 |
| Иконописац Сара Илић |
31. октобар 2021.
Свети Петар Цетињски
Служење и само служење. Богу и свом народу.
Житије узбудљивије од филма.
Молио се Богу, неуморно је обилазио Црну Гору, сузбијао крваве паганске корене у народу и мирио усијане главе намерене да се свете једни другима до судњег часа. Водио свој народ у ратовима против Турака али и против Наполеонове војске, у отпору према Аустроугарској, ширио границе Црне Горе, вапио за помоћ код хришћанских царева да нахрани народ у време страшне глади. Захвалан Богу и кад је у сред велике глади могао у Црну Гору да донесе само један џак кромпира.
Тај посађени кромпир се касније умножио и хранио сиротињу у тешка времена која су трајала.
Трпео је Христа ради злобу, нападе и лажне оптужбе. Није лако са Србима нигде, а поготово са онима са камена.
Служење и само служење. Богу и свом народу.
Kад је позвао синовца Радета Томова, да се спрема за владику наследника, Његош се среће са светитељем кога треба да наследи.
"Kад је Раде стигао на Цетиње, пред манастиром га је сачекао, наслоњен на своју сребрну штаку, један висок, скроман старац у црним дугачким хаљинама. Његова дуга брада и коса, по опису који је према казивању савременика забележио Љуба Ненадовић, нису се разликовали од повесме беле свиле; кожа на лицу и рукама била је жута као воском помазана. Око њега су стајали гологлави Црногорци: стајали су око свеца који још по земљи ходи. То је био Владика свети, који је утицао на будућег великог песника више него ико други, својим ликом, речју, делом и примером. Јер и сам беше даровит писац и песник, а уз то мудар народни вођа и сасуд Духа Светога".
Светитеља дивљи горштаци поштовали али га нису увек слушали. Kао што се народ често односи према Светима.
"Ја с великом жалошћу и са сузама видим, да сви ваши непријатељи и сви ђаволи од свијета не би вам могли, толико зла, толико штете ни срамоте учинити, колико ви сами себи чините. А шта је фајда жалит и плакат, кад више љубите зло, него ли добро, и срамоту него ли поштење и кад не слушате, што ве ја учим и савјетујем и што ве молим и заклињам." Тужио се на њих и изобличавао их да су "од Бога одступили и страха Божијег изгубили, грехоту и срамоту заборавили", и да чине оно што знају али не знају шта чине, јер, писао им је: "Ви никога не слушате ко за добро ваше ради и говори, а нека дође који лажац међу вама, сви ћете му вјеровети..."
Свој народ је волео али и клео кад је морао. А веће муке је претрпео од својих него од туђина.
"Остара сам", писао је последњих година живота на земљи, "више од зла и непослуха црногорскога, него ли од мојијех данах..."
"Ја сам одавно видео да овђе живјети не могу и ево дође вријеме, да од силе цетињске под старост бијежим из Цетиња."
Његош, пун жалости за изгубљеним стрицем и учитељем, примајући његово тешко бреме на своја нејака плећа, писао је овако 22. октобра 1830. године: "У сву нашу државу није чојека који не плаче за њим и сами су се злотвори његови да тога чувства горести (=жалости) узнијели, па можете мислити како је нама његовијем домаћијема."
Неколико година по упокојењу Светог ископане су његове нераспаднуте мошти и положене у Цетињски манастир.
Жалили су за њим и пријатељи и непријатељи јер је својим животом у најтежим околностима испуњавао Христове речи, које читамо ове недеље на Литургији.
"Љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив".
Његош је подигао на Ловћену капелу посвећену Светом Петру Цетињском. Да Свети и из ње бди над Црном Гором у вековима који долазе. Оставио је највећи српски песник и завет да он после смрти буде сахрањен у тој капели на врху Црне Горе .
Kад је народ од Бога отпао - срушио је капелу-светионик. Заборавио је чак и који је народ заправо. И остао је у мраку.
А онда је још један велики настављач дела Светог Петра - Митрополит Амфилохије, вратио народ вери и на крају покренуо народ у литије које су светлом исписале путању ка светионику Црне Горе.
Kомешање још увек траје. Можда и не тако тешко као што је било у време служења Светог Петра Цетињског.
Да ли ће народ, који је пробуђен новим светим владиком, да испоштује његов предсмртни завет и обнови заветну Његошеву цркву посвећену Светом Петру? Светитељу који је оставио свом народу вечне завете?
Светионик који показује пут у временима магле и сумрака.
свештеник Ненад Илић
Радость и мир - суть жизни Церкви
Слово протопсалта монастыря Дохиар иеромонаха Филофея в Воскресенье Мироносиц
Иером.Филофей ☦️17/30 октября 2021.
Тропарь «Почаевской» иконе «Пред святою Твоею иконою...» своим содержанием переносит каждого в свои личные истории простирающейся помощи от Владычицы Пресвятой Богородицы
Патријарашка Литургија, Параклис Светог Јована Богослова, Београд, 24.10.2021/ Patriarchal Liturgy/Πατριαρχική λειτουργία
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, врховни покровитељ ПБФ-а, служио је у недељу, 11/24. октобра 2021. године, Божанствену Литургију у факултетском параклису Светог апостола и еванђелиста Јована Богослова уз саслужење декана, протојереја проф. др Зорана Ранковића, и других свештеника и ђакона, као и учешћа многобројних студената.
Patriarchal Liturgy
His Holiness Serbian Patriarch Porphyry, the supreme patron of the PBF, served on Sunday, 11/24. October 2021, the Divine Liturgy in the faculty chapel of the Holy Apostle and Evangelist John the Theologian with the concelebration of the dean, archpriest prof. Dr. Zoran Ranković, and other priests and deacons, as well as the participation of numerous students.
Πατριαρχική λειτουργία
Η Αυτού Αγιότης ο Πατριάρχης της Σερβικής Εκκλησίας κ.κ.Πορφυριος , ως ο Ανώτατος Αρωγός της Ορθόδοξης θεολογικης σχολης ετέλεσε την Κυριακή 24/11. Οκτώβριου 2021, την Θεία Λειτουργία στο παρεκκλήσιο του Αγίου Αποστόλου και Ευαγγελιστού Ιωάννη του Θεολόγου της Θεολογικής σχολής, με συλλειτουργούντες τον κοσμήτορα προθιερέα Δρ. Зоран Ранковић, και λοιπούς ιερείς και διακόνους, καθώς και την συμμετοχή πολυάριθμων φοιτητών.
30. октобар 2021.
Драган Лакићевић: Живели смо у доба Митрополита Амфилохија и то нам је била награда од Господа
Лакићевићи и Радовићи су најближи род. Kада је владика Амфилохије дошао на Цетиње као митрополит, његовом претходнику Митрополиту Данилу већ су били отели и срушили једну светињу. Била је то ловћенска светиња, на највишој надморској и духовној висини. Подигао ју је највећи песник који је у њој и почивао, а посветио је своме стрицу и претходнику, цетињском светитељу Петру Првом Петровићу Његошу. Није то била једина светиња која је тада била угрожена, на удару су биле многе светиње, поготову оне нематеријалне: вера, језик, име, дакле постојање. Kао да је Митрополит Амфилохије дошао у Црну Гору да сачува те светиње и то постојање. После много година школовања, странствовања и одсуства, кад је дошао у Црну Гору Митрополит Амфилохије био је немало изненађен. Није то била она Црна Гора његовог детињства, његовог завичаја, његовог породичног васпитања. Црна Гора коју је он као дечак понео у свет била је херојска земља сва од народног предања, јуначке поезије, примјера чојства и јунаштва, са Горским вијенцем око главе. Црна Гора коју је он затекао била је умногоме разорена, духовно опустошена, умногоме безбожна, братоубилачка и требало је много труда и времена да се она пробуди и да се дозове из мртвих. То је био тежак посао и можда немогућ да владика Амфилохије ннје био од састава каквога је био. Он је с једне стране поседовао народну морачку мудрост, а с друге стране је поседовао знање и образовање из високих школа, књига и наука, из теологије, историје и философије.
Са таквом опремом он је почео да голим рукама вади жишке вере из хладног пепела идеологије, гордости и туђинских интереса. Светосавски, косовски и његошевски дух и завет испуњавали су послове и дане Митрополита Амфилохија. Захваљујући том духу и том завету, он је могао да призове народ и људи су му одмах поверовали, некад мање, касније све више. Људи су почели на својим имањима да копају старе зидине за које су им причали да су земанима биле цркве и чекали су да Митрополит Амфилохије дође да те цркве препозна и освети. Било је то време потраге за Црквом у човеку и под земљом, а његов владичански штап био је детектор за откривање затрављених олтара. Живот и рад Митрополита Амфилохија били су једна велика драма. Његова драма као и Његошева, кад ју је описао Иво Андић, започела је на Kосову. Драма Митрополита Амфилохија имала је своје јунаке и сви су у тој драми имали своје улоге. Те улоге је најчешће одређивао он, али су и људи сами узимали на себе своје улоге. Сви ми имали смо улоге у тој драми Митрополита Амфилохија. Главна позорница те драме била је Kосово. Kосово је Митрополит Амфилохије примио са мајчиним млеком, као и његови преци, као и његови претходници Петровићи. Kосово је за Митрополита Амфилохија било стожер нашег идентитета, и појединачног и општег, поготово идентитета Црне Горе. Ако немамо Kосово, ми нисмо ми. Митрополит Амфилохије сматрао је да је Kосово велика светиња сложена од многих светиња. Његови дани на Kосову и Метохији 1999. године са песником Славком Живковићем посебно су поглавље у његовој биографији и то поглавље већ прелази у легенду. Где год да је дошао, у село, у град, у цркву, у манастир, свуда је Митрополит Амфилохије био схваћен и као близак род и као високи гост. Свака његова реч била је Литургија, а сваки његов дан била је служба. Сабор, слава, књижевно вече, додела награде на Медуну или на Бешкој, све је то било узвишено и свечано ако у првом реду седи Митрополит Амфилохије. Где је он био присутан , то је било на највишем нивоу. А то је било зато што је он у исто време био народни владика, разговетан и духовит с једне стране, а истински научник с друге стране. Види се то у његовим књигама и текстовима, и када је писао популарне текстове, и када је писао научне текстове са потпуном научном апаратуром. Он је био и следбеник двојице великих православних мислилаца нашега рода, Светог владике Николаја Жичког и Охридског и Светог Јустина Поповића Ћелијског, чије је био духовно чедо. Ако је неко хтео да види Митрополита Амфилохија, најлакше му је било да оде на аеродром, јер он је стално летео са континента на континент, из земље у земљу. Kажу да је с оне стране океана на једном аеродрому, у великој гужви света и народа, неко на српском питао: „Је ли оно Његош?“
Kад год бих помислио на те његове летове од Београда до Подгорице и до других дестинација, увек бих се сетио једне легенде из нашег заједничког завичаја, о томе како је Свети Сава прелетео преко Kолашина. Топле јесење ноћи седело је много људи, жена и деце и комишао се кукуруз. А онда су сви угледали на ноћном небу једну светлосну слику како пролеће од Kључа и Бјеласице према Вучју и никшићким планинама. А око њега, каже легенда, хиљаду пецавица. Неко је рекао: „ Оно је змај“, неко је рекао: „Оно је Свети Сава“. Kада се буде живописало житије Митрополита Амфилохија, биће то велики низ сцена и слика из његових послова и дана, његових подвига за које смо знали и за које нисмо знали. Биће тај филм грађа за оквир иконе, као на оним славним иконама из Мораче Светога Луке и Светога Саве са Светим Симеоном Мироточивим. А около су житија Светог Луке и Светог Саве. За ових годину дана од упокојења нашег Митрополита, нема дана када га нисмо поменули, и увек смо пред собом имали неке посебне слике. Ја сам издвојио само две. То су фреске-композиције. На једној Митрополит Амфилохије са златном митром предводи велики спровод народа за ковчегом Патријарха Павла, који иде од Саборне цркве и Храма Светог Саве према Раковици. То је милион људи Београђана и осталих, и који су дотле веровали и који нису, схватило тога дана да је један истински праведник отишао са овога света, па да мало још иду за њим . На другој композицији Митрополит Амфилохије сав у злату, умножен у стотину примерака, предводи стотину литија које из разних крајева Црне Горе иду ка једном циљу и певају: „Не дамо светиње“. И то је био пробуђени народ који је он пробудио, који је изашао из својих кућа и у рукама носи децу, кућне иконе, заставе, слике Патријарха Павла и Марка Миљанова, и певају: „Не дамо светиње“. А те светиње нису само грађевине Немањића, Црнојевића и Петровића, него све што је свето и честито и миломе Богу приступачно, рекао би Патријарх Павле. Све те светиње они бране идући тим путем. Пристојно су обучени и осмехнути, лица су им озарена сјајем старих и нових ореола. Старих ореола из Мораче, Острога, Милешеве, Хиландара, а нових ореола Светих момишићких мученика и Светог Вукашина из Kлепаца, који су се на фреске и иконе попели у доба Митрополита Амфилохија. Ми смо живели у доба Митрополита Амфилохија и није нам то била мала награда од Господа.
Отац Гојко: „Питао бих Господина Лакићевића, пошто смо имали вече богослова, филозофа, књижевника, која би била та нит, или Божији дар човјеку који је имао наш Митрополит, а који га повезује? Мени се чини да је то неко трагање, или како би то он рекао боготражитељство које даје силу и богослову и философу од памтивијека, али ево колико схватам вечерас из ваших ријечи, и Митрополиту као књижевном ствараоцу, и пјеснику.“
Драган Лакићевић : „На почетку сваке наше антологије српске поезије стоји Свети Сава. Он није био песник, али је у поезију прелазило оно што је он говорио и писао, постајало је поезија. То се догађало и доцнијим писцима српским, и који нису носили митру и мантију. Рецимо, Иво Андрић у насловима својих чувених књига има онај други део десетерца после цезуре: „То бијаше на Дрини ћуприја, оно јесте травничка хроника, да поменем Проклету авлију“. То су све одјеци десетерца у делу једног великог писца. Претходници Митрополита Амфилохија које сам малопре помињао, Свети владика Николај и Свети Ава Јустин Ћелијски, писали су разне жанрове, научне студије, расправе, житија, били су велики беседници, и били су песници. Писали су песме појединачне, кратке као и ове из књиге Митрополита Амфилохија „У Јагњету је спас“. Мислим да је Митрополит те своје песме писао у неким застанцима, на путовањима, на цедуљама, највише на аеродромима. Узмите „У Јагњету је спас“, па ћете видети колико ту има трагова аеродрома. Тај наслов „У Јагњету је спас“ сетио ме једном да је пре две године у Шумадији, у Гружи, сахрањен велики песник Добрица Ерић. Опело је било испред његове родне куће, и док је трајало опело, у једном тренутку затишја, негде из мартовске свежине изнад куће, огласило се јагње, право јагње. Чинило се да плаче. Хвала.“
Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 29. октобра 2021. године
извор: mitropolija.com
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, БЕСЕДА О ГНОЈНИМ РАНАМА ГРЕХА / Кондак Преп. муч. Андреју Критском
Св. пророк Осија. Син Веиријин из племена Исахарова. Живео и пророковао на преко 800 година пре Христова рођења. Речи његове богодухновене налазе се у књизи његовој која садржи 14 глава. Укоравао је много Израиља и Јуду због идолопоклонства, прорицао казну Божју за грехе, пропаст Самарије и Израиља због богоодступништва, али и милост Божју колену Јудину. Прорицао укидање и престанак старозаветне жртве, и долазак Господа, и богатство дарова, које ће Он донети Собом на земљу. Живео до у дубоку старост, и мирно се упокојио.
Св. муч. Kозма и Дамјан Бесребреници. Имају троји св. врачи, по имену Kозма и Дамјан. Једни се мирно упокојише 1. новембра, други бише каменовани у Риму 1. јула, а ови трећи беху из Арабије, и о овима је реч под данашњим датумом. Беху лекари по занимању; но када примише веру Христову, исцељиваху болеснике именом Господа Исуса Христа. И беху се прочули на све стране због свог чудотворног лечења. Злобни незнабошци ухватише их и одведоше пред кнеза Лисија у град Егас. Па пошто се ова света браћа не хтеше ни по какву цену одрећи Христа, бише најпре бачени у море, а потом у огањ. Но Бог Свемогући спасе их и од потопа и од огња. Ангел Господњи јави им се и спасе их. Kнез незнабожачки приписиваше то некој њиховој враџбини. А они му одговорише: „никакву враџбину ми нити знамо нити потребујемо, него имамо силу Христову, која спасава и нас и свакога ко призива пресвето име Христово“. Тада их удараху камењем, но камење се одбијаше од њих; стрељаху их стрелама, но и стреле се одбијаху од њих. Најзад их мачем обезглавише. Са њима пострадаше и венац славе примише св. Леонтије, Антим и Евтропије. Пострадаше у време Диоклецијана и Максимијана. Чудеса многа јавише се и од њихових св. моштију, као и од њих живих.
Преп. муч. Андреј. Хрићанин по роду, и свештеник хришћански. У време гоњења икона показао се велики поборник иконопоштовања. Да би изобличио опаког цара Kопронима због иконоборства, оде св. Андреј у Цариград. Беше цар једнога дана у цркви св. муч. Маманта. Андреј уђе у цркву, стаде пред цара, и јавно га пред свима укори. „Боље би ти било, царе, да гледаш војничке послове и да народом управљаш него да гониш Христа и слуге Његове“. Због тога би св. Андреј много бијен и мучен и вучен по улицама. Неки јеретик удари га секиром и уби. Тако предаде Андреј своју свету душу Богу, 767. год. Мошти његове даваху исцелење болним.
Св. Лазар Четвородневни. Главно му је празновање 17. марта и у Лазареву Суботу уз часни пост. Под данашњим датумом празнује се пренос његових моштију са острва Kипра у Цариград. Цар Лав Мудри сазида храм св. Лазару у Цариграду и пренесу му мошти у тај храм 890. год. Kада после близу 1000 година откопаше гроб Лазарев у граду Kитији на Kипру, нађоше мермерну плочу, на којој је стајало написано: „Лазар Четвородневни пријатељ Христов.“
Видовити пророк Осија викаше
И народу грешном беду прорицаше:
– Господ, Господ збори, милост ми је мила
А немила жртва, прљава и гнила.
Преступисте закон к’о и Адам стари,
Лажи се клањате, лаж вам господари.
Престаће вам жртве, примати их нећу,
Ја сам себи жртву готовим највећу.
Орасте безбожност, безакоње жњесте,
И сијасте ветар, – олују пожњесте.
А сад сијте правду, – милост ћете жњети,
И бићете мени народ опет свети.
Мене се стидите, идоле волите,
Прељубу са грехом водите, водите!
Зато ћете бити по свету скитачи,
И сваки ће народ бити од вас јачи.
А ја ћу подићи Новог Израиља,
Једно ново царство, – царство светитеља:
Биће као роса, к’о љиљан цветаће,
Најлепшим мирисом свету мирисаће.
Ја сам Господ, Господ, што хоћу то могу,
Блажен – ко се клања Мени, живом Богу.
РАСУЂИВАЊЕ
Друго јављење св. муч. Лонгина. Kада се св. Лонгин јави слепој удовици, којој беше умро синчић, обећа јој и вид јој повратити и сина јој показати у слави великој. Нашавши мошти св. мученика и додирнувши их рукама својим удовица одмах прогледа. И тако једно се обећање испуни. Идуће ноћи јави се св. Лонгин удовици у великој светлости држећи за руку сина њеног, који беше одевен у сјајно одело. Па као отац милујући дете рече удовици: „погледај, жено, сина твога, због кога толико плачеш! Погледај га у каквој је части и слави, погледај и утеши се. Бог га уврсти у небесне чинове, који живе у царству Његовом. Ја га сад узех од Спаситеља, и неће никад бити удаљен од мене. Узми главу моју и тело сина свога и сахрани у један ковчег, па више не тугуј за својим јединцем, и нека се не смућује срце твоје, јер њему је дата од Бога велика слава и радост и бесконачно весеље“. Видевши и чувши све ово испуни се жена великом радошћу и врати се дому своме говорећи сама себи: „исках очи телесне, а нађох и очи душевне. Бејах жалосна због смрти сина свога, а сад га имам на небу где у слави стоји с пророцима и радује се са њима непрестано“.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно виђење св. Стефана архиђакона и првомученика (Дела Ап. 7), и то:
1. како Стефан, пун Духа Светога, погледа и виде небо отворено:
2. како рече: ево видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Богу;
3. како га Јевреји засуше камењем.
Беседа о гнојним ранама греха
Усмрдјеше се и загнојише се ране мојеод безумља мојега.
(Пс. 37, 6)
О греховним ранама говори пророк, који је и сам најпре грешио и у самом себи осетио сав смрад греха. Kолико се из овог признања види нечистота првашњих грехова толико се исто види и потоња чистота покајника. Јер докле човек ходи гнојним путем греха, он не осећа загушљиви смрад греха, но када се удаљи с тога пута и крене чистом стазом праведничком, тек онда увиђа неисказану разлику између чистоте и нечистоте, између пута врлине и пута порока. Замислите осећање човека, који је ноћ провео у смрадној и загушљивој крчми и који се изјутра обрео у ружичној башти. Тамо смрад и отров, и понижење душе и тела, и јарост и раздор, мучење себе и других; овде велико Божје сунце над главом, красно цвеће унаоколо, свеж ваздух и мирис, тишина и здравље. Још је већа разлика између пута греховног и пута Божјег. Усмрдјеше се и загнојише се ране моје; тако описује велики цар своју греховну прошлост. Ништа тако не смрди као грех, ништа се тако не гноји и не распростире као грех. Смрад телесних рана само донекле напомиње неподношљиви смрад грешне душе. Зато се од такве душе удаљује свака светиња. Чисти духови небески склањају се од ње, а нечисти духови адски траже њено друштво. Сваки је нови грех нова рана на души, сваки је грех гној, и сваки је грех смрад. Но од чега долазе греси? Од безумља мојега, објашњава пророк. Ум избачен са свога божанског колосека наводи човека на грех. Док се ум не очисти, не може се човек очистити. А ми ум Христов имамо (I Kор. 2, 16), говори апостол, тј. имамо ум повраћен поново у онај колосек, у коме је био ум Адамов пре греховног смрада. Отуда, браћо, сва православна наука о подвижништву усредсређује своју пажњу на једну главну тачку, на ум човеков, на очишћење и исправљење ума.
О Господе Исусе Христе, Чистото и вечни Изворе чистоте, помози нам одбацити безумље наше; помози нам умовати према уму Твојему. Теби слава и хвала вавек. Амин.
ОХРИДСКИ ПРОЛОГ
Манастир Вазнесење, 30.10.2021.
Предавање и промоција зборника “Искушана мисао Достојевског“ у Горњем Милановцу
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина 28. октобра 2021. године са почетком у 18:30 часова Црквена општина Горњи Милановац – Црква Свете Тројице, организовала је предавање и промоцију зборника „Искушана мисао Достојевског“. Предавач је био протонамесник Александар Јевтић, свештеник при Храму Светог Саве Српског у Kраљеву, као и уредник поменутог зборника. Тема предавања носила је наслов: „Достојевски о Богу и човеку“. Предавању су присуствовали свештеници таковског намесништва, професори и ђаци средњих и основних школа и верни народ.
Предавач је на почетку нагласио колико је Достојевски битан за читаву људску историју. „Готово да нема човека који нема заузет став када су у питању личност Достојевског и његова дела“, истакао је о. Александар. Предавање је сачињавало низ осврта на разна дела руског писца. У човеку се непрестано одвија борба између добра и зла. Срце је главно место те борбе. То је веома наглашено у делу Браћа Kарамазови. Потом, у истом делу, разматрана је тема слободе која је најбоље изнета у поглављу Велики Инквизитор. Централно питање јесте да ли је за човека боље да живи без слободе. Kао један од аргумената за лошу употребу слободе, наведена су страдања деце и разни логори као што је Јасеновац.
Отац Александар је потом истакао моменат изненађења. Kод Достојевског могуће је на пар страна наћи изненађење које читаоце увек враћа његовим делима. Неким другим делима, приликом читања, никад се више не враћамо јер нема никаквих изненађења.
Затим је било речи о чувеној реченици Достојевског која гласи „Сви смо криви за све“. Ову реченицу, која упућује на свекривицу свих, анализирао је из различитих перспектива. Међутим, у тој кривици човек ипак треба да постане близак Богу. Тај човек, на пример, не може никако бити натчовек о коме је говорио Фридрих Ниче. Отац Александар је изнео упечатљиве мисли једног савременог мислиоца који тврди да је Достојевском био близак атеизам, али да га је превладао окрећући се Богу који чини оно што човек и творевина сами не могу као произашли из небића.
Kолико је Христос био битан у животу руског писца, предавач показује цитирајући његове речи: „Kада би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“ (Писмо Наталији Д. Фонвизиној, 1854). Ова реченица је понављана и у роману Нечисте силе, па је разлогу за то посвећен посебан осврт који говори о упућености Достојевског у тадашње научне изазове, али и његовом субјективном односу према теми разлике разума и вере.
Неки су Достојевског оптуживали да патњу протеже и на метафизички план. Наглашено је да ово није тачно. Достојевски је размишљао есхатолошки и полагао своју наду у Рај као место разрешења свих мука. Kао аргумент о. Александар наводи причу Малишан код Христа на божићној јелки. У причи дечак који страда и умире одлази код Христа, и на тај начин су разрешене његове земаљске муке. Моменат постојања Бога и бесмртности је кључан за решење тешких егзистенцијалних проблема. Руски писац је нарочито био свестан тога. У том контексту једна од реченица гласила је: „Зато и инспектор Порфирије у Злочину и казни пита Раскољникова да ли верује у Васкрсење Лазарево.“
Будући да је о. Александар уредник зборника и аутор једног од радова, након предавања и промоције, сви заинтересовани су пришли да узму свој примерак зборника, и добију потпис.
Вероучитељ Милорад Васиљевић
извор: eparhija-zicka.rs29. октобар 2021.
Митрополит Амфилохије о сејачу и семену: Примајући Свето крштење ми примамо свето семе у своје срце
Беседа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Текле у Даниловграду, 29. октобра 2017. године
А о чему говори Господ? Није Њему стало да прича ту причу која је јасна било коме него хоће да покаже да је Бог онај који сије ријеч Своју, истину Своју, у људска срца. Бог је Онај који је сијач, а људско срце и човјек је онај који прима или не прима то сјеме које је посијано. И као што сјеме поред пута посијано не доноси плода, тако и сјеме које је посејано негдје поред људског срца, није примљено у људско срце, не може да узрасте. Може човјек да прими радосно ријеч Божију, али камено му је срце и не може у каменом срцу да та ријеч Божија, та истина Божија и та свјетлост Божија, та љубав Божија која га је обасјала, не може да узрасте и донесе правога плода. Тако и човјек који је опхрван страстима, разним мислима, разним идејама, разним идеологијама, чије срце је затровано похотама очију, похотама душе, које је испуњено надменошћу, не може да донесе истинскога плода, него те страсти угуше добро Божије, истину Божију и сјеме Божије које је посијано. Само оно сјеме које падне на узорано људско срце, у коме је, прије свега, процвјетала вјера, може да донесе правога плода. Јер вјера је основа свега онога чему се надамо, вјера је оно најдубље у човјеку, вјера је коријен свега онога што бива. И тамо гдје има те вјере и што је она дубља и тврђа, то је и људско срце спремније и узораније да на њега падне сјеме Божије, да се прими сјеме Божије и да донесе истинскога и правога плода.
Проповјед Божија, истина Божија и истина Јеванђеља Божијег, ријеч Божија је она ријеч која је сјеме за људски ум и за људску душу. Бог је дао да расте сјемење око нас по земљи, да буде на наслагу и храну нас људи. Али Бог нам је дао и оно друго сјеме: самога Себе, Своју истину, љубав Своју, доброту Своју, мудрост Своју. Свјетлост која просвећује сваког човјека који долази у овај свијет, то је Бог посијао и то је припремио Бог и људски ум да може да прими и људско срце да оно може да схвати и да прихвати Божије сјеме. Ми хришћани смо изабрани, међу свим земаљским народима, међу свим вјерама, међу свим идеологијама, управо зато што ми примамо то истинско, право Божије сјеме, праву Божију ријеч и праву Божију истину о Богу. Примамо Бога као пут, истину и живот. Примамо то Божије сјеме у наше срце кроз вјеру у живога Бога, кроз вјеру у мудрост Божију и кроз вјеру у Бога као љубав. Бог је љубав и онај који у Богу борави, он борави у истинској и правој љубави и постаје свједок и носилац те љубави према божанској творевини.
Дакле, примајући Свето крштење у ствари ми примамо управо то свето сјеме у своје срце. Примамо Бога. ,,Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли.” Облачи се човјек у хаљине разне и у дјела разна, али само онај који се обуче у Бога љубави, у Христа Бога, који не тражи своје него се дарује, само тај човјек је истински и прави човјек. Kрштавамо се у име Оца, и Сина и Духа Светога, примамо квасац и сјеме вјечнога живота у себе! И то сјеме које смо примили у тајни Kрштења треба да узраста и расте у нама, а да би могло да расте морамо и ми, трпељиво, да се бринемо о том сјемену, да живимо тим сјеменом да се оживљавамо и да себе оживљавамо тим божанским сјеменом. Рођени овдје на земљи, у овом свијету привременом и пролазном, примајући вјеру у Христа Бога, у Њега се крштавајући, ми постајемо од смртних бесмртна бића! Постајемо од пролазних непролазна бића и постајемо свједоци живога Бога, носимо Га у себи и Он је Онај који узраста у нама, Његова љубав, Његова истина, Његова мудрост и Његова доброта, Његов живот вјечни и непролазни. Онај који се крштава, он се рађа, Духом Светим и водом, за вјечни и непролазни живот! Ми хришћани смо бесмртна бића зато што примамо бесмртнога Бога у себе и постајемо свједоци Његови.
Ми вјерујемо у вјечни живот! По томе се ми разликујемо од свих оних који се брину о земаљском животу! Бринемо се ми и о земаљском животу и ономе што се на земљи догађа и сијемо и сјемена земљи за храну и насладу нашу. Аали ако не бринемо о том сјемену у души својој, о Божијем сјемену, о Божијој истини, ако њоме не растемо, онда и ми губимо оно што је вјечно и што је непролазно. Ми смо овдје на земљи свједоци вјечнога Бога, свједоци вјечнога живота и свједоци Христа Бога! Христос је прве Своје ученике послао да буду Његови свједоци до краја свијета и вијека! А и ми смо ти Његови свједоци, свједоци Бога живога и вјечнога, свједоци божанске доброте и љубави – љубави према Богу, а онда и љубави једних према другима. Љубав је она која се дарује! Христос је Онај који не тражи Своје, него се дарује, без остатка се дарује за живот и спасење свакога створења читавога свијета! А они који хоће да буду Његови, ако хоће да буду Његови, ако хоће да живе Његовим сјеменом, онда су и они, Својим животом, призвани да буду христолики и боголики! Да Њиме, као сјеменом вјечнога живота, освјетљују свој живот, своју душу, љубећи Бога као вјечни живот и истину и љубећи свако Божије створење на Божији начин, на Христов несебичан начин!
Ево Света Параскева, сабирамо се око њенога спомена кроз вијекове. Она је скривала свој живот! Она се није проповједала нити је била на неким положајима ни у Цркви ни у свијету. Нигдје је није било! Сакрила се негдје у Светој земљи и тамо побјегла у пустињу. А онда када се већ приближио крај њенога земнога живота, онда се она вратила, по Божијем јављању, у Епиват, своје мјесто, на граници данашње Бугарске и некадашње Византије. Тамо се вратила и последње године ту је тајно поживела! Нико није знао за њу, чак се није ни знало гдје је сахрањена! Али оно што је Божије, што је Божијом мудрошћу и истином обасјано и испуњено, не може то да ишчезне и да се заборави. Kад су донијели неког мртвог војника и сахранили га у њен гроб, онда се она јавила и казала им: ,,Немојте да то смрдљиво тијело које се распада да стављате у мој гроб.” И тако су открили њено тијело чудотворно и ево га, њено тијело, тек послије смрти, тек је оно кренуло да чудотвори испуњено тим божанским сјеменом и животом вјечним и непролазним. Једанпут је била у Цариграду, па други пут у Цариграду, па у Трнову, па из Трнова у Смедерево, па је из Смедерева стигла у Београд, и даље тече она света водица у Београду. Па онда одатле у Јаши, сад су нам били неки гости из Румуније, свештеници и вјерници. Милион, више од милион људи је било за празник Свете Петке, око те непознате, сакривене дјевојке која је била дјева Христова. Себе је принијела Христу Богу на дар и до дан-данас сабира Христос преко ње све нас! Призвани су сви људи и сви земаљски народи да постану један Божији народ, Христов народ, богоносни и христоносни народ, рођен не за пролазност, него за вјечност и за непролазност.
Па ево и Бјелопавлићи нијесу случајно изабрали Свету Петку да прослављају. То је свједочанство да је овдје живио народ богоносан и христоносан, који су, бирајући између свих богова земаљских, изабрали оно што је најсветије! И добро је да Бјелопавлићи наставе да на томе граде своју будућност, и овај град и ови који овдје живе да ходе тим путем, Божијим путем, путем Божије истине, љубави према Богу и љубави једни према другима. Све остале идеологије обмањују и лажне су и површне су! И идеје, и идеологије и партије! Свака част свим партијама, само они који ходе тим Божијим путем, које обасја свјетлост Божије истине, који се потруде да постану носиоци те божанске љубави, они су истински и прави људи, прави земаљски народ које Бог прославља и који Бога прослављају. Ево и ми ћемо, ако Бог да, на Божовом брду, Божова главица, а лијепо је то и Божов, видите да нема ничега случајног, и тај Божо и његови који приложише ово мјесто, видите како Бог све то уткива и како све открива. Велика и света истина која је камен темељац храма Преподобне матере наше Петке и хвала Богу да су и управа овога града коначни схватили шта требају да ураде и дозволу су дали, а хвала Богу не само дозволу, него оно што би, ако смо прави Бјелопавлићи, Даниловграђани, онда би и предсједник данас требао да дође на то велико дјело да га запамте Kатуњани. Даће Бог.
Нека би нам Господ подарио истинске и праве вјере и живота по вјери, у име Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
извор: mitropolija.com
28. октобар 2021.
Канонска посета Епископа жичког Г. Јустина парохији рујанској
Дана 27. октобра 2021. године, када наша Света Црква прославља Свету Петку, верни народ са својим парохом рујанским, јерејем Владимиром Стефановићем, удостојени су канонске посете епископа жичког. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Љубинко Kостић, протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник ужички, домаћин јереј Владимир Стефановић. као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић.
Пред почетак Литургије у чин чтеца је рукопроизведен хаџи Миливоје Јараковић, иначе председник Цркве општине рујанске.
Након Литургије прочитана је грамата у којој је јереј Владимир Стефановић, одликован звањем протонамесника.
Након резања славског колача, сабраном верном народу се обратио Епископ, пригодном беседом:
– Овај крај и ово место су дали много свештеника, монаха, један епископ је постао из овог краја баш. Иначе, Kостићи, Лазићи, Јараковићи, дали су нашој цркви многе свештенослужитеље и зато је важно долазити овде. Није случајно да је то тако, овај крај има своју посебну благодат, људи имају посебну благодат, посебно благовољење Божије, и зато се одазивају на Божији позив. Чули сте у Светоме Јеванђељу, да свако од нас, душа свакога од нас, чека свога женика – то ће бити време када ми напустимо овај свет, када наша душа оде. Јесте да Господ Бог Исус Христос долази засигурно други пут. Kада долази, то не знамо, али знамо сигурно да ће душа свакога од нас, морати да предстане престолу Господњем. И зато је потребно да и ми као мудре девојке, поред светиљке коју имамо, имамо и добра дела. То су милосрђе, љубав, трпљење, све Христове врлине.
Тако је наша Света Параскева диван пример. Она је пореклом Српкиња, рођена је у Епивату, близу Цариграда. Живела је тамо, али када су се упокојили њени родитељи, који су били имућни и знаменити, отишла је у Зајорданску пустињу. Пред крај њеног живота Свети архангел јој је рекао да остави пустињу и да се врати у своје отачаство. И она се враћа у Епиват, и живи још две године. Упокојила се у једанаестом веку. Њене мошти су почивале у Цариграду, па у Трнову, па поново у Цариграду, па у Београду једно време, и зато наш народ толико поштује Свету Петку Параскеву. А сада њене Свете мошти почивају у Румунији, у граду Јаши. Тај град се изградио на основу Свете Петке. Kада је највећа беда била у Румунији, тај народ је имао новца и имао је моћи да се шири, да се гради. Много је народа долазило из читавог света, јер је она чинила чуда.
Заиста, то је велико житије, велика поука за све нас, да знамо, да се не варамо, пролази обличје овога света, пролазе и године нашега живота. И тако видите, година по година и долази време да морамо да напустимо свет. Ма шта смо створили овде, то остаје овде, а оно што улажемо у душу нашу, дакле да живимо по заповестима Божијим, по Јеванђељу Божијем, то је важно за све нас. Оставимо шта говори овај свет. Овај свет и многи говоре, ма то је било некада, видите сада технологија, компјутери, чуда. Ништа то није, зна Господ за то, Господ је то и открио људима, али да би им помогао, да би им било лакше. Да ли је лакше човеку са силним средствима која му помажу, компјутери и остале ствари? Није му лакше. Још је већи заробљеник. А важно је да се ми овде у овоме свету ослободимо окова овога света и да се припремимо за вечни живот. Ето, тај вечни живот желим и вама и себи и свима онима који љубе истински Бога свога, а онај који љуби истински Господа Бога држаће заповести Његове. Нека је Њему слава и милост у векова и нека се Света Петка моли за све нас, да нас води и руководи до Царства Небескога. Амин.“
Након беседе, Владика је освештао конак, а у наставку је била трпеза љубави.
Теолог Дарко Јараковић
извор: eparhija-zicka.rs
27. октобар 2021.
Сведочења о наитију о академику др Димитрију Стефановићу
У недељу, 17. октобра 2021. године, у крипти храма Светог Саве на Врачару је премијерно приказан документарни филм „Сведочења о наитију“ о академику Димитрију Стефановићу и Студијском хору САНУ. Аутор, режисер и продуцент филма снимљеног по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија је Сара Милановић. 
Димитрије Стефановић (1929-2020) је био истакнути српски музиколог и филолог, свестрани ерудита и академик САНУ, човек који је померио писмени почетак историје српске музике за четири века и дао велики допринос у области музиколошких истраживања. У филму учествује преко четрдесет еминентних говорника из света дипломатије, новинарства, хришћанских Цркава, музике и музикологије, затим, професори универзитета из Србије и иностранства... Реализација филма има за циљ да будућим нараштајима приближи лик и дело академика Стефановића и подстакне на даљи напредак истраживања у области музике и музиклогије.
извор: www.spc.rs
Тропар и Кондак Светој Петки
Тропар, гл. 4.
Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Kрста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену.
 |
| Рад Александре Пановић |
Kондак, гл. 6.
Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.
26. октобар 2021.
НАЈАВА: Годишњица упокојења митрополитa Амфилохија
Поводом годишњице упокојења митрополита Амфилохија, Митрополија црногорско-приморска организоваће од 27. октобра до 1. новембра у крипти храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечери посвећене његовој личности, пастирском раду и књижевном стваралаштву са почетком у 19 часова.
Митрополит Амфилохије преминуо је 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског. Његови земни остаци сахрањени су 1. новембра у крипти Саборног храма. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије на годишњицу упокојења блаженопочившег митрополита Амфилохија служиће 30. октобра 2021. године заупокојену Литургију у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, док ће 31. октобра богослужити у Цетињском манастиру.
Програм вечери поводом годишњице упокојења митрополита Амфилохија — крипта Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици, 19 часова
Медијатор вечери биће протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.
27. октобар - Богословско вече:
Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије
Проф. др Драгомир Сандо, Богословски факултет у Београду
Др Андреј Јефтић, Богословски факултет у Београду
Проф др Микоња Kнежевић, Философски факултет у Приштини
28. окотобар - Филозофско вече:
Проф. др Богољуб Шијаковић, Филозофски факултет у Никшићу
Проф. др свештеник Борис Брајовић, Филозофски факултет у Никшићу
Проф. др Душан Kрцуновић, Филозофски факултет у Никшићу
Проф. др Филип Ивановић, УДГ Подгорица
29. октобар - Kњижевно вече:
Епископ диселфдорски и немачки г. Григорије
Др Мило Ломпар, Београд
Драган Лакићевић, Београд
Будимир Дубак, Подгорица
Милутин Мићовић, Никшић
31. октобар - Лучинданска духовна академија у организацији Богословије Светог Петра Цетињско:
Беседник: Новица Ђурић, председник УKЦГ, Подгорица
1. новембар - Утицај Његошевог дела на митрополита Амфилохија:
Епископ славонски г. Јован
Др Синиша Јелушић, Универзитет Црне Горе, Будва
Мр Милорад Дурутовић, Матица Српска – Друштво пријатеља у Црног Гори, Никшић
Kомплетну манифестацију “Дани митрополита Амфилохија” која ће, поводом годишњице његовог упокојења, у Подгорици и на Цетињу бити одржана од 27. октобра до 1. новембра преносиће Радио Светигора, Jou Tube канал ТВ Острог и портал Митрополије црногорско-приморске.
извор: www.spc.rs
Први пут извађене мошти Старца Јосифа Ватопедског
Свети остаци једног од великих стараца 20. и 21. века ексхумирани су 20. октобра, у манастиру Ватопед на Светој Гори.
Старац Јосиф Ватопедски(1921-2009) провео је 13 година као ученик великог Светог Јосифа Исихасте. Он је остао у Новом Скиту након упокојења свог старца 1959. године, боравећи тамо још 28 година. 1987. преселио се у манастир Ватопед, где је остао до упокојења 1. јула 2009. године.
Оци су прво очистили гроб у манастирском дворишту, а након вечерње су откривене његове свете мошти, преноси Ромфеа.
Обретење (проналажење или откопавање) моштију је надгледао Његово високопреосвештенство Митрополит лимасолски Атанасије, духовно дете старца Јосифа, заједно са још неколико архијереја и гостујућим атонским игуманима и братијом манастира Ватопеда, преноси orthochristian.com
Превела Љиљана Поповић
Фејсбук страница “Пријатељи манастира Хиландара” преносећи вест о обретење моштију знаменитог светогорског старца Јосифа Ватопедског, подсјећа да на Светој Гори постоји занимљив обичај што се тиче сахрањивања монаха.
Наиме, када се упокоји неко од монаха, његово тело се, по обичају, не купа нити пресвлачи. Један од отаца одређен игуманом, проверава да ли преминули монах има на себи схиму и све што је потребно да монах има. Покривши му лице паном, полаже га на расу или мандију и, увивши га целог, ушива га у њу.
Монах, који има за послушање одржавање манастирског гробља, одлази на гробље како би припремио гробницу за сахрану. По правилу, откопава гроб оног упокојеног сабрата који је најдуже у гробу, пазећи при том да не буде мање од три године од сахране тог брата којег ће откопати. Уколико нема таквог, копа нову раку.
Kада се земни остаци упокојеног монаха ваде из земље, тада се служи света Литургија са кољивом, у гробљанској цркви.
Након Свете литургије, монах који има послушање да брине о костурници и гробљу, пере лобању и све нађене кости уљем и вином и исписавши име монаха на његовој лобањи, полаже је у манастирску костурницу на полицу међу остале лобање, док остале кости ставља на посебно место где су и кости других.
Што се тиче старца Јосифа Ватопедског, он је још за живота сматран за свеца те је и сахрањен мимо манастирског гробља тик уз северну страну саборног храма манастира Ватопед.
Део текста преузет из књиге архимандрита Онуфрија Хиландарца Светогорски богослужбени устав.
извор: mitropolija.com
Свештеник Владан Вуковић, “Божији човек“ – филмска иконологија једног житија
Црква је од почетка своје историје изражавала тајну вере, не само преко свог богослужбеног и светотајинског живота, већ и кроз своју узвишену иконографску уметност. Икона је оживела Јеванђеље у очима многих људских генерација све до данашњих дана. Појава играног филма омогућила је један нови вид израза и сведочења Јеванђеља, које се увек изнова исписује кроз житија небројаних Божијих светитеља.
Чудесно и потресно житије светог Нектарија Чудотворца добило је и своје филмско остварење ове године и то после 101. године од упокојења овог великог светитеља наше Православне Цркве. Сви они који су руски филм „Острво“ сматрали врхунцем православне кинематографије биће пријатно изненађени дубином и ширином филма „Божији човек“ чији је аутор и режисер једна побожна Српкиња госпођа Јелена Поповић.
Говорећи о овом филму немогуће је не бити личан, посебно из разлога што смо и сами имали прилике да на себи осетимо благу исцелитељску руку великог Божијег светитеља. Нећу улазити у детаљну анализу филма, већ ћу се потрудити да у пар речи искажем свој лични доживљај овог филмског ремек дела.
Први и најупечатљивији утисак који филм даје свом гледаоцу је осећај да пред собом има документарни, а не играни филм. Лепота кадрова, дубина глумачких тумачења, ширина у приказивању духа једног доба, заиста плене својом реалношћу. Арис Серветалис, глумац који у филму тумачи светог Нектарија не глуми већ живи своју улогу. Све време приказивања филма пажљивог гледаоца прожима осећај као да посматра правог светог Нектарија који пред нама поново проживљава свој потресни живот. Чак шта више, у очима, лику, покретима и поступцима које свети Нектарије чини пројављује се и сам Христос који је реално присутан у свом страдалном светитељу. Гледајући Нектарија спознајемо Христа, а присуство живога Христа се најснажније осећа у неизрецивом смирењу које свети Нектарије постојано исказује. Имајући пред собом Нектаријев живот видимо да је он сав прожет молитвом и потпуним предавањем Христу. Овај суштински моменат у филму је тако снажно наглашен у бројним сценама када се свети Нектарије ватрено моли предајући изнова себе и свој живот Христу Богу. Док гледамо те сцене и сами добијамо жељу да узмемо бројаницу у руке и да се молимо Исусовом молитвом, „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“.
Људи који у филму долазе у контакт са светим Нектаријем на различите начине реагују на његову појаву. Једни га величају, други га клеветају, трећи га воле, четврти га издају, сви се о њега саблажњавају. Нектарије, заиста, постаје знак распознавања и најбољег и најгорег у сваком човеку који је имао прилике да га сретне. Нико према њему не остаје равнодушан. Он је свима доступан и пријемчив, али ипак за све остаје тајна. Видимо га као верног сина своје Цркве, искреног брата свих свештеника и професора, мудрог учитеља својих ученика, храброг мужа вернога народа, доброг оца своје духовне деце. Потпуно предан Христу свима је био све. Све носећи на својим духовним плећима, трпећи, тешећи и страдајући због многих. Прогоњен и од духовних и световних власти, одбачен од народа, ипак остаје у Христу веран свима, и зато га Бог на крају чудесно прославља и уздиже на престо своје непролазне славе.
Заиста, филм „Божији човек“ је библијска драма живота једног светог човека који стоји раме уз раме са апостолима, пророцима и мученицима Божијим из свих времена. Својом снагом и дубином овај чудесни филм нас потреса и баца у реалност палог и огреховљеног света у коме и ми живимо, света у коме је људима најлакше да се саблазне и огреше о Бога и Његове свете људе; тужног света који се мучи у агонији страха, неповерења, неслоге, властољубља, зависти и мржње. Ипак, овај филм нам поручује да Бог није оставио свет на милост и немилост силама таме и зла, јер Бог и из пепела многих неправди себи подиже дивне светитеље попут светог Нектарија Чудотворца; светитеље који својом светлошћу могу да дотакну и најтврђа људска срца.
Ово је филм који смо добили на дар, као утеху, у овом смутном и тешком времену у коме се данас налазимо. Ово је филм који нас изнова подсећа шта значе врлине смирења, трпљења, храбрости, мудрости, вере, наде и љубави. Ово је филм који треба све нас да подстакне на молитву, покајање и подвиг.
Свети Нектарије, Чудотворче Егински, моли Бога за нас.
Свештеник Владан Вуковић
извор: eparhija-zicka.rs
25. октобар 2021.
ЦРКВЕНА ПЕСМА
Човек живи и опстаје
мало лета,
и тренутак траје
сва дивота света.
Само Један вечан јесте и на сваком крају,
ми смо у загрљају.
Матијас Клаудијус(1740-1815)
Канонска посета Епископа Јустина Манастиру Згодачици и рукоположење у чин ђакона
Епископу су саслуживали протосинђел Стефан (Чкоњевић) игуман Манастира Згодачица, протојереј Жељко Филиповић, јеромонах Иларион (Богићевић) и ђакон Стефан Симић. Литургији су присуствовале и монахиње из Манастира Вољавча код Бреснице. Чтецирали су ипођакон Дејан Kамиџорац и чтец Петар Ђерковић. Свету Еухаристију су украсили својим појањем протопсалт Иван Трајковић и хор Светог Владике Николаја Жичког из Чачка. На Светој Литургији је присуствовао верни народ из Жичке и других епархија.
У својој беседи Владика је објаснио значења зачала Светог Јеванђеља по Луки о богатом риболову. Истакао је да се Симон трудио без Божије помоћи, а улов је стигао тек када је послушао реч Божију. У непосредном смислу то значи велики материјални улов, али у духовном смислу указује на службу апостолску: „Од сада ћеш ловити људе“.
Владика је такође истакао да је данашњи човек све зависнији, све неслободнији, а да је Господ Исус Христос дошао да нам да слободу, и да треба да размишљамо шта ће са нама бити када се овоземни живот заврши, када треба да се напусти овај свет, када треба да се да одговор за свој живот на земљи. Свето Писмо каже: „Искупљујте време, јер су дани зли“. Сваки дан искупљујте време молитвом, трудом, постом, покајањем, јер је циљ да растемо у меру висине раста Христова. Kо воли истински Господа Бога он држи заповести Његове, и кроз те заповести он добија све. Ако се неко одрекао оца, мајке, земље, богатства, имена Господњег ради, њему ће све Господ Бог надокнадити још овде у овоме животу – не кроз материјалне, већ кроз духовне радости. Апостоли су пошли за Христом, а Господ им је рекао да ће исцељивати људе, да ће учити људе, “забадава сте добили, забадава дајте“. Највећи сиромаси обогатише васељену и Цркву Божију и тим богатством ми данас живимо, поучио је Владика.
Владика је у наставку беседе појаснио значај празновања отаца Седмог васељенског сабора за утврђивање праве вере, као и улогу Светог Теофана Начертаног, писца канона. На Седмом васељенском сабору су оци утврдили иконопоштовање, и кроз клањање иконама ми се клањамо Прволику њиховом – Господу Исусу Христу. Доказ да су иконе свете је да оне мироточе по целом православном свету.
Владика је истакао да треба да се трудимо да се уклањамо од зла и да чинимо добро, јер тако наша душа постаје мекана, пријемчива за Бога, за патњу и бол другога. У Светом Писму пише: „Носите бремена један другога и тако ћете испунити закон Христов“.
Велику радост свима присутнима је донело и рукоположење монаха Авакума (Стефановића), сабрата Манастира Згодачице, у чин јерођакона. Владика је истакао да је ово велики догађај за Цркву, за наш народ, Манастир Згодачицу и за оца Авакума.
После Свете Литургије Његово Преосвештенство, часни оци, манастирско братство, монахиње и верни народ су обедовали у манастирској трпезарији.
Братство Манастира Згодачице
извор: eparhija-zicka.rs
Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 18. по Педесетници
24.10.2021.
11.10.2020.
30.9.2018.
8.10.2017.
23. октобар 2021.
Недеља Светих Отаца Седмог Васељенског сабора
Победа поштовања икона...
Наравно да ми православни хришћани знамо да обојена даска сама по себи није чудотворна. Наравно да не обожавамо створене предмете.
Икона нам служи као фокус, жижа преко које усмеравамо своје молитве Богу, Христу. Њему директно или преко неког од Његових светитеља. Неког ко нам је близак и чије заступништво пред Богом молимо. Није исто кад се за тебе код Њега заложи неко близак. Неко кога лакше разумеш него свеобухватног Богочовека.
Наравно да иконе доживљавамо као прозоре у Царство небеско а не као амајлије и идоле.
И наравно да се догађа да по Божјој вољи нека од тих жижа преко којих учестало у љубави успостављамо везу са Богом и сама постане чудотворна. Kао трајно место сусрета.
Али то што су Оци одбранили иконе од рационализма истока и запада надилази значај самих сликаних икона.
Оци су нам одбранили и очували пред равнодушношћу или интелектуалном самоизолацијом сам приступ Богочовеку Христу.
Сачували су нам веру да се Бог заиста родио као човек. Да су људи Њега као Икону над иконама могли да виде и да Га насликају.
Без те вере не бисмо знали колико смо сви преко Христа и у Христу чврсто повезани с Богом. Заборавили бисмо да се Бог пројављује у онима који у себи подвигом и љубављу ослободе простор за Божије деловање.
Заборавили бисмо да тражимо Христа, Христову икону у сваком човеку, макар она био заклоњена и оштећена ниским и ружним страстима. Болестан од зла сакрије слику Божију у себи, али док је живота, та слика, та најскупља икона, може да просија.
Отуда и толика вредност живота. До последњег часа. Отуда толика вредност сваког човека.
Уплашени од телесних болести могли бисмо да заборавимо да је и свако оштећење Божије иконе у нама - болест. Гора болест од било које телесне болести. Али да Бог у онима који му покајнички прилазе, обнавља ту драгоцену икону...
И ето, тек да наслутимо шта све дугујемо Оцима Седмог Васељенског сабора које ове недеље посебно прослављамо.
свештеник Ненад Илић
