31. август 2017.
ПАТРИЈАРХ КИРИЛ: ОДСУСТВО ДУХОВНОГ ВИДА ЈЕ КАТАСТРОФА
Курган, 29. август 2017. г.
„Одсуство духовног вида је катастрофа. За појединца, друштво и народ то је опасност огромних размера – подвукао је Свјатјејши Патријарх Кирил у свом обраћању на дан оданија празника Преображења Господња у катедралном храму светог Александра Невског у граду Кургану.
„Ко би могао да нам да тај вид? Нико осим Бога. Често када прилазимо старцу, човеку светог живота, на исповест, немамо представу каквим чулом он све осећа, на који начин разуме цео наш унутрашњи живот. Нама се чини да није ништа посебно рекао, а он, само бацивши поглед на човека, види, схвата и осећа“, – рекао је Патријарх.
„То се не сме назвати само интуиција, јер је виђење таквог човека у тесној спрези са његовим начином живота, вером и близином Божијом. Када узрастамо у вери, када нам се јавља навика молитве, када умемо да разговарамо са Богом, када Му поверавамо своје скривене мисли и осећања, када се пред Њим кајемо онако како се не можемо кајати ни пред духовником, када не осећамо препреку између нас и Бога — тада нам Господ открива тај унутрашњи, духовни вид, свакоме у мери његове вере и Божије близине.
„Тешко је достићи ону духовну прозорљивост коју поседују свети људи. Али чак и најпростији човек, који никако не претендује на светост, кроз своје духовно искуство способан је да се приближи Богу тако да му се отворе унутрашње, духовне очи. Како би много тога угледао са друге тачке гледишта, како би у себи изродио сталан, критички однос према оним информацијама које се у огромном обиму сваљују данас на човека; према оним речима које су некада привлачне, али не воде ка светлости, ни ка правди, нити ка срећном животу, већ ка духовној погибији. Духовни вид је поуздан путоказ ка томе да живимо потпуни живот, не упадајући у крајности, и не доводећи живот у опасност“, – закључио је предстојатељ Руске Цркве.
Са руског Ива Бендеља
30. 8. 2017.
извор: www.pravoslavie.ru
„Одсуство духовног вида је катастрофа. За појединца, друштво и народ то је опасност огромних размера – подвукао је Свјатјејши Патријарх Кирил у свом обраћању на дан оданија празника Преображења Господња у катедралном храму светог Александра Невског у граду Кургану.
„Ко би могао да нам да тај вид? Нико осим Бога. Често када прилазимо старцу, човеку светог живота, на исповест, немамо представу каквим чулом он све осећа, на који начин разуме цео наш унутрашњи живот. Нама се чини да није ништа посебно рекао, а он, само бацивши поглед на човека, види, схвата и осећа“, – рекао је Патријарх.
„То се не сме назвати само интуиција, јер је виђење таквог човека у тесној спрези са његовим начином живота, вером и близином Божијом. Када узрастамо у вери, када нам се јавља навика молитве, када умемо да разговарамо са Богом, када Му поверавамо своје скривене мисли и осећања, када се пред Њим кајемо онако како се не можемо кајати ни пред духовником, када не осећамо препреку између нас и Бога — тада нам Господ открива тај унутрашњи, духовни вид, свакоме у мери његове вере и Божије близине.
„Тешко је достићи ону духовну прозорљивост коју поседују свети људи. Али чак и најпростији човек, који никако не претендује на светост, кроз своје духовно искуство способан је да се приближи Богу тако да му се отворе унутрашње, духовне очи. Како би много тога угледао са друге тачке гледишта, како би у себи изродио сталан, критички однос према оним информацијама које се у огромном обиму сваљују данас на човека; према оним речима које су некада привлачне, али не воде ка светлости, ни ка правди, нити ка срећном животу, већ ка духовној погибији. Духовни вид је поуздан путоказ ка томе да живимо потпуни живот, не упадајући у крајности, и не доводећи живот у опасност“, – закључио је предстојатељ Руске Цркве.
Са руског Ива Бендеља
30. 8. 2017.
извор: www.pravoslavie.ru
30. август 2017.
МОНАХ АЛИПИЈЕ: НА ВАЛАМУ ИКОНОПИС ДОЖИВЉАВА ПРЕПОРОД
Након дуге паузе, настао је препород Валамске иконописачке радионице. Радионица у којој монах Алипије носи послушање, формирала је свој стил. Мајстори овог посла сматрају да је канонски. Стил који је усвојен још у старој Византији: са неким традицијама, канонима, без сувишних детаља. Мала просторија где настају иконе налази се на другом спрату Владимирског скита. Новинарка РИА Новости, Јулија Чичерина је имала среће да поразговара са иконописцем и открије танчине његовог заната.
—Оче Алипије, испричајте нам о свом послу. Колико људи је на послушању у овој радионици?
—Свега четворо људи. Није најважнија количина радника или димензија атељеа, већ то да је на Валаму почео препород технике иконописа, која је у најтежим данима по нашу земљу прекинула своје постојање. Радује нас садашњи препород.
У процесу рада користимо технологије које су се користиле још у 12. веку. Живопишемо темпером — природном бојом. Све радимо сами: рибамо пигменте, мешамо их са јајчаном емулзијом. Најважније својство емулзије — отпорна је на ватру. Векови су то проверили, што се не може рећи за савремене боје. Наравно, живописати правом темпером је јако тешко — само да би се рука навежбала, потребно је најмање четири године. Темпера је лазурна боја, и да би била интензивна, потребно је, у процесу сликања, наносити најмање пет слојева, а често и више. Даске за икону су најчешће од липе и бора.
Свака икона има свој карактер, историју и свој унутрашњи свет. Уметник се, уз помоћ свог доживљаја, труди да пренесе тај унутрашњи свет једне или друге иконе.
—Какав пут сте прешли до Валама?
—На Валаму сам свега годину дана. Када сам имао 22 године и иза себе имао уметничко образовање, решио сам да се посветим манастирском животу. Већ 30 година носим послужања за добро манастира. Више од 19 година сам провео у Пскову — прво је моја обитељ био Псковско-Печерски манастир. Затим сам се трудио у Мирожском манастиру. Ето, нисам од почетка почео да се бавим иконописом.
—Какве квалитете треба да поседује особа која жели да живопише ликове светитеља? Шта је у том послу најважније?
—Најважнија је молитва која прати човека у сваком послу, а посебно када се ради о писању икона. Једна од највећих тешкоћа састоји се у томе што се лик не преноси из природе, већ из срца. Он изгледа онако како га види душа иконописца. Уметник преноси на ту даску сву љубав и дивоту, накупљену у молитви. Зато пре него што приступимо послу, увек се молимо.
—Који иконописачки посао је био најтежи у Вашем животу?
—То је икона Мајке Божије „Свецарица“. Сада се та икона налази у олтару Свето-Преображенског храма, у параклису посвећеном Благовестима. На њено живописање је отишло седам година. Доста је велика: висина око 7 метара, ширина два. Наравно, такво дело је било тешко радити.
Једно од лакших сматрам дело под „прозором“ — икона која се налази у раму. Не бих погрешио ако бих рекао да је тешко фрескописати „небо“ — сводове храма. Не би сваки мајстор прихватио такав посао: доста је пипав, не дозвољава грешке и тежак је у физичком смислу. На пример, тренутно пишем „прозор“ — радим на икони свете Ксеније Петроградске. Та икона ће стајати у једном од храмова у Пскову.
—Да ли се на Вашим радовима одражава лепота Валама?
—Иконопис је мистика. Све што се током рада налази око уметника, даје одсјај у његовој уметности. И природа светог острва свакако је присутна у ликовима и расположењу, које се преноси на призоре светитеља. Узгред речено, јако ми се допада јапанска графика: флека, силуета и линија — сви ти детаљи врло су блиски иконопису.
—Свака Ваша икона има свој карактер. Да ли могу бити понављања?
—Икона се не може поновити, то није калуп. Испред себе видите два лика Ксеније Петроградске (показује на своје радове. — прим.аут.). Ако бисте се загледали: лик је исти, али ипак се разликују. Овде много фактора игра улогу: колорит, расположење, душевни пориви, бриге, или напротив, радост у срцу, сунце — бездан осећања. Пробудио се, појурио у радионицу како би уловио и пренео та осећања.
—Можете ли поделити свој живот на пре и после монашења?
—1990. године сам завршио Симферопољску уметничку школу, и решио да одем у манастир. Тада сам често пребивао у „неразмишљању“, то јест без неких мисли — без кретања напред, сазнајући и созерцавајући нешто ново... Као да се живот зауставио, а ја стајао заједно са њим.
То има своје минусе, али и плусеве. Некада ми то стање помаже: стојиш „унутар себе“, без свакојаких мисли, живопишеш дело, а твојом руком неко руководи. То је блажено стање. Искључиш се, а онда видиш резултат и радује те сваки покрет.
Доспео сам у манастир. Могу рећи да су мом формирању као иконописца помогле молитве стараца — протојереја Николаја Гурјанова и сабрата Псково-Печерског манастира, архимандрита Јована (Крестјанкина). Приликом сусрета са њима, замолио сам за молитве.
—Који је по Вама најважнији циљ иконе?
—У иконопису је најважнија чистота срца. Икона представља помоћ у постизању главног циља — љубави, доброте и срдачности. Икона је уметност над уметностима, то је више од стваралаштва. Током писања иконе, непрестано се молимо.
Монашки посао је пренети унутрашњу чистоту срца. Њу човек треба да спозна у себи — тамо постоји бездан, у ком ћеш пронаћи одговоре на сва питања. Колико човек очисти своје срце, толико ће икона бити чудотворнија.
Разговарала Јулија Чичерина
Са руског Ива Бендеља
РИА Новости
извор: www.pravoslavie.ru
26.8. 2017.
—Свега четворо људи. Није најважнија количина радника или димензија атељеа, већ то да је на Валаму почео препород технике иконописа, која је у најтежим данима по нашу земљу прекинула своје постојање. Радује нас садашњи препород.
У процесу рада користимо технологије које су се користиле још у 12. веку. Живопишемо темпером — природном бојом. Све радимо сами: рибамо пигменте, мешамо их са јајчаном емулзијом. Најважније својство емулзије — отпорна је на ватру. Векови су то проверили, што се не може рећи за савремене боје. Наравно, живописати правом темпером је јако тешко — само да би се рука навежбала, потребно је најмање четири године. Темпера је лазурна боја, и да би била интензивна, потребно је, у процесу сликања, наносити најмање пет слојева, а често и више. Даске за икону су најчешће од липе и бора.
Свака икона има свој карактер, историју и свој унутрашњи свет. Уметник се, уз помоћ свог доживљаја, труди да пренесе тај унутрашњи свет једне или друге иконе.
—Какав пут сте прешли до Валама?
—На Валаму сам свега годину дана. Када сам имао 22 године и иза себе имао уметничко образовање, решио сам да се посветим манастирском животу. Већ 30 година носим послужања за добро манастира. Више од 19 година сам провео у Пскову — прво је моја обитељ био Псковско-Печерски манастир. Затим сам се трудио у Мирожском манастиру. Ето, нисам од почетка почео да се бавим иконописом.
—Какве квалитете треба да поседује особа која жели да живопише ликове светитеља? Шта је у том послу најважније?
—Најважнија је молитва која прати човека у сваком послу, а посебно када се ради о писању икона. Једна од највећих тешкоћа састоји се у томе што се лик не преноси из природе, већ из срца. Он изгледа онако како га види душа иконописца. Уметник преноси на ту даску сву љубав и дивоту, накупљену у молитви. Зато пре него што приступимо послу, увек се молимо.
—Који иконописачки посао је био најтежи у Вашем животу?
—То је икона Мајке Божије „Свецарица“. Сада се та икона налази у олтару Свето-Преображенског храма, у параклису посвећеном Благовестима. На њено живописање је отишло седам година. Доста је велика: висина око 7 метара, ширина два. Наравно, такво дело је било тешко радити.
Једно од лакших сматрам дело под „прозором“ — икона која се налази у раму. Не бих погрешио ако бих рекао да је тешко фрескописати „небо“ — сводове храма. Не би сваки мајстор прихватио такав посао: доста је пипав, не дозвољава грешке и тежак је у физичком смислу. На пример, тренутно пишем „прозор“ — радим на икони свете Ксеније Петроградске. Та икона ће стајати у једном од храмова у Пскову.
—Да ли се на Вашим радовима одражава лепота Валама?
—Иконопис је мистика. Све што се током рада налази око уметника, даје одсјај у његовој уметности. И природа светог острва свакако је присутна у ликовима и расположењу, које се преноси на призоре светитеља. Узгред речено, јако ми се допада јапанска графика: флека, силуета и линија — сви ти детаљи врло су блиски иконопису.
—Свака Ваша икона има свој карактер. Да ли могу бити понављања?
—Икона се не може поновити, то није калуп. Испред себе видите два лика Ксеније Петроградске (показује на своје радове. — прим.аут.). Ако бисте се загледали: лик је исти, али ипак се разликују. Овде много фактора игра улогу: колорит, расположење, душевни пориви, бриге, или напротив, радост у срцу, сунце — бездан осећања. Пробудио се, појурио у радионицу како би уловио и пренео та осећања.
—Можете ли поделити свој живот на пре и после монашења?
—1990. године сам завршио Симферопољску уметничку школу, и решио да одем у манастир. Тада сам често пребивао у „неразмишљању“, то јест без неких мисли — без кретања напред, сазнајући и созерцавајући нешто ново... Као да се живот зауставио, а ја стајао заједно са њим.
То има своје минусе, али и плусеве. Некада ми то стање помаже: стојиш „унутар себе“, без свакојаких мисли, живопишеш дело, а твојом руком неко руководи. То је блажено стање. Искључиш се, а онда видиш резултат и радује те сваки покрет.
Доспео сам у манастир. Могу рећи да су мом формирању као иконописца помогле молитве стараца — протојереја Николаја Гурјанова и сабрата Псково-Печерског манастира, архимандрита Јована (Крестјанкина). Приликом сусрета са њима, замолио сам за молитве.
—Који је по Вама најважнији циљ иконе?
—У иконопису је најважнија чистота срца. Икона представља помоћ у постизању главног циља — љубави, доброте и срдачности. Икона је уметност над уметностима, то је више од стваралаштва. Током писања иконе, непрестано се молимо.
Монашки посао је пренети унутрашњу чистоту срца. Њу човек треба да спозна у себи — тамо постоји бездан, у ком ћеш пронаћи одговоре на сва питања. Колико човек очисти своје срце, толико ће икона бити чудотворнија.
Разговарала Јулија Чичерина
Са руског Ива Бендеља
РИА Новости
извор: www.pravoslavie.ru
26.8. 2017.
29. август 2017.
ПРОФЕСОР
Има старих професора који су отишли у пензију, али не могу да живе без школе. Често управо они држе наставу у групама целодневног боравка или за пола плате раде нешто друго. У једној средњој школи у главном граду, кад је недавно било толико хладно да се нису само деца, већ и професори масовно поразбољевали, у старијим разредима на замени је био бивши професор математике. Пре седам година је дао отказ у школи због здравственог стања, али је по навици волео да долази у њу за време часова. Понекад би замолио наставнике да поседи на часу, посебно на математици (био је математичар), понекад је просто лаганим кораком шетао ходницима.
Кад је би се појавила опасност да настава буде обустављена због недостатка професора директорка му је као старом пријатељу понудила да дође неколико пута на замену у старијим разредима. Радо је пристао и ове замене које су трајале само недељу дана неочекивано су утицале на наставу.
Кад је би се појавила опасност да настава буде обустављена због недостатка професора директорка му је као старом пријатељу понудила да дође неколико пута на замену у старијим разредима. Радо је пристао и ове замене које су трајале само недељу дана неочекивано су утицале на наставу.
28. август 2017.
ТАЈНА ПОВЕЗАНОСТИ
Човека одређује свест о сопственој огранчености. Човек је смртно и недовршено, непотпуно биће.
„Ниједан човек није острво“... „Човек је друштвено биће“... свима је ово познато толико да нам звучи банално. Гурамо у страну и заборављамо а да нисмо у потпуности схватили важност тих једноставних исказа.
Међу најјаче човекове потребе спадају потреба за надилажењем самог себе и потреба за повезаношћу са другим бићима.
Од партнерске љубави, преко љубави родитеља према деци, породичне љубави, пријатељске љубави, љубави према свом народу, до љубави на основу центара повезивања, љубави и уметника и његове публике, вође и његовог народа... Нису сви подједнако гладни повезаности, љубави. Некоме је довољно мало, некоме потребно много. Неко има малу породицу неко велику. Неко има једно дете, неко десеторо, па још и пса и мачку. Људи без породице или са малим породицама, ако не успевају да остваре довољну повезаност са другим људима, захваљујући могућности усађеној у старе делове мозга сисара, психолошку повезаност могу да остваре и са кућним љубимцима.
Уклопљеност, смисао личног постојања за целину али и само елементарна повезаност - за људе су велика вредност.
На дуже време, потреба за повезаношћу већа је од потребе за храном.
За људе који су кажњени одузимањем слободе, изолацијом, постоји још већа казна – потпуна изолација, самица.
Пошто је потреба за повезаношћу темељна, а бића са којима се повезујемо су смртна или просто слободна да прекину ту повезаност ( о чему сведочи огроман материјал о љубави и љубавним проблемима у најразличитијим медијима), најважнија је наша повезаност са бесмртним и свудприсутним Богом. Бог је заправо повезаност свега, свеприсутна Љубав.
Повезаност са Богом надилази сва ограничења, па и смрт. Повезаност са Богом повезује човека са свим људима и целим светом.
Неки људи су свесни тога, неки по цену сопствене патње не желе да буду свесни тога.
Има људи који су у стању да дају живот због љубави, али просто не желе да своју љубав препознају као Божије присуство.
С друге стране, има људи који добровољном самоизолацијом изазивају поштовање и чуђење. То су људи који су се посветили тражењу повезаности са Богом пре свега и свих. Кад у некој мери остваре директно ту повезаност, убрзано порасте и њихова повезаност са свим људима. Такве људе препознајемо као свете, високо повезане. Свете комуникаторе. Људе пуне Божије љубави.
Чак и они људи које не доживљавамо на први поглед као свете који имају дар повезивања, комуникације, умеју да испуне срца људи радошћу. А радост у сусрету са светим „комуникаторима“ је огромна.
Без обзира на збуњујуће површне индивидуалистичке приче, људи знају шта им је најважније.
Повезаност. Љубав. Бог.
Увређени и повређени, људи су склони да се наљуте на Бога дотле да га и не признају. Ако и признају некаквог апстрактног и удаљеног Бога далеко од људи, увређени на његове представнике - не признају Цркву.
А Црква им омогућава управо оно што им је најважније. Црква је сама по себи повезаност у Богу, а осим тога и учи људе повезивању које им је животно потребно. Црква омогућава и оно „здравом разуму“ немогуће – повезаност у Богу и преко границе смрти.
Због тога се толики значај даје светом чину повезивања у Богу, са Богом – Светој Литургији.
Црква је најважнија повезаност.
На Успење Пресвете Богородице Црква је пројавила и пројављује себе као повезаност. Кад је Марији исти онај Божји Гласник који јој је најавио зачеће Духом Светим и рођење сина - Богочовека, рекао да јој се приближава одлазак са овог света она је окупила сву родбину и све Јерусалимске хришћане.
Растанак, кидање повезаности, је увек болан. Смрт блиске особе изазива тугу, осећај умањења постигнутог и достигнутог, отимање дела љубави.
Јерусалимска црква тугује због најављеног Богородичиног одласка. Она теши крвну и црквену родбину тако што им обећава да их неће оставити, већ да ће само бити још јача њихова веза с Богом.
Богородица је мирна, радосна због завршетка свог овоземаљског труда. Али нешто јој недостаје. Пред растанак који ће се продужити у нову врсту повезаности недостају јој Христови ученици.
Апостоли су у својој мисији раштркани на разним странама. И онда – „по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Јеванђеља и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и спустише пред врата куће у којој је живела Мати Божја“.
Црква се показала као потпуна, изнад времена и простора!
Својим рационализмом ограничени покушавамо да разумемо начин на који су се апостоли у истом тренутку појавили у Јерусалиму. Гледамо необична небеска пловила на фрескама са анђелима као пилотима и апостолима као путницима. Преводимо на нама разумљив језик или просто смештамо призор у фантастичне житијске украсе. Бавимо се чудом а заборављамо шта нам чудо саопштава.
А саопштава нам чињеницу повезаности која не зна за границе и удаљеност.
То је оно што налазимо у Цркви. На овој празничној, али и на свакој Светој Литургији.
Зашто кажемо „успење“, а не смрт? Не због црквене доличности или сентиментализма којим се млако боримо против страве растанка, кидања повезаности. Већ због опстанка повезаности у којима је растанак само склапање очију пред остваривање у Богу повезаности заувек.
Наравно – ако то изаберемо.
Ако не изаберемо таму и јад неповезаности.
А повезаност у Богу нам је свима могућа, без обзира да ли смо међу пријатељима, у браку, ван брака, са децом, без деце, на пустом острву...
Пресвета Богородица је она која нас најчвршће повезује са Богом, али и она која нас повезује једне с другима. Мајка Богочовека, мајка свих нас усиновљених, Богом усвојених у Христу. Због тога јој се молимо.
Срећан нам празник Успења Пресвете Богородице.
ђакон Ненад Илић
„Ниједан човек није острво“... „Човек је друштвено биће“... свима је ово познато толико да нам звучи банално. Гурамо у страну и заборављамо а да нисмо у потпуности схватили важност тих једноставних исказа.
Међу најјаче човекове потребе спадају потреба за надилажењем самог себе и потреба за повезаношћу са другим бићима.
Од партнерске љубави, преко љубави родитеља према деци, породичне љубави, пријатељске љубави, љубави према свом народу, до љубави на основу центара повезивања, љубави и уметника и његове публике, вође и његовог народа... Нису сви подједнако гладни повезаности, љубави. Некоме је довољно мало, некоме потребно много. Неко има малу породицу неко велику. Неко има једно дете, неко десеторо, па још и пса и мачку. Људи без породице или са малим породицама, ако не успевају да остваре довољну повезаност са другим људима, захваљујући могућности усађеној у старе делове мозга сисара, психолошку повезаност могу да остваре и са кућним љубимцима.
Уклопљеност, смисао личног постојања за целину али и само елементарна повезаност - за људе су велика вредност.
На дуже време, потреба за повезаношћу већа је од потребе за храном.
За људе који су кажњени одузимањем слободе, изолацијом, постоји још већа казна – потпуна изолација, самица.
Пошто је потреба за повезаношћу темељна, а бића са којима се повезујемо су смртна или просто слободна да прекину ту повезаност ( о чему сведочи огроман материјал о љубави и љубавним проблемима у најразличитијим медијима), најважнија је наша повезаност са бесмртним и свудприсутним Богом. Бог је заправо повезаност свега, свеприсутна Љубав.
Повезаност са Богом надилази сва ограничења, па и смрт. Повезаност са Богом повезује човека са свим људима и целим светом.
Неки људи су свесни тога, неки по цену сопствене патње не желе да буду свесни тога.
Има људи који су у стању да дају живот због љубави, али просто не желе да своју љубав препознају као Божије присуство.
С друге стране, има људи који добровољном самоизолацијом изазивају поштовање и чуђење. То су људи који су се посветили тражењу повезаности са Богом пре свега и свих. Кад у некој мери остваре директно ту повезаност, убрзано порасте и њихова повезаност са свим људима. Такве људе препознајемо као свете, високо повезане. Свете комуникаторе. Људе пуне Божије љубави.
Чак и они људи које не доживљавамо на први поглед као свете који имају дар повезивања, комуникације, умеју да испуне срца људи радошћу. А радост у сусрету са светим „комуникаторима“ је огромна.
Без обзира на збуњујуће површне индивидуалистичке приче, људи знају шта им је најважније.
Повезаност. Љубав. Бог.
Увређени и повређени, људи су склони да се наљуте на Бога дотле да га и не признају. Ако и признају некаквог апстрактног и удаљеног Бога далеко од људи, увређени на његове представнике - не признају Цркву.
А Црква им омогућава управо оно што им је најважније. Црква је сама по себи повезаност у Богу, а осим тога и учи људе повезивању које им је животно потребно. Црква омогућава и оно „здравом разуму“ немогуће – повезаност у Богу и преко границе смрти.
Због тога се толики значај даје светом чину повезивања у Богу, са Богом – Светој Литургији.
Црква је најважнија повезаност.
На Успење Пресвете Богородице Црква је пројавила и пројављује себе као повезаност. Кад је Марији исти онај Божји Гласник који јој је најавио зачеће Духом Светим и рођење сина - Богочовека, рекао да јој се приближава одлазак са овог света она је окупила сву родбину и све Јерусалимске хришћане.
Растанак, кидање повезаности, је увек болан. Смрт блиске особе изазива тугу, осећај умањења постигнутог и достигнутог, отимање дела љубави.
Јерусалимска црква тугује због најављеног Богородичиног одласка. Она теши крвну и црквену родбину тако што им обећава да их неће оставити, већ да ће само бити још јача њихова веза с Богом.
Богородица је мирна, радосна због завршетка свог овоземаљског труда. Али нешто јој недостаје. Пред растанак који ће се продужити у нову врсту повезаности недостају јој Христови ученици.
Апостоли су у својој мисији раштркани на разним странама. И онда – „по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Јеванђеља и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и спустише пред врата куће у којој је живела Мати Божја“.
Црква се показала као потпуна, изнад времена и простора!
Својим рационализмом ограничени покушавамо да разумемо начин на који су се апостоли у истом тренутку појавили у Јерусалиму. Гледамо необична небеска пловила на фрескама са анђелима као пилотима и апостолима као путницима. Преводимо на нама разумљив језик или просто смештамо призор у фантастичне житијске украсе. Бавимо се чудом а заборављамо шта нам чудо саопштава.
А саопштава нам чињеницу повезаности која не зна за границе и удаљеност.
То је оно што налазимо у Цркви. На овој празничној, али и на свакој Светој Литургији.
Зашто кажемо „успење“, а не смрт? Не због црквене доличности или сентиментализма којим се млако боримо против страве растанка, кидања повезаности. Већ због опстанка повезаности у којима је растанак само склапање очију пред остваривање у Богу повезаности заувек.
Наравно – ако то изаберемо.
Ако не изаберемо таму и јад неповезаности.
А повезаност у Богу нам је свима могућа, без обзира да ли смо међу пријатељима, у браку, ван брака, са децом, без деце, на пустом острву...
Пресвета Богородица је она која нас најчвршће повезује са Богом, али и она која нас повезује једне с другима. Мајка Богочовека, мајка свих нас усиновљених, Богом усвојених у Христу. Због тога јој се молимо.
Срећан нам празник Успења Пресвете Богородице.
ђакон Ненад Илић
Свети Јован Шангајски о Пресветој Богородици
Нема ума или речи да изрази Њену величину. Оне која се родила у грешном роду људском, а постала је часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Гледајући благодат Светих тајни Божјих које су се показале испуњавајући Дјеву, радујем се и не знам како да их разумем необичне и тајне, како се Изабрана откри изнад свих саздања, видљивих и духовних. Због тога, желећи да похвалим Њу, ја се ужасавам и умом и речју. Ипак се усуђујем да проповедам и величам Њу: Она је станиште небеског. Сваки језик је у недоумици како да похвали Тебе, по заслузи; сваки надсветски дух пада у безумље, када жели да ти пева песму хвале, Богородице. Али као добро према своме делу прими Веру нашу. Ти знаш нашу љубав, надахнуту Богом, јер Тебе заступницу хришћана величамо (ирмос 9. песме на Богојављење).
Свети Јован Шангајски
извор: eparhija-zicka.rs
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Јежевици
У дванаесту недељу по Педесетници, уочи празника Успења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Владика жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Николаја у Јежевици код Чачка.
Његовом Преосвештенству саслуживали су: Архимандрит Тимотеј (игуман манастира Вазнесење), јереј Марко Мирковић (старешина чачанске Саборне цркве), јереј Богољуб Симеуновић (парох горичански), јереј Богдан Митровић (парох јежевачки) и протођакон Александар Грујовић.
Богослужењу су присуствовали монаси и монахиње из манастира Благовештења, Свете Тројице и Стјеника, свештеници и многобројни верни народ.
У надахнутој беседи, између осталог, Владика је истакао:
„Господ Бог, знајући да је спасење човека могло једино кроз Богочовека да буде, није спасење одредио неким законом или речима. Онај који поверује и крсти се биће спасен само кроз Господа; Царства Небескога нема осим онога које је Господ Бог припремио роду људском.
Сутра ће Црква прославити велики празник, када је нашој Пресветој Богородици, која је Господа родила, дошло време да се престави у Господу. Смрт није могла да држи Њу у гробу, него ју је Господ Бог узео себи. То вечно Царство је оно што је Господ Бог обећао свима који истински верују, који држе заповести Господње“.
У даљој беседи, објашњавајући данашње јеванђелско читање, Владика је назначио да су овоземаљске вредности и богатство пролазни. То не значи да нам материјално није потребно, већ да оно треба да буде у служби духовних вредности.
На крају Литургије, Владика је прочитао молитву за успешан почетак школске године, а затим је сабрање настављено у манастирској трпезарији.
Монахиња Јована
извор: eparhija-zicka.rs
Његовом Преосвештенству саслуживали су: Архимандрит Тимотеј (игуман манастира Вазнесење), јереј Марко Мирковић (старешина чачанске Саборне цркве), јереј Богољуб Симеуновић (парох горичански), јереј Богдан Митровић (парох јежевачки) и протођакон Александар Грујовић.
Богослужењу су присуствовали монаси и монахиње из манастира Благовештења, Свете Тројице и Стјеника, свештеници и многобројни верни народ.
У надахнутој беседи, између осталог, Владика је истакао:
„Господ Бог, знајући да је спасење човека могло једино кроз Богочовека да буде, није спасење одредио неким законом или речима. Онај који поверује и крсти се биће спасен само кроз Господа; Царства Небескога нема осим онога које је Господ Бог припремио роду људском.
Сутра ће Црква прославити велики празник, када је нашој Пресветој Богородици, која је Господа родила, дошло време да се престави у Господу. Смрт није могла да држи Њу у гробу, него ју је Господ Бог узео себи. То вечно Царство је оно што је Господ Бог обећао свима који истински верују, који држе заповести Господње“.
У даљој беседи, објашњавајући данашње јеванђелско читање, Владика је назначио да су овоземаљске вредности и богатство пролазни. То не значи да нам материјално није потребно, већ да оно треба да буде у служби духовних вредности.
На крају Литургије, Владика је прочитао молитву за успешан почетак школске године, а затим је сабрање настављено у манастирској трпезарији.
Монахиња Јована
извор: eparhija-zicka.rs
26. август 2017.
БАЈКА И ДВОЈА ВРАТА
Био једном један свештеник. Дошавши у место
свога службовања одмах се активирао на свим пољима која су му се отварала, било
да је то проповед, учење, зидање, организација, поука. Многи су одмах
препознали у њему истинског пастира који своје речи делом сведочи и из тог
разлога био је кадар да окупи многе око Христа и многе са животних странпутица
усмери на пут Божји. Тај велики трудбеник није пропуштао прилику да Христа
открије људима било преко већ поменуте проповеди у цркви, било преко медија,
било разговорима о вери који су сваке седмице одржавани при цркви, било путем
личног сведочења, било кроз часове веронауке који су се редовно преко викенда
одвијали у различитим терминима због велике заинтересованости и разноврсног
узраста деце. Заједница којој је припадао развијала се у многим сегментима и
није се проналазила у њој толико опасна завист услед очигледне доминације, већ
радост што је заједница од Бога на дар добила таквог прегаоца који би када би
му се понудило нпр. Да бира између породице и Цркве без дилеме изабрао Цркву.
Није лагао – има доказа.
 |
| Манастир Вазнесење |
Стихови Моша Одаловића
стихове говори Небојша Дугалић
ГРЛИЦА ГРЧЕ
Молим ти се, Стефане Првовенчани,
оном који руши гнездо-
шапни само: п р е с т а н и !
Нађи негде ону њиву
зрнарицу,
и на њиви добро зрно
за грлицу.
Нађи перја и паперја,
добри Јездо,
за грлицу под небеса
склопи гнездо!
Одувек је с нама била,
а нема је...
Здували је луди ветри
и промаје.
Око Цркве грленија
грлом плела
ону песму бодрилицу
за сва села.
А сањам је, Јездимире,
пун луг ми је.
Док је има, ето мени
ЛИТУРГИЈЕ!
ЖИЧА-ПЧЕЛИНО ЧЕДО, Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево и Манастир Жича, 2009.
25. август 2017.
ДИПЛОМСКИ ИСПИТИ ШКОЛЕ ЦРКВЕНОГ ПОЈАЊА "СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН"
2017.
2014.
 |
| РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ Каћ |
КАДА БИСМО БИЛИ БОЖИЈИ...
Не смемо заборавити да укус Бога у нашим устима и у нашој души треба да се мења са проласком времена. Наравно да Бог у Кога верујемо остаје исти такав какав је и био, али било би добро када би се начин на који верујемо, мењао кроз време. Свети Порфирије говори да му се Бог чинио као врло строг, док је био млад: «Схватао сам Бога као веома строгог, зато што сам мислио да је Бог такав. Када су ми људи долазили да нешто исповеде, отварао сам Крмчију, почињао да рачунам дане, месеце, године и на крају предочавао збир: „Ти ћеш се причестити кроз толико и толико година, а ти – после толико и толико“, – и тако даље.»
24. август 2017.
НОВО ИЗДАЊЕ МАНАСТИРА ЖИЧЕ У ШТАМПИ – СТАРОЗАВЕТНЕ ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ
СВЕТИЊЕ НА КИМ БЕЗ ЗАШТИТЕ И ВЕРНИКА
Од двадесет манастира колико их има у Епархији рашко-призренској, њих шеснаест је на Космету... и у њима борави око стотину монаха и монахиња. Најбројнији су Високи Дечани са 20 монаха, као и Пећка патријаршија у којој борави двадесетак монахиња, потом манастир Грачаница, женски манастир са шеснаест монахиња и привремено седиште Епархије рашко-призренске, који се налази на централном Космету.
У манастиру Драганац, једином живом манастиру у Косовском Поморављу који последњих година доживљава велику обнову, налазе се шесторица монаха и четворица искушеника, док су два монашења обављена недавно на празник Светих архангела. У манастирима Будисавци и Гориоч, женским манастирима у општинама Клина и Исток у Метохији, служи по пет-шест монахиња, док у Зочишту, надомак истоименог села у општини Ораховац, борави четворица монаха.
Свете архангеле код Призрена "чувају" три монаха, док је у Бањској поред игумана оца Данила присутан и један искушеник... И сви они, углавном су препуштени себи самима, без адекватне заштите, али и толико жељених верника.
Узурпација
Готово свим светињама на Космету, поготово оним у метохијским срединама узурпирана је имовина. Најдрастичнији пример кршења власништва односно имовине СПЦ на Космету у последње време, поред узурпације имања Високих Дечана, јесте и заузимање једне од зграда конака Цркве Светог Николе у Приштини чије је просторије запосела косовска Агенција за корупцију.
Монахе у Зочишту каменују
Иако су обновили већи део конака запаљених током 1999. године и манастирски комплекс, монаси у манастиру Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту, покрај истоименог села у општини Ораховац, често су на мети напада Албанаца који их каменују када изводе радове чак и унутар манастирског круга.
Манастир у којем почива део моштију Светих врача, посећују углавном верници из околних српских енклава Ораховца и Велике Хоче, о празницима долазе и верници из других крајева Космета, али и из централне Србије.
Монаси из Високих Дечана
Претња су и џихадисти
- Манастир Високи Дечани је светиња из 14. века са највећом галеријом средњовековних фресака и архитектуром из тог периода, а поседујемо и документа од самог оснивања светиње и манастирску ризницу - објашњавају нам монаси, истичући да је слобода кретања до ове светиње знатно побољшана и да верници долазе из свих крајева централне Србије, Ниша, Београда, Новог Сада...
Ипак, иако не желе да говоре о сопственој безбедности, монаси указују на бројне нападе и покушај гранатирања манастира, потом покушај напада џихадиста које су испред самог улаза у светињу зауставили припадници италијанског Кфора.
- Највећи проблем са којим смо тренутно суочени јесте покушај повратка узурпиране имовине коју општинске власти не желе да нам врате нити им пада на памет да је упишу у катастар. Реч је о 23 ара имања надомак светиње, које нам је Уставни суд повратио.
Епархија Рашко-Призренска
Буктиња у часу може да плане
- Иако је суштински проблем светиња на Космету односно монаштва и свештенства у њима, баш као и нашег народа, безбедност, тај осећај и делимичне сигурности разликује се у зависности од средина. Јер, није рецимо исто боравити у Грачаници у српском окружењу или на северу Космета, или у Призрену где је ипак свест о мултиетничности на вишем нивоу, као боравити рецимо у Пећи, Ђаковици или Дечанима, или пак манастиру Девич у тоталној изолацији, где за монаштво никада није било безбедно - говоре нам у Епархији рашко-призренској, напомињући да иако је тренутно безбедносна ситуација прилично стабилна, она увек може изненада да ескалира, као што се то догодило током мартовског погрома 2004. године.
Мати Анастасија, игуманија Девича
Страхујемо од наших "чувара"
Није лако ни монахињама Девича, које у овој светињи у којој почивају мошти Јоаникија Девичког, усред Дреничке шуме, одолевају у изолацији.
- Немамо поверења у припаднике косовске полиције који су нас до јуче можда нападали, а сада нас наводно чувају. Сваки излазак из манастира нам је ризичан, као и боравак у овој светињи, али нам је најтеже што нам ретко долазе верници. Из страха од небезбедног пута кроз Србицу долазе углавном у групама и то само о већим празницима - испричала нам је мати Анастасија, игуманија ове светиње у Србици, где у пречнику од педесетак километара нема настањених Срба.
Осим узурпиране имовине, па чак и извора са водом надомак светиње, Албанци годинама бесправно секу манастирску шуму, а шумокрадице то често чине и у делу надомак самог манастира. А упркос наводној заштити косовске полиције, лопови су пре неколико година успели да покраду део инвентара из црквене продавнице.
Мати Харитина, старешина Пећке Патријаршије
Тешко до имања, воде ни за лек
На Унесковој листи светске културне баштине налази се и Пећка патријаршија, манастир који датира из 13. и почетка 14. века, а у којем почивају мошти 14 српских патријараха. У једној од три цркве налази се и чудотворна икона Богородице Пећке, која, како истичу монахиње, има чудотворно, лековито дејство, баш као и столетни дуд на улазу у цркву који одолева зубу времена.
- Осим немогућности да обрађујемо своје имање укључујући и оно надомак светиње, тренутно током ових летњих месеци највећи проблем нам представљају учестале рестрикције воде које локалне власти примењују само када је у питању наша светиња. То нам је тренутно највећи проблем јер нас посећују верници из свих крајева Србије и региона, Црне Горе, али и из иностранства - понавља мати Харитина, старешина Пећке патријаршије коју последњих неколико година обезбеђује косовска полиција са пунктом на прилазу светињи.
Напади
Изузев Високих Дечана и Пећке патријаршије, односно манастира Драганац у Косовском Поморављу, као и светиња на северу Космета, сви српски православни манастири претрпели су нападе током 1999. и у мартовском погрому 2004. године, попут Светих архангела, Богородице Љевишке, Зочишта, Девича и других, док су порушене и уништене цркве у овом периоду далеко бројније. Према подацима СПЦ, од 1999. године је уништено или оштећено око 130 православних храмова.
Отац Петар, манастир Високи Дечани
Ослонац малобројним Србима
- Осим живих манастира, у готово свим градовима чак и тамо где нема Срба, по налогу владике Теодосија, нашег епископа, оживеле су цркве и у њима бораве углавном млади свештеници са породицама. Тако, засада, имамо по двојицу свештеника у Цркви Светог Ђорђа у Призрену, Цркви Светог Николе у Приштини, као и у Пећи, док млади свештеници са породицама службују у црквама у Истоку, Урошевцу, Вучитрну... И у тим градовима представљају једине настањене Србе али и ослонац свима онима који долазе да посете своју имовину, када долазе на гробља својих предака, али и онима који размишљају о повратку - говори нам отац Петар из Високих Дечана, светиње која се налази на листи Унеска и јединој коју још увек обезбеђују припадници Кфора.
Светиња као лечилиште
Високе Дечане годинама походе они који имају проблема са видом. По причи монаха, али и сведочењу многобројних верника, дешавало се да деца на лицу места проговоре или прогледају.
Ипак, упркос свему, и даље су на мети напада Албанаца који их, иако готово свака светиња поседује документа и доказе о свом настанку и изградњи, и даље својатају и покушавају да их прикажу као своје културно благо.
Драгана Зечевић
извор: www.pravoslavie.ru
У манастиру Драганац, једином живом манастиру у Косовском Поморављу који последњих година доживљава велику обнову, налазе се шесторица монаха и четворица искушеника, док су два монашења обављена недавно на празник Светих архангела. У манастирима Будисавци и Гориоч, женским манастирима у општинама Клина и Исток у Метохији, служи по пет-шест монахиња, док у Зочишту, надомак истоименог села у општини Ораховац, борави четворица монаха.
Свете архангеле код Призрена "чувају" три монаха, док је у Бањској поред игумана оца Данила присутан и један искушеник... И сви они, углавном су препуштени себи самима, без адекватне заштите, али и толико жељених верника.
Узурпација
Готово свим светињама на Космету, поготово оним у метохијским срединама узурпирана је имовина. Најдрастичнији пример кршења власништва односно имовине СПЦ на Космету у последње време, поред узурпације имања Високих Дечана, јесте и заузимање једне од зграда конака Цркве Светог Николе у Приштини чије је просторије запосела косовска Агенција за корупцију.
Монахе у Зочишту каменују
Иако су обновили већи део конака запаљених током 1999. године и манастирски комплекс, монаси у манастиру Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту, покрај истоименог села у општини Ораховац, често су на мети напада Албанаца који их каменују када изводе радове чак и унутар манастирског круга.
Манастир у којем почива део моштију Светих врача, посећују углавном верници из околних српских енклава Ораховца и Велике Хоче, о празницима долазе и верници из других крајева Космета, али и из централне Србије.
Монаси из Високих Дечана
Претња су и џихадисти
- Манастир Високи Дечани је светиња из 14. века са највећом галеријом средњовековних фресака и архитектуром из тог периода, а поседујемо и документа од самог оснивања светиње и манастирску ризницу - објашњавају нам монаси, истичући да је слобода кретања до ове светиње знатно побољшана и да верници долазе из свих крајева централне Србије, Ниша, Београда, Новог Сада...
Ипак, иако не желе да говоре о сопственој безбедности, монаси указују на бројне нападе и покушај гранатирања манастира, потом покушај напада џихадиста које су испред самог улаза у светињу зауставили припадници италијанског Кфора.
- Највећи проблем са којим смо тренутно суочени јесте покушај повратка узурпиране имовине коју општинске власти не желе да нам врате нити им пада на памет да је упишу у катастар. Реч је о 23 ара имања надомак светиње, које нам је Уставни суд повратио.
Епархија Рашко-Призренска
Буктиња у часу може да плане
- Иако је суштински проблем светиња на Космету односно монаштва и свештенства у њима, баш као и нашег народа, безбедност, тај осећај и делимичне сигурности разликује се у зависности од средина. Јер, није рецимо исто боравити у Грачаници у српском окружењу или на северу Космета, или у Призрену где је ипак свест о мултиетничности на вишем нивоу, као боравити рецимо у Пећи, Ђаковици или Дечанима, или пак манастиру Девич у тоталној изолацији, где за монаштво никада није било безбедно - говоре нам у Епархији рашко-призренској, напомињући да иако је тренутно безбедносна ситуација прилично стабилна, она увек може изненада да ескалира, као што се то догодило током мартовског погрома 2004. године.
Мати Анастасија, игуманија Девича
Страхујемо од наших "чувара"
Није лако ни монахињама Девича, које у овој светињи у којој почивају мошти Јоаникија Девичког, усред Дреничке шуме, одолевају у изолацији.
- Немамо поверења у припаднике косовске полиције који су нас до јуче можда нападали, а сада нас наводно чувају. Сваки излазак из манастира нам је ризичан, као и боравак у овој светињи, али нам је најтеже што нам ретко долазе верници. Из страха од небезбедног пута кроз Србицу долазе углавном у групама и то само о већим празницима - испричала нам је мати Анастасија, игуманија ове светиње у Србици, где у пречнику од педесетак километара нема настањених Срба.
Осим узурпиране имовине, па чак и извора са водом надомак светиње, Албанци годинама бесправно секу манастирску шуму, а шумокрадице то често чине и у делу надомак самог манастира. А упркос наводној заштити косовске полиције, лопови су пре неколико година успели да покраду део инвентара из црквене продавнице.
Мати Харитина, старешина Пећке Патријаршије
Тешко до имања, воде ни за лек
На Унесковој листи светске културне баштине налази се и Пећка патријаршија, манастир који датира из 13. и почетка 14. века, а у којем почивају мошти 14 српских патријараха. У једној од три цркве налази се и чудотворна икона Богородице Пећке, која, како истичу монахиње, има чудотворно, лековито дејство, баш као и столетни дуд на улазу у цркву који одолева зубу времена.
- Осим немогућности да обрађујемо своје имање укључујући и оно надомак светиње, тренутно током ових летњих месеци највећи проблем нам представљају учестале рестрикције воде које локалне власти примењују само када је у питању наша светиња. То нам је тренутно највећи проблем јер нас посећују верници из свих крајева Србије и региона, Црне Горе, али и из иностранства - понавља мати Харитина, старешина Пећке патријаршије коју последњих неколико година обезбеђује косовска полиција са пунктом на прилазу светињи.
Напади
Изузев Високих Дечана и Пећке патријаршије, односно манастира Драганац у Косовском Поморављу, као и светиња на северу Космета, сви српски православни манастири претрпели су нападе током 1999. и у мартовском погрому 2004. године, попут Светих архангела, Богородице Љевишке, Зочишта, Девича и других, док су порушене и уништене цркве у овом периоду далеко бројније. Према подацима СПЦ, од 1999. године је уништено или оштећено око 130 православних храмова.
Отац Петар, манастир Високи Дечани
Ослонац малобројним Србима
- Осим живих манастира, у готово свим градовима чак и тамо где нема Срба, по налогу владике Теодосија, нашег епископа, оживеле су цркве и у њима бораве углавном млади свештеници са породицама. Тако, засада, имамо по двојицу свештеника у Цркви Светог Ђорђа у Призрену, Цркви Светог Николе у Приштини, као и у Пећи, док млади свештеници са породицама службују у црквама у Истоку, Урошевцу, Вучитрну... И у тим градовима представљају једине настањене Србе али и ослонац свима онима који долазе да посете своју имовину, када долазе на гробља својих предака, али и онима који размишљају о повратку - говори нам отац Петар из Високих Дечана, светиње која се налази на листи Унеска и јединој коју још увек обезбеђују припадници Кфора.
Светиња као лечилиште
Високе Дечане годинама походе они који имају проблема са видом. По причи монаха, али и сведочењу многобројних верника, дешавало се да деца на лицу места проговоре или прогледају.
Ипак, упркос свему, и даље су на мети напада Албанаца који их, иако готово свака светиња поседује документа и доказе о свом настанку и изградњи, и даље својатају и покушавају да их прикажу као своје културно благо.
Драгана Зечевић
извор: www.pravoslavie.ru
23. август 2017.
ЛИБЕРТВИЛ
Виноград у којем је
Архимандрит Мардарије
Сјео да одахне
И срастао са земљом.
Ту се Србин распртио,
Закопао темеље,
Себе у њих узидао и дигао
Мали Савин Хилендар.
Још једна је кућа измољена
У којој су српски свеци чељад,
А Сава домаћин и старјешина.
Света земља, молитвено мјесто,
Часно уточиште
И олтар који опрашта
И од гријехова растерећује.
Мошти и жезал Ускоковића,
Кости и скиптар Карађорђевића
Над силном војском страже
И Србе с љубављу чекају
Да их очински науче
како се братски видају ране.
Прота Драган К. Велеушић
Милвоки, на Видовдан 1998.
ПРАВОСЛАВЉЕ, 1-15.8.2017.
Архимандрит Мардарије
Сјео да одахне
И срастао са земљом.
Ту се Србин распртио,
Закопао темеље,
Себе у њих узидао и дигао
Мали Савин Хилендар.
Још једна је кућа измољена
У којој су српски свеци чељад,
А Сава домаћин и старјешина.
Света земља, молитвено мјесто,
Часно уточиште
И олтар који опрашта
И од гријехова растерећује.
Мошти и жезал Ускоковића,
Кости и скиптар Карађорђевића
Над силном војском страже
И Србе с љубављу чекају
Да их очински науче
како се братски видају ране.
Прота Драган К. Велеушић
Милвоки, на Видовдан 1998.
ПРАВОСЛАВЉЕ, 1-15.8.2017.
Митрополит Амфилохије у Туману: Засијао нам је и Свети Јаков!
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, уз саслужење домаћина Епископа браничевског Игнатија и великог броја свештенослужитеља, началствовао је (21. августа) у манастиру Тумане молитвеној прослави празника Св. Зосима Синаита и првог празника Св. Јакова Исповедника од како је Свети архијерејски Сабор СПЦ у мају 2017. одлучио да га приброји лику светих. Како за наш радио извештава колегиница Бојана Јовановић, у туманској обитељи присутно је више од две хиљаде верника који стрпљиво чекају да целивају мошти светитеља. Слушамо део Митрополитове беседе у којој Високопреосвећени подсећа: „Непрекидно нашем народу, и у ове наше дане, шаље Бог свете, поред Св. Јакова који је засијао и јавио се као Божји човек међу нама, Свети Сабор је прибројао лику светих мученике Пивске, Горњеполимске и Величке. Прослависмо и Св. Мардарија Либертвилског који је осамдесет година пре упокојења видео шта ће се дешавати око његовог гроба и нетљених моштију“.
извор: www.slovoljubve.com
О филму "Тихи кутак Христов" о Светом Мардарију (Ускоковићу) говори његов режисер Радисав- Рајо Јеврић
У години свеправославне прославе Светог Мардарија Либертвилског и Свеамериканског, у режији Радисава- Раја Јеврића, снимљен је документарно-играни филм о овом новопросијавшем Светитељу наше Цркве под насловом "Тихи кутак Христов".
Филм је премијерно приказан у Либертвилу 14. јула 2017 године на прослављењу Светог Мардарија (Ускоковића).
Приповедач у овом филмском оставрењу је Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије, а од глумачке екипе издвојили би наше прослављене глумце Небојшу Глоговца и Слободу Мићаловић. О утисцима које носи са снимања, из Либертвила, о свом новом чеду после више пута награђиваног филма "Такве вјере ни у Израиљу не нађох", филму "Тихи кутак Христов" говори нам режисер Радисав-Рајо Јеврић.
извор: www.svetigora.com
преузми везу:
"Тихи кутак Христов", трејлер
Житије Светог Мардарија у слици и речи
Филм је премијерно приказан у Либертвилу 14. јула 2017 године на прослављењу Светог Мардарија (Ускоковића).
Приповедач у овом филмском оставрењу је Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије, а од глумачке екипе издвојили би наше прослављене глумце Небојшу Глоговца и Слободу Мићаловић. О утисцима које носи са снимања, из Либертвила, о свом новом чеду после више пута награђиваног филма "Такве вјере ни у Израиљу не нађох", филму "Тихи кутак Христов" говори нам режисер Радисав-Рајо Јеврић.
извор: www.svetigora.com
"Тихи кутак Христов", трејлер
Житије Светог Мардарија у слици и речи
22. август 2017.
Задовољни у малом
Сви смо ми дошљаци и најамници. Власништво постоји само по имену, а у самој ствари сви смо ми власници туђега. Нама припада само оно што пошаљемо испред себе у онај свет. Оно пак што се овде налази није наше и за живота нашег на земљи оно одлази од нас. Нама припада само оно што сачињава наше душевне подвиге: милостиња и човекољубље.
НЕ СМЕМО РЕШАВАТИ ПРОБЛЕМЕ БЕЗ БОГА
Оче Илија, велико Вам хвала што сте пристали да дате интервју за портал Православие.ру.
20. август 2017.
Жичка хрисовуља додељена песнику Моши Одаловићу
На лучезарни празник Надумне и Нетварне Светлости просијавше из Преображеног Богочовека Христа, овог лета Господњег у Манастиру Жичи, “пчелином чеду“ по наслову истоимене збирке песама, награда “Жичка хрисовуља“ је додељена песнику Момиру Моши Одаловићу.
Својом поезијом за “децу и безазлене“, овај песник је један од тихих штитоноша православног културног етоса који у простору дезоријентисане друштвене стварности указује одакле смо пошли и куда треба да идемо. Простор древног манастира је био аутентичан амбијент у коме су се песник и песме могли препознати, осетити као свој на своме.
Добитнику је награду уручио градоначелник Краљева др Предраг Терзић. Песника и све присутне, у име Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, поздравио је Архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић.
јереј Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Својом поезијом за “децу и безазлене“, овај песник је један од тихих штитоноша православног културног етоса који у простору дезоријентисане друштвене стварности указује одакле смо пошли и куда треба да идемо. Простор древног манастира је био аутентичан амбијент у коме су се песник и песме могли препознати, осетити као свој на своме.
Добитнику је награду уручио градоначелник Краљева др Предраг Терзић. Песника и све присутне, у име Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, поздравио је Архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић.
јереј Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
Преображење у Вазнесењу
Песма "Преображење" са диска "Ко то грли мог Данила", Чувари, Београд
 |
| фото: Иван Шушић |
ПРЕОБРАЖЕЊЕ - ИКОНА ВЕЧНОГ САДА
Све је у Цркви иконично. Сама Црква се може тумачити и као икона Царства Небеског, икона самог Бога. Место сусрета. Спој невидљивог и видљивог. Видљиво помаже да се посматра оно невидљиво, а невидљиво да се разуме оно видљиво.
За људе, истина створеног света не налази се ни у прошлости ни у садашњости, него у будућности, кад ће Бог бити све у свему. Када ће за све бити само вечно сада.
До тада нам је потребна икона.
Могло би се рећи да је на неки начин Преображење Христово на гори Тавору пред изабраним ученицима освећење Цркве као иконе. Најважнији догађаји Христовог живота на земљи тек предстоје: смрт на крсту и васкрсење. Предстоји потом и силазак Светог Духа на апостоле, као дан рођења Цркве. Али да би могло све то што следи правилно да се доживи и разуме, као догађање у историји али за вечност, Христос води тројицу најпоузданијих и најспремнијих ученика, Петра, Јакова и Јована, на планину Тавор да се пред њима преобрази.
Да им покаже своју Божанску славу.
Да начини пред њима величанствену икону која ће им учврстити веру.
На врху планине Христос се пред ученицима преобрази на начин који је и њима било тешко описати.
„Засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост.“
Али дешава се и нешто више осим сусрета ученика са нествореном божанском светлошћу.
Христос тада на Тавору отшкрине за њих врата вечности, вечног сада.
Из вечности поред Христа стају две велике личности из давне прошлости. Мојсије и Илија.
Бог се не поиграва са законима које је уградио у творевину. Због тога је скоро тајно, само најупућенијима и само за тренутак, укинуо законе времена.
Заправо, не славимо ми на Преображење то што се Богочовек преобразио, шта би ту било толико посебно за Бога, него то што се смиловао на људе, што је ученицима, и свима нама који их с вером пратимо, за тренутак отворио капију вечности. Што је направио пред нама икону вечности коју можемо да памтимо. Преобразио је нас!
Радост која се осећа пред вечношћу у којој нема немира избија код увек најтемпераментнијег – Петра. Ужурбано, као дете, он предлаже да тренутак показане будуће вечности одмах ту продуже у вечност на планини Тавору.
„Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. “
Од силне наваље љубави, на себе Петар ни не мисли, а опет без времена да размисли, спремно заборавља на остале ученике, и на цео свет који треба да буде спасен. Додир са вечношћу чини да све постаје неважно.
Због тога се и оглашава небески глас да ученике врати у реалност.
Свака црквена икона нуди надилажење времена и сусрет са коначном будућношћу где ће владати само вечна садашњост. На икони Преображења као посебне иконе Царства Небеског у светој традицији Цркве временом се усталило приказивање Христа у символички представљеном кругу нестворене светлости, Илије и Мојсија поред њега, и три ученика који су попадали на земљу престрашени од небеског гласа који им је објавио: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. “
На већим икона често се појављује још нешто, као подвлачење знања о томе да вечно „сада“ Царства Небеског надилази појмове садашњег, прошлог и будућег. У том „сада“ све је истовремено присутно.
Тако, на икони видимо Христа са ученицима како се пре догађаја преображења пењу на гору и истовремено како после догађаја силазе са горе, пошто их је Христос подигао са земље и охрабрио. Све је на икони истовремено присутно: прошлост, садашњост и будућност догађаја, али и крајња будућност - вечна садашњости која одређује целокупну форму иконе, оживљава и стене и даје призору светлост без сенки. Тек рупе таме у стенама наговештавају да још увек није Бог постао све у свему. Да још увек постоје чауре ништавила.
Христос ученицима док силазе са Тавора говори:
„Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне. “
Зашто?
Зато што само Христово Васкрсење због нас даје смисао познавању вечног „сада“. Иначе мистична потрага за вечним „сада“ може да буде замка индивидуалне погубне гордости. Можда нас на ту замку и опомињу оне црне рупе у таворским стенама.
Један западни мистик рекао је „Време не допушта човеку да спозна Бога.“
Живети у времену и по законима времена није само по себи лоше. Не би нам Бог дао време да оно није корисно за освајање слободе и наш пут ка Бог. Проблем је ако нам време заклони вечност.
Због тога и долазимо у Цркву на Литургију.
Сваки одлазак у храм на Литургију је ходочашће. Ходочашће у потрази за вечношћу. Да не бисмо заборавили вечност. Да не бисмо у потпуности постали робови времена и смрти.
Да не бисмо постали равнодушни према бесмртности, према вечности.
Јер смрт на неки начин и јесте последица равнодушности према бесмртности.
ђакон Ненад Илић
За људе, истина створеног света не налази се ни у прошлости ни у садашњости, него у будућности, кад ће Бог бити све у свему. Када ће за све бити само вечно сада.
До тада нам је потребна икона.
Могло би се рећи да је на неки начин Преображење Христово на гори Тавору пред изабраним ученицима освећење Цркве као иконе. Најважнији догађаји Христовог живота на земљи тек предстоје: смрт на крсту и васкрсење. Предстоји потом и силазак Светог Духа на апостоле, као дан рођења Цркве. Али да би могло све то што следи правилно да се доживи и разуме, као догађање у историји али за вечност, Христос води тројицу најпоузданијих и најспремнијих ученика, Петра, Јакова и Јована, на планину Тавор да се пред њима преобрази.
Да им покаже своју Божанску славу.
Да начини пред њима величанствену икону која ће им учврстити веру.
На врху планине Христос се пред ученицима преобрази на начин који је и њима било тешко описати.
„Засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост.“
Али дешава се и нешто више осим сусрета ученика са нествореном божанском светлошћу.
Христос тада на Тавору отшкрине за њих врата вечности, вечног сада.
Из вечности поред Христа стају две велике личности из давне прошлости. Мојсије и Илија.
Бог се не поиграва са законима које је уградио у творевину. Због тога је скоро тајно, само најупућенијима и само за тренутак, укинуо законе времена.
Заправо, не славимо ми на Преображење то што се Богочовек преобразио, шта би ту било толико посебно за Бога, него то што се смиловао на људе, што је ученицима, и свима нама који их с вером пратимо, за тренутак отворио капију вечности. Што је направио пред нама икону вечности коју можемо да памтимо. Преобразио је нас!
Радост која се осећа пред вечношћу у којој нема немира избија код увек најтемпераментнијег – Петра. Ужурбано, као дете, он предлаже да тренутак показане будуће вечности одмах ту продуже у вечност на планини Тавору.
„Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. “
Од силне наваље љубави, на себе Петар ни не мисли, а опет без времена да размисли, спремно заборавља на остале ученике, и на цео свет који треба да буде спасен. Додир са вечношћу чини да све постаје неважно.
Због тога се и оглашава небески глас да ученике врати у реалност.
Свака црквена икона нуди надилажење времена и сусрет са коначном будућношћу где ће владати само вечна садашњост. На икони Преображења као посебне иконе Царства Небеског у светој традицији Цркве временом се усталило приказивање Христа у символички представљеном кругу нестворене светлости, Илије и Мојсија поред њега, и три ученика који су попадали на земљу престрашени од небеског гласа који им је објавио: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. “
На већим икона често се појављује још нешто, као подвлачење знања о томе да вечно „сада“ Царства Небеског надилази појмове садашњег, прошлог и будућег. У том „сада“ све је истовремено присутно.
Тако, на икони видимо Христа са ученицима како се пре догађаја преображења пењу на гору и истовремено како после догађаја силазе са горе, пошто их је Христос подигао са земље и охрабрио. Све је на икони истовремено присутно: прошлост, садашњост и будућност догађаја, али и крајња будућност - вечна садашњости која одређује целокупну форму иконе, оживљава и стене и даје призору светлост без сенки. Тек рупе таме у стенама наговештавају да још увек није Бог постао све у свему. Да још увек постоје чауре ништавила.
Христос ученицима док силазе са Тавора говори:
„Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне. “
Зашто?
Зато што само Христово Васкрсење због нас даје смисао познавању вечног „сада“. Иначе мистична потрага за вечним „сада“ може да буде замка индивидуалне погубне гордости. Можда нас на ту замку и опомињу оне црне рупе у таворским стенама.
Један западни мистик рекао је „Време не допушта човеку да спозна Бога.“
Живети у времену и по законима времена није само по себи лоше. Не би нам Бог дао време да оно није корисно за освајање слободе и наш пут ка Бог. Проблем је ако нам време заклони вечност.
Због тога и долазимо у Цркву на Литургију.
Сваки одлазак у храм на Литургију је ходочашће. Ходочашће у потрази за вечношћу. Да не бисмо заборавили вечност. Да не бисмо у потпуности постали робови времена и смрти.
Да не бисмо постали равнодушни према бесмртности, према вечности.
Јер смрт на неки начин и јесте последица равнодушности према бесмртности.
ђакон Ненад Илић
19. август 2017.
Додела награде "Жичка хрисовуља" песнику Мошу Одаловићу, Манастир Жича, Преображење, 19.8.2017.
На Преображење Господње, у Трпезарији Манастира Жиче, песнику Мошу Одаловићу градоначелник Краљева др Предраг Терзић уручио је Жичку хрисовуљу која му је, одлуком жирија Жичког духовног сабора Преображење 2017, додељена ''због чисте духовне радости у песмама за децу и безазлене''. Пред бројним поштоваоцима Одаловићевог стваралаштва, о његовом делу говорили су др Драган Хамовић и проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић.
-Мошо Одаловић пева са живахне стајне тачке детињства. У детињство тегобно и у кошницу своје многочлане породице смешта свој лирски мит, као и одушевљење што се стално обнавља. Фигуре блиских, а нарочито мајке – чији лик уверљиво израста до Богородичиног прволика – чине фину сакралну потку ове поезије...Одрастање и зрење на базичном и страдалном простору српског предања и савремености утискује у песме Моша Одаловића додатни, дубок, али не и таман тон. Из ових песама местимице допире милогласја староштокавског говора и дах савремене основности којој се дивио и авангардист Растко Петровић...Одаловић није песник давно кристализованог епског и митског, него оног заклоњеног Косова, а надасве Косова сиромашног поратног детињства у породичној кошници. Песникови косовски лирски хероји нису витезови без мане и страха, или подвижници крсног подвига, него људи – радилице – записао је и рекао Драган Хамовић, председник жирија.-Модерном детету, малом императору, заштићеном и заточеном у царству дечије собе и сасвим лишеном искуства једне другачије заједнице, Мошо Одаловић пева своје детињство и нуди, чини ми се, драгоценије искуство. Иначе, зрело песништво Моша Одаловића, узето у целини, прожима обједињујућа, топла духовност, племенита побожност без позе, тако типична за наше Косовце и Метохијане који су, живећи међу светињама, развили посебан однос према црквама и манастирима – истакла је Љиљана Пешикан Љуштановић.
Моша Одаловиће је у својој беседи, Обраћање прецима земљоделатног реда, истакао ''како у Србији није било других времена, осим пустошних, погибељних, жалостивих...''
-Под нашим крововима умножавају се уздаси и страхови од сутрашњег дана и гладовања, а то прикривамо као кужну болест. Умножавају се самопрекори: јесмо ли могли да се бавимо неким другим послом, уместо овим којим се бавимо, е да бисмо очували здравље и породичност. Узбуђен гласом о драгоценој Хрисовуљи – на дар мом имену и песми, скрушен здравом преображењском дрхтавицом у знак захвале, осетих истом зебњом да за мном овамо, генетским кодом и ходом, пристижу намргођени преци. Сељачке провенијенције, али умеју да пропитују: шта то радим у животу, којом алатком, од чега живим...Упоран, објашњавам да су речи језика нашег умилно стадо, а да их песник, богомдани пастир, држи на окупу. Придодам грешан, како је у бољих песника умилније и раскошно стадо, те да се, у таквих, брже разабере о чему причам. И ја придигнем глас, браним се. Причам да се песникова радна површина, као у кртице, налази тамо негде ИСПОД. Силазимо до дна рудника језичке руде, тражећ' светлуцаву реч – старинске позлате, е да да бисмо великим трудом и вештином изнели словозборје...
На сусретањима с децом увек говорим да све што кажемо, напишемо, помислимо, додирнемо, чујемо, видимо – стане у тридесет Вукових кућица. Хајде, па нађимо грађевину у коју може стати толико. У свакој кућици слово, а свако слово од перја и паперја. Слова окрилате реч, речи реченицу – ето нама фина разговора. Да издвојим и ово у овом дану: све што написах до драге ми Жичке хрисовуље, и ево ово обраћање, стало је у тридесет Вукових кућица – беседио је Мошо Одаловић. У програму свечаног уручења Жичке хрисовуље учествовао је Градски хор Црвчанин, док је Одаловићеве стихове казивао глумац Небојша Дугалић. Добитнику се бираним речима обратио и протојереј Љубинко Костић, архијерејски заменик епископа жичког Јустина.
Доделом Хрисовуље окончан је Жички духовни сабор Преображење 2017.
извор: www.kv-biblio.org.rs
ЗДРАВИЛИЦА
Однекуда
нека туга
пољем јечи...
Кажи нешто
у пет речи -
а да моју
душу лечи,
Миладине!
Жича,
Жича,
Жича,
Жича,
Жича -
Жив ми био,
Живадине!
Архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић
Јецо, Јело, Јелице,
веселе ти пчелице,
увек с њима била,
весела ти крила!
Кад нам неко прети,
ти брже долети,
он-дон-доно-ку,
донеси нам жаоку,
кад нас неко звецне,
ал ће да га пецне,
кад нас неко гњави,
има да поплави!
Лет, лет, јеленче,
лепо ти је временче,
уј-зуј-зуја-зој,
поздрави нам љути рој,
а матицу замоли,
кад нас душа заболи,
да нам душу помилки,
за њу букет толиииики,
да окупи пчелице
и сачува кошнице,
па зује у Жичи,
а ти, Јело, вичи:
он-дон-доно-ку,
ево носим жаоку!
Небојша Дугалић
Молимо те, најбистрија пчело,
све нам о пчелама
потанко зазуји.
Знамо понешто,
ал и то се сплело
ко ветрово дете с ветром у олуји.
Молимо те,
ко што ратар моли кишу,
па му цветом,
па му плодом
и кућа и окућница
замиришу и продишу!
Покажи нам, градитељко!
А ми ћемо истог часа,
твојим знањем и зујањем
да плетемо и веземо
Цркву Спаса.
Да се Сунце устоличи,
како небу и приличи -
ту у Жичи!
Своју ларву, чедуљицу,
окрепљујеш цветним прахом.
А у саћу:
све црквица уз црквицу,
озидане истим дахом
и замахом!
Како, пчело?!? То нам реци,
а наша ће деца деци.
Мошо Одаловић, ЖИЧА-ПЧЕЛИНО ЧЕДО, Народна библиотека "Срефан Првовенчани", Краљево, Манастир Жича, 2009.
Радост Преображења Господњег
Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују! Хајдете да устима као милозвучним органима запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)!
Јер коме је ово празник и свечаност? Коме расположење и весеље? Онима који се боје Господа, онима који служе Тројици (Светој), онима који са Оцем Сина и Духа савечног поштују, онима који душом и мишљу и устима исповедају Једно Божанство у Трима Ипостасима (Личностима) нераздељиво познавано, онима који признају и исказују Христа Сина Божијег и Бога, познаванога као једну Ипостас (Личност) у двема нераздељивим и несливеним природама и у њиховим природним својствима.
Нама је весеље и свака радост празнична. Нама Христос празнике усаврши, „јер нема радости безбожнима“ (Ис. 48, 22). Одагнајмо облак сваке жалости која ум помрачује и не допушта му да се уздигне у висину. Пренебрегнимо све земаљско, јер наше живљење није на земљи. Ка небу ум уздигнимо, одакле и Спаситеља Христа очекујемо Господа (Фил. 3, 20).
Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен јер то, рекао бих, означавају „леђа Божија“ (2 Мојс. 33, 23) и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 22-23).
А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја.
Данас првоврховни (Апостол) новог Завета (Петар), који је Христа Сином Божјим најјасније назвао, рекавши: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ (Мат. 16, 16), гледа начелника старог (Завета Мојсија) како стоји пред Законодавцем обадва (Завета) и гласно говори: Ово је Онај Који Јесте (2 Мојс. 3, 14), Којега сам прорекао да ће устати Пророк као ја (5 Мојс. 18, 15), то јест: као ја као Човек и као Начелник новога народа, а изнад мене као Господар нада мном и над свом творевином, Који је и мени и теби (Петре) оба Завета, Стари и Нови, завештао. Данас девственику Новог (Завета Јовану) девственик Старог (Завета Илија) благовести Девственика Господа из Дјеве.
Свети Јован Дамаскин, Слово на Преображење Господње
извор: eparhija-zicka.rs
Јер коме је ово празник и свечаност? Коме расположење и весеље? Онима који се боје Господа, онима који служе Тројици (Светој), онима који са Оцем Сина и Духа савечног поштују, онима који душом и мишљу и устима исповедају Једно Божанство у Трима Ипостасима (Личностима) нераздељиво познавано, онима који признају и исказују Христа Сина Божијег и Бога, познаванога као једну Ипостас (Личност) у двема нераздељивим и несливеним природама и у њиховим природним својствима.
Нама је весеље и свака радост празнична. Нама Христос празнике усаврши, „јер нема радости безбожнима“ (Ис. 48, 22). Одагнајмо облак сваке жалости која ум помрачује и не допушта му да се уздигне у висину. Пренебрегнимо све земаљско, јер наше живљење није на земљи. Ка небу ум уздигнимо, одакле и Спаситеља Христа очекујемо Господа (Фил. 3, 20).
Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен јер то, рекао бих, означавају „леђа Божија“ (2 Мојс. 33, 23) и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 22-23).
А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја.
Данас првоврховни (Апостол) новог Завета (Петар), који је Христа Сином Божјим најјасније назвао, рекавши: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ (Мат. 16, 16), гледа начелника старог (Завета Мојсија) како стоји пред Законодавцем обадва (Завета) и гласно говори: Ово је Онај Који Јесте (2 Мојс. 3, 14), Којега сам прорекао да ће устати Пророк као ја (5 Мојс. 18, 15), то јест: као ја као Човек и као Начелник новога народа, а изнад мене као Господар нада мном и над свом творевином, Који је и мени и теби (Петре) оба Завета, Стари и Нови, завештао. Данас девственику Новог (Завета Јовану) девственик Старог (Завета Илија) благовести Девственика Господа из Дјеве.
Свети Јован Дамаскин, Слово на Преображење Господње
извор: eparhija-zicka.rs
18. август 2017.
СИРОТИ УГЉЕША
И жилица
и житница
и таблица
множилица
Жича! Жича!
Кад су Жичу запалили,
ко зна више који пут,
Угљеша се наљутио
и рекао целом небу:
Небо моје,
ја сам љут!
Добро дете,
а учено,
страшном ватром измучено,
сишло с ума...
И дан-данас,
на сред друма,
према небу
рецитује -
да се чује:
И жилица
и житница
и таблица
множилица
ЖИЧА! ЖИЧА!
МОЈА ЖИЧААААА...
Мошо Одаловић
и житница
и таблица
множилица
Жича! Жича!
Кад су Жичу запалили,
ко зна више који пут,
Угљеша се наљутио
и рекао целом небу:
Небо моје,
ја сам љут!
Добро дете,
а учено,
страшном ватром измучено,
сишло с ума...
И дан-данас,
на сред друма,
према небу
рецитује -
да се чује:
И жилица
и житница
и таблица
множилица
ЖИЧА! ЖИЧА!
МОЈА ЖИЧААААА...
Мошо Одаловић
 |
| Све песничке књиге написах на просутом лишћу; оном које дограбим. Наравно, графитном оловком. Ваљда научењем сиротињства: причувај свеску за нешто важније... Боже, зар и за Жичу - српску царску лавру - и њених осам векова... Тако и би: хиљаду стихова (40 песама), ал утеха нек је у томе - да је ово једина рукописна целост коју очувах. |
ПОГЛЕД НА СЛАВУ ГОСПОДЊУ
Деветнаестог августа славимо Преображење Господње. Тог дана Исус се преобразио пред
Петром, Јованом и Јаковом, и показао своју Божанску славу, која је сијала кроз Његово тело и
одећу. „И док се молио, његово лице се измени, а његово одело постаде бело и сјајно...“ (Лука 9, 29). Та слава била је увек са Исусом. Њено чудо представљала је чињеница да је била сузбијана. Преображењем Исус није додао ништа својој природи што није одувек поседовао. Само је показао ко је Он заиста. Он је одувек био Божанске природе и преображењем се Његова Божанска слава само открила. Сијала је кроз Његово физичко тело. Они који поричу да је Исус Бог, сматрајући га само за великог учитеља, чине то због свог духовног слепила. Јер, како човек може да гледа заслепљујућу светлост којом је Христос засијао на Преображењу и да затим каже да је Исус само још један велики учитељ?
Преображење није само сећање на један догађај у Христовом животу. Оно што се догодило Христовој људској природи, може такође да се догоди и Христовим следбеницима данас, вама и мени, баш као што један стих из вечерње каже: „Данас Христос преобрази потамнелу природу Адама, и испунивши је светлошћу, Он је учини налик Богу.“
Путем Преображења, човеку је дозвољено да на кратко види славу Бога у очекивању Судњег Дана када ће га свако око угледати, а верници не само што ће га видети, већ ће поделити и Његову преображену славу. Баш као што кроз крштење делимо смрт и васкрсење Христово, тако ћемо једног дана поделити и Његово преображење. Зато Свети апостол Павле и каже да ћемо се променити у тренутку, у трептају ока, када се зачује последња труба. Јер та труба ће се чути, а мртви ће устати.
Ако се Исус, глава тела, преобразио, онда ћемо се, са Њим, преобразити и ми који смо делови Његовог тела. Сјајна светлост која је засијала кроз Христа на планини Тавор није тек нешто
што се догодило у прошлости. То је прозор кроз који можемо видети стварност Царства Божијег не само у Христу, већ и у нама. Као што смо део тела Христовог кроз веру и свете тајне, тако постепено постајемо и налик Њему. То је наше лично преображење у Христа. Ми нисмо само глинене посуде подложне универзалном закону смрти и пропадања. Ти земљани судови носе „велико благо“, како Свети апостол Павле каже.
Они не само да постају носиоци духа, већ и Бога, прожети Божијим присуством. Они су по-
звани да учествују у вечној слави Божијој. Наша људска природа била је та која се испунила Божанском славом на Преображење. Наша људска природа је постала налик Богу и узела учешће у Божијој слави.
Божанска светлост није само засијала око Христа, већ је и Његово тело било њоме захваћено.
Лик Божији у нама, који је био затамњен Адамовим грехом, још једном је засијао у људској природи Исусовој. Преображено и освећено милошћу Божијом, ово наше људско тело може заиста постати икона обоженог човека, која је преображена и сија светлошћу Пресвете Тројице. Зато многи православни теолози сматрају празник Преображења Господњег за прославу обожења људске природе у Христу.
То преображење се одиграва сада, путем молитви и светих тајни, а нарочито евхаристије (светог причешћа). Тако се Преображење Христово на планини Тавор шири у животе припадника Његове Цркве, тј. нас, предсказујући будуће васкрсење мртвих, када ћемо учествовати у Његовој слави.
Каленић, бр.4, 2017.
Петром, Јованом и Јаковом, и показао своју Божанску славу, која је сијала кроз Његово тело и
одећу. „И док се молио, његово лице се измени, а његово одело постаде бело и сјајно...“ (Лука 9, 29). Та слава била је увек са Исусом. Њено чудо представљала је чињеница да је била сузбијана. Преображењем Исус није додао ништа својој природи што није одувек поседовао. Само је показао ко је Он заиста. Он је одувек био Божанске природе и преображењем се Његова Божанска слава само открила. Сијала је кроз Његово физичко тело. Они који поричу да је Исус Бог, сматрајући га само за великог учитеља, чине то због свог духовног слепила. Јер, како човек може да гледа заслепљујућу светлост којом је Христос засијао на Преображењу и да затим каже да је Исус само још један велики учитељ?
Преображење није само сећање на један догађај у Христовом животу. Оно што се догодило Христовој људској природи, може такође да се догоди и Христовим следбеницима данас, вама и мени, баш као што један стих из вечерње каже: „Данас Христос преобрази потамнелу природу Адама, и испунивши је светлошћу, Он је учини налик Богу.“
Путем Преображења, човеку је дозвољено да на кратко види славу Бога у очекивању Судњег Дана када ће га свако око угледати, а верници не само што ће га видети, већ ће поделити и Његову преображену славу. Баш као што кроз крштење делимо смрт и васкрсење Христово, тако ћемо једног дана поделити и Његово преображење. Зато Свети апостол Павле и каже да ћемо се променити у тренутку, у трептају ока, када се зачује последња труба. Јер та труба ће се чути, а мртви ће устати.
Ако се Исус, глава тела, преобразио, онда ћемо се, са Њим, преобразити и ми који смо делови Његовог тела. Сјајна светлост која је засијала кроз Христа на планини Тавор није тек нешто
што се догодило у прошлости. То је прозор кроз који можемо видети стварност Царства Божијег не само у Христу, већ и у нама. Као што смо део тела Христовог кроз веру и свете тајне, тако постепено постајемо и налик Њему. То је наше лично преображење у Христа. Ми нисмо само глинене посуде подложне универзалном закону смрти и пропадања. Ти земљани судови носе „велико благо“, како Свети апостол Павле каже.
Они не само да постају носиоци духа, већ и Бога, прожети Божијим присуством. Они су по-
звани да учествују у вечној слави Божијој. Наша људска природа била је та која се испунила Божанском славом на Преображење. Наша људска природа је постала налик Богу и узела учешће у Божијој слави.
Божанска светлост није само засијала око Христа, већ је и Његово тело било њоме захваћено.
Лик Божији у нама, који је био затамњен Адамовим грехом, још једном је засијао у људској природи Исусовој. Преображено и освећено милошћу Божијом, ово наше људско тело може заиста постати икона обоженог човека, која је преображена и сија светлошћу Пресвете Тројице. Зато многи православни теолози сматрају празник Преображења Господњег за прославу обожења људске природе у Христу.
То преображење се одиграва сада, путем молитви и светих тајни, а нарочито евхаристије (светог причешћа). Тако се Преображење Христово на планини Тавор шири у животе припадника Његове Цркве, тј. нас, предсказујући будуће васкрсење мртвих, када ћемо учествовати у Његовој слави.
Каленић, бр.4, 2017.
Злата Коцић, ПРЕОБРАЖЕЊЕ И СТВАРАЊЕ
Толико се удубите у две речи, које се данас овде тако радосно повезују, реч стварање и реч преображење, да се оне најзад претворе у два брата близанца. Један од њих је песник, а други испосник. Испосник предложи, песник се сложи, и они се, о Преображењу, састану у подножју високог брда и ћутке се успну на врх. Ту воде дуг разговор о смислу и поруци Преображења Господњег на Тавору, о тешкоћама стицања врлина, о стваралачком немиру и путевима смирења, о души и њеном задатку да на земљи сазри до одређеног ступња нужног за прелазак из времена у ванвремље...Тек на крају, испосник открије брату најважније: "Не знам зашто - каже он - јавља ми се слика како ће то бити кад изађем пред Господа. Пред Њим, пред суштом Светлошћу, клечим, и на трави (ваљда је то небеска трава!?) развезујем свој завежљај. Да покажем шта сам узгојио на земљи, која сам уздарја донео. Кад - нема онога што сам спремио да понесем. Само нешто што не знам ни шта је. Ја збуњен, а иза рамена чујем глас: радуј се, то је твој труд". Тек тада песник схвати зашто га је брат замолио да у завежљају понесе на брдо оно највредније што мисли да је постигао. оно што стварамо огледало је и отисак наше душе, печат њене зрелости и прочишћености. Добро је да повремено завежемо уста и развежемо завежљај, да се преслишамо има ли у њему ичег.
17. август 2017.
Прaвославна Сирија
15. август
Брат и сестра, Јамен и Хилда Хрекес, синоћ су били гости краљевачке библиотеке. Они су, бираним речима и с пуно љубави, на течном српском језику, говорили о својој домовини, Сирији, у којој букти рат. Њих двоје су пре шест година напустили родни град Алеп и уточиште нашли у Бањалуци, главном граду Републике Српске. Од тада јавно говоре о својој земљи и сиријским православцима. Јамен студира стоматологију, а Хилда фармацију. Обоје су на несебичној помоћи захвални Српској православној цркви и сиријским православцима. Хилда је члан хора Јединство и често наступа у православним храмовима.
-Наш хор је углавном у Цркви Христа Спаситеља у Бањалуци, али посећујемо и околне градове. Црква је та која нас уједињује, а нама двома помаже да лакше пребродимо невоље. Овде у Манастиру Жичи сам доживела невероватну љубав и духовну чврстину монахиња – каже Хилда.
Њих двоје су говорили о богатој историји Сирије, природним знаменитостима и ратним збивањима.
-Сирија је лепа и богата земља и једна је од ретких која никоме ништа није дуговала. Сиријски народ је прихватио много избеглица, Палестинаца, Либанаца, Ирачана. Око 2,5 милиона људи у Сирију је дошло из Ирака. Сада је и сиријском народу потребна помоћ. Хвала Србима што нас подржавају и с љубављу примају – речи су Јамена Херкеса.
Бројни посетиоци с пажњом су слушали причу двоје младих Сиријаца и дугим аплаузом пропратили Хилдино црквено појање.
извор: Народна библиотека "Стефан Првовенчани" Краљево
Брат и сестра, Јамен и Хилда Хрекес, синоћ су били гости краљевачке библиотеке. Они су, бираним речима и с пуно љубави, на течном српском језику, говорили о својој домовини, Сирији, у којој букти рат. Њих двоје су пре шест година напустили родни град Алеп и уточиште нашли у Бањалуци, главном граду Републике Српске. Од тада јавно говоре о својој земљи и сиријским православцима. Јамен студира стоматологију, а Хилда фармацију. Обоје су на несебичној помоћи захвални Српској православној цркви и сиријским православцима. Хилда је члан хора Јединство и често наступа у православним храмовима.
 |
| Преузми везу: ХРИШЋАНСКИ РАЗГОВОРИ-Хилда Хрекес |
-Наш хор је углавном у Цркви Христа Спаситеља у Бањалуци, али посећујемо и околне градове. Црква је та која нас уједињује, а нама двома помаже да лакше пребродимо невоље. Овде у Манастиру Жичи сам доживела невероватну љубав и духовну чврстину монахиња – каже Хилда.
Њих двоје су говорили о богатој историји Сирије, природним знаменитостима и ратним збивањима.
-Сирија је лепа и богата земља и једна је од ретких која никоме ништа није дуговала. Сиријски народ је прихватио много избеглица, Палестинаца, Либанаца, Ирачана. Око 2,5 милиона људи у Сирију је дошло из Ирака. Сада је и сиријском народу потребна помоћ. Хвала Србима што нас подржавају и с љубављу примају – речи су Јамена Херкеса.
Бројни посетиоци с пажњом су слушали причу двоје младих Сиријаца и дугим аплаузом пропратили Хилдино црквено појање.
извор: Народна библиотека "Стефан Првовенчани" Краљево
16. август 2017.
Мошо Одаловић, ДА СЕ ЗРНО ЗРНОМ ВЕЖЕ
Жички духовни Сабор „Преображење“ је значајна културна манифестација која за циљ има неговање, проучавање и афирмисање вредности наше националне културе. Програм Сабора почиње свечаним отварањем у Народном музеју Краљево 16. августа уз пробране уметничке и музичке садржаје. Главни део програма је књижевни, са акцентом на стваралаштво награђеног песника. У оквиру манифестације организују се изложбе, научни скупови, промоције књига, позоришне представе, предавања итд. Круна дешавања је додела „Жичке хрисовуље“ песнику лауреату 19. августа у трпезарији Манастира Жича. Добитник Жичке хрисовуље 2017. године је песник Мошо Одаловић.
