске цркве у Дрежнику”- истакао је градоначелник Ужица Тихомир Петковић.
Ипођакон Немања Спаловић
извор: eparhija-zicka.rs
“Ова поставка је прилика да се шире јавно мњење упозна са делом и ликом Митрополита, човека који је из нашег краја, чије велико дело и велика жртва нису довољно познати у овом крају. Они који знају лик и дело Митрополита Јосифа, знају за његов рад, пре свега на просвећивању и образовању православног живља у Краљевини Југославији, његов велики допринос и помоћ свом крају, посебно свом селу Дрежнику где је учествовао у изградњи цркве и школе.
Треба посебно нагласити да је он заједно са архијерејима и члановима Светог Синода Српске Православне Цркве радио на чувеном меморандуму који је упознао светско мњење са злоделима који су у Хрватској учињени српском народу и српској цркви. Тако велики човек заслужује да му се одужимо памћењем, а његови дрежничани су му се одужили изградњом Спомен дома, музеја Митрополиту Јосифу Цвијовићу који се налази у непосредној близини српске цркве у Дрежнику”- истакао је градоначелник Ужица Тихомир Петковић.
Ипођакон Немања Спаловић
извор: eparhija-zicka.rs
ПУТОВАЛА САМ У ЈЕРУСАЛИМ И ТАМО ВИДЕЛА СТАРЦА
Један од показатеља духовног развоја је обустављање потраге за духовним надприродним доживљајима:
– Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила!
Питам их:
– Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»?
– Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом...
– И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу?
– Па ништа…
Једном су ми испричали:
– Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца!
– Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца?
– Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио!
– Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!».
Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима.
Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.
Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру?
– Хајде за Мном (Јн. 21, 19).
Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара:
– Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном?
Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже:
– Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила?
Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао:
– Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток?
Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам:
– У праву си, опрости ми.
Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?».
Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те.
Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку.
С руског Александар Ђокић
Архимандрит Андреј (Конанос)
25.4.2017.
извор: www.pravoslavie.ru
– Јао, оче, она икона се померила! А ова је замироточила!
Питам их:
– Добро и шта с тим? А шта се са тобом десило после тога? Или се све зауставило на твојим «ах» и «ух»?
– Оче, испричаћу ти нешто задивљујуће! Путовала сам у Јерусалим и била сам просто у шоку, а потом...
– И шта је било потом? Шта се изменило у твом животу?
– Па ништа…
Једном су ми испричали:
– Путовала сам у Јерусалим 35 пута и видела једног старца!
– Добро, и шта си достигла тиме што си видела старца?
– Али њега нису сви видели, а мене је чак и примио!
– Браво! И шта с тим? Зар је то успех? То је све само спољашња ствар. Зар ће те за време Другог Доласка Христос упитати: «Колико светаца си видела?» – и то је све? А ако си путовала у Јерусалим, Он ће те можда питати, а да ли си обишла тај град барем десет пута? А ти одговориш: «Не, свега три пута». – «А-а-а, три, па то је мање од десет!».
 |
| фото: Добротворни рад Манастир Дечани |
Зар је то та духовност, коју негујеш у својој души? Ето, ја сам, на пример, видео и старца Порфирија, и старца Пајсија, и старца Јакова. Да ли се због тога што сам их видео, у мом животу нешто изменило на чаробан начин? Христос је био сасвим близу апостола, али Јуда због тога ништа у себи није изменио, а поврх тога је и издао Христа. А Свети апостол Петар се одрекао Христа, и Тома је такође показао неверје, али Господ је био с њима.
Причати о томе где си био, кога познајеш, са ким разговараш, није довољно. Познајем људе, који никада нису били на Светој Гори, јер су непокретни. Знам и жене, које никада нису путовале у Јерусалим, јер су сиромашне и са много деце, али им је у души увек радост Васкрсења и Гроб Господњи. Не причам ово да бисте мислили да не треба да обилазите света места, путујте слободно. Али ако будете путовали и враћали се исти какви сте и пошли, то неће бити довољно. То је оно што ја имам у виду.
Шта значи духовни развој? Сећате ли се шта Христос говори Светом апостолу Петру?
– Хајде за Мном (Јн. 21, 19).
Апостол Петар пита, а шта ће бити са јеванђелистом Јованом, и Господ му одговара:
– Шта је теби до тога? Можда ће Јован бити овде до Другог Доласка. Питање је шта ћеш ти радити са Мном?
Какву си корист извукао из ходочашћа? Једна госпођа се вратила кући после читања акатиста Пресвете Богородице и страшно се посвађала са мужем. И син каже:
– Гле, она је дошла после читања акатиста и одмах се свађа. А још раније је пошла код фризера и офарбала косу. Шта је она добила од Цркве, шта је научила, како се променила?
Други се после не мењају, јер не виде да се мењамо ми. А ми смо добри само на речима. И ја сам такав. То ми је рекао тата пре два месеца. Зато што сам одбијао његове позиве, будући да сам био врло заузет и узео на себе много обавеза. Он ми је рекао:
– Чекај, чекај, не спуштај слушалицу, рећи ћу ти брзо. Зашто си са свима осталима тако добар, а са мном тако жесток?
Слушалица ми је просто висила у руци. Одговорио сам:
– У праву си, опрости ми.
Хајде да вам кажем и разлог за то. Када сам био мали, он није са мном разговарао, а сада, када је отишао у пензију и у потпуности капитулирао, добио је жељу да стално прича. Због тога сам се ја мало наљутио и рекао му да он цео живот није обраћао пажњу на мене, а сада, када има 72 године, «ти хоћеш да ми причамо телефоном?».
Ипак, он је у праву да ја причам људима једно, а њему друго. Разумете? Прави духовни успех није представа за публику, већ показивање свог истинског лица. Постани онакав, какав треба да будеш, и таде ће и други то схватити без речи. Он ће се зближити са тобом и заволеће те.
Жена прича мужу да га воли и да нема другог, али то је неубедљиво. Када је то заиста тако, нема никакве потребе говорити о томе – из тебе се распростиру таласи истине, топлоте и љубави према другом човеку.
С руског Александар Ђокић
Архимандрит Андреј (Конанос)
25.4.2017.
извор: www.pravoslavie.ru
25. април 2017.
ЗАБРАНА ЋИРИЛИЦЕ
На данашњи дан, 1941. године, НДХ је законским актом који је потписао Анте Павелић забранила српску ћирилицу.
Још у Аустро-Угарској ћирилицу је прво забранила Марија Терезија.
У време Првог светског рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Гори и у Србији, од 1915. године од стране Аустро-Угарских власти. Хрвати су и пре тога у више наврата (1880, 1903.) забрањивали употребу ћирилице. Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода 1915. године и Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини.
У Југославији, после Другог светског рата, склопљен је Новосадски књижевни договор у коме је стајало да су „латиница и ћирилица равноправне”.
Само су Срби користили оба писма, док су Хрвати и Муслимани користили само латиницу.
Кад данас човек прође кроз београдске књижаре, прошета градом или крене рецимо смедеревским путем - биће му јасно ко је победио а ко изгубио у културном рату на овим просторима.
Ако је већ тако, нема ни разлога да се човек малтретира са сталним пребацивањем кодног распореда на ćirilicu.
24. април 2017.
Манастир Вазнесење, Томина недеља, 23.4.2017.
фото: ВЕЛИКИ ПЕТАК, ВАСКРС, ТОМИНА НЕДЕЉА
појање: Манастир Вазнесење, Васкршњи канон (песме 7-8), ВАСКРС, 16.4.2017.
ТОМИНА НЕДЕЉА
