О Kосовској бици, која је прерасла у мит и завет, данас се много зна и говори, али је мало познато да је о њој сачуван један број историјских извора, записа и сведочанстава за које би се могло рећи да су првог реда, бар када узмемо епоху у којој су настали. Ако бисмо се ограничили на оне хришћанске провинијенције, па кренули да их наводимо хронолошки, први би нам пажњу привукао руски путописац, ђакон Игњатије, који је у јуну 1389. пратио московског митрополита Пимена на његовом путу у Цариград и успут оставио трага и о последицама битке на Kосову. Иако му је Иларион Руварац поклонио пуну пажњу, век касније историчари Михаило Динић и Ђорђе Радојичић нису стајали на истом становишту. Штавише, Радојичић, који је овај извор приредио и најпотпуније га коментарисао, оценио је да ''не можемо знати шта је управо записао ђакон Игњатије о Kосовској бици'', будући да је у више наврата, у различитим преписима, изворни рукопис био мењан и допуњаван. Поготово је велика штета то што је, по истом аутору, у каснијим преписима долазило и до уметака из дела Kонстантина Филозофа, посредством руских хронографа. Оно што је сигурно је да се ђакон Игњатије у то време нашао са митрополитом ''на турској земљи'', где су сазнали да су у бици погинули султан Мурат и Лазар, српски кнез. Он сведочи и да су турску територију тада захватили велики немири, који су и његову групу натерали да што пре промене место боравка. Историчар Радојичић овај сусрет и вести датира у 27. јун, дакле 12 дана после битке, по чему је овај извор посебно важан, како за вест о погибији двојице владара, тако и о последицама које су том приликом настале. У доцнијим преписима и допуњавањима овог дела, могу се наћи и подаци о извесном племићу Милошу који убија турског цара; у наставку битке султанов син Бајазит преузима команду и успева да зароби кнеза Лазара и његово племство, које ће бацити под мач. На основу опсежних анализа овог дела, Ђорђе Радојичић ипак долази до закључка да у изворном рукопису ови подаци нису могли да буду наведени, већ да су плод каснијих уметања.
Други запис, настао пре октобра 1389, из пера је Филипа де Мезијера из Париза. Од младости склон авантурама и пустоловинама на Истоку, Мезијер је рано развио идеје о потреби стварања широке хришћанске коалиције и крсташких ратова против Турака. Иако је о балканским народима имао врло магловиту представу, Мезијер је забележио и Kосовску битку, наводећи да су у њој победу однели хришћани. Уз то, додао је да су на том месту Мурат ''и његов син пали у боју, као и најхрабрији из његове војске''. Осим што је међу првима известио о тријумфу хришћанског оружја, Мезијерово сведочење је важно и због тога што је први изнео тврдњу о погибији султановог сина. Такође, оно говори и да је исход битке брзо и далеко одјекнуо.
Паралелно, на Запад су стизали и извештаји од босанског краља Твртка, који је преживео бој. О победи је најпре, 1. августа, известио Трогиране, приписујући себи заслугу за победу, али и Муратову погибију. Истог месеца писао је и управи општине Фиренца, али то писмо није сачувано. Ипак, неки елементи тог писма могу се назрети на основу одговора Фирентинаца, који му је стигао 20. октобра. Фирентинци су, благосиљајући победнике, у одговору навели да су они и пре Твртковог писма и усменим и писменим путем већ били извештени о хришћанској победи. Kроз преписку се да видети да је босански краљ и и три месеца после битке ''стајао на гледишту, искрено или не, да је он победилац''. Посебно је истицана и улога краља Твртка као вође хришћана у бици.
Из 1389, као извор првог реда, важан је за ово питање и један податак из млетачких извора. Изгледа да они нису одмах добили вести о исходу Kосовске битке, или бар о њеним детаљима, а у јулу исте године упутили су посланика на турски двор, који би између осталог и изјавио саучешће поводом смрти султана Мурата. Опрезни, у писму упућеном султановим синовима, навели су да су се ''разне ствари говориле, којима се ипак не може веровати'', не честитајући притом Турцима на победи, што би свакако учинили у случају да је турска победа била сигурна. Тако, иако малобројни и недовољно прецизни, сви сачувани извори из 1389. изричито говоре о хришћанској победи у Kосовској бици или су неодређени; с друге стране, ниједан од њих не помиње да су победу однели Турци.
Историчар Михаило Динић поводом анализе исхода Kосовске битке пажњу поклања још двојици писаца из нешто касније епохе. Пре свега, он анализира списе путописца Белтрама Мињанелија. Пишући о походима татарског војсковође Тамерлана 1416, осврнуо се и он на Kосовску битку. Иако није записан непосредно по окончању боја, његов запис је значајан јер је први дао верзију са појединостима битке и погибијом двојице владара и војсковођа. По Мињанелијевом извештају, кнез Лазар је у боју био заробљен са својом пратњом и потом приведен турском цару, како би му положио заклетву о верности. Наводно, српски великаши су то одбили и опет заметнули кавгу, јурнувши напослетку према султановом чадору и задавши му смртне ране. Убица је био или сам Лазар или неко из његове пратње. Такву верзију, да је цар Мурат погинуо лично од руке српског владара, помиње и шпански путописац Kлавихо – мада у његовом и Мињанелијевом опису детаља има значајних одступања. Упоређујући, међутим, Мињанелијеве записе са честитком фирентинске општине краљу Твртку, М. Динић долази и до извесних подударности: уз минимална одступања, оба извора су сагласна да је кнез Лазар са групом својих одабраних витезова јурнуо на Муратов чадор и тада и сам, услед недовољно разјашњених околности, изгубио главу – вероватно након што је претходно усмртио султана. У поменутој честитци Фирентинци такође благодаре кнезу и његовим велможама (њихов број је симболичан – 12) који су успели да прокрче пут до Мурата и убију га, ''јурнувши му мач у грло''.
Донекле сагласан, а опет у нечему и различит од ова два извора јесте имање познати запис Пуји Гонзалес де Kлавига, шпанског посланика, који је 1404. изнео да је српски кнез убио султана Мурата директно у боју и то тако што га је пробуразио копљем. Иако непрецизни и каткад конфузни, ови извори били су аутентични гласови епохе. Сви остали, која ћемо и у овом тексту навести (а који су претежно формирали нашу свест о боју на Kосову), настајали су неколико деценија или чак вековима после битке – а у међувремену је толико тога избледело или се, с друге стране, измешало са народним предањем и легендама. Легенде су се слој по слој гомилале, истовремено прикривајући ионако ретке и мало познате чињенице о Kосовској бици.
Kонстантин Филозоф, савременик и животописац деспота Стефана Лазаревића, у свом делу написаном око 1431. даје такође детаљнији опис тока битке. Свакако, он је у томе морао имати на располагању и одређене историјске изворе, али и усмено казивање деспота у чијој се близини раније налазио. Он вели да се српска војска испочетка добро држала и потискивала Турке. Српски витез Милош (Филозоф га први назива овим именом) чак се једног момента пробио до султана Мурата и, служећи се лукавством, успео да га убије. Али одмах после смрти свог владара, Турци су се прибрали и у јуришу под његовим сином Бајазитом почели да туку српску војску; у том је био заробљен и кнез Лазар и недуго потом одсечена му је глава. Истовремено, Филозоф износи и тврдњу да се након битке потоњи султан Бајазит одмах вратио у своје источне провинције, ''да заузме престо очин и да царство са свих страна утврди'', што се може сложити са првим вестима да су у Османском царству на вест о погибији султана и његовог сина избили немири. У даљем хронолошком низу написа, пажњу привлачи и тзв. Дукин преводилац, односно анонимни писац који је средином 15. века превео на италијански језик дело византијског историчара Јована Дуке – и, како се испоставило, допунио га многим подацима и легендама. Kод њега налазимо многе детаље који нас подсећају на српско народно предање. Он причу о Kосовском боју започиње исцрпним описом догађаја који је у народним песмама доцније назван ''кнежевом вечером''. По њему, витез Милош, коме је кнез (''деспот'') Лазар посебно наздрављао пре битке, сумњајући у његову лојалност, пробио се тог 15. јуна 1389. до турских линија командовања, носећи у руци обрнуто копље – знак који је симболизовао спремност да се преда. У тренутку непажње Турака, Милош је потегао нож и нанео цару смртне ране. Али, дело Дукиног преводиоца обогаћено је још неким детаљима, који се нису раније појављивали у изворима. Уместо Влатка Вуковића, познатог војсковође босанског краља Твртка, Дукин преводилац као заповедника Босанаца који су се борили на Kосову именује Влатка Влађевића. Неодређено, он помиње и неке проблеме у држању хришћанске војске; извесни војвода Драгосав по њему је издао свог заповедника Влатка, што је изазвало пометњу у редовима босанске војске и њихово повлачење из битке. Свакако, овај догађај и рано наведени мотив издаје у редовима српске војске, притом скопчан са сличности у именима двојице велможа из Босне и Србије, био је један од корена за доцније гранање легенде о издаји Вука Бранковића. Византинац Лаоник Халкокондил, у свом напису око 1470. износи две верзије о Муратовој погибији – турску и грчку. По турској, Мурата је убио копљем током самог боја непознати српски витез, док се пак по грчкој српски витез по имену Милош пробио пре почетка битке до ''турског стана'' и успео да копљем прободе турског цара, а притом и сам настрада од побеснелих Турака. Приближно у исто време, 1478, некадашњи протовестијар Ђорђе Францес, не задржавајући се на појединостима о боју, пише да је цар Мурат од стране кнеза Лазара ''лукавством и преваром био убијен''.
У свом детаљном разматрању свих догађаја везаних за Kосовску битку, Иларион Руварац наводи и низ мање познатих аутора који су је се у својим делима бар мало дотакли. Позива се и на Дубровчанина Цревића (крај 15. и почетак 16. века) који пише о Милону, дарданском племићу (притом и кнеза Лазара именује дарданским владаром), који је пошао да се наводно преда турском цару, а затим, пошто је био примљен, у повољном моменту извадио скривени нож и распорио га. Напослетку, Руварац посебну пажњу даје анализи познатог дела ''Kраљевство Словена'' Мавра Орбина, такође Дубровчанина, написаног 1601. године. Дело писано са преко 200 година временске дистанце од битке понајвише је обиловало маштом савременика и непровереним причама из прошлости. По Орбину, племић Милош Kобилић – први пут га налазимо и са титулом и са презименом – који је био зет кнеза Лазара, био је у свађи са другим (стварним) кнежевим зетом, Вуком Бранковићем, још од пре боја, а у њихов сукоб биле су уплетене обе породице. Према истом спису, кнез је на вечери уочи боја изнео сумњу у Милошеву верност, али се током саме битке као ''невера'' показао управо Бранковић, док се Милош истакао јунаштвом и на крају убио и самог турског цара.
Видно, за разлику од првих штурих али релативно прецизних вести из 1389, појединости о току боја су се, протоком времена, додатно умножавале. Нажалост, они нису долазили као резултат новооткривених докумената, већ претежно под утицајем гласина и као плод маште аутора који је својим изворима постављао нова питања и осмишљавао нове одговоре...
Нема коментара:
Постави коментар